Законски текст не може, нити му је то смисао, да третира све појединачне случајеве на које се потенцијално односи, како из аспекта стваралаца, тако и из аспекта корисника интелектуалне својине. Стога је чест случај да се прописи који регулишу ову материју у конкретним ситуацијама „преклапају” с грађанскоправним, облигационоправним, радноправним и другим сферама, а то може бити извор бројних нејасноћа
#1 Може ли ИТ стручњак, стваралац софтвера (рачунарског програма), односно базе података, свој програм заштитити у Републици Србији као техничку иновацију (патент) или као ауторско дело?
Одредбама Закона о патентима („Сл. гласник РС”, бр. 99/2011), чланом 7, прописано је да је патент право које се признаје за проналазак из било које области технике, који је нов, који има инвентивни ниво и који је индустријски применљив (предмет проналаска који се штити патентом може бити производ, поступак, примена производа и примена поступка). Проналасцима, у смислу овог закона, не сматрају се нарочито: открића, научне теорије и математичке методе; естетске креације; планови, правила и поступци за обављање интелектуалних делатности, за играње игара или за обављање послова; програми рачунара; приказивање информација.
С друге стране, Закон о ауторском и сродним правима („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009, 99/2011 и 119/2012, у даљем тексту: ЗАСП), у члану 2. предвиђа да је ауторско дело оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и на допуштеност јавног саопштавања његове садржине. Ауторским делом сматрају се, нарочито: писана дела (књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми у било којем облику њиховог изражавања, укључујући и припремни материјал за њихову израду и др.).
Члан 5. даље предвиђа да се збирком сматра и база података, без обзира на то да ли је у машински читљивој или другој форми и која, с обзиром на избор и распоред саставних делова, испуњава услове оригиналности.
На основу свега наведеног, ИТ стручњак, односно било који стваралац софтвера, рачунарског програма, односно базе података, може свој програм заштитити у Републици Србији као ауторско дело на основу одредаба ЗАСП-а, у којима су инкорпорирана решења из међународних уговора и споразума који третирају ову област и која су хармонизована с решењима из ЕУ директива.
#2 Да ли је исправна пракса у раду органа државне управе да се појединци, односно радне групе за израду закона називају „аутором закона”, односно „ауторским тимом на изради закона, подзаконских аката и других прописа за примену закона”?
Чланом 6. ЗАСП-а, изричито је предвиђено да ауторскоправном заштитом нису обухваћене опште идеје, поступци, методе рада или математички концепти, као такви, као и начела, принципи и упутства који су садржани у ауторском делу. Ауторским делом не сматрају се: закони, подзаконски акти и други прописи; службени материјали државних органа и органа који обављају јавну функцију; службени преводи прописа и службених материјала државних органа и органа који обављају јавну функцију; поднесци и други акти у управном или судском поступку.
Дакле, сви запослени, односно по уговору ангажовани ствараоци наведених законских и других прописа, односно превода, због значаја предмета рада, изузети су од одредаба ауторскоправне заштите и не могу бити квалификовани као аутори, односно носиоци ауторског и/или сродних права.
Стога није исправна пракса да се било који појединац представља као аутор закона, односно законског текста, нити се радна група на изради ових прописа може назвати ауторским тимом који је учествовао у изради законског текста. То даље значи да ни појединци ни групе у овим ситуацијама не могу потраживати морална нити имовинска ауторска права које предвиђа ЗАСП.
#3 Да ли преводилац у државној администрацији, односно јавним предузећима које је основала Република Србија има признато ауторско право на преводима које створи у радном односу?
На основу одредаба ЗАСП-а, предвиђено је да се прераде ауторских дела сматрају ауторским делом ако испуњавају услове оригиналности и материјалне форме. Дело прераде је дело у којем су препознатљиви карактеристични елементи прерађеног (изворног) дела и у том контексту, ауторским делом прераде (изведено дело из оригиналног почетног ауторског дела) сматрају се и преводи. Преводилац је аутор који у складу са ЗАСП-ом има ауторска права на свом преводу (по раније прибављеној сагласности аутора изворног дела или носиоца права на изворном делу), како морална тако и имовинска права, осим у случајевима предвиђеним чланом 6. ЗАСП-а када се ради о службеним преводима прописа и службених материјала државних органа и органа који обављају јавну функцију.
На основу изнетог, преводилац запослен у јавној администрацији, односно јавним предузећима које је основала Република Србија, нема признато ауторско право на својим преводима створеним у радном односу.
#4 Да ли ствараоци дела ликовне уметности и вајарства имају право увида и накнаде од прве и сваке даље продаје њиховог ауторског дела и на који начин то право могу остваривати у Републици Србији?
Одредбама члана 35. ЗАСП-а, стипулисано је тзв. право слеђења које има аутор ако је оригинал дела ликовне уметности после прве продаје од стране аутора поново продат. У том случају, аутор има право да буде обавештен о продаји и новом власнику, као и да потражује накнаду у обиму који је прописан овим чланом. Као оригинална дела ликовних уметности сматрају се: слике, цртежи, колажи, графике, фотографије, таписерије, скулптуре, уметничка дела израђена у керамици, стаклу или другом материјалу и слична дела која је аутор створио својеручно. Оригиналом дела ликовне уметности сматрају се и умножени примерци тог дела (репродукције), ако их је у ограниченом броју израдио сâм аутор или лице које је он овластио. Такви примерци морају бити нумерисани и потписани на уобичајен начин или од аутора на други начин обележени.
Право ствараоца дела ликовне уметности односи се на све радње препродаје у које су као продавци, купци или посредници укључена лица која се професионално баве трговином уметничким делима, као што су продајни салони, уметничке галерије, аукцијске куће и сл. За обавезу према аутору дела солидарно одговарају продавац, купац и посредник.
Независно од продајне цене оригинала, накнада на основу права слеђења не сме да износи више од 1.300.000 динара. Лица која се професионално баве трговином уметничким делима, дужна су да у року од 30 дана од дана када је продаја извршена, обавесте аутора о износу продајне цене, имену, односно називу и адреси продавца, купца и посредника. Обавеза плаћања накнаде из овог члана доспева у року од 30 дана од дана када је продаја извршена.
На основу изнетог, аутори дела ликовне уметности имају право увида и накнаде у вези с првом и сваком даљом продајом свог ауторског дела од овлашћених лица (галериста и др.).
#5 Да ли архитекта, кога је ангажовао инвеститор (власник зграде) на изради архитектонског решења тродимензионалног здања, има прече право на израду будућих адаптација на згради?
У члану 38. ЗАСП предвиђа прече право аутора на прераду примерка дела архитектуре. Наиме, ако власник грађевине, као материјализованог примерка дела архитектуре, има намеру да врши одређене измене на грађевини, обавезан је да прераду дела прво понуди аутору ако је он доступан. Аутор је дужан да се о понуди власника грађевине изјасни у року од 30 дана од дана пријема понуде.
Аутор архитектонског дела не може да се противи изменама свог дела ако је потреба за изменама дела произашла из околности, као што су сигурносни или технички разлози. Ако се измене на грађевини врше према делу прераде које није сачинио аутор, морају се поштовати морална права аутора.
На основу наведеног, власник грађевине има обавезу да за све измене оригиналног архитектонског решења на основу кога је настала грађевина, архитекти који је израдио основни архитектонски пројекат прво понуди да изврши ове измене, а тек уколико он то одбије или није доступан, под истим условима адаптацију повери неком другом.
#6 Када је коришћење легално купљеног примерка рачунарског програма у складу са Законом о ауторском и сродним правима?
Чланом 47. ЗАСП-а предвиђено је да ако је ауторско дело рачунарски програм, лицу које је на законит начин прибавило примерак рачунарског програма дозвољено је да, ради сопственог уобичајеног наменског коришћења програма, без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде: смешта програм у меморију рачунара и пушта програм у рад; отклања грешке у програму, као и да врши друге неопходне измене у њему које су у складу с његовом сврхом, ако уговором није другачије одређено; начини један резервни примерак програма на трајном телесном носачу; изврши декомпилацију програма искључиво ради прибављања неопходних података за постизање интероперабилности тог програма с другим, независно створеним програмом или одређеном рачунарском опремом, под условом да тај податак није био на други начин доступан и да је декомпилација ограничена само на онај део програма који је неопходан за постизање интероперабилности.
Податак добијен декомпилацијом за потребе интероперабилности, не сме се саопштавати другима или користити за друге сврхе, посебно за стварање или пласман другог рачунарског програма којим би се повредило ауторско право на првом. Декомпилацију може извршити непосредно лице које је на законит начин прибавило примерак рачунарског програма или друго стручно лице које ради по његовом налогу.
#7 Треба ли наследник да покрене оставински поступак за одлучивање о наследним правима на интелектуалној својини покојног аутора и због чега је то важно?
Оставинска расправа је врста ванпарничног поступка који се спроводи након смрти једног лица, а чији је циљ расподела имовине преминулог на његове законске или тестаментарне наследнике. Према слову закона, оставинска расправа се покреће било по службеној дужности, било по захтеву заинтересованог лица. У теорији, суд би у року од 30 дана од смрти покојника требало од надлежног органа локалне самоуправе, који обавља послове матичара, да добије смртовницу, документ који, поред констатације смрти, треба да садржи и податке о његовој имовини, попис и њену процену, па да на основу смртовнице покрене оставински поступак по службеној дужности. Нажалост, пракса је таква да оставински поступак готово увек покреће неко од наследника и управо су наследници ти који, уз предлог за покретање поступка, достављају суду списак покретне и непокретне имовине покојника.
Чланом 58. ЗАСП-а предвиђено је да наследници аутора могу вршити овлашћења која се тичу моралних права аутора, осим права на објављивање необјављеног дела, ако је аутор то забранио, и права на измену дела. Заштиту моралних права аутора која се тичу патернитета, интегритета дела и забране недостојног искоришћавања дела, осим наследника, могу вршити и удружења аутора, као и институције из области културе, науке и уметности.
Чланом 59. ЗАСП-а предвиђено је да се имовинска права аутора наслеђују.
Дакле, да би наследници располагали интелектуалном оставштином покојног сродника, потребно је да имају оставинско решење с клаузулом извршности, које прецизира, поред све покретне и непокретне имовине, и интелектуалну имовину покојног аутора, било таксативно набројану било као целину у фундусу интелектуалних добара покојника. Тек на основу оставинског решења снабдевеног клаузулом извршности, наследници у правном промету могу даље располагати објављеним и необјављеним интелектуалним добрима поч. аутора, пословима inter vivos, за период од 70 година post mortem actoris.
#8 Да ли аутор, закључивањем ауторског уговора, преноси на корисника сва ауторска права на свом делу?
Члановима 61–69. ЗАСП-а предвиђено је да аутор дела (независно од конкретног предмета), односно његов правни следбеник може другом лицу уступити поједина или сва имовинска права на своме делу. Уступање имовинских права може бити искључиво или неискључиво. У случају искључивог уступања имовинских права, једино је стицалац права овлашћен да ауторско дело искоришћава на начин прописан уговором, као и да уз посебну дозволу аутора, односно његовог правног следбеника уступа другима то право. Право које стицалац права уступа другима је неискључиво право, ако уговором није другачије одређено.
У случају неискључивог уступања имовинских права, стицалац права није овлашћен да забрани другоме да искоришћава ауторско дело, нити је овлашћен да другоме уступа своје право. Ако у уговору није назначено да је реч о искључивом или неискључивом уступању, сматра се да је у питању неискључиво уступање имовинских права.
Уступање имовинских права може бити предметно, просторно и временски ограничено.
Лице које је уступањем стекло имовинско право од аутора или његовог наследника то своје право може у целини пренети на другог уз дозволу аутора, односно ауторовог наследника. Дозвола аутора, односно ауторовог наследника није потребна у случају преноса привредног друштва које је носилац имовинског права.
Пренос својине на оригиналном примерку ауторског дела не подразумева стицање ауторских права на делу. Уступање имовинских права за дело које још није створено дозвољено је под условом да се одреде врста будућег дела и радње искоришћавања дела. Уступање имовинских права за сва будућа дела једног аутора, као и за још непознате облике искоришћавања дела ништаво је.
Ауторским уговором се ауторска права уступају или преносе у целини. На ауторски уговор примењују се одредбе закона којима се уређују облигациони односи, ако одредбама овог закона није другачије одређено. Ауторски уговори се закључују у писаној форми, ако овим законом није другачије одређено.
У сумњи о садржини и обиму права које се уступа, односно преноси ауторским уговором, сматра се да је уступљено, односно пренесено мање права. Дозвола за објављивање дела, за бележење дела на носач звука или слике и дозвола за емитовање дела морају бити изричито уговорене, ако одредбама овог закона није другачије одређено.
Уступање, односно пренос одређеног права на искоришћавање дела не подразумева и уступање, односно пренос права на ауторску накнаду у случајевима искоришћавања ауторског дела по основу законске лиценце. Уступање, односно пренос одређеног права на искоришћавање дела подразумева и давање дозволе за оне измене на делу које су технички неминовне или уобичајене за тај начин искоришћавања дела.
Као што се из наведеног може закључити закључењем ауторског уговора као inter vivos посла у правном промету, аутор, односно носилац ауторског права не мора пренети на корисника сва имовинска права које предвиђа ЗАСП. Напротив, ЗАСП ауторски уговор тумачи у корист аутора увек када постоје недоумице о обиму пренетог права на корисника, а чести инструменти ауторских уговора јесу предметна, просторна и временска ограничења у обиму коришћења ауторског дела од стране корисника. Посебно је битно нагласити да пренос права на појединим видовима коришћења ауторског дела мора бити посебно уговорен, односно, да је уступање имовинских права за сва будућа дела једног аутора и за још непознате облике искоришћавања дела ништаво.
#9 Која су права писаца у односу на издаваче?
Издавачки уговор је именовани ауторски уговор посебно стипулисан одредбама чл. 73–81. ЗАСП-а. Овим уговором аутор, односно други носилац ауторског права уступа, односно преноси на издавача право на умножавање ауторског дела штампањем, и на стављање у промет тако умножених примерака дела, а издавач се обавезује да дело умножи и примерке стави у промет, као и да за то аутору, односно другом носиоцу ауторског права плати накнаду, ако је она уговорена. Ако ауторско дело које је предмет издавачког уговора није објављено, ауторским уговором се издавачу даје дозвола за објављивање дела. Издавачким уговором аутор, односно други носилац ауторског права издавачу може уступити, односно пренети право на превођење свог дела, као и овлашћење на умножавање и стављање у промет преведеног дела.
Издавачки уговор чији је предмет издавање чланака, цртежа и других ауторских прилога у новинама и периодичној штампи не мора бити закључен у писаној форми. Ако није другачије уговорено, уступање права на основу издавачког уговора је искључиво (не односи се на издавање чланака, цртежа и других ауторских прилога у новинама и периодичној штампи).
Поред обавезних елемената ауторског уговора, издавачки уговор садржи и следеће:
1) рок у коме је аутор, односно други носилац ауторског права дужан да издавачу преда уредан рукопис или други оригинални примерак дела, како би издавачу омогућио умножавање дела (ако није другачије уговорено, тај рок износи годину дана од дана закључења уговора);
2) рок у коме је издавач дужан да отпочне с пуштањем примерака дела у промет (ако није другачије уговорено, тај рок износи годину дана од дана пријема уредног рукописа или другог оригиналног примерка дела);
3) број издања који је издавач овлашћен да изда (ако није другачије уговорено, издавач има право само на једно издање дела);
4) висину тиража једног издања (ако висина тиража није уговорена, а из пословних обичаја или других околности очигледно не произлази другачије, тираж износи 500 примерака);
5) рок у којем издавач, по исцрпљењу тиража претходног издања, мора отпочети с пуштањем у промет примерака наредног издања, ако је оно уговорено (ако није другачије уговорено, тај рок износи годину дана од дана кад је аутор то захтевао);
6) изглед и техничку опрему примерака дела.
Обавеза је издавача: да се стара о промету примерака дела и да о томе повремено обавештава аутора, односно другог носиоца ауторског права, на његов захтев; да аутору, односно другом носиоцу ауторског права, на његов захтев, у одговарајућој фази техничког процеса умножавања дела омогући коректуру; да приликом припреме сваког наредног издања дела омогући аутору да унесе одговарајуће измене, под условом да то не мења карактер дела и да, имајући у виду целину издавачког уговора, не представља несразмерно велику обавезу за издавача.
Рукопис или други оригинални примерак ауторског дела који је предат издавачу не постаје својина издавача, осим чланака, цртежа и других прилога у новинама и периодичној штампи, или ако је уговором другачије одређено.
#10 Да ли се издавачким уговором издавачу аутоматски уступа и право на електронско издање?
Издавач који је прибавио право да изда дело у форми књиге има током периода од три године од дана закључења издавачког уговора прече право прибављања права на умножавање дела и стављање у промет примерка тог дела у форми електронског записа. Прече право престаје ако издавач у року од 30 дана од дана учињене понуде у писаној форми не прихвати понуду аутора, односно другог носиоца ауторског права.
На основу наведеног, издавач без изричите сагласности аутора, стипулисане у издавачком уговору, не може да врши припрему, односно техничко прилагођавање ауторског дела које је предмет издавачког уговора за објављивање у форми електронског издања. Електронско издање, као и свако друго конвенционално издање, мора добити свој каталошки број (ISBN), и као такво бити изричито предвиђено одредбама издавачког уговора.
#11 Да ли је по истеку 70 година од смрти аутора ауторско дело увек слободно за коришћење, односно могу ли се „преклапати” рокови ауторскоправне и сродноправне заштите?
Одредбама чл. 102–107. ЗАСП-а предвиђено је да имовинска права аутора трају за живота аутора и 70 година после његове смрти (post mortem actoris), док морална права аутора трају и по престанку трајања имовинских права. Имовинска права коаутора престају по истеку 70 година од смрти коаутора који је последњи умро. Имовинска права на делу чији се аутор не зна (анонимно дело или дело под псеудонимом) престају по истеку 70 година од дана објављивања дела. Ако аутор открије свој идентитет пре наведеног рока, имовинско право траје као да је идентитет аутора познат од дана објављивања дела. Ауторско право на колективним делима траје 70 година од дана законитог објављивања дела.
Ако се почетак рока трајања ауторског права рачуна од објављивања дела, а дело је објављивано у наставцима, за сваки наставак тече засебан рок заштите. За филмско дело рок трајања ауторског права истиче 70 година од смрти режисера, сценаристе, аутора дијалога или композитора музике посебно компоноване за филм, зависно од тога ко од њих последњи умре.
За дела за која се рок заштите не рачуна од смрти аутора или коаутора, а која нису законито објављена током 70 година од њиховог настанка, заштита престаје истеком тог рока. Рокови за потребе утврђивања датума престанка имовинских права аутора рачунају се од 1. јануара године која непосредно следи за годином у којој се десио догађај који је релевантан за почетак рока.
По истеку рока трајања имовинских права аутора, о заштити моралних права аутора старају се удружења аутора и институције из области културе, науке и уметности. Поред субјеката из ст. 1. овог члана, свако лице има право да штити патернитет и интегритет дела, као и да се супротстави сваком облику недостојног искоришћавања ауторског дела.
Чланом 147. трајање сродних права предвиђено је на следећи начин: имовинска права интерпретатора трају 50 година од дана настанка интерпретације. Ако је интерпретација снимљена и законито издата или објављена током тог рока, право траје 50 година од дана првог издавања или објављивања, зависно од тога који је датум ранији. Морална права интерпретатора трају и по престанку трајања његових имовинских права. Право произвођача фонограма, односно произвођача видеограма траје 50 година од дана настанка фонограма, односно видеограма. Ако је фонограм, односно видеограм законито издат или објављен током тог рока, право престаје 50 година од дана тог издавања или објављивања, зависно од тога који је датум ранији. Право произвођача емисије траје 50 година од дана првог емитовања заштићене емисије. Право произвођача базе података траје 15 година од дана настанка базе података. Ако је база података учињена доступном јавности на било који начин током тог рока, право траје 15 година од тог дана. Ако настану битне промене у селекцији или уређењу садржаја базе података, рок из ст. 4. овог члана продужава се за још 15 година. Битним променама у селекцији или уређењу садржаја базе података сматрају се додавање, брисање или поправљање целе базе података или дела њеног садржаја који за резултат имају нову верзију базе података. Право првог издавача слободног дела траје 25 година од дана првог издавања или првог саопштавања јавности на други начин. Право издавача штампаних издања на посебну накнаду траје 50 година од законитог издавања дела.
Рокови за потребе утврђивања датума престанка имовинских права носилаца сродних права рачунају се од 1. јануара године која непосредно следи за годином у којој се десио догађај који је релевантан за почетак рока.
На основу наведеног, извесно је да дела нису увек слободна по истеку 70 година по смрти аутора (односно последњег коаутора), јер продужетак режима дела, где је за коришћење потребна дозвола, односно плаћена евентуална накнада за коришћење, може да се догоди ако је предмет коришћења сродно право настало на ауторском делу у тзв. јавном домену (на пример, ауторска дела Моцарта слободна су за коришћење и у јавном домену, али интерпретација дела Моцарта од стране оркестра као и аудио или аудиовизуелни запис, стварају ново сродно право интерпретатора, односно произвођача видеограма и фонограма, с роковима које ЗАСП предвиђа).
#12 Да ли се и коме корисници музике могу жалити на рад регистрованих колективних организација за остваривање ауторског и сродних права, пре подношења тужбе стварно и месно надлежном суду?
Члановима 188–191. ЗАСП-а, предвиђен је надзор над радом организација које колективно остварују ауторска, односно поједина сродна права, посебно имајући у виду монополски статус ових организација установљен законом. Надзор над радом организације врши надлежни орган који контролише да ли организација обавља своје послове у складу са издатом дозволом и у складу са одредбама овог закона. Тај орган у Републици Србији јесте Завод за интелектуалну својину са седиштем у Београду, којем заинтересовани писменим путем могу упутити захтев за оцену појединачне конкретне ситуације коју у пракси имају с регистрованим колективним организацијама које послују на територији Републике Србије.
Свака регистрована колективна организација је дужна да, ради остваривања надзора, доставља надлежном органу: годишњи извештај о пословању, годишњи обрачун накнада и извештај овлашћеног ревизора; споразуме између организације и репрезентативних удружења корисника; измене статута, тарифе и њихове измене, план расподеле накнаде и његове измене, све друге опште акте и њихове измене, уговоре са одговарајућим иностраним организацијама, судске и управне одлуке у којима је организација једна од страна. Организација ове податке доставља у року од 15 дана од дана њиховог усвајања, односно добијања извештаја, односно од дана настанка промене.
Свака регистрована колективна организација дужна је да за сваку пословну годину, у року од шест месеци од њеног завршетка, усвоји, односно прибави: годишње извештаје органа управљања и надзорних органа о износу наплаћених накнада, њиховој расподели, пословању колективне организације, извршавању споразума закључених с репрезентативним удружењима корисника и о извршавању уговора склопљених са иностраним организацијама; извештај овлашћеног ревизора; предлог финансијског плана организације за наредну годину који укључује план трошкова њеног пословања.
Годишњи извештај о пословању, годишњи обрачун накнада и књиговодство морају бити предмет ревизије. Ревизију пословања организације може обавити само овлашћени ревизор, у складу са законом којим се уређује рачуноводство и ревизија. На извештај ревизора сходно се примењују одредбе закона којим се уређује рачуноводство и ревизија.
Надлежни орган има право да његови представници присуствују седницама органа организације, као и право увида у пословне књиге и другу пословну документацију. Представник надлежног органа има право да на седницама органа организације износи мишљење о свим питањима која се односе на послове колективног остваривања ауторског и сродних права и на поштовање законских прописа, без права гласа. Надлежни орган може захтевати од организације писмени одговор у вези с питањима која се односе на делатност и пословање организације.
Ако утврди неправилности у раду организације, надлежни орган ће указати на њих, наложити спровођење мера за њихово отклањање и одредити рок за отклањање неправилности.
Пре подношења тужбе, на конкретне неправилности у раду регистрованих колективних организација, могу указати сви појединци, као и привредна друштва и друга правна лица који су корисници репертоара колективних организација, и на ове неправилности у форми писменог захтева указати надлежном органу, који има законски рок да на њих писменим путем одговори.
#13 Осим према Закону о правној заштити индустријског дизајна, може ли дизајнер своја дизајнерска решења заштитити и по основу Закона о ауторском и сродним правима?
Индустријски дизајн штити се на основу одредаба Закона о правној заштити индустријског дизајна („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009) ако је нов и ако има индивидуални карактер.
Индустријски дизајн се сматра новим ако идентичан индустријски дизајн није постао доступан јавности пре дана подношења пријаве за признање тог индустријског дизајна, или ако не постоји раније поднета пријава за признање идентичног индустријског дизајна. У случају да је затражено право првенства, сматраће се да је индустријски дизајн нов ако није постао доступан јавности пре дана признатог права првенства.
Индустријски дизајн има индивидуални карактер ако се укупан утисак који оставља на информисаног корисника разликује од укупног утиска који на тог корисника оставља било који други индустријски дизајн, а који је постао доступан јавности пре дана подношења пријаве индустријског дизајна, или дана признатог права првенства супротстављеног индустријског дизајна. Приликом утврђивања индивидуалног карактера индустријског дизајна узима се у обзир степен слободе и објективно ограничење аутора приликом стварања дизајна конкретног производа, проузроковано технолошким и функционалним карактеристикама тог производа.
Индустријски дизајн представља тродимензионални или дводимензионални изглед целог производа, или његовог дела, који је одређен његовим визуелним карактеристикама, а посебно линијама, контурама, бојама, обликом, текстуром и материјалима од којих је производ сачињен, или којима је украшен, као и њиховом комбинацијом.
Под спољашњим изгледом производа подразумева се укупан визуелни утисак који производ оставља на информисаног потрошача или корисника. Информисани потрошач или корисник је појединац који се редовно сусреће с производом о којем је реч.
Тродимензионални индустријски дизајн је творевина која се састоји од тродимензионалних карактеристика, на пример, нови модел аутомобила или намештаја и сл. Дводимензионални индустријски дизајн састоји се од дводимензионалних карактеристика (слика, шара, мустра, орнамент, распоред линија и сл.). Индустријски дизајн мора да буде погодан за индустријску примену, да се може производити на занатски или индустријски начин. У противном се ради о „уметничком делу” које може да се штити само по основу ауторског права.
Предмети индустријског дизајна, квалификовани су да се штите као ауторска дела, уколико задовољавају критеријум оригиналности, у свему с моралним и имовинским правима које предвиђа ЗАСП.
Дакле, осим према Закону о заштити индустријског дизајна, дизајнер своја дизајнерска решења може штитити и по основу квалификације дизајна као ауторског дела, и за потребе доказивања извршити и факултативну евиденцију ауторских дела (чл. 202. и 203. ЗАСП-а).
Евиденција предвиђа да носиоци ауторског и сродних права, ради обезбеђења доказа, примерке својих дела и предмета заштите сродних права могу да депонују код надлежног органа. Примерци дела и предмета сродних права који се депонују морају бити у форми писаног документа (рукопис, штампани текст, музичка партитура), звучног, визуелног или аудиовизуелног записа или у дигиталној форми.
Носилац ауторског и сродних права дужан је да приликом депоновања и уношења у евиденцију ауторског дела или предмета заштите сродног права дâ истинит и потпун податак о свом ауторском делу и предмету заштите сродног права. Подаци у евиденцији сматрају се истинитим док се супротно не докаже.
Уношење у евиденцију и депоновање примерака ауторских дела и предмета сродних права ни на који начин не утиче на настанак и трајање права која су утврђена овим законом.