Aлиментациони спорови у судској пракси

Спорови за издржавање деце и за супружанско издржавање најчешћи су у судској пракси, па њима посвећујемо и највећу пажњу у тексту који је пред вама

Oбавеза издржавања најчешће је прописана законом, али може проистицати и из уговора (уговор о доживотном издржавању). У тексту који следи бавићемо споровима насталим из законске обавезе издржавања. Ова врста спорова је веома честа у судској пракси, а од укупног броја поднетих тужби, далеко највећи број односи се на обавезе родитеља да издржавају децу, нешто мањи број се односи на супружанско издржавање јер је примена овог института данас далеко ужа због рокова прописаних Породичним законом. Због тога ће у овом тексту бити речи, пре свега, о споровима за издржавање деце и за супружанско издржавање, будући да су они најчешћи у пракси, док се остали видови издржавања који ће овде бити поменути готово никада не решавају пред судом. У ту групу спорова посредно спадају и спорови везани за ренту, као врсту накнаде штете за изгубљено издржавање, па ћемо се у тексту делимично и на њих осврнути.

 

Титулари права и обавезе издржавања

Законска обавеза издржавања прописана је Породичним законом који познаје више врста ове законске облигације, али је, свакако, најважнија обавеза родитеља да издржавају своју децу. Тако закон прописује да родитељи имају дужност и право да издржавају дете под условима прописаним овим законом. Чак и родитељ који је потпуно лишен родитељског права има обавезу да издржава дете у односу на које је лишен ових права. Ово право престаје пунолетством детета, односно завршетком редовног школовања до 26. године живота детета, али се може и продужити уколико је над дететом продужено родитељско право због болести или сметњи у психофизичком развоју. Одредбе закона које се односе на дете сходно се примењују и на усвојеника.

Осим родитеља, титулари обавезе издржавања детета могу бити и сродници детета у правој усходној линији, уколико родитељи нису живи или немају довољно средстава за издржавање, браћа и сестре, као и очух и маћеха.

Осим детета, право на издржавање, под условима прописаним овим законом, имају и супружници, ванбрачни супружници, родитељи, тазбински сродници (очух и маћеха), адоптивни сродници, као и браћа и сестре.

Осим тога, и мајка детета има право на издржавање од оца детета за време од три месеца пре порођаја и годину дана после порођаја, уколико нема довољно средстава за издржавање и уколико прихватање њеног захтева за издржавање не би представљало очигледну неправду за оца детета.

Закон прави хијерархију поверилаца издржавања, па тако супружник остварује право на издржавање првенствено од другог супружника, крвни сродници остварују право на издржавање редоследом којим наслеђују на основу закона, тазбински сродници остварују право на издржавање после крвних сродника, а ако има више поверилаца издржавања, дете има право првенства, те да уколико је више лица дужно да даје издржавање, њихова обавеза је подељена.

 

Одређивање висине издржавања

Поверилац издржавања може по свом избору да захтева да висина издржавања буде одређена у фиксном месечном износу или у проценту од редовних месечних примања лица које је дужно да дâ издржавање. У редовна месечна примања спадају зарада, накнада зараде, пензија, ауторски хонорар, пензија и сл. Висина издржавања се, по правилу, не може одредити у мањим износима од 15% нити већим од 50% редовних месечних примања умањених за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање. То значи да ће суд, по правилу, утврђивати обавезу издржавања у овом распону, али и да је овлашћен да, уколико околности случаја то налажу, узимајући у обзир све релевантне чињенице, висину издржавања одреди и испод минималног или изнад максималног износа прописаног законом.

Приликом одређивања висине издржавања суд води рачуна о потребама повериоца издржавања и могућностима даваоца, водећи рачуна о минималној суми издржавања, која представља износ који као накнаду за храњенике, односно лица на породичном смештају периодично утврђује министарство надлежно за породичну заштиту. Закон exempli causa наводи шта се може сматрати потребама примаоца издржавања, а шта могућностима дужника издржавања. Потребе повериоца издржавања зависе од његове старости, здравственог стања, образовања, имовине и прихода, те других околности од значаја за одређивање издржавања. Могућности даваоца издржавања зависе од његових прихода, имовине, могућности да се запосли и привређује, његовог здравља и потреба, као и обавезе издржавања других лица.

Висину издржавања могу одредити странке споразумно. Уколико је садржина споразума искључиво издржавање, његово закључење спада у надлежност јавних бележника, а уколико осим споразума о издржавању странке закључују и споразум о додели детета или моделу виђања детета с родитељем коме није додељено на старање, закључење оваквог споразума је у искључивој надлежности суда.

Уколико је висина издржавања спорна, о њој увек одлучује суд и то у већима за породичне спорове, по правилима посебног парничног поступка који је прописан Породичним законом и на који се супсидијарно примењују одредбе Закона о парничном поступку.

Ваља нагласити да је суд у породичним споровима овлашћен да по службеној дужности, без захтева странке, донесе привремену меру, која се може односити и на издржавање.

Битно је напоменути да кад се судском одлуком установљава обавеза издржавања, она тече од дана подношења тужбе. У сваком случају, ова обавеза траје за убудуће док постоје законски разлози за издржавање.

Висина издржавања може се повећати или смањити уколико се промене околности на основу којих је донета претходна одлука. Тада се у обзир узимају како промењене околности на страни издржаваног лица, тако и на страни лица које је дужно да даје издржавање. За даваоца издржавања те околности су на пример: погоршање здравственог стања, промена радноправног статуса, знатније осиромашење или обогаћење, повећање или смањење редовних примања, обавеза издржавања неког трећег лица и сл. На страни примаоца издржавања то су, рецимо, већи узраст, погоршано здравствено стање, веће потребе школовања и усавршавања када је у питању дете, промена у могућностима другог даваоца издржавања и сл.

 

Престанак издржавања

Издржавање престаје ipso facto када истекне време трајања издржавања или када умру поверилац или дужник издржавања.

Исто тако, издржавање може да престане када поверилац издржавања стекне довољно средстава за издржавање, осим ако је поверилац малолетно дете, као и када дужник издржавања изгуби могућност за давање издржавања или ако ово давање постане за њега очигледно неправично, осим кад је поверилац издржавања малолетно дете.

Издржавање супружника престаје када поверилац закључи нови брак, односно заснује ванбрачну заједницу, а супружник чије је право на издржавање једном престало нема право да поново тражи издржавање од истог супружника.

Издржавање може трајати одређено или неодређено време, па тако издржавање супружника не може трајати дуже од пет година након престанка брака, осим ако изузетно, нарочито оправдани разлози спречавају супружника повериоца издржавања да ради.

 

Издржавање детета

У пракси судова ово је, свакако, најчешћа врста алиментационих спорова. Они се воде како би се конституисала конкретна обавеза издржавања, као и донела одлука о измени висине издржавања, кад се она може повећати или смањити, а због промењених околности на једној од страна овог односа.

Најчешће се у улози даваоца издржавања детета јавља родитељ. У споровима за конституисање обавезе издржавања на тужилачкој страни може се наћи дете, мада то може бити и орган старатељства, а на страни туженог – родитељ, односно друго лице обавезно да дâ алиментацију. Када се ради о споровима за измену одлуке о издржавању, процесне улоге могу бити различите, па се дете и обвезник издржавања могу наћи како на тужилачкој страни, тако и на страни туженог. Малолетно дете, као и дете над којим је продужено родитељско право, у овим, као и у свим другим поступцима, заступа родитељ који има старатељство над дететом или старатељ. Ипак, од овог правила о заступању постоји изузетак у ситуацији када су интереси детета и родитеља супротстављени, и тада детету орган старатељства поставља тзв. колизијског стараоца.

Потребно је нагласити да је законом изричито прописано да висина издржавања треба да омогући најмање такав ниво животног стандарда за дете какав ужива родитељ дужник издржавања.

Осим тога, приликом одлучивања о висини доприноса за издржавање сваког од родитеља, суд мора узети у обзир као његов допринос свакодневно старање о детету родитеља с којим дете живи и то урачунати у његов удео у издржавању заједничког детета.

Најзад, одлуке о издржавању детета саставни су део пресуда за развод брака с малолетном децом, јер је суд дужан да о доприносу за издржавање родитеља који није добио старатељство над дететом одлучи и без захтева странака.

 

Супружанско издржавање

Законом је прописано неколико услова за заснивање супружанског издржавања, а то су:

– да супружник нема довољно средстава за издржавање;

– да је неспособан за рад или незапослен, и

– да прихватање захтева за издржавање супружника не представља очигледну неправду за другог супружника.

 

Да би суд досудио супружанско издржавање ови услови морају да буду испуњени кумулативно.

Супружник који је у време склапања ништавог или рушљивог брака знао за узрок ништавости, односно рушљивости нема право на издржавање.

И ванбрачни партнер има право на издржавање од другог партнера под истим условима као и супружник, с тим што ванбрачни супружник има тежи процесни положај од брачног, јер суд, пре него што утврди да он има право на издржавање од другог ванбрачног супружника, мора да докаже постојање ванбрачне заједнице, што је фактичко стање о коме најчешће не постоје писани докази. Ова заједница се најчешће доказује саслушањем странака и сведока, а ређе подацима о пребивалишту, рачунима и сл.

 

Камата као посебно потраживање на досуђене износе издржавања

Постоји одређен број тужби којима лице коме је правноснажно утврђена обавеза издржавања туженог према тужиоцу потражује у посебној парници исплату законске затезне камате на досуђене износе издржавања.

Поставља се питање права на камату као посебног потраживања у посебној парници, рока застарелости за ову врсту потраживања, те његове доспелости.

Овде треба рећи да је судска пракса заузела становиште да је могуће поставити тужбени захтев и то на два начина. Могуће је поставити тужбени захтев као захтев за исплату одређеног новчаног износа као обрачунате камате од дана доспелости до исплате, а могуће је захтев поставити као потраживање исплате камате на досуђене износе издржавања од доспелости до исплате, у ком случају је неопходно да захтев садржи тачно означен период, као и износ на који се обрачунава. Исплатом главног дуга, камата уместо акцесорног потраживања постаје главно потраживање и због тога мора бити одређена било износом било периодом за који тече у односу на конкретан износ дуга.

Када је реч о року застаревања овакве врсте потраживања, као захтева у посебној парници према члану 379. ст. 2. ЗОО-а, сва повремена потраживања која проистичу из судских одлука или поравнања и доспевају убудуће, застаревају у року предвиђеном за застарелост повремених потраживања. Пошто се у конкретним случајевима ради о потраживањима која проистичу из правноснажне судске пресуде, потребно је утврдити да ли је протекао рок из члана 372. ЗОО-а од три године од правноснажности пресуде до подношења конкретне тужбе. У ситуацији када је главни дуг (износ издржавања досуђен правноснажном пресудом) плаћен, камата уместо акцесорног постаје главно потраживање јер је доспела у целокупном износу. Одредбом члана 324. ст. 1. ЗОО-а прописано је да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење. Стога је потребно утврдити у ком року је правноснажном пресудом тужени обавезан да исплати досуђене износе издржавања (најчешће је то рок од 15 дана, некад 8 дана, па и 30 дана од правноснажности пресуде), те је тужени у доцњи почев од првог дана по протеку рока који му је том пресудом дат за испуњење обавезе. Када је исплата месечних износа издржавања досуђена за убудуће, а тужени је био у доцњи јер је након протека париционог рока исплатио досуђене износе номинално, тужиоцу припада камата од истека сваког месечног париционог рока до исплате.

 

Изгубљено издржавање – услови и начин утврђивања права и висине

У већем броју случајева тужбом се пред судом потражује исплата изгубљеног издржавања, и то као капитализиране ренте до тренутка вештачења, односно пресуђења и будућих месечних износа ренте, у ситуацији када лице које је имало обавезу издржавања изгуби живот, а из околности случаја најчешће произлази да је одговоран или осигураник Осигуравајућег друштва или правно лице ако је радник изгубио живот на раду или у вези с радом. Лице које је погинули, односно покојни издржавао као лице које је имало право на издржавање, има право да од одговорног лица тражи накнаду штете коју трпи губитком издржавања.

У наведеним случајевима, суд је дужан да примени одредбе Закона о облигационим односима (члан 194), али и одредбе Породичног закона, односно закона важећег у тренутку смрти издржаваоца. У сваком случају, у овој врсти спорова суд мора да утврди износе издржавања које би погинули био дужан и могао да обезбеди издржаваним лицима у складу са одредбама породичног законодавства, да је жив. Наиме, суд у том случају треба да утврди колико би то лице било дужно да издваја из зараде за издржавање супруге, деце и лица које је дужно да издржава. Суд даље треба да утврди ког узраста су деца (овде тужиоци), да ли су била на школовању и да ли су имала право на издржавање, и то за цео утужени период, да ли је осим деце преминули имао обавезу издржавања трећих лица, затим да утврди висину зараде покојног даваоца издржавања, те колико би у оквиру прописаног минимума и максимума давалац издржавања био дужан да плаћа на име обавезе издржавања. Такође, суд је дужан да утврди да ли тужиоци као издржавана лица примају породичну пензију и ако је примају, у којој висини. Ако је износ породичне пензије нижи од износа који би покојни издржавалац био дужан да издваја за њихово издржавање, тада тужиоци имају право на исплату разлике између утврђеног износа издржавања и породичне пензије коју тужиоци примају. У највећем броју случајева суд све наведене чињенице утврђује вештачењем преко вештака економско-финансијске струке, али је свакако овлашћен да исте релевантне чињенице утврди сâм, без вештачења.

Када се штета досуђује супружнику због узроковане смрти другог супружника, оштећени супружник има право на исплату од одговорног лица у висини разлике између онога што би добијао на име издржавања, фактичког или законског, и примања која оштећени остварује поводом смрти даваоца издржавања, или би могао остваривати. Брачни друг има право на накнаду штете због изгубљеног издржавања само ако би погинули супружник, да је у животу, био дужан да издржава другог супружника према одредбама породичног законодавства. У том случају је потребно узети у обзир колико је погинули супружник фактички доприносио издржавању супруге (тужиоца), колико је према одредбама породичног законодавства био дужан доприносити за издржавање тужиље као супруге, у каквим је имовинском и животним приликама живео пре своје смрти и у каквим имовинским и животним приликама живи супружник као оштећени прималац издржавања, при чему се морају узети у обзир сви приходи које оштећени прималац издржавања остварује и то како у тренутку смрти издржаваоца тако и након тог датума.

У сваком случају, питање накнаде штете и изгубљено издржавање је озбиљна и свеобухватна тема која својим обимом изискује посебно разматрање.

 

СУДСКА ПРАКСА

 

Издржавање малолетног детета одређено у проценту од редовних прихода

Побијаном пресудом обавезан је дужник издржавања, иначе отац поверилаца издржавања, да на име доприноса за издржавање малолетне ћерке плаћа 20% месечно, а мал. сина 16% месечно, укупно 36% од својих месечних примања умањених за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање почев од 16. 4. 2014. године, па убудуће сваког 15. у месецу за текући месец на рачун мајке деце.

Ставом другим одбијен је захтев преко досуђених 20% до тражених 22,5% од укупних месечних примања за мал. кћи и преко досуђених 16% до тражених 22,5% на име издржавања малолетног сина.

Против ове одлуке тужена је, као мајка и законски заступник малолетне деце, изјавила жалбу за коју је другостепени – Апелациони суд нашао да је неоснована. У образложењу је навео да је неоснован навод жалбе да нису цењене могућности даваоца издржавања у смислу одредбе члана 160. ст. 3. Породичног закона, као и да приликом доношења побијане пресуде није применио одредбу члана 162. ст. 3. истог закона којим је прописано да висина издржавања треба да омогући најмање такав ниво животног стандарда какав ужива родитељ, дужник издржавања. По налажењу Апелационог суда, првостепени суд је водио рачуна о свим критеријумима за одређивање издржавања, како о потребама малолетне деце, тако и о могућностима дужника издржавања. Узео је у обзир, његове редовне приходе на основу радног односа, његово ангажовање у Поликлиници Е. и ванредне – спорадичне приходе по основу одржавања предавања, писања књига и сл., као и његову обавезу да издржава малолетну ћерку из другог брака, те је правилно одмерио његову обавезу издржавања малолетне деце из првог брака.

(Пресуда Апелационог суда у Београду од 21. 8. 2014)

 

Издржавање детета одређено у номиналном износу

Случај #1

Ожалбеном пресудом обавезан је тужени, отац тужилаца, да на име издржавања своје малолетне деце – тужилаца плаћа за сина 11.000,00 динара, а за ћерку 9.000,00 динара месечно, укупно 20.000,00 динара месечно, од сваког 1. до 5. у месецу за текући месец, на рачун законског заступника малолетних тужилаца – њихове мајке, почев од 7. 4. 2014. године, као дана подношења тужбе, па убудуће док за то буду постојали законски услови. Истом пресудом одбијен је захтев преко досуђеног износа од 20.000,00 динара па до тражених 26.000,00 динара месечно. Ставом трећим ожалбене пресуде одлучено је да се овом пресудом мења ранија пресуда о издржавању малолетних тужилаца.

 

Случај #2

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду разведен је брак туженог и законске заступнице малолетних тужилаца, а они су поверени мајци на самостално вршење родитељског права. Истом пресудом тужени је обавезан да за мал. кћи плаћа месечни допринос за издржавање од 8.000,00 динара, а за мал. сина месечни допринос од 10.000,00 динара. У то време тужени је био на одслужењу казне затвора, а деца су с мајком живела у његовом стану. Након што је тужени издржао казну, вратио се у свој стан, а деца су с мајком отишла у подстанаре, а месечну закупнину плаћа мајка у износу од 200 евра месечно, док су рачуни за струју и Инфостан око 10.000,00 динара месечно. Мајка је запослена и остварује месечна нето примања од 25.305,00 динара и нема других прихода нити непокретности на свом имену. Тужени је рођен 1974. године, има средњу школу, здрав је и нема законску обавезу издржавања других лица осим тужилаца, живи у свом стану површине 55 m², а издржава се тако што га помажу родитељи пензионери. Малолетни тужилац је рођен 2001. године, а малолетна тужиља 2003. године, обоје су основци и похађају приватне часове енглеског језика по цени од 1.000,00 динара за двочас. Малолетни тужилац болује од бронхијалне астме, а мал. тужиља има фокалну епилепсију, па њихова мајка има додатне трошкове за лечење деце јер им купује витамине што годишње кошта 2.000,00, до 3.000,00 динара по детету. Потребе мал. тужиоца првостепени суд је проценио на 17.000,00 динара месечно, а мал. тужиље на износ од 15.000,00 динара. Тужени не доприноси њиховом издржавању.

Апелациони суд је нашао да је жалба туженог неоснована, те да су неосновани наводи жалбе да првостепени суд није на поуздан начин утврдио висину примања мајке малолетних тужилаца имајући у виду економску снагу фирме у којој ради, јер је супротно овим наводима, суд ову чињеницу утврдио из потврде фирме у којој је мајка тужилаца запослена, те је утврдио да је она у овој фирми запослена од 1. 10. 2011. године и да остварује просечну месечну нето зараду од 25.305,00 динара. Апелациони суд је нашао да се наводима жалбе туженог да је незапослен и да није у могућности да доприноси издржавању малолетне деце јер нема уштеђевину, не доводи у питање правилност првостепене пресуде због тога што је одредбом члана 154. ст. 1. Породичног закона прописано да малолетно лице има право на издржавање од родитеља, а то значи да је отац дужан да доприноси издржавању малолетне деце јер је здрав, радно способан и у животном добу у ком има могућности да ради и стиче приходе, што значи да је приликом одлучивања о износу његовог доприноса суд имао у виду његове могућности као дужника издржавања у смислу одредбе члана 160. ст. 3. Породичног закона, имајући у виду да је у спору за заштиту права детета суд увек дужан да се руководи његовим најбољим интересом у смислу одредби члана 266. ст. 1. истог закона.

(Пресуда Апелационог суда у Београду од 18. 2. 2015)

 

Издржавање пунолетне деце

Првостепеном пресудом тужени је обавезан да на име доприноса за издржавање тужиље, своје пунолетне ћерке плаћа месечно износ од 12.500,00 динара, а за тужиоца, свог пунолетног сина износ од 10.000,00 динара месечно. Тужилац је рођен 1994. године и према уверењу Београдске пословне школе 2013. године уписао је прву годину студија, као самофинансирајући студент. Тужиља је рођена 1990. године, самофинансирајући је студент друге године Криминалистичко-полицијске академије, где школарину плаћа 72.000,00 динара. Положила је 6 испита с прве године, а како јој је остало 4 испита с прве године, обновила је другу годину студија. Трошкови школарине за обновљену годину студија износе 36.000,00 динара, а она је у току 2012. године једанаест дана била хоспитализована на Клиници за максилофацијалну хирургију због корекције деформитета доње вилице и након интервенције, у наредна два и по месеца, вилице су јој биле спојене, у ком је периоду отежано говорила и могла да конзумира само течну и кашасту храну. Тужиоци живе с мајком, која је слепо лице и прима инвалидску пензију у износу од 14.000,00 динара месечно, бабом која је незапослена, дедом, који остварује месечну пензију од око 190 евра, и ујаком који је неспособан за рад у стану површине 37 m². Тужени је запослен с просечном месечном зарадом од 60.000,00 динара и власник је више непокретности на територији КО О. и КО С.

Имајући у виду да су тужиоци пунолетна лица која нису навршила 26 година живота, а налазе се на редовном школовању, првостепени суд је нашао да тужиоци имају право на издржавање од оца, туженог, сходно одредбама члана 155. ст. 2. Породичног закона Републике Србије. Одлучујући о висини доприноса за издржавање тужилаца, првостепени суд је ценио потребе тужилаца које обухватају трошкове становања, трошкове за куповину хране, одеће, обуће, плаћања школарине, пријаве испита и куповину уџбеника, као и могућности туженог да доприноси њиховом издржавању, а имао је у виду и минималну суму издржавања, како је то прописано одредбом члана 160. ст. 1. и 3. Породичног закона, која је у време пресуђења износила 23.151,00 динара, па је нашао да досуђеним износом неће бити угрожена егзистенција туженог. Како тужени није доприносио издржавању тужилаца од дана подношења тужбе, тужени је обавезан да доприноси њиховом издржавању од дана подношења тужбе, па убудуће док за то буду постојали законски услови или одлука не буде измењена другом судском одлуком.

Апелациони суд је нашао да је одлука првостепеног суда правилна, а да су наводи жалбе туженог да му је плата оптерећена кредитима које мора да плаћа, те да је његова зарада 59.110,00 динара, а не 60.000,00 динара, без утицаја јер из потврде послодавца туженог произлази да просечни месечни износ зараде туженог износи око 60.000,00 динара, а тужени није предложио нити приложио доказе на околност постојања уговора о кредиту и висине евентуалне кредитне обавезе. Тужени, такође, није доказао да је у периоду од подношења тужбе плаћао издржавање, а повремена новчана давања не могу се сматрати средствима датим на име издржавања.

(Пресуда Апелационог суда у Београду од 11. 7. 2014)

 

Из ове одлуке се може закључити да се као пунолетна деца на редовном школовању третирају и самофинансирајући студенти, па и они који су обновили годину на студијама, око чега је раније било извесних лутања.

 

Издржавање супруге која нема довољно средстава за издржавање

Ожалбеном пресудом обавезан је тужени да на име доприноса за издржавање тужиље плаћа месечно износ од 50% од своје пензије. Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су у браку од 1976. године, с тим да нису у контакту од 1999. године када је тужени отишао у Русију. Тужиља има 59 година, живи у нужном смештају који је њен супруг – тужени добио од фирме у којој је радио, пријављена је код националне службе за запошљавање као незапослена, лошег је здравственог стања, а социјална помоћ коју је примала у износу од 6.500,00 динара укинута је јер је њен супруг, овде тужени, остварио право на пензију која износи 19.783,07 динара, а тужиљина ћерка, која је запослена, живи у другом стану са својим ванбрачним супругом и остварује код свог послодавца месечну зараду од 27.000,00 динара.

Другостепени суд је нашао да је у наведеној пресуди донета законита одлука на основу правилно утврђеног чињеничног стања, јер је првостепени суд водећи рачуна о потребама тужиље, нашао да ово лице које нема довољно средстава за издржавање и нема непокретне имовине, има право на издржавање од свог супруга у износу од 50% од пензије коју прима, а сразмерно његовим могућностима, на основу члана 151. Породичног закона који прописује да супружник који нема довољно средстава за издржавање, а неспособан је за рад или је незапослен има право на издржавање од другог супружника сразмерно његовим могућностима. Суд је нашао да, супротно наводима туженог, усвајање захтева не представља очигледну неправду за туженог јер не угрожава принцип правичности у њиховим међусобним односима, а код чињенице да су странке и даље у браку без утицаја су наводи жалбе туженог да није у обавези да доприноси издржавању тужиље с обзиром на то да се сврха брака, имајући у виду његово пребивалиште, више не остварује.

(Пресуда Апелационог суда у Београду од 18. 6. 2014)

 

КОМЕНТАР АУТОРА #1

Занимљиво је становиште новије судске праксе засноване на слободном тумачењу законских одредаба да се, уколико оба родитеља над дететом заједнички врше родитељско право, односно имају заједничко старатељство над дететом, обавеза издржавања не одређује у пресуди о разводу, чак ни у ситуацији кад дете након развода живи на адреси пребивалишта једног од родитеља који се о њему старају заједнички и споразумно. Овакво се становиште брани тиме што код ове врсте старатељства родитељи о свим сегментима бриге о детету одлучују заједнички и споразумно. Бојимо се да овакав став представља прилично идеализовану слику међусобних односа разведених родитеља поводом заједничког детета, а да се у пракси из овога могу изродити бројне конфликтне ситуације у којима би био оштећен, пре свега, најбољи интерес детета, императив ког се судови и сви други органи који одлучују о правима детета морају строго придржавати и у односу на који морају бити преиспитиване све судске одлуке и одлуке других органа којима је поверена брига о деци.

 

КОМЕНТАР АУТОРА #2

Занимљиво је приметити да је у пракси заузет и став да се издржавање у девизном износу, а у динарској противвредности, може одредити само споразумно, а никако по захтеву једне од странака.