Актуелни аспекти спровођења мера безбедности и здравља на раду

По питању мера безбедности на раду постоје и обавезе и одговорности, тако да ће у наставку уследити приказ одређених случајева активног спровођења мера безбедности и здравља на раду, који могу бити корисни и послодавцима и запосленима.

 

Закон о безбедности и здрављу на раду („Сл. гласник РС”, бр. 101/2005 и 91/2015 – у даљем тексту: Закон) донесен је са циљем да уреди спровођење и унапређивање безбедности и здравља на раду лица која учествују у радним процесима, а ради спречавања повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом. Укратко, према одредбама Закона:

– послодавци су обавезни да спроводе прописане мере заштите на раду,

– запослени су дужни да се прописаних мера придржавају, али

– запослени могу да одбију да раде ако сматрају да прописане и неопходне мере безбедности на раду нису спроведене и да им прети опасност на раду.

Дакле, као што се види, по питању спровођења мера безбедности на раду постоје и законске обавезе и одговорност, као и заинтересованост свих страна да се рад одвија у безбедним условима. При таквом стању ствари у пракси су приметни многобројни аспекти прилагођавања и послодаваца и запослених важећим мерама безбедности на раду, тако да ће овом приликом бити изнет један број случајева који могу да буду корисни и послодавцима и синдикатима у активном спровођењу мера безбедности и здравља на раду.

Могућност одбијања рада на неисправним машинама – случај када не ради клима-уређај

Прописима из области безбедности и здравља на раду није утврђена  минимална односно максимална спољна температура при којој би рад морао да се обустави. Из тог разлога Влада Републике Србије је 2007. године донела препоруку послодавцима да организују рад на такав начин да се избегне обављање тешких физичких послова и излагање директном сунчевом зрачењу запослених за време високих спољних температура, изнад 36°C, а нарочито у периоду 11–16 часова, уколико то дозвољава процес рада.

Када температура ваздуха у летњим месецима прелази 36°C, сматра се да запослени који обављају послове на отвореном, као што су послови у грађевинарству, пољопривреди и сл., раде у неповољним радним условима, што може негативно да утиче на њихово здравље. Када запослени обављају послове на отвореном при високим температурама, послодавци су дужни да примењују Закон и подзаконске прописе.

У члану 9. ставови 1. и 4. и у члану 11. став 1. Закона прописано је, између осталог, да је послодавац дужан да обезбеди запосленом рад на радном месту и у радној околини у којима су спроведене мере безбедности и здравља на раду. Послодавац је дужан да обезбеди да радни процес буде прилагођен телесним и психичким могућностима запосленог, као и да радна околина, средства за рад и средства и опрема за личну заштиту на раду буду уређени, односно произведени и обезбеђени, и да не угрожавају безбедност и здравље запосленог. Послодавац је дужан да, приликом организовања рада и радног процеса, обезбеди превентивне мере ради заштите живота и здравља запослених, као и да за њихову примену обезбеди потребна финансијска средства. Послодавац је дужан да Актом о процени ризика узме у обзир и ризике по здравље запослених који раде на отвореном при високим температурама. У вези са овом законском обавезом треба имати у виду следеће:

1) У члану 23. Закона прописано је да је „послодавац дужан да запосленима да на употребу средства за рад, односно средства и опрему за личну заштиту на раду на којима су примењене прописане мере за безбедност и здравље на раду и да обезбеди контролу њихове употребе у складу са наменом”.

2) У члану 33. Закона прописано је да „запослени има право да одбије да ради:

– ако му прети непосредна опасност по живот и здравље због тога што нису спроведене прописане мере за безбедност и здравље на радном месту на

које је одређен, све док се те мере не обезбеде;

– ако му послодавац није обезбедио прописани лекарски преглед или ако се на лекарском прегледу утврди да не испуњава прописане здравствене услове, у смислу члана 43. Закона, за рад на радном месту са повећаним ризиком;

– ако у току оспособљавања за безбедан и здрав рад није упознат са свим врстама ризика и мерама за њихово отклањање, на пословима или на радном месту на које га је послодавац одредио;

– дуже од пуног радног времена, односно ноћу, ако би, према оцени службе медицине рада, такав рад могао да погорша његово здравствено стање;

– на средству за рад на којем нису примењене прописане мере за безбедност и здравље на раду.”

У наведеним случајевима запослени може да се обрати послодавцу писменим захтевом ради предузимања мера које, по мишљењу запосленог, нису спроведене.

Ако послодавац не поступи по захтеву запосленог у року од осам дана од пријема захтева, запослени има право да поднесе захтев за заштиту права инспекцији рада.

Када запослени одбије да ради у наведеним случајевима, а послодавац сматра да захтев запосленог није оправдан, послодавац је дужан да одмах обавести инспекцију рада.

С обзиром на то да није прописана максимална спољна температура при којој би могао да се обустави рад запослених, а у конкретном случају у питању је опрема за рад у простору у коме запослени ради, као и да је клима-уређај саставни део опреме за рад према упутству произвођача, одржавање клима-уређаја у исправном стању јесте мера безбедности и здравља на раду коју послодавац треба да обезбеди. Међутим, у овом случају запослени нема право да одбије да ради због тога што му не прети непосредна опасност по живот и здравље због неисправног клима-уређаја у машини помоћне механизације. Док се клима-уређаји у опреми за рад не поправе, послодавац је дужан да у циљу превенције обезбеди примену других мера превенције, као што су организационе мере (нпр. чешћа измена запослених, чешће паузе и сл.), како не би били угрожени безбедност и здравље запослених.

У вези са овим случајем треба подсетити да се, према члану 14. Закона, права, обавезе и одговорности у области безбедности и здравља на раду регулишу колективним уговором, односно Правилником о безбедности и здравља на раду, односно уговором о раду. Према томе, општим актом послодавца треба да буду утврђена права, обавезе и одговорности у области безбедности и здравља на раду руководиоца сектора и руковаоца.

Пријава градилишта надлежној инспекцији рада

Због све већег броја објеката у изградњи и исто тако појаве несрећних случајева на њима, треба подсетити да је чланом 18. Закона прописана обавеза послодаваца да најмање осам дана пре почетка рада известе надлежну инспекцију рада о почетку истог. Послодавац који изводи радове на изградњи објекта на привременим или покретним градилиштима дужан је:

– да изради прописни елаборат о уређењу градилишта, који уз извештај о почетку рада доставља надлежној инспекцији рада, и

– да на градилишту обезбеђује, одржава и спроводи мере за безбедност и здравље на раду у складу са елаборатом о уређењу градилишта.

Послодавци треба да имају у виду и Уредбу о безбедности и здрављу на раду на привременим или покретним градилиштима („Сл. гласник РС”, бр. 14/2009 и 95/2010) којом су прописане мере за обезбеђивање безбедности и здравља запослених и других лица при извођењу свих радова у вези са градњом, радова на изграђеним објектима, као и инсталацијама и уређајима који су уграђени у објекте. Уредба се односи на све врсте радова при изградњи објекта (ископавање, земљани радови, грађење, монтажа и демонтажа већ произведених елемената, реконструкција или опремање, адаптација, реновирање, санација, демонтирање, рушење, инвестиционо одржавање, одржавање – бојење и чишћење, и дренажа). При томе треба имати у виду да одредбом члана 18. став 2. Закона није прописано временско ограничење трајања радова за које постоји обавеза пријављивања и израде елабората о уређењу градилишта, јер тај елаборат обухвата све радове на изградњи објекта који су планирани и уговорени, а не обухвата радове на текућем одржавању, када је у питању нпр. уобичајено чишћење унутрашњости и спољашњости објеката са обичним уређајима за чишћење, при чему се не употребљавају опасне материје, те не представљају посебно опасне радове и хитне интервенције.

Истовремено, инвеститоре треба подсетити на обавезу из члана 4. став 1. поменуте уредбе, а то је да одреде једног или више координатора за израду пројекта и једног или више координатора за извођење радова када на градилишту изводе или је предвиђено да ће радове изводити два или више извођача радова истовремено. Одредбом члана 8. став 1. ове уредбе такође је прописана обавеза инвеститора, односно заступника инвеститора да пре почетка рада на градилишту обезбеди да се изради План превентивних мера (Прилог 5 ове уредбе). Стога, на пример, у ситуацији када на градилишту радове изводе или је предвиђено да ће их изводити два или више извођача радова истовремено, инвеститор, односно заступник инвеститора дужан је да одреди једног или више координатора за израду пројекта и једног или више координатора за извођење радова, и дужан је да пре почетка рада на градилишту обезбеди да се изради План превентивних мера.

Доказ о стручној оспособљености за руковаоце опремом за рад – пример грађевинских машина

Један од битних аспеката спровођења Закона односи се на обавезе послодаваца да оспособљавају запослене за безбедан и здрав рад. Тако је у члану 23. Закона прописано да је послодавац дужан да запосленима да на употребу средства за рад на којима су примењене прописане мере за безбедност и здравље на раду и да обезбеди контролу њихове употребе у складу са наменом. Прецизније, чланом 5. Правилника о превентивним мерама за безбедан и здрав рад при коришћењу опреме за рад („Сл. гласник РС”, бр. 23/2009, 123/2012 и 102/2015), прописано је да је послодавац дужан да обезбеди да опрему за рад може да користи само запослени који је за то стручно оспособљен.

Овим се истиче да је послодавац у обавези да изврши оспособљавање и проверу оспособљености за безбедан и здрав рад тако што ће запослене упознати са:

– условима рада, опасностима и штетностима, односно ризицима од повређивања и обољења којима могу бити изложени током рада,

– превентивним мерама којима обезбеђује безбедан и здрав рад на радном месту и у радној околини где се обављају послови.

Из тог разлога се оспособљавање за безбедан и здрав рад, у складу са Законом, не сматра стручним оспособљавањем или образовањем, зато што се стручно оспособљавање или образовање стиче у оквиру школског или ваншколског образовања.

При томе треба напоменути да правно лице или предузетник коме је решењем министра надлежног за рад издата лиценца за обављање послова безбедности и здравља на раду (члан 40. Закона), не може да обавља послове стручног оспособљавања запослених на основу издате лиценце, али може да обавља те послове уколико испуњава услове у складу са прописима из области образовања. Конкретно, потврду о стручној оспособљености запослених, коју издају привредни субјекти који пружају услуге стручног оспособљавања за рад са грађевинским машинама, нпр. булдожер, багер, грејдер, ваљак и сл., могу да издају само привредни субјекти који испуњавају услове у складу са Правилником о ближим условима у погледу програма, кадра, простора, опреме и наставних средстава за стицање статуса јавно признатог организатора активности образовања одраслих („Сл. гласник РС”, бр. 89/2015), што је у надлежности Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Међутим, овде треба подсетити на члан 29. Закона који дефинише обавезу послодавца код кога, на основу уговора, споразума или по било ком другом основу, обављају рад запослени другог послодавца, да те запослене оспособи за безбедан и здрав рад, у складу са Законом, односно, уколико послодавац, на основу уговора, споразума или по било ком другом основу, радно ангажује запослене другог послодавца и ти запослени обављају послове под посредном или непосредном контролом послодавца, односно према налозима послодавца, онда је послодавац одговоран за примену свих мера безбедности и здравља на раду за те запослене, па, поред осталог, и да их оспособи за безбедан и здрав рад. Насупрот томе, уколико је закључен облигациони уговор с другим привредним субјектом, па се на основу тог уговора у радном простору послодавца налазе запослени код другог послодавца који обављају послове по налозима њиховог послодавца, уколико другачије није уговорено, сваки послодавац је одговоран да својим запосленима обезбеди рад на радном месту на коме су спроведене мере за безбедан и здрав рад.

Привремена неспособност за рад запосленог и питање његовог распоређивања на друго радно место

У члану 43. Закона прописана је обавеза послодаваца да запосленима на радном месту са повећаним ризиком пре почетка рада обезбеде претходни лекарски преглед, као и периодични лекарски преглед у току рада. Претходни и периодични лекарски прегледи запослених на радним местима са повећаним ризиком врше се на начин, по поступку и у роковима утврђеним подзаконским прописом о безбедности и здрављу на раду. Ако се у поступку периодичног лекарског прегледа утврди да запослени не испуњава посебне здравствене услове за обављање послова на радном месту са повећаним ризиком, послодавац је дужан да га премести на друго радно место које одговара његовим здравственим способностима. Неиспуњавање посебних здравствених услова за рад на радном месту са повећаним ризиком не може да буде разлог за отказ уговора о раду.

У члану 81. став 2. Закона о раду прописано је да запослени са здравственим сметњама, утврђеним од стране надлежног здравственог органа, у складу са Законом, не може да обавља послове који би изазвали погоршање његовог здравственог стања или последице опасне за његову околину. У овом случају послодавац је дужан, сагласно члану 101. Закона о раду, да запосленом обезбеди обављање послова према радној способности, понудом анекса уговора о раду ради премештаја на друге одговарајуће послове, у складу са чл. 171. и 172. Закона о раду.

Полазећи од наведених законских одредаба, послодавац је дужан да запосленог који, на основу налаза надлежног здравственог органа, привремено није способан да обавља послове за које је закључио уговор о раду, привремено премести на друге одговарајуће послове до утврђивања коначне оцене радне способности запосленог.

У случају привремене спречености запосленог за рад у смислу прописа о здравственом осигурању, када запослени одсуствује са рада и остварује право на накнаду зараде у складу са чланом 115. Закона о раду и прописима о здравственом осигурању, оваква „привремена (спреченост) неспособност за рад” не представља основ за премештај запосленог на друге послове за време његове одсутности. Запосленог који је „ограничено способан” за рад на пословима на којима је предвиђена посебна здравствена способност, послодавац је дужан да премести на друге одговарајуће послове. У овом случају послодавац може и да изврши измену Правилника о организацији и систематизацији послова тако да у опису послова које је запослени претходно обављао задржи оне послове за које запослени испуњава здравствене и друге услове, односно да из тих искључи послове за чије обављање запослени не поседује потребну здравствену способност према налазу надлежног здравственог органа.

Преглед и провера опреме за рад – важећи прописи и захтев инспектора рада

У пракси се догађа да инспектори рада, проверавајући спровођење мера заштите код послодаваца, доносе решења на која послодавци имају одређене примедбе у вези са разумевањем прописаних мера. У конкретном случају „инспектор рада је својим решењем наложио послодавцу да организује и реализује преглед и проверу опреме за рад типа: пећ за печење пецива и бурека, ламинатор за тесто, апарат за заваривање, машину (уређај) за демонтажу и монтажу пнеуматика, стубну бушилицу”. По наведеном решењу инспектора рада, послодавац се жалио Управи за безбедност и здравље на раду као органу управе у саставу Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (у даљем тексту: Управа). Решавајући по овој жалби, Управа је подсетила на више одредби Закона које обавезују послодавце да обезбеде одржавање средстава за рад и запосленима дају на употребу средства за рад на којима су примењене прописане мере за безбедност и здравље на раду, али и која су усаглашена са прописаним техничким захтевима. У конкретном случају, да не би било дилеме око опреме за рад која мора да се прегледа и провери, морају се имати у виду одредбе чл. 3. т. 1–11) Правилника о поступку прегледа и провере опреме за рад и испитивања услова радне околине („Сл. гласник РС”, бр. 94/2006, 108/2006, 114/2014, и 102/2015), у којима је таксативно набројана опрема за рад која подлеже превентивним и периодичним прегледима и проверама (нпр. дизалице, подизне платформе, висеће скеле, опрема за прераду и обраду дрвета, опрема за рад за коју је послодавац актом о процени ризика утврдио да се на њој врше превентивни и периодични прегледи и испитивања итд.). Уз ово, обавеза послодавца је и да ангажује правно лице са лиценцом ради спровођења превентивних и периодичних прегледа и провере само оне опреме за рад која је наведена у члану 3. т. 1–11) поменутог правилника. На основу свих изнетих законских и подзаконских одредби Управа је заузела став да наведена средства – пећ за печење пецива и бурека, ламинатор за тесто, апарат за заваривање, машина (уређај) за демонтажу и монтажу пнеуматика, стубна бушилица и остала опрема за рад на механизовани погон – не подлежу превентивним и периодичним прегледима и проверама, изузев опреме за рад на механизовани погон наведене у члану 3. т. 1–7) Правилника о поступку прегледа и провере опреме за рад и испитивања услова радне околине. Међутим, у складу са чланом 3. тачка 12) овог правилника, послодавац актом о процени ризика може да утврди да се и на другој опреми за рад врше превентивни и периодични прегледи и провере, односно да се и за ове уређаје врше периодични прегледи и провере (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Управа за безбедност и здравље на раду, број 011-00-00043/2016-01 од 21. 10. 2016).

Закон се не примењује на преглед и проверу електричних инсталација које врши сам послодавац

Чланом 55. Закона прописано је да министар надлежан за рад решењем издаје лиценцу, између осталог, правном лицу за обављање послова прегледа и провере опреме за рад и испитивања услова радне околине, као и одговорном лицу у правном лицу.

Правилником о поступку прегледа и провере опреме за рад и испитивања услова радне околине није прописано да се врше испитивања електричних инсталација (осим привремених електричних инсталација са уређајима, опремом и прибором, постављених за време изградње грађевинских објеката или извођења других радова), те се за обављање тих послова не издаје лиценца. Имајући у виду постављено питање, обављање послова испитивања електричних инсталација и компетенција лица које врши та испитивања не врши се у складу са прописима из области безбедности и здравља на раду, односно чињеница да послодавац за своје потребе (сопственим ресурсима) обавља прегледе и проверу електричних инсталација уколико има запосленог/е са лиценцом одговорног пројектанта издатом од стране Инжењерске коморе Србије, као и одговарајуће и еталониране инструменте и уређаје за вршење прегледа и провера и прихваћену методологију, није предмет прописа из области безбедности и здравља на раду.

Поступци послодавца приликом пријављивања повреде на раду

У члану 50. став 1. Закона прописано је да је послодавац дужан да одмах, а најкасније у року од 24 часа од настанка, усмено и у писменој форми пријави надлежној инспекцији рада и надлежном органу за унутрашње послове:

– сваку смртну, колективну или тешку повреду на раду,

– повреду на раду због које запослени није способан за рад више од три узастопна радна дана, као и

– опасну појаву која би могла да угрози безбедност и здравље запослених.

Као што се види, послодавац је увек дужан да у потпуности поступи како је наведено у члану 50. став 1. Закона, тј. у противном прекршајно је одговоран сходно члану 69. став 1. тачка 30) Закона.

У конкретном случају послодавац је дужан да наведе тежину повреде приликом пријављивања повреде на раду уколико има сазнање од лекара који је први прегледао запосленог. Међутим, уколико се лекар који је први прегледао запосленог није изјаснио о тежини повреде на раду, послодавац је у обавези да, када инспектору рада пријављује повреду на раду, опише повреду и наведе битне чињенице у вези са повредом (нпр. како се десила, узрок повреде, извор повреде, који део тела је повређен итд.), као и да накнадно, по сазнању тежине повреде, допуни пријаву и исту достави инспектору рада.

Поступци послодаваца приликом радова на отклањању великих кварова или хаварија на објекту

Према члану 18. став 5. Закона, послодавац је дужан да одмах, од настанка, усмено и у писменој форми, пријави надлежној инспекцији рада извођење радова ради отклањања великих кварова или хаварија на објекту, који могу да угрозе функционисање техничко-технолошких система или обављање делатности. Овом законском одредбом уведена је обавеза пријављивања извођења радова ради отклањања кварова и хаварија надлежној инспекцији рада одмах, од њиховог настанка. Наведена одредба јасно упућује на намеру законодавца да се направи разлика између:

– планираних радова,

– хитних интервенција ради отклањања кварова и

– великих кварова или хаварија на објекту које могу да угрозе функционисање техничко-технолошких система или обављање делатности.

Имајући у виду наведено разврставање, на пример редовно/свакодневно извођење радова у циљу успостављања прекинутог телекомуникационог саобраћаја, радови који не спадају у раније планиране радове, већ су последица тренутне сметње која се десила на самој локацији, нису велики кварови или хаварије на објекту које могу да угрозе функционисање техничко-технолошких система или обављање делатности, те није потребно подносити пријаву инспекцији рада када су у питању кварови у телекомуникационом саобраћају из разлога што исти не угрожавају рад и не праве штетне последице нпр. у болницама, аеродромима и сличним системима.

Скраћено радно време као мера за безбедан и здрав рад

– пример у здравственој делатности

Одредбом члана 13. став 1. Закона прописано је да је „послодавац дужан да донесе акт о процени ризика у писменој форми за сва радна места у радној околини и да утврди начин и мере за њихово отклањање”, а чланом 16. став 1. прописано је да је „послодавац дужан да актом о процени ризика, на основу оцене службе медицине рада, одреди посебне здравствене услове које морају испуњавати запослени на радном месту са повећаним ризиком.”

На све здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и локална самоуправа, на питања безбедности и здравља на раду односе се и одредбе Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Сл. гласник РС”, број 1/2015 – у даљем тексту: ПКУ). Одредбом члана 37. ПКУ-а прописано је да се запосленима који раде на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним пословима, на којима, и поред примене одговарајућих мера безбедности и заштите живота и здравља на раду, средстава и опреме личне заштите, постоји повећано штетно дејство на здравље (у даљем тексту: радна места са повећаним ризиком), скраћује радно време сразмерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, у складу са Законом и овим уговором. С тим у вези, одредбом члана 38. став 1. ПКУ-а прописано је да се радно време запосленог, у складу са Законом, скраћује сразмерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, у складу са извршеном проценом ризика и стручном анализом службе медицине рада.

Сходно наведеном, послодавац је дужан да донесе акт о процени ризика у писменој форми за сва радна места у радној околини и да утврди начин и мере за њихово отклањање. За обављање одређених послова на радном месту са повећаним ризиком послодавац, као меру за безбедан и здрав рад, може да утврди скраћено радно време, а дужина скраћеног радног времена утврђује се на основу извршене процене ризика и стручне анализе службе медицине рада. Правилником о начину и поступку процене ризика на радном месту и у радној околини („Сл. гласник РС”, бр. 72/2006 и 84/2006 – исправка, 30/2010 и 102/2015) утврђује се начин и поступак процене ризика од настанка повреда на раду или оштећења здравља, као и начин и мере за њихово отклањање. Даље, запосленом који ради на радном месту са повећаним ризиком скраћује се радно време сразмерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, у складу са извршеном проценом ризика и стручном анализом службе медицине рада, сходно одредбама Закона. То значи, на пример, да дом здравља приликом усклађивања свог општег акта са ПКУ-ом треба да сагледа Акт о процени ризика и, уколико служба медицине рада након стручне анализе за поједина радна места са повећаним ризиком предложи скраћење радног времена, исто треба да скрати према одредбама ПКУ-а.

Премештај запосленог на друге одговарајуће послове према преосталој радној односно здравственој способности

У пракси премештај запосленог на друго радно место из здравствених разлога није само акт прилагођавања послова реалним способностима запосленог, него и мера заштите тог запосленог од послова који су неадекватни за њега, који у крајњем случају могу да буду и опасни по њега јер више не не поседује раније радне способности. Зато је у члану 81. став 2. Закона о раду, у оквиру одељка „Заштита запослених”, прописано да запослени са здравственим сметњама, утврђеним од стране надлежног здравственог органа, у складу са Законом, не може да обавља послове који би изазвали погоршање његовог здравственог стања или последице опасне за његову околину. Истовремено, у члану 101. овог закона прописано је да је запосленом – особи са инвалидитетом и запосленом са здравственим сметњама из члана 81. став 2. овог закона послодавац дужан да обезбеди обављање послова према радној способности, у складу са Законом.

Дакле, није спорно да у оваквим ситуацијама послодавац мора да реагује премештајем запосленог (обично на једноставније – мање плаћене послове), а запослени мора такво решење да прихвати. Међутим, ту се појављује проблем зараде запосленог – нове зараде на новом радном месту у односу на зараду на старом радном месту. С тим у вези имамо у виду да, према члану 104. став 1. Закона о раду, запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са Законом, општим актом и уговором о раду, а, сагласно члану 106. овог закона, састоји се од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду. При томе је битна законска одредба из члана 107. Закона о раду – да се основна зарада запосленог одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду.

Према томе, запослени остварује право на одговарајућу зараду, у складу са Законом, општим актом и уговором о раду, за рад на пословима на којима је распоређен, односно премештен у складу са Законом. Запослени који је премештен на друге одговарајуће послове, који су, имајући у виду различите услове рада, мање плаћени у односу на послове које је обављао пре промене посла, нема право на исплату разлике у заради. Једини изузетак прописан је у члану 172а ст. 1. и 2. Закона о раду, и то приликом привременог премештаја на друге послове у хитним случајевима на основу решења послодавца, који може да траје најдуже до 45 радних дана у периоду од 12 месеци, при чему запослени остварује зараду утврђену за посао са кога се премешта, ако је то за њега повољније.

Пример из праксе: Послодавац је запосленог са послова „тракториста треће групе” преместио на послове „помоћни радник – пољочувар” према преосталој радној способности, на основу оцене и мишљења Службе медицине рада, чиме је послодавац поступио у складу са чланом 101. Закона о раду. Запослени је претходно радио на послу „трактористе прве групе”, које је утврђено као радно место са повећаним ризиком, са којег је премештен јер је у мишљењу и налазу Службе медицине рада оцењено да именовани није способан за рад на том радном месту. Из наведеног произлази да је запослени и у претходном периоду био премештен на друге одговарајуће послове према преосталој радној способности утврђеној од стране надлежних органа. Поводом захтева запосленог да му послодавац исплати разлику у заради у односу на (основну) зараду утврђену за послове „трактористе прве групе”, од дана када је премештен на послове „тракториста треће групе”, а потом и на послове „помоћног радника – пољочувара”, треба указати да Законом о раду није прописана обавеза послодавца да запосленом исплаћује разлику зараде због премештаја на друге одговарајуће, али мање плаћене послове, на које је премештен према својој преосталој радној способности утврђеној од стране надлежног здравственог органа.

Немогућност „конзорцијума” два или више правних субјеката да обавља послове безбедности и здравља на раду

Према члану 56. став 1. Закона, лиценцу за обављање послова у области безбедности и здравља на раду може да добије правно лице, односно предузетник који у радном односу има најмање два запослена који имају стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету из научне, односно стручне области у оквиру образовно-научног поља техничко-технолошких наука, природно-математичких наука или медицинских наука, положен стручни испит и најмање три године радног искуства на тим пословима. Према томе, да би правно лице, односно предузетник добио лиценцу за обављање послова у области безбедности и здравља на раду из члана 40. Закона, мора да испуњава све услове како је наведено у члану 56. став 1. Закона.

Стога, према прописима у области безбедности и здравља на раду, не постоји могућност да „конзорцијум” обавља послове безбедности и здравља на раду, односно да склапа уговоре о обављању тих послова са другим привредним субјектима, зато што само правно лице, односно предузетник може да добије лиценцу за обављање послова у области безбедности и здравља на раду уколико испуњава све услове из члана 56. став 1. Закона. То значи да у конкретном случају „други члан конзорцијума, који поседује запослене са релевантним стручним испитима”, мора да поседује лиценцу из члана 56. став 1. Закона да би пружао услуге трећим лицима, тј. обављао послове безбедности и здравља на раду. С обзиром на то да нема својство правног лица, конзорцијум не може да се појави у улози подносиоца захтева за издавање лиценце за обављање послова у области безбедности и здравља на раду (Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Управа за безбедност и здравље на раду, број 011-00-00062/2015-01 од 29. 1. 2016).