Како одабрати најбољу банку? Да ли је бољи избор дозвољени минус или кредит? Шта да урадим ако приметим да уговорне одредбе нису у складу са законом? После ког периода доцње банка може да активира средства обезбеђења? Ово су само неке од уобичајених дилема банкарских клијената које се најчешће јављају у пракси, па ћемо у овом тексту покушати да одговоримо на њих
#1 Како одабрати најбољу банку?
Не постоји прецизна дефиниција која би у само неколико реченица пружила одговор на ово сложено питање. Пре свега, треба преиспитати сопствене потребе, а одмах затим и могућности. Нису све банке специјализоване баш за све услуге и производе, већ су они усклађени с циљевима саме банке, врстом њених клијената, географском покривеношћу територије и сл. У појединим банкама биће јефтинији платни промет. Обично такве банке имају мањи број експозитура у једном граду или читавој Србији, па нижом ценом за обављање платног промета везују оне клијенте који су им ближи. У другој банци јефтинији су кредити, будући да та банка има јефтиније изворе новца, већу покривеност и потенцијал на тржишту, где ће мањом зарадом, али на већем броју кредита остварити добит и сл. Осим тога, сасвим је могуће да се нека банка усредсређује само на клијенте с већом кредитном способношћу, где је мањи ризик, па је тиме мања цена и обрнуто, тамо где је ризик већи (на пример, клијенти с лошијом кредитном историјом) веће су и цене кредита. Дакле, приликом одабира банке треба се увек руководити сопственим потребама, тренутним и будућим могућностима (ако их је могуће предвидети) и наравно ценом потребне услуге.
#2 Зашто су кредитна картица и дозвољени минус скупљи од кредита?
Кредит је позајмица која се одобрава кориснику са одређеним роком враћања. На располагању је само на почетку, а затим иде његова отплата на рате, где се кроз месечни ануитет плаћа део камате и део главнице. Обично се одобрава наменски кредит, за куповину неког добра или за плаћање одређене услуге. Кредитна картица и дозвољени минус функционишу тако што банка кориснику одобрава одређени лимит у оквиру ког он има право да повлачи, односно користи новац. Рецимо, лимит може износити 50.000 динара, али корисник није у обавези да било шта од тог новца искористи одмах нити то чак мора уопште да учини. Ипак, тај новац кориснику стоји на располагању и може га употребити кад год то пожели, али у року предвиђеном за то (на пример, 6 месеци за дозвољени минус или 24 месеца за кредитну картицу). Дакле, банка у сваком тренутку кориснику мора ставити на располагање износ који он захтева, па је отуд тај производ и скупљи, будући да се налази „на чекању”, односно банка његовим обртом не зарађује на неком другом пласману.
Осим тога, обавеза по кредиту смањује се са уплатама месечних рата, те корисник сваког следећег месеца плаћа мањи износ по основу камате (главница опада). Када је реч о картици, и овде се месечно плаћа одређена рата, али корисник има могућност да након уплате рате поново подигне или потроши тај новац, чиме је дуг стално на максимуму и на њега тече максимална камата. Слично је и код дозвољеног минуса, где камата тече на цео износ задужења, докле год корисник уплатом не покрије минус или га макар делимично не смањи.
#3 Шта утиче на одлуку банке да клијенту одобри кредит?
Када су у питању физичка лица, приликом сагледавања кредитне способности потенцијалног клијента све банке се руководе готово идентичном методологијом. Основни показатељи су висина и редовност примања, а затим и претходна кредитна историја садржана у извештају кредитног бироа. Приликом подношења захтева за кредит, клијент попуњава одређени образац који банкару на „прву лопту” говори о томе има ли клијент потенцијал за даље кораке. У истом тренутку повлачи се и извештај кредитног бироа у коме се виде сва претходна и текућа задужења клијента, као и уредност у њиховој отплати. Ако је кредитни извештај позитиван (није било ранијих доцњи у плаћању обавеза), клијент добија формуларе (административна забрана и друго) које треба да овери код свог послодавца. У ове обрасце се уписују подаци о висини примања, дужини радног стажа и додатним месечним издацима који се одбијају од плате (синдикалне обуставе), а те податке оверава овлашћено лице послодавца, које тиме гарантује за њихову тачност. Након тога се документација прослеђује овлашћеним органима банке који доносе одлуку о коначном одобравању или одбијању поднетог захтева за кредит.
Процедура је нешто компликованија у случају правних лица и до одлуке о кредитирању долази се након пажљиво прикупљених података о финансијском здрављу клијента, историји кредитних обавеза и потенцијалу фирме да у будућности редовно отплаћује кредит. И у овом случају проверава се извештај кредитног бироа, како за саму фирму, тако, углавном, и за њеног власника. Затим се сагледавају ставке у билансима, извештаји с пословних рачуна и њихове блокаде, прави се пројекција будућих прихода, а узима се у обзир и квалитет обезбеђења (жиранти из друге фирме, покретности, хипотеке и др.). На основу свих тих показатеља, надлежна служба у банци доноси коначну одлуку о кредитирању.
#4 Зашто као власник фирме морам да потписујем личну меницу?
Под појмом правног лица у банци се као клијенти подразумевају предузетници и предузећа. Код предузетника, који је по дефиницији физичко лице регистровано за обављање одређене пословне активности која служи за стицање добити, потписивање личне менице није обавезно, јер потписивањем менице с печатом предузетника носилац гарантује за кредит целокупном својом имовином, која подразумева имовину која се води на предузетничку радњу, као и личну имовину. Банка је, дакле, у том случају сигурна да ће моћи да наплати своје потраживање пленидбом имовине.
Када је, међутим, реч о предузећу, оно за своје обавезе одговара искључиво својом имовином и то оном која је у власништву саме фирме. Често се дешава да власник фирме располаже имовином која је већа од имовине фирме, па банка тражи додатно обезбеђење за покриће таквог кредита. Тада се од власника тражи да потпише личну меницу, како би се банка конкретно, али и психолошки, додатно осигурала у погледу редовности отплате. У прошлости се догађало да су банке правиле пропусте и фирмама одобравале кредите само на основу остварених прихода и биланса стања, без личног уплитања власника фирме. Због тога је неретко долазило до ситуације да власник прода имовину која се налази у власништву фирме, те да затим пословни рачун блокирају добављачи или можда, међу првима, чак и сама банка, али будући да су приходи већ били нестали банка више није могла да наплати своје потраживање.
#5 Да ли је бољи избор дозвољени минус или кредит?
Ова два производа се суштински разликују и користе за потпуно различите намене. Од потребе самог клијента зависи за који од њих ће се заиста и одлучити. Ако се купује неко трајно добро или се плаћа нека једнократна услуга (на пример, летовање), боље је код банке подићи кредит, са одређеним роком отплате, јасном каматом и сл. У овом случају је врло важно истаћи да током отплате ануитета главница кредита опада, па је сваки следећи износ месечне камате мањи.
Дозвољени минус (енгл. overdraft) служи за непредвиђене ситуације, односно околности када се корисник нађе у неком краткотрајном проблему неликвидности (недостатку новца), чиме стиче могућност да уђе у оквир тог одобреног минуса и тако обави неопходно плаћање. На искоришћени износ тече камата за онај број дана који корисник проведе у минусу. С обзиром на то да су каматне стопе на минусима веће него на кредитима, као и да се она обрачунава на пун износ који је у минусу, overdraft представља скупљи вид задуживања и самим тим је мање исплатив за корисника.
Међу грађанима често постоји предубеђење да се месец не може преживети без коришћења дозвољеног минуса. То заправо није тачно, јер се одобрени лимит може искористити само једном, док га следећа уплата не покрије, односно не врати „на нулу”. Тада га корисник опет може користити улажењем у нови минус, на који опет тече камата. Дакле, корисник на тај начин увек користи ту једну плату унапред, а нема додатна средства на располагању, чиме се губи смисао коришћења ове позајмице као средства за „преживљавање”. У том смислу је боље узети кредит у износу од једне плате, па га на рате отплаћивати, него за износ плате увек улазити у дозвољени минус.
#6 Има ли банка право да примењује баш све одредбе из уговора о кредиту, односно јесу ли све те одредбе у складу са законом?
Уговори које банке закључују с клијентима су типски, унапред припремљени од банке, па клијент нема могућност утицаја на њихов садржај. У складу са одредбама Закона о облигационим односима, ако такви уговори садрже штетне елементе, они се морају тумачити у корист друге стране (корисника), тј. стране која је такав уговор примила на потписивање и није учествовала у његовој изради. Овоме иде у прилог и чињеница да је банка, као стручна и финансијски едукована страна, уговор морала да припреми на начин који одговара законским нормама.
Право уговорних страна, клијента и банке, проистиче из потписаног уговора, али ако су уговорне обавезе супротне законским прописима, њих је могуће поништити судским путем, а затим захтевати надокнаду штете у случају да је она причињена. Управо је то случај са уговарањем могућности за повећавање камате у складу с променама пословне политике банке, уговарањем зеленашких затезних камата, наплате кредита по продајном курсу, обрачуна камате на камату (случај из претходног периода) и сл.
#7 Шта да урадим ако приметим да уговорне одредбе нису у складу са законом?
У случају да корисник примети да у уговору с банком постоје сумњиве одредбе, први корак је да се обрати самој банци, писаним путем, упућивањем приговора на конкретну околност, где треба навести тачно на шта се односи замерка и у ком делу уговора је она присутна. Банка има рок од 30 дана да одговори на такав приговор, позитивно или негативно, а често се из одговора банке могу сазнати и додатне појединости које се надаље могу користити у поступку жалбе.
У случају негативног одговора, корисник има могућност да се обрати Народној банци Србије, која у свом саставу има Центар за заштиту корисника финансијских услуга. Иако ово обраћање ретко када уроди плодом, ако су у питању проблеми набројани у претходном питању, ипак се може догодити да након обраћања НБС-у и достављања њеног одговора, корисник сазна или добије неки додатни документ или објашњење у вези са својим случајем. Свакако, последњи корак представља подношење тужбе редовном суду.
Банке се врло ретко одлучују да проблем с корисником разреше мирним путем, односно прихватањем примедбе већ у првом кораку, а поготово ако је проблем системске природе, па се односи на већи број истоветних уговора. По истом принципу, готово никада ни у наредном обраћању НБС-у не долази до решавања проблема, већ је корисник принуђен да одустане или да крене у судски поступак. Разлог је врло једноставан: банке рачунају на то да ће их тужити само мањи број клијената, док ће већина „дићи руке” већ на самом почетку, одустајући од жалбе јер не верује у позитиван исход спора.
У Србији, нажалост, не постоји институција нити орган који се баве надзором пословања банака, с могућношћу деловања у оквиру законā који регулишу уговорне одредбе и који би конкретном мером могли и да заштите корисника.
#8 Који је најбољи начин комуникације с банком?
Најбоља комуникација с банком одвија се писаним путем. Дакле, потребно је формулисати захтев, молбу или примедбу, пренети је на папир, a затим путем званичног пријема у банци (у свакој експозитури било које банке постоји ова могућност) предати сâм документ. Тиме се од банке тражи да на писани захтев одговори писаним путем, чиме се избегава да банкарски службеници слободно тумаче правила, јер се у пракси често испоставља да је реч о погрешним интерпретацијама које неретко онемогућавају клијента да реши свој проблем чак и онда када је за то постојала реална могућност.
Након добијања писаног одговора приступа се реализацији договореног и о томе ће увек постојати писани траг, а то нарочито може бити важно уколико се договарају потези који су последично повезани, при чему наредни потез зависи од испуњења претходног. Примера ради, ако је с банком договорен отпис дела затезне камате, али тек након што дужник уплати главни део дуга. Да би се избегла ситуација у којој клијент изврши своју обавезу, а банци остави могућност да не испоштује своју, потписује се документ који је обавезујући за обе стране.
Осим тога, писана комуникација је и важан доказ у случају покретања судског поступка, где ће обе стране доказивати своје тврдње искључиво документима које поседују. Треба напоменути да се у пракси ретко дешава да иза банке остаје документ који директно терети банку за било какву неправилност, већ се та документација на суду више може користити у смислу да је клијент покушавао с договором, упућивао примедбе које су одбијене и сл.
#9 Шта је паметније одабрати, кредит или лизинг?
Оба производа имају своје очигледне предности и недостатке. Кредит се може подићи као наменски или као кредит без неке посебне намене. У односу на лизинг, код њега је камата нешто већа, захтева се одређено обезбеђење (жирант, залога) и обавља се процена кредитне способности потенцијалног клијента, од које понајвише и зависи реализација самог кредита. У зависности од врсте и висине кредита, различити су и рокови за реализацију исплате новца, па се они могу кретати од свега неколико дана до неколико седмица. Свакако највећа предност кредита, ако се купује неко добро, рецимо возило или непокретност, огледа се у чињеници да корисник кредита одмах након исплате купопродајне цене постаје власник овог добра, сâм га одржава, региструје и њиме управља. Према потреби, може га отуђити и пре истека кредита, осим ако на њему није успостављена хипотека у корист банке.
Лизинг карактерише наменско прибављање неког добра (на пример, возила). Дакле, корисник унапред одабира предмет лизинга, па га преко лизинг куће преузима на коришћење, а током трајања уговора отплаћује га кроз месечне лизинг рате. Предмет лизинга остаје у формалном власништву лизинг куће, али га корисник за то време одржава и користи. Процедура одобравања лизинга нешто је краћа и мање захтевна, камате су ниже и није потребно додатно обезбеђење будући да је сâм предмет лизинга гаранција за уредну отплату. Ипак, главну ману лизинга у односу на кредит, представља учешће, које се код лизинга захтева док код кредита оно није предвиђено.
Приликом одабира једног од ова два производа, свакако, треба размотрити све поменуте параметре и донети одлуку у складу с тренутним могућностима клијента.
#10 Који је лизинг бољи, оперативни или финансијски?
Осим што генерално воде истом циљу, а то је задужење клијента ради прибављања неког добра, ова два лизинга се разликују у многим стварима. Основа је у томе што је финансијски лизинг дефинисан и посебним Законом о финансијском лизингу, док уговор о оперативном лизингу потпада под ингеренцију Закона о облигационим односима, који је општијег карактера у односу на Закон о финансијском лизингу.
Оперативни лизинг у суштини представља рентирање добра (на пример, возила), где закупац управља возилом које остаје у власништву куће која га рентира и за ту услугу плаћа одређену надокнаду у виду лизинг накнаде. Да постоји разлика између оперативног лизинга и класичног рентирања у рентакару, показује и чињеница да лизинг куће на закупце пребацују и трошак одржавања возила у овлашћеном сервису, регистрацију и др. У овом облику финансирања постоје бројни проблеми који се односе на неке додатне трошкове које лизинг куће наплаћују, а испољавају се као трошкови опомене приликом кашњења са уплатама лизинг накнаде, затезна камата, трошкови прегледа закупљеног добра и др. У случају да закупац престане да плаћа закупнину, возило му се одузима, а до тада му се исплаћени износи не враћају.
И код финансијског лизинга купљено добро остаје у власништву лизинг куће, али га корисник кроз месечне рате отплаћује и по уплаћеној последњој рати постаје његов власник.
#11 Шта је банкарска гаранција?
Банкарска гаранција подразумева правни однос између најмање три лица: банке, налогодавца и примаоца гаранције и представља средство обезбеђења, којим банка примаоцу гаранције гарантује да ће исплатити одређена средства у случају да налогодавац гаранције то не учини. Дакле, две фирме улазе у одређени посао и једна тражи од друге да јој ова обезбеди банкарску гаранцију на одређени износ. Фирма од које се тражи гаранција обраћа се банци, која врши процену кредитне способности и доноси одлуку о издавању гаранције. Поступак је исти као и код одобравања кредита, будући да гаранција у ствари представља потенцијалну новчану обавезу за фирму налогодавца, тј. фирму за коју се гарантује.
У случају да налогодавац не испуни своју обавезу, фирма прималац гаранције активира гаранцију код банке, након чега банка има обавезу да исплати ова средства. Тада настаје дуг фирме налогодавца према банци који се углавном намирује тако што банка фирми налогодавцу активира кредит, како би се исплаћени новац вратио на рате.
За поменути посао налогодавац гаранције плаћа банци одређену провизију, и то од износа с гаранције, а касније и камату, у случају да дође до активирања кредита.
#12 После ког периода доцње банка може да активира средства обезбеђења?
Не постоје законски прописи који би то могли регулисати, нити је тако нешто уопште могуће, премда дужници често мисле да постоје одређени прописи којима се регулише ова проблематика. Ипак, ствари стоје сасвим другачије и све је одређено интерним процедурама банке. Након потписивања уговора о кредиту, сваки корисник кредита од банке добија и план отплате према ком се ануитети морају плаћати. Банка не очекује да корисник уплати рату пре рока доспећа, али исто тако с разлогом очекује да то буде у роковима предвиђеним овим планом отплате.
Свака банка прописује сопствене интерне процедуре које се односе на покретање средстава обезбеђења (административна забрана дужника или жиранта, блокада рачуна фирме дужника или жиранта, покретање хипотеке и сл.). Ипак, могло би се рећи да су у свим банкама предвиђени мање-више слични кораци који се предузимају након што клијент падне у доцњу. Они започињу телефонским позивом којим се клијент „подсећа” да није измирио своју обавезу. Након тога могу уследити још један до два иста таква позива, а затим се, ако број дана у доцњи настави да расте, активира административна забрана (ако је корисник запослено лице) или се активира меница (ако је корисник фирма). Ако ни то не уроди плодом, банка исти поступак примењује и на жирантима. Одбијање од плате дужника или блокада његовог пословног рачуна представљају најбржу могућност за банку да наплати доспеле обавезе. Следећи кораци су покретање поступка наплате на заложеним покретностима или непокретностима, за шта је, ипак, потребно одређено време, али и то у крајњем случају банци остаје као следећа могућност за намирење сопственог потраживања.