Актуелни аспекти примене Закона о платним услугама

У тексту који следи доносимо најбитнија обележја досадашње примене Закона о платним услугама, посебно се осврћући на разрешење нејасноћа које овај закон изазивао у првих шест месеци своје примене

 

 

Закон о платним услугама („Сл. гласник РСˮ, бр. 139/14, у даљем тексту: Закон), примењује се од 1. октобра 2015. године. Народна банка Србије (у даљем тексту: НБС) је, као предлагач Закона, овим прописом желела да повећа конкуренцију, заштити кориснике, те прилагоди национални платни систем моделима и правилима који се примењују у ЕУ. Главни циљеви су да се повећа конкуренција на тржишту платних услуга, да се на тржиште уведу савремени платни сервиси (електронски новац), а кроз повећање конкуренције утиче на унапређење квалитета постојећих платних услуга и снижавање цена тих услуга за кориснике – становништво и привреду.

 

 

Карактеристичне новине које је донео Закон

Законом се уређују услови и начин пружања платних услуга, електронски новац и платни системи, као и надзор над њиховим спровођењем.

Закон, по први пут, системски уређује све врсте платних услуга, укључујући и најсавременије, из домена електронског и интернет банкарства, као и услуге извршавања новчаних дознака и платне трансакције које се обављају коришћењем савремених телекомуникационих или информационо-технолошких уређаја преко телекомуникационих оператера.

Закон омогућава да се у у домаћи платни систем укључују и субјекти из небанкарског сектора, којима се омогућава да пружају разноврсне услуге, које су до сада, по правилу, биле резервисане само за банке.

Закон ствара правни основ за оснивање и пословање две нове категорије пружалаца платних услуга – институција електронског новца и платних институција. Реч је о небанкарским пружаоцима платних услуга који ће бити конкуренција банкама и Јавном предузећу „Пошта Србијеˮ у пружању платних услуга. Наиме, ради повећања конкуренције на тржишту платних услуга, омогућено је да се привредна друштва (новооснована или већ постојећа), у складу са својим пословним опредељењем, баве пружањем платних услуга и издавањем електронског новца – чиме ће се подићи ниво квалитета платних услуга и омогућити да се надметањем учесника на тржишту обезбеде повољније цене за кориснике платних услуга. Наведени нови пружаоци платних услуга „улазеˮ на тржиште на уређен и контролисан начин – пружање платних услуга и издавање електронског новца од стране нових пружалаца платних услуга регулисано је кроз режим давања дозвола и надзора над тим пружаоцима који ће вршити Народна банка Србије.

Посебан акценат Закона је на обезбеђивању веће заштите корисника платних услуга. Наведена заштита права нарочито обухвата права грађана код информисања, наплате накнада, измена и допуна уговора, извршавања платних трансакција, коришћења платних инструмената.

Ово су неке од главних карактеристика и циљева Закона, који је, због својих многобројних новина и широког приступа корисника, свакако изазвао и одређене недоумице у примени. На неке од тих недоумица и проблема указаћемо у наставку текста, уз навођење и практичних решења за њихово превазилажење.

 

АКТУЕЛНА ПИТАЊА У СПРОВОЂЕЊУ ЗАКОНА О ПЛАТНИМ УСЛУГАМА

 

1. У којим случајевима се Закон НЕ примењује

Поводом почетка примене Закона, једна од основних дилема јесте – у којим случајевима се Закон не примењује. Члан 3. Закона само је набројао које су то ситуације у којима је примена Закона искључена, но у пракси је остало да се разјасни неколико ствари, па у наставку појашњавамо да се Закон не примењује на:

(1) Платне трансакције које се извршавају искључиво у готовом новцу, непосредно између платиоца и примаоца плаћања. Наиме, у оваквом случају, платна трансакција се извршава у готовом новцу без посредовања пружаоца платних услуга у њеном извршавању и из тог разлога се одредбе Закона не примењују на такву врсту платних трансакција (на пример, када се купљена роба на продајном месту трговца плаћа готовим новцем);

(2) Платне трансакције које се извршавају преко заступника овлашћеног за преговарање или закључивање уговора о купопродаји робе или услуга у име и за рачун платиоца или примаоца плаћања. У овој категорији платних трансакција су, на пример, платне трансакције које се извршавају на следећи начин: издавалац фактуре (прималац новчаних средстава) омогућава својим клијентима (платиоцима) плаћање новчане обавезе по фактури преко заступника са којим је издавалац фактуре у уговорном односу. У овом случају, плаћање новчане обавезе по фактури заступнику еквивалентно је директном плаћању издаваоцу фактуре. Извршење овакве платне трансакције не представља платну услугу из разлога што је новчана обавеза по фактури измирена одмах кад су новчана средства дата заступнику који није пружалац платних услуга, односно не постоји захтев за извршење платне трансакције и према томе нема издавања платног налога (на пример, делатност путујућих трговаца која се обавља „од врата до вратаˮ у смислу закона којима се уређује трговина);

(3) На услуге код којих прималац плаћања, одмах након извршења платне трансакције, платиоцу даје готов новац као део платне трансакције која се односи на плаћање робе или услуге, а на изричит захтев платиоца дат непосредно пре извршења те платне трансакције. Пример за ову врсту услуга јесте ситуација када платилац на продајном месту трговца плаћа купљену робу коришћењем платне картице и истовремено од трговца (примаоца плаћања) захтева да му додатно исплати одређен износ готовог новца (тзв. cash-back услуге које пружају трговци у продајним објектима);

(4) На платне трансакције које се врше на основу инструмената којима се плаћа куповина робе и услуга искључиво у просторијама издаваоца овог инструмента или, у складу са уговором који је закључен с тим издаваоцем, код ограничене мреже продаваца робе и услуга или за ограничен избор робе и услуга. Могући примери у оквиру ове категорије јесу платне трансакције које се врше на основу картица које издаје послодавац својим запосленима искључиво за плаћање хране у ресторану тог послодавца, картице које се издају искључиво за плаћање различитих роба и услуга у оквиру хотелског комплекса, картице одређених радњи које омогућавају куповину роба само у просторијама тих радњи, укључујући и прикупљање и коришћење бодова, корпоративне картице које су издате искључиво за коришћење на бензинским станицама, чланске (клуб) картице које се могу користити само за плаћање робе и услуга које нуди одређени клуб или организација и др.;

(5) На трансакције плаћања чеком, јер се оне извршавају у складу са императивним правилима закона којим се уређује чек;

(6) На платне трансакције које се врше путем телекомуникационих, дигиталних или информационо-технолошких уређаја, при чему се купљени производи или услуге испоручују и користе путем тих уређаја, под условом да телекомуникациони, дигитални или информационо-технолошки оператор не делује искључиво као посредник између корисника платних услуга и продавца тог производа или пружаоца те услуге. Имајући у виду напред наведено, први услов који мора бити испуњен јесте тај да се платна трансакција врши путем телекомуникационих, дигиталних или информационо-технолошких уређаја (на пример, мобилни телефон, мобилни рачунари, десктоп рачунари, фиксни телефон и сл.). Други услов је да се купљени производи или услуге испоручују и користе путем тих уређаја. Трећи услов је да телекомуникациони, дигитални или информационо-технолошки оператор не делује искључиво као посредник између корисника платних услуга и продавца тог производа или пружаоца те услуге. Ово су, на пример, ситуације када:

– корисник платних услуга извршава плаћање директно наведеном оператору, и

– не постоји дужничко-поверилачки однос у вези са тим плаћањем између корисника платних услуга и треће стране која је продавац производа или пружалац услуге које се испоручују и користе путем наведених уређаја.

Могући примери су куповина услуга са додатном вредношћу (у смислу прописа којим се уређују телекомуникације), као што су приступ и/или садржаји информативног, образовног или забавног карактера, електронски дневни листови, електронске књиге и сл.;

(7) На платне трансакције између матичног друштва и његовог зависног друштва или између зависних друштава истог матичног друштва, под условом да се оне врше искључиво посредством пружаоца платних услуга који је члан исте групе друштава;

(8) Дефинисано је да се одредбе Закона не примењују на „услуге исплата готовог новца на банкоматима чији пружаоци делују у име и за рачун једног или више издавалаца платних картица, под условом да ти пружаоци нису закључили оквирни уговор о платним услугама с клијентом који подиже готов новац с банкомата и да не пружају другу платну услугу утврђену овим закономˮ.

У вези са нејасноћом – да ли то значи да ови банкомати имају неку врсту предности над банкоматима који су у мрежи банака прихватиоца – објашњење је да се наведено изузеће односи на услуге исплата готовог новца на банкоматима чији пружаоци делују у име и за рачун једног или више издавалаца платних картица, с тим што морају бити испуњени услови утврђени Законом. На овај начин пружалац платних услуга – издавалац платне картице омогућава својим клијентима да подижу готов новац на различитим местима (на пример, супермаркети, хотели и др.) на којима не постоји пословни интерес за постављање банкомата у његовом власништву. Да ли ови банкомати имају неку врсту предности у односу на банкомате који су у мрежи банака прихватилаца зависи од пословног модела – трошкова за пружаоца платних услуга, накнада које се наплаћују кориснику платних услуга и др.

 

2. Оквирни уговор

Према члану 15. Закона, оквирним уговором се између пружаоца и корисника платних услуга уређује извршавање будућих појединачних платних трансакција. На пример, уговори којим се уређују услови за отварање, вођење и гашење тог рачуна или уговор о издавању и коришћењу платног инструмента, по природи ствари, могу бити сврстани само у категорију оквирног уговора. Закон, а и пракса, придају повећан значај оквирним уговорима, јер су наглашене одредбе које се односе на информисаност корисника услуга о условима под којима закључује уговор, условима под којим тај уговор може да се промени, раскине или поништи.

 

Овакав значај оквирног уговора условио је и истицање неких дилема у вези са њим:

(1) Законом се сада предуговорној фази посвећује једнака пажња као и самом уговору, али то је, ипак, донело једну практичну дилему – зашто је потребно у предуговорној фази да клијент даје број свог рачуна?

Чланом 17. ст. 1. Закона предвиђена је обавеза пружаоца платних услуга да пре закључења оквирног уговора обезбеди од будућег или потенцијалног корисника платних услуга податке које је корисник платних услуга дужан да обезбеди ради правилног извршења платног налога. Ово не значи да пружалац платних услуга у претходним информацијама треба да утврди конкретан број рачуна који ће се наводити ради правилног извршења платног налога, већ пружалац платних услуга треба само да информише корисника о утврђеној врсти јединствене идентификационе ознаке која ће се користити за одређену платну услугу. Тако, на пример, пружалац платних услуга – банка може у претходним информацијама навести да је за услугу преноса новчаних средстава трансфером одобрења неопходно у платном налогу навести број текућег рачуна платиоца, односно примаоца средстава, а тачан број текућег рачуна биће дефинисан приликом закључивања уговора о платним услугама између корисника платних услуга и банке.

(2) У члану 16. Закона утврђени су обавезни елементи, односно информације које садржи оквирни уговор и те информације се односе на све врсте платних услуга. Ипак, пружалац платних услуга може закључити за сваку врсту платне услуге посебан уговор или један уговор за више платних услуга. Ако се, на пример, закључује уговор којим се не уређује издавање платног инструмента (уговор о отварању, вођењу и гашењу текућег рачуна – наведени уговор неће садржати информације које се не односе на заштиту платног инструмента, осим ако овај уговор не обухвата и електронско банкарство). Ако пружалац платних услуга закључује, на пример, посебан уговор за електронско банкарство или уговор о издавању платне картице – наведени уговори или општи услови пружања ових платних услуга, као саставни део оквирног уговора, морају садржати све неопходне елементе предвиђене Законом.

(3) У практичном спровођењу одредаба Закона о оквирним уговорима појавиле су се и следеће дилеме:

– на коме је терет доказивања да ли је корисник обавестио банку или не о томе да није сагласан са изменама и допунама оквирног уговора?

– на који начин корисник платних услуга даје сагласност на оквирни уговор, односно на који начин обавештава да није сагласан?

По овим врло осетљивим питањима, најпре, треба дефинисати да је терет доказивања обавештавања пружаоца платних услуга на кориснику платних услуга, који треба да докаже да је обавестио пружаоца платних услуга да није сагласан с предлогом измена и допуна оквирног уговора.

Ако је корисник платних услуга сагласан са предложеним изменама и допунама оквирног уговора, сагласност се доставља на начин како је то предвиђено за закључење тог уговора, односно у писменој форми на папиру или другом трајном носачу података.

С друге стране, ако корисник платних услуга није сагласан са предложеним изменама и допунама оквирног уговора, о томе обавештава пружаоца платних услуга коришћењем средстава комуникације која су утврђена оквирним уговором.

(4) Интерес изазива и одредба члана 20. ст. 3. Закона, по којој је, у вези са раскидом оквирног уговора, корисник дужан да плати накнаду само за платне услуге које су пружене до дана раскида овог уговора.

У пракси се појавила дилема – шта се дешава у случају издавања VISA business картице где је годишња чланарина, на пример, 4000,00 динара, па клијент раскине уговор после, рецимо, месец дана? Да ли банка може да наплати накнаду само до дана раскида или узима у обзир и реалан трошак који има (трошак израде картице)?

Дакле, у наведеном ставу Закона предвиђено је да ако корисник платних услуга раскине оквирни уговор, дужан је да плати накнаду само за платне услуге које су пружене до дана раскида овог уговора. Ако је таква накнада плаћена унапред, пружалац платних услуга дужан је да кориснику платних услуга врати сразмерни део плаћене накнаде.

Треба напоменути да је у члану 16. тач. 3) подт. (1) Закона утврђено да оквирни уговор садржи информације и податке о врсти и висини свих накнада које пружалац платних услуга наплаћује кориснику платних услуга, а ако пружалац платних услуга збирно наплаћује ове накнаде, и врсти и висини сваке појединачне накнаде која чини збирну накнаду. У случају када корисник платних услуга раскине оквирни уговор, ако је накнада за платне услуге плаћена унапред (годишња чланарина), пружалац платних услуга је дужан да том кориснику врати сразмеран део плаћене накнаде (сразмеран део годишње чланарине) који се односи на платне услуге које нису пружене до дана раскида тог уговора.

 

3. Једнократне платне трансакције

(1) Према члану 15. Закона, уговором о једнократној платној трансакцији уређује се извршење једне одређене платне трансакције која није обухваћена оквирним уговором. Који је разлог за постојање овог уговора? Дакле, за разлику од оквирног уговора о платним услугама који регулише дугорочнији однос између корисника и пружаоца платних услуга и за који је утврђена обавезна форма (писмена форма), Законом није прописана обавезна форма уговора о једнократној платној трансакцији. С тим у вези, пружаоцима платних услуга је омогућено да у складу са својом пословном политиком и другим прописима (закон којим се уређују облигациони односи) уреде начин на који ће се закључивати уговор о једнократној платној трансакцији. У пракси је могуће решење да се у претходним информацијама о једнократној платној трансакцији утврди да је уговор о овој трансакцији закључен када корисник платних услуга дâ сагласност за њено извршење (што значи да прихвата понуду банке), а сагласност може бити, на пример, уручење или потписивање платног налога на шалтеру банке и предаја готовог новца.

(2) Према члану 26. Закона, пружалац платних услуга дужан је да, пре закључења уговора о једнократној платној трансакцији, кориснику платних услуга учини лако доступним одређене претходне информације.

Пракси је, наравно, одмах требало појашњење шта се подразумева под „лако доступнимˮ претходним информацијама, што је врло битно будући да су предвиђене и новчане казне уколико пружалац није учинио доступним, односно доставио претходне информације.

Поводом ове дилеме, треба подсетити да су у члану 13. Закона дати могући примери начина на који се информације „чине доступнимˮ кориснику платних услуга (на пример, доступност на огласним таблама, или шалтерским местима пружаоца платних услуга). Овакав начин пружања информација може захтевати додатне активности корисника платних услуга да дође до тих информација. С обзиром на то да се поменути члан 26. Закона односи на једнократне платне трансакције за кориснике који нису клијенти банке, утврђено је да се претходне информације морају учинити „лако доступнимˮ. Пружалац платних услуга може ове информације учинити лако доступним путем, на пример, постера постављених на видном месту у шалтерским просторијама, флајера или на лако доступном месту на својој интернет страници. Основни циљ ове одредбе је да корисник платних услуга може лако видети ове информације ако жели да изврши једнократну платну трансакцију код одређеног пружаоца.

 

4. Одбијање извршења платног налога

Према члану 36. ст. 1. Закона, пружалац платних услуга не може одбити извршење платног налога када су испуњени сви услови утврђени у уговору о платним услугама. Овај део Закона је врло битан за све кориснике платних услуга и за њихово нормално функционисање, па овде дајемо неколико појашњења.

У складу са чланом 17, пружалац платних услуга је дужан да пре закључења оквирног уговора кориснику платних услуга достави информације о условима за коришћење платних услуга које су утврђене као обавезни елементи оквирног уговора.

Ако нису испуњени уговорени услови за коришћење платних услуга, банка може одбити платни налог, односно одбити извршење платне трансакције, на пример, ако корисник нема довољно новчаних средстава на текућем рачуну, ако није дао сагласност за извршење платне трансакције у уговореној форми и на уговорен начин, ако није тачна јединствена идентификациона ознака – број рачуна или други подаци које је корисник платних услуга дужан да наведе ради правилног извршења платног налога, и др.

С друге стране, одбијање платног налога може произилазити и из прописа – на пример, платни налог ће бити одбијен ако је рачун платиоца блокиран у складу са прописима или ако постоје други законски разлози за одбијање извршења платног налога.

Ако било који други пропис утврђује да ће се под одређеним условима одбити извршење платног налога, пружалац платних услуга мора поступати по том пропису (тако, на пример, Закон о пореском поступку и администрацији утврђује одређену обавезу банкама које оне морају поштовати приликом извршења платног налога).

С тим у вези, наведеним чланом није могуће прецизирати све случајеве и врсте трансакција у којима пружалац платних услуга може одбити извршење платног налога, као ни које прописе су пружаоци платних услуга дужни да поштују код испостављања платних налога, с обзиром на то да се не може предвидети које све обавезе доносиоци прописа могу наметнути банкама. Ако су оквирним уговором предвиђени случајеви у којима ће платни налог бити одбијен, за информисање корисника о одбијању платног налога у овим случајевима пружалац платних услуга може наплатити накнаду од корисника, ако је таква накнада уговорена, с тим да та накнада мора бити одговарајућа и у складу са стварним трошковима.

Ставом 2. истог члана Закона, прописано је да пружалац платних услуга обавештава корисника платних услуга о одбијању извршења платног налога и, ако је могуће, о разлозима тог одбијања и поступку за исправку грешака које су узрок одбијања, осим ако то обавештавање није забрањено прописом. У вези са оваквим прописивањем, треба појаснити да ово обавештавање обухвата увек обавештавање о одбијању, а ако је то могуће, то обавештење мора да садржи и разлоге за одбијање. Имајући то у виду, наведена забрана обавештавања се односи на забрану обавештавања о одбијању укључујући и разлоге за одбијање.

 

5. Одговорност у вези са извршењем платних трансакција и повраћај износа платне трансакције

Члановима 50. и 51. Закона регулисана је „одговорност платиочевог пружаоца платних услуга за неодобрену платну трансакцијуˮ (члан 50) и „одговорност платиоца за неодобрену платну трансакцијуˮ (члан 51). Ова одговорност, свакако, повлачи и санкције, па је ово питање важно што боље разјаснити, због чега дајемо следећа објашњења.

(1) Платиочев пружалац платних услуга је одговаран за извршење платне трансакције за коју не постоји сагласност платиоца (у даљем тексту: неодобрена платна трансакција). Имајући то у виду, ризик извршења неодобрене платне трансакције је на платиочевом пружаоцу платних услуга.

Такође, чланом 50. Закона предвиђено је да ако платилац не дâ сагласност за извршење платне трансакције у складу са уговором, сматра се да платна трансакција није одобрена. Имајући то у виду, не може се сматрати да неодобрена платна трансакција није извршена, већ да је извршена, али је неодобрена.

Како је платиочев пружалац платних услуга одговоран за извршење неодобрене платне трансакције предвиђена је његова обавеза да одмах по сазнању изврши повраћај износа неодобрене платне трансакције платиоцу, односно платиочев платни рачун врати у стање у којем би био да неодобрена платна трансакција није извршена. Ипак, у циљу постизања равнотеже када је у питању одговорност у вези са употребом платних инструмената предвиђено је да и платилац одговара за неодобрену платну трансакцију у складу са чланом 51. Закона.

(2) Према члану 51. ст. 1. тач. 2) Закона, платилац сноси губитке који проистичу из извршења неодобрених платних трансакција до износа од 15.000 динара, ако су те трансакције извршене услед коришћења платног инструмента који је био злоупотребљен, јер „платилац није успео да заштити његове персонализоване сигурносне елементеˮ.

У овој важној законској одредби остало је делимично нејасно шта то значи „платилац није успео да заштити персонализоване сигурносне елементе платног инструментаˮ, па тим поводом корисницима платних услуга треба напоменути да није могуће приказати исцрпну листу свих могућих ситуација у пракси. Као један од примера можемо навести ситуацију кад је дошло до злоупотребе, иако се платилац понашао савесно и придржавао разумних мера заштите које могу, између осталог, бити утврђене и уговором о платним услугама (на пример, забрана кориснику платне картице да записује ЛИБ на самој картици).

 

6. Извршење платне трансакције примаоцу плаћања

Према члану 44. Закона, пружалац платних услуга примаоца плаћања дужан је да без одлагања примаоцу плаћања одобри средства на његовом платном рачуну или, ако прималац плаћања нема платни рачун код тог пружаоца платних услуга, да му та средства стави на други начин на располагање. Управо оваква законска формулација изазива недоумице у пракси – на који начин је могуће ставити кориснику услуга на располагање средства, уколико нема отворен рачун, као и у ком случају се може извршити повраћај средстава, уколико није могуће идентификовати корисника у оваквом случају?

Треба појаснити да у случају извршавања новчане дознаке – пружалац платних услуга ставља на располагање новчана средства кориснику платних услуга који нема отворен рачун исплатом готовог новца том кориснику. У случају да се не може идентификовати прималац новчаних средстава, банка новчана средства може вратити кориснику платних услуга.

Дакле, који су то други начини на које пружалац може да прими средства – на пример, интерни платни промет и новчане дознаке.

 

У вези са извршавањем платних трансакција, сматрамо да је за праксу битно разликовање:

– неизвршене трансакције, и

– неправилно извршене трансакције.

 

Основно законско решење је да за платну трансакцију коју је иницирао платилац, платиочев пружалац платних услуга одговара платиоцу за њено правилно извршење до пружаоца платних услуга примаоца плаћања у складу с роковима извршења утврђеним Законом. Полазећи од тог основног става:

(1) Неизвршавање платне трансакције значи да платиочев пружалац платних услуга није извршио платни налог платиоца (на пример, платиочев пружалац платних услуга није извршио платни налог платиоца да се новчана средства пренесу примаоцу плаћања, а новчана средства су обезбеђена у готовом новцу);

(2) Неправилно извршена платна трансакција је, на пример, платна трансакција која је извршена с платног рачуна у мањем или већем износу од износа наведеног у платном налогу или која није извршена у роковима утврђеним одредбама Закона.

У члану 53. ст. 2. Закона јасно је уређено да ако је платиочев пружалац платних услуга одговоран за неизвршену или неправилно извршену платну трансакцију, дужан је да одмах по сазнању изврши повраћај износа неизвршене или неправилно извршене платне трансакције платиоцу, односно платиочев платни рачун врати у стање у којем би био да до неправилно извршене платне трансакције није ни дошло, осим ако корисник платних услуга не захтева правилно извршење платне трансакције. Имајући то увиду, враћање платног рачуна у претходно стање везано је само за неправилно извршене платне трансакције.

 

7. Повраћај износа одобрене и правилно извршене платне трансакције

Према одредбама члана 63. ст. 1. Закона, предвиђена је обавеза платиочевог пружаоца платних услуга да платиоцу на његов захтев изврши повраћај целокупног износа одобрене и правилно извршене платне трансакције, коју је иницирао прималац плаћања или платилац преко примаоца плаћања, ако су испуњени следећи услови:

(1) да је платилац дао сагласност за извршење платне трансакције без утврђеног тачног износа платне трансакције;

(2) да је износ платне трансакције виши од износа који би платилац разумно могао очекивати узимајући у обзир износе његових претходних платних трансакција, услове утврђене оквирним уговором и околности конкретног случаја.

Какве су конкретне околности у вези са оваквом ситуацијом ? Наведеном одредбом утврђен је повраћај целокупног износа одобрене и правилно извршене платне трансакције коју је иницирао прималац (директна задужења) или платилац преко примаоца плаћања (употребом, на пример, платне картице) само ако су испуњени утврђени услови, а све у циљу веће заштите платиоца. Наиме, ради се о платним трансакцијама за које је платилац дао сагласност, а није знао тачан износ платне трансакције у моменту давања сагласности. Могући пример је плаћање комуналних услуга путем директног задужења када се месечни износ потрошње разликује од месеца до месеца и приликом давања сагласности није био утврђен тачан износ платне трансакције.

Шта се сматра „неразумно високим износом платне трансакцијеˮ зависи од специфичних околности и испитује се за сваки појединачни случај. Како би се омогућило пружаоцу платних услуга да избегне евентуалне злоупотребе овог права од стране платиоца, истим чланом је предвиђено да платиочев пружалац платних услуга може захтевати да платилац обезбеди доказе о чињеницама које се односе на испуњеност напред наведених услова, али и да се платилац не може позивати на „неразумно висок износ платне трансакцијеˮ ако је виши износ платне трансакције последица замене валута која се заснива на коришћењу уговореног референтног курса замене валута.

 

8. Електронски новац

На самом почетку смо поменули да је увођење „електронског новцаˮ једна од битних новина Закона, што остаје и након шест месеци његовог спровођења. У овом моменту, ниједно правно лице није добило лиценцу НБС да се бави издавањем електронског новца, што значи да су ти послови још увек у припреми. Зато у наставку дајемо неколико објашњења у вези са применом електронског новца у нашој пракси.

(1) Законом је дефинисано да електронски новац означава електронски (укључујући магнетно) похрањену новчану вредност која чини новчано потраживање према издаваоцу тог новца, а издата је након пријема новчаних средстава ради извршавања платних трансакција и прихвата је физичко или правно лице које није издавалац тог новца.

За разумевање појма електронског новца неопходно је узети у обзир следеће:

– електронски новац је унапред плаћена (pre-paid) новчана вредност која се може користити за извршавање платних трансакција, из разлога што је прихваћена од стране физичких или правних лица која нису издаваоци тог новца као средство плаћања,

– електронски новац може бити похрањен на, на пример, картици („чип картицеˮ) која је у поседу имаоца електронског новца или похрањен даљински – на серверу и том новчаном вредношћу управља ималац електронског новца,

– издавалац електронског новца је дужан да одмах након пријема новчаних средстава изда електронски новац у висини примљених новчаних средстава,

– издаваоци електронског новца не могу плаћати камату нити давати било коју другу имовинску корист имаоцу електронског новца због држања овог новца у одређеном временском периоду.

 

Дефиниција електронског новца која је предвиђена Законом довољно је широка и има за циљ да се подстакну технолошке иновације и обухвате не само постојећа решења, већ и она која ће се развити у будућности. Извршавање платног налога издатог коришћењем неког електронског уређаја само по себи не сматра се плаћањем електронским новцем ако нису испуњени напред наведени услови.

Електронски новац може бити похрањен на, на пример, картици (тзв. картично базирани електронски новац – card based електронски новац) или на серверу издаваоца електронског новца (тзв. server based електронски новац) или било ком другом медијуму, не доводећи у питање будуће технолошке иновације.

(2) Специфична карактеристика електронског новца огледа се у томе да он представља електронски сурогат за новчанице и ковани новац који се користи за плаћања и то најчешће мањих вредности. С обзиром на ову карактеристику, издаваоцима електронског новца забрањено је да плаћају камату и да дају било коју другу имовинску корист имаоцу електронског новца због држања овог новца у одређеном временском периоду.

Поред тога, издавалац електронског новца дужан је да одмах након пријема новчаних средстава изда електронски новац у висини примљених новчаних средстава.

Имајући у виду напред наведено, средства примљена за издавање електронског новца не представљају депозит и требало би да се воде на посебном рачуну. Ипак, ако за то постоје техничке могућности, банка може електронски новац водити и на текућем рачуну, не доводећи у питање одредбе Закона којима је утврђена забрана плаћања камате, као и обавеза издаваоца електронског новца да, у складу са чланом 112. Закона, без одлагања обезбеди имаоцу електронског новца откуп тог новца.

(3) Банка није институција електронског новца. Банке могу издавати електронски новац без посебне дозволе Народне банке Србије за издавање тог новца (члан 106. Закона).

У складу са одредбама Закона, банке и јавни поштански оператор могу издавати електронски новац без добијања посебне дозволе Народне банке Србије. Законом је предвиђено да јавни поштански оператор може обављати издавање, дистрибуцију и откуп електронског новца и у име и за рачун банака, а може пружати и услуге посредовања између банака и ималаца електронског новца у вези са издавањем електронског новца, у складу са законом којим се уређују банке.

(4) У члану 133. ст. 2. Закона предвиђена је заштита новчаних средстава примљених ради замене за издати електронски новац, тако што он уређује заштиту новчаних средстава која се, ради замене за издати електронски новац преносе плаћањем посредством платног инструмента (на пример, платном картицом). Конкретно, према овом ставу, институција електронског новца дужна је да заштити новчана средства примљена ради замене за издати електронски новац у року од пет пословних дана од дана издавања електронског новца.

У овом случају, институција електронског новца се појављује у улози примаоца плаћања, а ималац електронског новца у улози платиоца. Имајући то у виду, рок од пет пословних дана је утврђен како би се обезбедила већа сигурност у промету роба и услуга и већа заштита имаоца електронског новца и прихватиоца тог новца (на пример, трговаца), односно како би се спречило повећање ризика ненаплативости потраживања према институцији електронског новца након истека тог рока. Заштита се односи на новчана средства која се преносе институцији електронског новца у износу издатог електронског новца.

 

9. Како се могу користити подаци из Јединственог регистра рачуна

Сходно члану 73. Закона, Народна банка Србије је почела да води јединствени регистар текућих и других рачуна правних и физичких лица (у даљем тексту: Регистар). Практично, на основу добијених података од банака, НБС ће знати датум отварања и гашења рачуна, друге промене на рачуну, име и презиме клијента, његов ЈМБГ и адресу пребивалишта, односно боравишта. Циљ увођења Регистра је бржи приступ информацијама о рачунима код истраживања криминалних активности, спречавања прања новца, финансирања тероризма и сл., али и олакшана идентификација рачуна у оставинском и сличним поступцима, као и рачуна дужника у пореском, судском и извршном поступку (на пример, код неплаћања алиментације и сл.).

 

Међутим, у вези са успостављањем Регистра, неопходно је истаћи и следеће:

(1) У медијима је почело да се наводи да се наплата у извршном поступку из појединих облика имовине (штедних депозита) доводи у везу с новоформираним Регистром. Тим поводом реаговала је Народна банка Србије, подсећајући да су већ годинама сва средства извршења, па и поменуто које се односи на наплату из штедних депозита, прописана Законом о обезбеђењу и извршењу, сходно пракси савременог света, и није реч ни о каквој новој одредби. Надлежни органи имали су раније, а имаће и надаље, право увида и у податке о стању и промету на рачунима и правних и физичких лица која су стране у одређеном судском, пореском, извршном и другом поступку и те податке ће и након формирања Регистра моћи добијати искључиво директно од банака, јер их Регистар не садржи. Регистар садржи једино и искључиво податке о рачунима тих лица, односно бројевима тих рачуна, као и податке код ког пружаоца платних услуга се они воде, али не садржи податке о стању и промету на тим рачунима, нити Народна банка Србије или њени запослени у било којој фази вођења Регистра долазе у посед тих података.

Подаци из Регистра који се односе на физичка лица која не обављају делатност нису јавно доступни и на њих се примењују одредбе о тајности података утврђене прописима којима се уређује заштита података о личности. Право приступа подацима о рачунима физичких лица која не обављају делатност из Регистра имају само органи који су за то овлашћени законом – орган који врши надзор над пружаоцем платних услуга, надлежни судови, Министарство унутрашњих послова, Пореска управа, извршитељи и други надлежни органи у извршном поступку, и то само за потребе поступака који се воде код тих органа. Наведени органи те податке могу користити искључиво за сврху вођења тих поступака и морају поступати с њима у складу са Законом о заштити података о личности. Принудну наплату на терет рачуна физичких лица која не обављају делатност, сходно Закону о извршењу и обезбеђењу, спроводе надлежни судови и извршитељи, као што то могу да врше и из других облика имовине, сходно наведеном закону, а као и свуда у развијеном свету.

Све наведено говори о томе да се никако не може извући закључак да штедња није безбедна, као и да се то никако не може повезивати са увођењем Регистра.

 

(2) Дана 22. марта 2016. године, Народна банка Србије послала је свим адвокатским коморама и Адвокатској комори Србије Обавештење у вези са коришћењем података из Регистра. Чланом 74. ст. 4. Закона прописани су изузеци у којим случајевима обвезник чувања пословне тајне може трећим лицима саопштити или доставити податке из Регистра, који нису јавно доступни и на које се примењују прописи којима се уређује заштита података о личности. Наведеним чланом прописано је да се подаци могу доставити искључиво на основу одлуке или захтева надлежног суда, а у вези са поступком извршења или обезбеђења, на основу захтева суда, извршитеља или другог надлежног органа у том поступку.

Како чланом 74. ст. 4. Закона није прописано да се подаци достављају и на захтев адвоката – пуномоћника извршних поверилаца, Народна банка Србије почев од 28. марта 2016. године враћа све захтеве за податке о рачунима потрошача, јер адвокати нису овлашћени за подношење захтева за приступ подацима о рачунима физичких лица, која не обављају делатност.

Сходно напред наведеном, податке о текућим рачунима физичких лица – потрошача адвокати могу добити искључиво преко суда, односно потребно је да од суда захтевају да се исти обрати Народној банци Србије за добијање података.

 

(3) Подаци из Регистра о физичким лицима – грађанима неће бити јавно доступни, а од НБС моћи ће да их добију, на основу писаног захтева, МУП, судови, тужилаштва, Пореска управа, Управа за спречавање прања новца и извршитељи. Лица којима су подаци учињени доступним, те податке могу користити искључиво у сврху за коју су прибављани и не могу их даље саопштавати или достављати трећим лицима.

Захваљујући оваквој бази, приватним извршитељима биће доступни подаци о свим рачунима грађана у банкама, а новац ће моћи да блокирају и ако је у питању орочена штедња. Извршитељи ће од НБС добијати податке о свим рачунима грађана, а затим ће те информације користити код наплате дуговања за комуналне услуге, али и у случају дуговања по основу алиментације и заосталих зарада од послодаваца.

Уколико дужник има отворене рачуне у банкама, извршитељ ће донети закључак о принудној наплати и послати га банци. Банка ће потом морати да блокира одређен новац и да га пренесе на рачун извршитеља или повериоца.

Извршитељи ће моћи да наплате потраживања и са штедног рачуна грађана на којем је новац орочен. Банка ће у том случају блокирати одређена средства, а новац ће бити скинут с рачуна у моменту кад истекне орочење.

 

10. Попуњавање платних налога за извршење платних трансакција у динарима

Од 1. октобра 2015. године, од када је почела примена Закона, у примени је и Одлука о облику, садржини и начину коришћења образаца платних налога за извршење платних трансакција у динарима („Сл. гласник РСˮ, бр. 55/15 и 78/15, у даљем тексту: Одлука), којом су прописани обрасци платних налога за извршење платних трансакција у динарима преко текућег рачуна.

Платни налог означава инструкцију платиоца или примаоца плаћања свом пружаоцу платних услуга којом се захтева извршење платне трансакције, а сагласно тач. 2. до 5. Одлуке, платни налози за извршење платних трансакција у динарима преко текућег рачуна су:

1) налог за уплату – платни налог који се користи за уплате готовог новца на текући рачун (уплате дневног пазара, плаћање обавеза у готовом новцу и друге уплате на текући рачун);

2) налог за исплату – платни налог који се користи за исплате готовог новца са текућег рачуна;

3) налог за пренос – платни налог који се користи за пренос новчаних средстава са текућег рачуна на текући рачун.

 

Погледајмо у наставку како се попуњавају ови платни налози у складу са новим прописима, а пре свега у елементима шифра плаћања, позив на број, контролни број и сл.

 

Попуњавање елемента – шифра плаћања

Према одредбама Одлуке, у елемент шифра плаћања уписује се нумерички податак од 3 цифре које су дате у Прилогу 3 и то тако што се, најпре, уноси цифра класификације према облику плаћања, а затим две цифре класификације према основу плаћања.

На пример, у случају исплате зарада са текућег рачуна привредног друштва налогом за исплату и налозима за пренос у погледу плаћања пореза и доприноса и одбитака од зараде, „шифра плаћања” у налозима за пренос и налогу за исплату попуњена је на следећи начин:

(1) налог за исплату – шифра плаћања: 140, имајући у виду да сходно Табели 3. Одлуке:

– класификација према облику плаћања је 1, јер се ради о готовинској исплати са текућег рачуна, и

– класификација према основу плаћања је 40, јер се ради о исплати зарада.

(2) налог за пренос бр. 1 – Безготовинско плаћање зараде примаоцу прихода – шифра плаћања: 246, имајући у виду да сходно Табели 3. Одлуке:

– класификација према облику плаћања је 2, јер се ради о безготовинском преносу са текућег рачуна привредног друштва на други текући рачун, и

– класификација према основу плаћања је 46, јер се ради о преносу по основу обуставе од зарада.

(3) налог за пренос бр. 2 – шифра плаћања: 254, имајући у виду да сходно Табели 3. Одлуке:

– класификација према облику плаћања је 2, јер се ради о безготовинском преносу са текућег рачуна привредног друштва на рачун за уплату јавних прихода;

– класификација према основу плаћања је 54, јер се ради о уплати пореза и доприноса по одбитку.

На пример, уплата пазара, будући да се ради о финансијским средствима којима правно лице које обавља делатност располаже у готовини, те уплатом на сопствени рачун код банке та средства трансферише, представља готовински трансфер – Класификација према облику плаћања: 1. Истовремено, пошто се ради о уплати пазара, класификација према основу плаћања је 65 – уплата дневног пазара. Стога, шифра плаћања у налогу за пренос је 165.

 

Попуњавање елемента – позив на број

У елемент позив на број уписује се нумерички податак или комбинација нумеричког и словног податка, и то код:

(1) позива на број (задужење), као ближе објашњење пословних промена платиоца – у складу са потребама платиоца ради добијања допунских информација о платној трансакцији или у складу с прописима (код плаћања јавних прихода уносе се подаци које утврђује министарство надлежно за послове финансија);

(2) позива на број (одобрење), уписује се нумерички податак или комбинација нумеричког и словног податка као ближе објашњење основа пријема новчаних средстава – у складу са потребама примаоца плаћања (на пример, број фактуре код плаћања обавеза по основу робе, материјала, услуга и инвестиција, број уговора, серијски број менице, број продајног места кад се уплаћује дневни пазар, број полисе осигурања и друге допунске информације), или у складу с прописима (код плаћања јавних прихода уносе се подаци које утврђује министарство надлежно за послове финансија).

Основни број модела за уписивање садржаја елемента позив на број означен је бројем 97, што значи да је тај садржај исказан с 20 нумеричких знакова или комбинацијом нумеричких и словних знакова, (од којих су два почетна нумеричка знака контролни број). Знакови могу бити груписани у четири блока од по четири знака, међусобно раздвојена цртицом или размаком, с тим да се у електронском запису податак исказује у низу (без цртица, односно размака).

 

Израчунавање контролног броја

Контролни број позива на број по модулу 97 израчунава се на следећи начин:

(а) за утврђени позив на број, од одређеног низа цифара и словних ознака најпре се врши конвертовање словних ознака у број, према следећој табели:

 

А=10	Г=16	М=22	С=28	Y=34
Б=11	Х=17	Н=23	Т=29	З=35
Ц=12	И=18	О=24	У=30
Д=13	Ј=19	П=25	В=31
Е=14	К=20	Q=26	W=32
Ф=15	Л=21	Р=27	X=33

(на пример, утврђен позив на број 567812Ф48К012 се конвертује: 567812154820012);

 

(б) нумеричком низу морају се додати две нуле (00) на крају

(на пример, 56781215482001200).

 

Контролни број од две цифре израчунава се тако што се низ цифара утврђен на напред наведени начин подели са 97 и добијени остатак тог дељења одузме од броја 98. Добијена разлика изражена с две цифре јесте контролни број.

Израчунати контролни број од две цифре уписује се испред низа цифара који представља садржај позива на број (у примеру који је дат, контролни број позива на број биће уписан као 54567812Ф48К012).

Ако број модела није унесен, неће се вршити контрола позива на број.

Пружалац платних услуга неће извршити платне налоге код којих се контролом утврди да контролни број у садржају елемента позив на број не одговара назначеном броју основног модела тог елемента. За пренети садржај елемента позив на број пружалац платних услуга одговара само ако је садржај уписан у складу с прописаним моделом.

 

Израчунавање контролног броја по модулу 97 можемо детаљније приказати на примеру броја 100. Начин израчунавања је следећи:

– број 100 множимо са 100 и добијамо број 10000,

– број 10000 делимо бројем 97 и добијамо број 103,092783505,

– добијени број без децимала је 103 и множимо га са 97 и добијамо број 9991,

– од броја 100, за који тражимо контролни број, помноженог са 100 а то је број 10000, одузимамо број 9991 и добијамо број 9,

– добијени број 9 увек одузимамо од 98 и добијамо контролни број 89.

 

Попуњавање осталих елемената платних налога

Према одредбама Одлуке, остали елементи који се појављују у платним налозима попуњавају се на следећи начин:

(1) У елемент начин извршења – хитно уписује се описно словна ознака Х;

(2) У елемент број текућег рачуна платиоца, односно број текућег рачуна примаоца плаћања – уписује се 18 нумеричких знакова;

(3) У елемент износ уписује се нумерички податак у динарима – до 15 знакова.

Испред износа у динарима стављају се две паралелне црте или звездице – ако се платни налог издаје на папиру, а нумерички податак износа уписује се са парама у две децимале, и то тако што се динари одвајају зарезом;

(4) У елемент сврха плаћања/сврха уплате/сврха исплате уписује се описно и нумерички основ преноса, односно уплате и исплате новчаних средстава;

(5) У елемент место и датум пријема уписује се место у коме је пружалац платних услуга примио платни налог и датум пријема платног налога код пружаоца платних услуга;

(6) У елемент датум извршења уписује се датум на који треба извршити платни налог.

 

Обрасце платних налога у писменој форми потписују овлашћена лица, чији су потписи депоновани код пружаоца платних услуга код којег се води текући рачун корисника платних услуга. На обрасцима платних налога, поред потписа, мора бити стављен печат корисника платних услуга, који је депонован код пружаоца платних услуга. Изузетно, пружалац и корисник платних услуга могу уговорити и другачије начине провере аутентичности подносиоца платног налога.

 

НАПОМЕНА АУТОРА:

У овом тексту су коришћени текстови са сајта Народне банке Србије.