Иако Закон о облигационим односима, и на њему утемељена судска пракса, остајe основни пропис у области накнаде штете у вези с повредама на раду и професионалним обољењима, добро познавање одговарајуће „комбинације” овог института и других грана права, односно других наука може допринети повољнијем положају учесника у штети
Правно релевантно проузроковање штете јесте извор облигационог односа, односно међусобних права и обавеза између лица које је штету проузроковало и лица које је ту штету претрпело. У питању је врло стар правни институт и неспоран извор права и обавеза. Истовремено, наведени правни институт присутан је и у области радних односа, а у вези с повредама на раду или професионалним обољењима. Познавање одговарајуће „комбинације” овог института и других грана права, односно других наука може, међутим, допринети повољнијем положају учесника у штети. За сада рецимо тек толико да је „увођењем на сцену” економике предузећа могуће „ослобађање” послодавца и од објективне одговорности, а које се „обичним” познавањем Закона о облигационим односима, рекло би се, не може „избећи”.
Специфичност радног односа у области накнаде (нематеријалне) штете
За разлику од осталих штетних догађаја, као извора накнада штете који су, начелно, регулисани општим правилима да се свако мора уздржавати од понашања којим се другоме наноси штета, понашање учесника у радном односу изричито је и јасно регулисано. Конкретно, путем колективног уговора, правилника о раду или других аката, а понашање учесника у овом односу нарочито је регулисано у области безбедности и здравља на раду.
Претходно, међутим, можемо поставити питање да ли је ова повреда на раду уговорна или вануговорна одговорност. Ова констатација на први поглед може деловати необично, али, конкретно, да ли ће се нешто променити у правном режиму накнаде штете услед повреде на раду уколико се послодавац уговором о раду обавеже да ће запосленом обезбедити безбедне услове на раду, штавише, да неће повредити здравље и безбедност на раду. Да ли би у том случају важио члан 263. Закона о облигационим односима као основ искључења уговорне одговорности, који прописује да се дужник ослобађа одговорности за штету ако докаже да није могао да испуни своју обавезу, односно да је закаснио са испуњењем обавезе због околности насталих после закључења уговора које није могао спречити, отклонити или избећи, а што представља режим одговорности који је „повољнији” за штетника.
Истине ради, у члану 269. ЗОО-а прописује се и да уколико одредбама овог одељка није другачије прописано, на накнаду ове штете сходно се примењују одредбе овог закона о накнади вануговорне штете, с тим што опет наглашавамо да се одредбе о накнади вануговорне штете и о искључењу одговорности за вануговорну штету налазе у различитим одељцима.
Јасно је да ово није била намера творца закона, јер је у време доношења ЗОО-а постојала самоуправна концепција радних односа, која није познавала уговор о раду, а од тада су се околности у области радних односа знатно промениле, те овде указујемо и на ову специфичност.
(Не)материјална штета
Неспорне су дефиниције штете према којима она представља умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета), а као што је прописано у члану 155. ЗОО-а.
С друге стране, неспорни су и правнорелевантни услови које је кумулативно потребно испунити да би дошло до облигације у виду обавезе накнаде проузроковане штете (премда и међу теоретичарима постоје различита мишљења): одговорност штетника, штета, узрочност и противправност радње.
Када је реч о постојању нематеријалне штете, домаће законодавство дуго није признавало ову врсту штете, а све то под утицајем совјетског права, да би доношењем ЗОО-а она била призната као неспорна (иако је судска пракса и пре доношења ЗОО-а, полако, „утабавала” пут за њено законско признање.)
Накнада нематеријалне штете заиста је „дата” у члану 200. ЗОО-а, те ће за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица, као и за страх, суд – ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава– досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству. Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме та накнада служи, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве с њеном природом и друштвеном сврхом.
Накнада нематеријалне штете (у вези с повредама на раду или професионалним обољењем) може се потраживати само ако је испољена у неком од облика које „признаје” члан 200. ЗОО-а. „Под нематеријалном штетом у смислу Закона о облигационим односима подразумевају се физички бол, психички бол и страх. Стога се оштећеном новчана накнада на име нематеријалне штете може досудити само кад се повреда манифестовала у једном од наведених видова те штете и под условом да јачина и трајање болова и страха и друге околности то оправдавају, да би се код оштећеног успоставила нарушена психичка равнотежа” (Закључак Саветовања представника Савезног суда, врховних судова република и аутономних покрајина и Врховног војног суда о проблемима нематеријалне штете од 15. и 16. 10. 1986).
Конкретно, у том смислу, „оштећена нема право на накнаду штете за умањени избор при удаји који би јој могао бити сужен због претрпљене повреде, јер не постоји овакав вид штете као самосталан вид, већ је обухваћен накнадом за душевне болове због естетске наружености” (Из Пресуде Окружног суда у Ваљеву, Гж. Бр. 899/05 од 2. 6. 2005).
Накнада нематеријалне штете због незаконитог отказа уговора о раду
Правноснажно утврђена судском одлуком, незаконитост отказа уговора о раду испуњава поједине елементе за накнаду штете: одговорност штетника, штета, узрочност и противправност радње. Неспорно је да постоји материјална штета у виду изгубљене зараде и неуплаћених доприноса, међутим, да ли запослени остварује и право на накнаду нематеријалне штете. У том смислу, судска пракса се изјашњава на следећи начин: „Тужиоцу не припада право на новчану накнаду за претрпљене психичке болове услед незаконитог удаљења с посла јер је његова сатисфакција у томе што је правноснажном судском одлуком враћен на посао. У том смислу, тужилац има право на накнаду материјалне штете због изгубљене зараде” (Врховни суд Србије, Рев. 4765/99 од 27. 10. 1999).
Можемо приметити да и Европски суд за људска права у Стразбуру, у многим својим пресудама, као примерену накнаду нематеријалне штете за повреду људских права сматра сâмо доношење пресуде у корист подносиоца представке, уместо досуђивања новчане накнаде као вида накнаде нематеријалне штете. Овоме можемо придодати и околност да ако је отказ уговора о раду изазвао повреду угледа и достојанства запосленог (личности у смислу ЗОО-а), а нарочито ако је реч о „малој” средини, тужиоцу стоји на располагању и захтев за објављивањем правноснажне пресуде на трошак штетника у смислу члана 199. ЗОО-а.
„Ако би, међутим, дисциплински поступак био вођен злонамерно и шиканозно праћен потпуно незаконитим или неправилним радом у циљу повреда угледа, части и права личности запосленог или другог личног добра, запослени би имао право на накнаду нематеријалне штете на основу правила из одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, под условом да су те повреде нематеријалних добара биле одговарајућих интензитета и да су у складу са околностима случаја проузроковале душевни бол који би оправдавао досуђивање правичне накнаде” (Гж. 1342/04, Окружни суд у Чачку). А „само покретање и вођење дисциплинског поступка, који је проглашен незаконитим, не даје основ за накнаду нематеријалне штете, осим ако се докаже да је он покренут и вођен шиканозно и злонамерно”.
У том смислу, можда се чини целисходним да оштећени запослени покрене кривични поступак за кривично дело злостављања и мучења из члана 137. Кривичног законика (ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство), које се гони по службеној дужности, будући да пресуда „кривичног” суда обавезује и „парнични” суд. Аналогно томе, „ако се правноснажном кривичном пресудом утврди постојање кривичног дела, дакле, намере туженог да нашкоди части и угледу тужиоца, тужени је дужан да накнади правичну накнаду у смислу члана 200. ЗОО” (Из Пресуде Врховног суда Србије, Рев. 3353/2003 од 14. 1. 2004).
Треба, међутим, имати у виду да ће „приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете за душевне болове због увредом повређених части и угледа, суд узети у обзир и околност да је штетник правноснажно осуђен за кривично дело увреде, што је за оштећеног већ један вид сатисфакције” (Из Пресуде Окружног суда у Ваљеву, Гж. Бр. 1198/04 од 18. 8. 2004), с тим да то „не мора у сваком случају да представља довољну сатисфакцију оштећеном” (Из Пресуде Окружног суда у Новом Саду, Гж. 4082/04 од 2. 2. 2005).
Када је у питању злоупотреба, треба рећи да се она цени објективно, а наведено проистиче из члана 13. ЗОО-а и представља и став судске праксе: „Да би запослени имао право на накнаду нематеријалне штете због незаконитог престанка радног односа у дисциплинском поступку, неопходно је да је заиста, а не према субјективном доживљају, дисциплински поступак био вођен злонамерно и шиканозно”.
Однос ЗОО-а и других прописа у области нематеријалне штете
Закон о безбедности и здрављу на раду
До повреда на раду или професионалног обољења, као „узрока” обавезе накнаде штете, управо и долази уколико нису примењене мере безбедности и здравља на раду, што је и стипулисано у члану 9. овог Закона у смислу да је послодавац дужан да запосленом обезбеди рад на радном месту и у радној околини у којима су спроведене мере безбедности и здравља на раду. У том смислу је и обавеза послодавца да изврши оспособљавање запосленог за безбедан и здрав рад и упозна га са свим врстама ризика на пословима на које га одређује и о конкретним мерама за безбедност и здравље на раду у складу са актом о процени ризика.
Баш из тог разлога чини се целисходним да након оспособљавања за безбедан и здрав рад, запослени потпише потврду да је оспособљен за овакав начин рада, односно да је упознат с ризицима на конкретном радном месту. Остала правила о безбедности и здрављу на раду налазе се у општем акту послодавца, чијим објављивањем на огласној табли важи правна претпоставка да су сви упознати с њима.
Узроци повреде на раду могу бити бројни и зато је пожељно да их послодавац формулише. Примера ради, приликом вађења утикача из утичнице, то се не чини потезањем за електрични проводник, већ повлачењем утикача; електричне уређаје не треба користити када пада киша или када је влажно време; обавеза постављања заштитних направа на машини на којој се ради и сл. Стога, уколико је запослени упознат са свим овим начинима рада и послодавац поседује писану исправу о томе, у случају њиховог непоштовања, постоји јасан потпун или делимичан допринос оштећеног настанку штете, коју послодавац није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити, и ослобађање од одговорности у смислу члана 177. ЗОО-а.
Према члану 9. ст. 3. Закона о безбедности и здрављу на раду, у случају настанка повреде на раду због неуобичајених и непредвидивих околности које су изван контроле послодавца или због изузетних догађаја чије се последице упркос свим настојањима нису могле избећи, послодавац није одговоран у смислу овог закона. Јесте, међутим, према ЗОО-у, према правилима о објективној одговорности, јер се мора доказати да је штета „ван ствари”, чије се дејство није могло предвидети, избећи нити отклонити. Стога и постављамо питање постоји ли правна могућност да се послодавац ослободи одговорности и по основу објективне одговорности?
Имајући у виду да машина исправно функционише или да се сâм радник придржава упутства о начину њеног коришћења, при редовном току обављања делатности до штете не долази. ЗОО, међутим, не разликује економска оштећења ствари – средстава за рад (машина), услед којих могу настати повреде на раду, из разлога што се одговорност за штету може избећи само ако је штета настала услед узрока који је „ван ствари”. С тим у вези, треба рећи да у економији предузећа постоје хабање, старење, лом и квар. Примера ради, хабање средстава за рад настаје приликом коришћења њихове употребне вредности и огледа се у смањењу радног капацитета средстава за рад, њихове поузданости, брзине, прецизности и сл. Хабање нема јасних видљивих манифестација, због чега се хабање средстава за рад у појединачним циклусима не може утврдити, иако се зна да ће средство након дужег времена бити потпуно физички утрошено. С друге стране, лом (представља механички удес једног или више делова средстава за рад) и квар (функционални поремећај у раду средства) настају услед одређених организационих недостатака, а организација јесте у надлежности послодавца.
С тим у вези истичемо и да свако средство за рад, по ставу економике предузећа, има специфичан режим одржавања који захтева трошење одређене количине режијског материјала и радне снаге и уколико се тај режим буде поштовао средство ће највероватније нормално функционисати до краја свог века употребе.
При оваквом ставу економике предузећа, поставља се питање како се послодавац може ослободити (објективне) одговорности чак и ако, упркос редовном одржавању машине, при редовном току ствари до штете ипак дође. Имајући у виду синтагму „ван ствари”, сматрамо да се, када је у питању повреда на раду коју је узроковала машина чији је ималац послодавац, послодавац не може ослободити одговорности накнаде штете према запосленом али би могао, с обзиром на наведени став економике предузећа, истицати (регресни) захтев према лицу које ту машину одржава, односно које гарантује за исправно функционисање ствари у одређеном року. Све ово под претпоставком да није реч о неправилном руковању средствима за рад запосленог, који је претходно потписао писану потврду да је оспособљен за безбедан и здрав рад.
Прописи из области (социјалног) осигурања
Када су у питању прописи из социјалног осигурања, истичемо значај накнаде за телесно оштећење, према Закону о пензијском и инвалидском осигурању, односно постављамо питање хоће ли се она урачунавати у накнаду нематеријалне штете. С друге стране, треба имати у виду и осигурање од повреде на раду код осигуравајућих организација.
У том смислу заузет је правни став да се приликом одмеравања накнаде за душевне болове због умањења животне активности узима у обзир накнада за телесно оштећење, а имајући у виду члан 185. ЗОО-а да накнада не може бити већа од штете, што обавезује суд да све исплате у вези с претрпљеном штетом урачуна у накнаду и да се накнадом нематеријалне штете не погодује тежњама које нису спојиве с њеном природом и друштвеном сврхом („неосновано” обогаћење, односно накнада која је „виша” од нематеријалне штете – додао А. М). Накнаду, међутим, треба узети не уз помоћ вештака актуара, већ тако што се новчана сатисфакција за овај вид нематеријалне штете утврђује на основу свих околности случаја и слободном оценом у смислу (тадашњег) члана 223. Закона о парничном поступку (Врховни суд Србије, Рев. 401/98 од 12. 5. 1998). У овој пресуди, такође, заузет је сличан став и у вези са осигураном сумом.
„Нематеријална штета” послодавца
У току радног односа може наступити и нематеријална штета за послодавца, тако што запослени, у оквиру обављања својих радних задатака, износи или проноси неистине о послодавцу. Из „повреде пословне репутације правног лица, међутим, може проистећи само имовинска штета у смислу пољуљаног угледа који треба повратити одговарајућим средствима грађанскоправне заштите (објављивање пресуде на трошак штетника или друге мере публицитета)”.
Последице умањења пословног угледа не манифестују се у једном од правом признатих видова нематеријалне штете (физички бол, психички бол и страх), без обзира на то што углед има и правно лице, а не само физичко (Врховни суд Србије, Прев. 127/97 од 26. 3. 1997). Овакав став је касније потврђен и усвојеним правним схватањем највишег суда у земљи од 5. 2. 2001. године, али се под утицајем Европског суда за људска права може очекивати промена овог става, што је и становиште водеће теорије у овој области.
Уместо закључка
Основни пропис у области накнаде штете у вези с повредама на раду или професионалним обољењима остаје Закон о облигационим односима. Истовремено, судска пракса која је формирана на основу овог закона, а имајући у виду његов члан 200, применљива је и користи се и у области ове врсте штете (страх, наруженост, физички бол…), о чему постоје бројни примери из дугогодишње праксе.
Овим текстом желели смо да покажемо/докажемо да је, након овако установљене судске праксе, дошло до промене у концепцији радних односа. Наиме, Закон о облигационим односима и релевантна судска пракса донети су, односно формирани у време самоуправне („вануговорне”) концепције радних односа, а не треба изгубити из вида ни чињеницу да је и сâм процес рада у којем настаје повреда на раду или професионално обољење претрпео значајне измене.
У целини узев, то значи да је познавањем одговарајуће „комбинације” овог института и других грана права, односно других наука могуће доћи до другачијих (правних) резултата који се применом само „класичних” правних извора не могу произвести, а тиме допринети и повољнијем положају учесника у штети.
Коначно, овим текстом желели смо да покренемо и питање практичне применљивости и других наука у области радних (правних) односа, тачније економије (предузећа), а имајући у виду да је за правилну примену и тумачење правних елемената и односа потребно познавање и њихове реалне (економске) стране.
[blockquote]У Србији се догоди у просеку око четрдесет смртних повреда на раду, преко хиљаду тешких повреда и више од 20.000 лаких. Када утврди да повреду на раду запосленог послодавац није пријавио у року од 24 часа, инспекција рада против послодавца, директора или другог одговорног лица подноси захтев за прекршајни поступак.[/blockquote]
[signoff]Други видови накнаде нематеријалне штете
Страх
У складу са закључком са Саветовања Савезног суда, врховних судова република и Врховног војног суда од 15. 10. 1986, „правична новчана накнада може се досудити за страх који је био интензиван и дужег трајања. Ако је интензиван страх кратко трајао, накнада се може досудити под условом да је у дужем временском периоду нарушена психичка равнотежа оштећеног”. То значи да обичан страх, забринутост, зебња и неизвесност који престају убрзо након појављивања не представљају такав страх који би оправдао новчану накнаду нематеријалне штете, па се у том случају накнада за овај вид штете не би досуђивала. А „не може се тражити накнада нематеријалне штете за страх који ће оштећени трпети убудуће” (Из Пресуде Врховног суда Србије Рев. 4384/99 од 22. 6. 2000).
Физички бол
Физички бол је у потпуности субјективног карактера, у коме нема места објективним критеријумима, те су једини „репер” „јачина и трајање болова”. Судска пракса је заузела став да „нелагодности у току лечења (на пример, краћа несвестица, хоспитализација, везаност за кревет, разне врсте имобилизација и фиксација, инфузије, трансфузије, инјекције, превијање рана, одстрањивање шрафова, употреба инвалидских колица, боловање, посећивање амбуланте, физиотерапија и сл.) које трпи оштећени, разматрају се у оквиру накнаде за физичке болове. Да ли и под којим условима може поједина од наведених нелагодности да прерасте у какав други самостални вид нематеријалне штете (на пример, душевни болови због умањења животне активности) треба оцењивати узимајући у обзир све околности случаја” (Закључак Саветовања грађанских и грађанско-привредних одељења Савезног суда, врховних судова република и аутономних покрајина и Врховног војног суда од 15. и 16. 10. 1986).
Душевни бол због умањења животне способности
„Умањење животне способности, као посебан основ за накнаду штете због душевних болова, обухвата сва ограничења у животним активностима оштећеног које је остваривао или би их по редовном току ствари у будућности извесно остваривао. Под ограничењем се подразумева и вршење активности уз повећане напоре или под посебним условима. Овај вид штете је по правилу трајног карактера, али се новчана накнада може досудити и кад је умањење животне активности привремено, ако је јачег интензитета и дужег трајања или ако то посебне околности оправдавају. Обухвата душевне патње оштећеног због најразличитијих оштећења на његовом психичком или телесном подручју. Ова оштећења између осталог могу обухватити и следеће правно релевантне случајеве штете, односно изворе душевних болова: неспособност за рад, знатно повећање потреба, повећане физичке напоре, умањење или губитак могућности за даље напредовање, сметње због здравља и сл.” (Закључак Саветовања грађанских и грађанско-привредних одељења Савезног суда, врховних судова република и аутономних покрајина и Врховног војног суда од 15. и 16. 10. 1986). Накнада се досуђује у једнократном новчаном износу, али, на захтев оштећеног, може бити досуђена и у облику новчане ренте, ако такав облик накнаде према околностима датог случаја представља одговарајућу сатисфакцију (начелан став утврђен на Заједничкој седници Савезног суда од 7. 5. 1981).
Душевни бол због наружености
„Основ за признање новчане накнаде за наруженост није само у томе да ли и у којој мери измењена спољашњост оштећеног изазива у околини гађење, сажаљење или друге негативне реакције, већ се узимају у обзир и субјективна мерила о утицају свих елемената (измењена спољашњост, приметност, обим…) на психичку равнотежу оштећеног, односно на његово психичко стање у целини. При томе се субјективне особине оштећеног узимају у обзир у разумној мери. Иначе, о наружености говоримо само када се ради о трајним изменама спољашњости оштећеног, тако да нема посебне накнаде за привремену наруженост у току лечења (огреботине на лицу, раздрта отворена рана на нози), у ком случају је реч о нелагодностима у току лечења” (Закључак Саветовања грађанских и грађанско-привредних одељења Савезног суда, врховних судова република и аутономних покрајина и Врховног војног суда од 15. и 16. октобра 1986. године). У вези с питањем припада ли право на новчану накнаду по овом основу оштећеном који одбије да се подвргне естетској корекцији наружености, може се применити следећи став судске праксе: „Неће се сматрати да је оштећени својим понашањем допринео повећању штете, односно да је спречио њено умањење, само због тога што је одбио да се подвргне одређеним медицинским захватима, уколико се не ради о лечењу којем би се сваки човек по редовном току ствари подвргао без ризика од штетних последица самог лечења” (Закључак са Саветовања грађанских и грађанско-привредних одељења Савезног суда, врховних судова и Врховног војног суда од 15. и 16. 10. 1986).[/signoff]
[blockquote]ЕКОНОМИКА ПРЕДУЗЕЋА Дисциплина економске науке која проучава пословање предузећа, са економског становишта, и чија примена у пракси треба да омогући ефикасније остваривање циљева предузећа. Предмет изучавања ове економске дисциплине јесте целина процеса пословања предузећа, односно стварања нове вредности, што треба да допринесе остварењу веће ефикасности и ефективности, а све у циљу максимизације профита. Тако се у овој дисциплини „барата” појмовима као што су: ефикасност и ефективност процеса рада, утрошци и трошкови у предузећу (односно начин њиховог смањења), инвестиције и др. Сматрамо да је за „добру” примену, али и стварање правних прописа у вези са пословањем привредног субјекта, корисно познавање ове научне дисциплине.[/blockquote]