У овој рубрици обавештавамо претплатнике о новим правним схватањима, поступцима оцене уставности и законитости, као и о мишљењима и другим новостима из судова и других правосудних органа.
ИЗ УСТАВНОГ СУДА
Покренут поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 5. ст. 3. и 4. Закона о порезима на имовину
У предметима оцене уставности законa Уставни суд је на 7. седници одржаној 16. марта 2017. године покренуо поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 5. ст. 3. и 4. Закона о порезима на имовину („Сл. гласник РС”, бр. 26/01, 54/02, 80/02, 135/04, 61/07, 5/09, 101/10, 24/11, 78/11, 57/12 и 47/13) (предмет IУз-155/2014).
Неуставне поједине одредбе Статута Адвокатске коморе Београда
Уставни суд је на 5. седници од 2. 3. 2017. године донео одлуку којом је утврђено да оспорене одредбе Статута Адвокатске коморе Београда („Сл. лист града Београда” број 93/16) (члан 34. став 2, став 4. у делу који гласи „и других прикупљених података” и став 5) којима је адвокатима који обављају адвокатску делатност у адвокатском ортачком друштву а нису чланови тог друштва ускраћено право да бирају и да буду бирани за чланове органа Адвокатске коморе Београда, нису у складу са Уставом и законом. Суд је укинуо меру обуставе извршења појединачног акта или радње предузете на основу наведених одредаба наведеног закона, одређену Решењем Уставног суда, ИУо-235/2016 од 24. новембра 2016. године (предмет ИУо-235/2016).
______________________________________________________________________________
ИЗ ВРХОВНОГ КАСАЦИОНОГ СУДА – НОВИ ПРАВНИ СТАВОВИ
ПРИМЕНА ЧЛАНА 26. ЗАКОНА О ИЗВРШЕЊУ И ОБЕЗБЕЂЕЊУ („СЛ. ГЛАСНИК РС” БР. 106/15)
Одлучујући о приговору и жалби, суд не може да првостепено решење укине и предмет врати на поновни поступак, већ може да првостепено решење потврди и жалбу одбије или да првостепено решење преиначи усвајањем жалбе, или пак да првостепено решење укине без враћања на поновни поступак и решавање.
Образложење:
Први основни суд у Београду је уз два предмета овоме суду доставио и два захтева за решавање спорног правног питања и заузимања правног става.
Спорно правно питање гласи:
Да ли виши суд као другостепени суд, одлучујући о жалби извршног повериоца против решења суда којим је његов предлог за извршење одбијен као неоснован или одбачен као неуредан, има законску могућност да укине ожалбено решење и списе врати првостепеном суду на даљи поступак и на поновно одлучивање?
Услед различитог поступања и одлучивања судова у наведеним поступцима, Врховни касациони суд је оценио да су испуњени законски услови из члана 180. Закона о парничном поступку, за заузимање става о спорном правном питању ради уједначавања судске праксе.
Треба нагласити да је предлагач доношење Закона образложио и следећим разлозима: „Жалба је израз тежње да се уједначи пракса основних судова и привредних судова. Има двоструки правно-политички циљ: да омогући странкама у поступку (извршном повериоцу и извршном дужнику) да о њиховим правима и обавезама у најважнијим питањима одлучује суд који је компетентнији од првостепеног суда: Виши суд или Привредни апелациони суд. Други циљ је уједначавање судске праксе у најбитнијим питањима.
Компензација за могуће умањење ефикасности до кога жалба може да доведе, огледа се најпре у забрани другостепеном суду да жалбу врати првостепеном суду на поновно решавање. Иста забрана важи и код решавања о приговору, али за веће првостепеног суда. Осим код ненадлежности, другостепени суд мора да реши предмет и да изрекне правноснажну одлуку о предлогу за извршење, о обустави поступка и у другим случајевима кад је дозвољена жалба. Правило би требало да убрза поступак и спречи оклевања и недовољно пажљиво разматрање жалби.”
Одредбом члана 26. ЗИО-a прописано je да „одлучујући о приговору и жалби, суд не може да укине првостепено решење и да предмет упути на поновно решавањe.”
У наслову овог члана Закона који гласи: „Забрана укидања првостепеног решења и упућивања предмета на поновно решавање”, садржано је правно правило које је правном нормом санкционисано у виду забране.
Забрана укидања и упућивања на поновно решавање односи се не само на решење о извршењу, већ и на сва остала решења првостепеног извршног суда (решење о одбијању или одбацивању предлога извршног повериоца за извршење). Правило из овога члана је императивног карактера, а због своје језичке јасноће и непостојања сукоба различитих норми примењује се онако како гласи.
Смисао забране укидања је поштовање начела хитности и ефикасности.
По систематизацији овај члан Закона се налази у Основним одредбама Закона (члан 1–39. Закона). Овој одредби претходе одредбе члана 24. Закона које прописују правне лекове у извршном поступку. То су жалба (којом се побија решење првостепеног суда или јавног извршитеља) и приговор (којим се побија решење донето о предлогу за извршење на основу веродостојне исправе, друга решења првостепеног суда или јавног извршитеља и приговор трећег лица).
На немогућност враћања након укидања првостепене одлуке, сем начелне одредбе члана 26. ЗИО-а, указује и садржина одредби чланова 78–80. ЗИО-а, које регулишу одлучивање другостепеног суда о жалби извршног дужника против решења о извршењу, врсте одлука о жалби и последице усвајања жалбе; затим одредба члана 84. ЗИО-а која регулише поступање другостепеног суда по жалби против осталих решења суда и решења јавног извршитеља; одредбе члана 93. и 96. ЗИО-а које регулишу последице одбијања и усвајања приговора против решења о предлогу за извршење на основу веродостојне исправе и поступање другостепеног суда по жалби против решења о одбијању таквог приговора.
Са друге стране, правило о сходној примени ЗПП-а из члана 39. могуће је применити када у самом поступку постоји и правна празнина и када је нужно донети одлуку по аналогији. У конкретном случају правне празнине нема јер закон који нормира извршни поступак садржи јасно правило да је другостепени суд овлашћен да донесе само две врсте одлука поводом жалбе – потврђујућу и преиначујућу, а изузетно и укидајућу, али без враћања на поновни поступак и решавање.
Ако из чињеничне грађе не може да изведе поуздан закључак о неоснованости жалбе, а сумња у могућност преиначења, прво ће применити правило о терету доказивања. Ако суд и тада „сумња”, овлашћен је на основу члана 14. ЗИО-а (која се, истина, претходно односи на првостепени суд) да евентуално ван рочишта за главну расправу саслуша странке или учеснике у поступку, па тек онда да донесе судску одлуку.
Следи да ни једном одредбом Закона о извршењу и обезбеђењу није прописана могућност да у поступку по жалби или приговору против било којег решења донетог у поступку извршења, другостепени суд решење укине и упути на поновно решавање. Таква могућност је искључена.
Изложена аргументација послужила је као основ за усвајање правног става о спорном правном питању.
(Правни став усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 23. 1. 2017. године)
ПРАВНА ПРИРОДА НАКНАДЕ ЗБОГ ПРОЛАСКА КАБЛА ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ ВАЗДУШНИМ ПУТЕМ И ПИТАЊЕ ЗАСТАРЕЛОСТИ ОВЕ НАКНАДЕ
- Правни основ потраживања тужилаца због проласка кабла електричне енергије ваздушним путем изнад њихових катастарских парцела, стварноправног je карактера – конституисање законске стварне службености на основу члана 51. Закона о основама својинскоправних односа, а не фактичка експропријација.
- Висина ове одговарајуће накнаде одређује се на основу члана 53. став 3. Закона о основама својинскоправних односа.
- На застарелост ове накнаде примењује се члан 371. ЗОО-а – општи рок застарелости потраживања.
Основни суд у Новом Пазару је доставио Врховном касационом суду захтев за решавање спорног правног питања везаног за правну природу накнаде због проласка кабла електричне енергије изнад катастарских парцела парничних странака, јер је пред тим судом у току више оваквих спорова, а има их и пред другим основним судовима у Републици Србији, на подручју Апелационих судова у Крагујевцу и Београду. Реч је о споровима по тужбама физичких лица против истих тужених: ЈП „Електромрежа Србије” или „Електросрбија” ДОО Краљево, или против оба ова правна лица, по истом чињеничном и правном основу, а разлика је једино у погледу врсте земљишта које је пољопривредно или грађевинско.
У парницама поводом којих су постављена спорна правна питања, тужиоци су власници или корисници катастарских парцела изнад и преко којих ваздушним путем прелазе каблови електричне струје са далековода изграђених пре више година, за које су својевремено прибављене одговарајуће грађевинске и употребне дозволе од стране надлежних органа. Своје тужбене захтеве базирају на томе да је на њиховим катастарским парцелама изнад којих пролазе ови проводници, забрањена градња у смислу одредби Закона о енергетици и да им је услед тога вредност катастарских парцела умањена (јер се на њима не може изводити градња или доградња стамбеног објекта), а да они за то нису добили одговарајућу новчану накнаду коју опредељују као накнаду штете због умањења тржишне вредности њихових катастарских парцела, у одређеном процентуалном износу.
Суд је као спорна правна питања, поставио следећа питања:
- Да ли у овим споровима има места примени института тзв. непотпуне експропријације?
- Правна природа тражене накнаде: накнада за службеност или накнада штете?
- Питање застарелости ове накнаде, односно да ли се примењују рокови застарелости за накнаду штете из члана 376. или општи рок застарелости из члана 371. Закона о облигационим односима?
На седници Грађанског одељења разматрана је аргументација за решавање овог спорног правног питања, па је због значаја за судску праксу Грађанско одељење Врховног касационог суда усвојило изражени правни став са следећом аргументацијом:
- Нема места примени института тзв. непотпуне експропријације из члана 5. став 1. у вези са чланом 8. став 2. Закона о експропријацији („Сл. гласник РС”, број 53/95 од 28. 12. 1995. године, са изменама и допунама), а ни по одредбама ранијих Закона о експропријацији („Сл. гласник СРС”, број 40/84, са изменама и допунама, и „Сл. гласник СРС”, број 47/77, са изменама и допунама), у ситуацији као што је конкретна, када у односу на катастарске парцеле изнад којих пролазе каблови електричне енергије ваздушним путем, није спроведен поступак експропријације на начин прописан одредбама Закона о експропријацији, односно када ове парцеле нису експроприсане нити је својина на њима ограничена у поступку и на начин који је прописан одредбама овог закона
Ове одредбе повезане са чланом 1. цитираног закона воде закључку да у случајевима када је ограничење права својине на непокретности извршено без спроведеног поступка експропријације, не примењују се одредбе Закона о експропријацији, због чега нема места примени института тзв. непосредне експропријације у смислу члана 5. став 1. и члана 8. став 2. цитираног закона.
- Изградња и заштита енергетских објеката регулисана је одредбама Закона о енергетици („Сл. гласник РС”, број 145/14 од 29. 12. 2014. године) који је ступио на снагу 30. 12. 2014. године, а пре тога је важио Закон о енергетици („Сл. гласник РС”, број 57/11 и 80/11, са исправкама).
У поднаслову Заштита енергетских објеката налазе се одредбе којима је регулисано коришћење, одржавање и измештање енергетских објеката и то у члановима 137. и 138. раније важећег закона, који су идентични члановима 216. и 217. важећег закона (осим што је у члану 217. важећег закона додат став 3).
Садржина члана 139. раније важећег Закона којим је прописана забрана изградње електроенергетских објеката, нешто је измењена у члану 218. важећег Закона о енергетици тако што је у став 2. убачен појам – дефиниција „заштитног појаса”, па је прописано да се не могу градити објекти, изводити други радови нити засађивати дрвеће и друго растиње у заштитном појасу, испод, изнад или поред електроенергетских објеката, супротно закону, техничким и другим прописима. У ставу 3. овог члана дефинисане су димензије заштитног појаса за надземне електроенергетске водове са обе стране вода, од крајњег фазног проводника, у назначеној ширини везаној за јачину напонског нивоа, чиме је само „појачана” правна заштита електроенергетских објеката кроз нову дефиницију заштитног појаса у конкретно одређеној ширини са обе стране вода, зависно од његове јачине, а испод, изнад и поред електроенергетског објекта.
Према томе, у новом Закону о енергетици је у односу на ранији закон који је такође прописивао забрану градње објеката, извођење радова и сађење дрвећа и засада, чланом 218. ставови 2. и 3. важећег Закона о енергетици (који је ступио на снагу 30. 12. 2014. године) само конкретизован тзв. заштитни појас за надземни електроенергетски вод – кабл, у смислу датих димензија и дефиниције. Тиме се не мења суштина правне заштите енергетских објеката, прописана цитираним одредбама раније важећег закона, којима међутим није регулисан међусобни однос власника непокретности и енергетског субјекта у оваквој ситуацији изградње енергетског објекта, односно успостављања – конституисања законске стварне службености изградњом далековода и преласка каблова електричне енергије. Зато се на ту правну ситуацију примењују одредбе општег закона – одредбе Закона о основама својинскоправних односа.
Изградњом електромреже (водови електричне струје) уз дозволу надлежног органа конституисана је законска стварна службеност преласка водова преко земљишта у својини правног или физичког лица, на основу члана 51. Закона о основама својинскоправних односа („Сл. лист СФРЈ”, број 6/80 и „Сл. лист СРЈ”, број 29/96).
Зато би одговор на питање о правној природи накнаде због проласка кабла електричне енергије ваздушним путем изнад катастарских парцела странака, био да је реч о накнади за конституисану стварну службеност на основу члана 51. цитираног закона.
Накнада за коришћење послужног добра могла је бити одређена одлуком надлежног органа на захтев власника послужног добра или уговором. Ова накнада (потраживање) има свој основ у стварном праву из члана 53. став 3. Закона о основама својинскоправних односа.
Према томе, када накнада није одређена на овај начин, власник послужног добра може захтевати да се у судском поступку одреди одговарајућа накнада.
- Ни одредбама Закона о основама својинскоправних односа, а ни другим законом није прописан посебан рок застарелости.
Због тога право да се захтева ова накнада застарева у општем року од десет година, из члана 371. Закона о облигационим односима (ЗОО), а рок застарелости почиње да тече од стављања у функцију електромреже (одговарајуће мреже).
Према томе, ОДГОВОРИ на постављена спорна правна питања би били:
- Нема места примени института непотпуне експропријације у смислу члана 5. став 1. у вези са чланом 8. став 1. Закона о експропријацији.
- Правна природа ове накнаде је одговарајућа накнада из члана 53. став 3. Закона о основама својинскоправних односа.
- Како питање застарелости потраживања накнаде зависи од њене правне природе, а реч је о накнади из стварног права, то она застарева у општем року из члана 371. Закона о облигационим односима, а рок застарелости почиње да тече од стављања у функцију електромреже (одговарајуће мреже).
(Правни став усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 23. 1. 2017)
ОБУСТАВА ИЗВРШЕЊА – ЧЛАН 547. СТАВ 2. ЗИО-а („СЛ. ГЛАСНИК РС” 106/2015)
О жалби против решења о обустави поступка, донетог по члану 547. ст. и 2. ЗИО-а, одлучује надлежни виши суд.
Образложење:
У судској пракси је спорно да ли је против решења о обустави поступка због неизјашњења повериоца у раније започетим поступцима, дозвољен приговор или жалба и да ли о правном леку одлучује основни или виши суд, јер се у прелазном наређењу о томе закон није изричито изјаснио.
Поједини виши судови сматрају да нису надлежни за доношење одлуке по жалби јер је поступак започет раније, па је за пресуђење надлежан основни суд по старом закону (члан 545. новог ЗИО-а2), који није познавао жалбу као правни лек (искључиви правни лек је био приговор – члан 39. ранијег закона).
Неки виши судови сматрају да су надлежни (Апелациони суд у Нишу сматра да је за пресуђење надлежан виши суд).
Због значаја за судску праксу Грађанско одељење сматра да је потребно усвојити правни став.
На седници Грађанског одељења разматрана је аргументација „за” и „против”, па је једногласно усвојен изражени правни став из следећих разлога:
Извршни поступак јесте започет по ранијем закону, али у прелазним одредбама је прописан специјални поступак у вези са старим извршним предметима и та правила представљају засебну целину, одвојену од интегралног текста закона. Обустава поступка из члана 547. став 2. ЗИО-а представља специфичан вид обуставе који је прописан само новим законом. То правило не представља органску целину са правилима из члана 76. ранијег ЗИО-а, а ни са чланом 129. садашњег ЗИО-а (окончање извршног поступка обуставом), јер санкционише пасивно понашање повериоца као посебан нов разлог, различит од обуставе извршног поступка која се по правилу везује за судбину извршне исправе и потраживање. Имајући у виду да ова прелазна решења представљају посебну и засебну целину и да нови закон садржи правило по коме је жалба увек дозвољена када друга средства нису – члан 24. став 2. новог ЗИО-а – то је за одлучивање о жалби на решење о обустави поступка због „ћутања” и пасивности повериоца надлежан виши суд.
Под „повериоцем” се у смислу изложеног подразумева и наследник или лице на кога је прешло потраживање на основу јавне или приватне оверене исправе.
(Правни став усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 6. 12. 2016. године)
______________________________________________________________________________
ИЗ ПРИВРЕДНОГ СУДА У БЕОГРАДУ
ПРЕДЛОЗИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ДОСТАВЉАЈУ СЕ У НАЈМАЊЕ 6 ПРИМЕРАКА
Привредном суду у Београду убудуће је неопходно достављати предлоге за извршење у најмање 6 примерака.
Поводом одредби члана 70. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015 и 106/2016 – аутентично тумачење – даље: Закон), а у вези са достављањем решења о извршењу јавном извршитељу, са копијом исправа потребних да спроведе извршење, као и одредби члана 59. став 4. истог закона којим је прописано да се предлог за извршење подноси у најмање 4 примерка, Привредни суд у Београду дао је следеће обавештење:
„Имајући у виду претходно наведене одредбе Закона, у досадашњем раду Извршног одељења овог Суда, приликом примене напред наведених одредби Закона, примећено је да достављање 4 примерка предлога за извршење знатно успорава поступак спровођења извршења.
Наиме, како се у циљу успешног спровођења извршења исто одређује на више предмета и средстава извршења, то је потребан већи број примерака решења о извршењу ради достављања и уписа истих код других надлежних органа (РГЗ, АПР и сл.), а све у циљу даљег спровођења извршења, услед чега достављени број примерака (4) није довољан.
Израда копија исправа потребних да се спроведе извршење, а које нису достављене у довољном броју примерака, због великог обима посла и недостатка ресурса знатно успорава рад Суда, а самим тим доводи и до успоравања самог поступка извршења.
Из наведеног, а у циљу убрзања извршног поступка, ПОТРЕБНО ЈЕ да се предлози за извршење достављају у најмање 6 примерака.
______________________________________________________________________________
ИЗ ЈАВНОБЕЛЕЖНИЧКЕ КОМОРЕ
Одабрана питања и одговори из мишљења Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије од 24. 2. 2017. године
Оставински поступак и састављање тестамента
Питање: Да ли приликом састављања тестамента завешталац треба да достави доказе о томе да поседује имовину коју наводи у тестаменту?
Одговор: Јавни бележник није овлашћен да од завештаоца тражи да достави доказе о томе да је ималац права којима располаже у тестаменту.
Питање: Када приликом спровођења оставинског поступка утврди да је наследник лице које није способно за расуђивање, да ли је јавни бележник дужан да по службеној дужности тражи од центра за социјални рад да се постави старатељ наследнику који није способан за расуђивање или је то обавеза учесника у поступку?
Одговор: Када јавни бележник утврди да учесник у оставинском поступку није способан за расуђивање, по службеној дужности ће затражити од надлежног органа старатељства да постави старатеља таквом учеснику у поступку.
Питање: Да ли приликом спровођења оставинског поступка као доказ о власништву оставиоца на стану може да послужи уговор о купопродаји стана, закључен 1980. године, у којем је оставилац означен као купац предметног стана, имајући у виду да је тај означени уговор потписао само уговарач, а да није оверен? Да ли се на основу таквог уговора стан може унети у решење о наслеђивању?
Одговор: Права и обавезе стечене на основу уговора о купопродаји стана који није оверен у складу са законом, уносе се у решење о наслеђивању.
Уговор о развргавању заједничке својине
Питање: Да ли се може пренети неопредељени удео заједничке јавне својине без накнаде с једног заједничара на другог, а при томе су само они уписани као власници, а облик својине је: заједничка?
Одговор: Уговор којим би један од два заједничара уступио свој неопредељени удео другоме јесте заправо уговор о развргавању заједничке својине, јер би његов резултат био настанак искључиве својине другог заједничара. Као такав, тај уговор није недопуштен, па као и уговор о развргавању заједничке својине може да се сачини односно овери.
Солемнизација уговора о промету непокретности
Питање: Да ли јавни бележник може солемнизовати − потврдити уговор о промету непокретности када продавац није укњижен као власник у катастру (ванкњижни власник), а предметну непокретност је стекао на основу уговора који је солемнизован код јавног бележника, имајући у виду одредбе чл. 61, 85. и 117. Закона о државном премеру и катастру?
Одговор: Јавни бележник може да спроведе поступак солемнизације правних послова који се односе на промет непокретности када је продавац ванкњижни власник ако доказује својство продавца исправама које представаљају основ стицања својине и које су по форми и садржини сачињене у складу са законом, без обзира на чињеницу што он у катастру непокретности није укњижен као носилац права својине.
Питање: Да ли је јавни бележник дужан да утврђује правни след и да захтева да се достави додатна документација када је продавац стекао предметну непокретност уговором који је солемнизовао јавни бележник, а није се укњижио, или је довољан доказ о ванкњижном власништву само тај уговор који је јавна исправа?
Одговор: Јавни бележник је дужан да утврђује правни след ако продавац није уписан као власник у катастар непокретности, без обзира на то да ли продавац презентује уговор који је солемнизовао јавни бележник или неку другу исправу као правни основ за стицање права својине.
Питање: Да ли се на основу пуномоћја које је оверио надлежни суд пре него што је установљено јавно бележништво у Републици Србији, може потврдити уговор о промету непокретности или је јавни бележник дужан да захтева да се сачини ново пуномоћје које ће оверити јавни бележник у прописаној форми?
Одговор: На основу пуномоћја за промет непокретности које је оверено пред надлежним судом у форми овере потписа пре ступања на снагу Закона о јавном бележништву, може се извршити солемнизација или сачинити запис уговора о промету непокретности.
Питање: Које су правне последице непоштовања рока од шест месеци за прву аукцијску продају, који је прописан одредбом члана 35. Закона о хипотеци? ПОЈАШЊЕЊЕ: Када је банка као поверилац прекорачила наведени рок, да ли је јавни бележник дужан да одбије солемнизацију уговора о купопродаји јер је наведена норма императивна или је јавни бележник дужан да потврди уговор уз упозорење?
Одговор: Ако рок од шест месеци за одржавање прве аукцијске продаје, предвиђен чланом 35. став 2. Закона о хипотеци, није поштован у конкретном случају, јавни бележник ће солемнизовати уговор о продаји закључен на основу аукције у поступку вансудског намирења, одржане а да рок није поштован, и уз то ће унети одговарајуће упозорење.