Алтернативне кривичне санкције и њихово извршење код пунолетних извршилаца кривичних дела

Уз краћи осврт на суштину и значај алтернативних кривичних санкција, у овом тексту детаљно говоримо о раду у јавном интересу и кућном затвору, као двема карактеристичним алтернативним санкцијама које већ сада имају све ширу примену у српском правном систему

Тенденција модерног кривичног права ка проналажењу система кривичних санкција и кривичноправних средстава којима ће се на најадекватнији начин казнити учинилац кривичног дела и спречити да дело поново изврши, изродила је такозвану четврту генерацију кривичних санкција: алтернативне кривичне санкције. Ове санкције имају за циљ да кривично право додатно хуманизују и учине га још ефикаснијим. Избегавање штетних последица до којих доводи изрицање и извршење казне затвора (и то, пре свега, кратког трајања), смањење броја лица која се налазе у казнено-поправним установама, могућност сатисфакције лица које је оштећено кривичним делом, као и поједностављење кривичног поступка, представљају само неке од предности које се овим санкцијама могу постићи.

Заправо, алтернативне кривичне санкције су све оне санкције и мере које се могу изрећи учиниоцу кривичног дела, а које представљају алтернативу казни затвора као основној и најкласичнијој кривично-правној санкцији. Ипак, под алтернативним кривичним санкцијама, пре свега, треба подразумевати оне санкције и мере које теже мирном и рационалном решавању сукоба који је настао извршењем кривичног дела. То подразумева укључивање у кривични поступак и сагледавање интереса како учиниоца, тако и жртве кривичног дела. При свему овоме у поступак извршења алтернативних кривичних санкција треба да буде укључено и само друштво, а пре свега локална заједница, која у одређеном смислу треба да врши надзор и пружи подршку осуђеном лицу приликом њеног извршења. Активна улога осуђеног лица, друштва, породице осуђеног и лица које је оштећено кривичним делом, а која је усмерена на реинтеграцију починиоца кривичног дела у друштво, након његовог извршења, као и накнада штете и пружање одређеног вида сатисфакције жртви кривичног дела, представљају основне карактеристике алтернативних кривичних санкција.

Систем кривичних санкција у Републици Србији предвиђен је Кривичним закоником („Сл. гласник РСˮ, бр. 85/05, 88/05 – испр., 107/05 – испр., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) и чине га следеће врсте санкција:

1) казне: казна затвора, новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе;

2) мере упозорења: условна осуда и судска опомена;

3) мере безбедности, и

4) васпитне мере, које се искључиво изричу малолетним учиниоцима кривичних дела.

Иако се алтернативним кривичним санкцијама у ширем смислу могу сматрати готово све санкције које представљају супститут казни лишења слободе, па се у том смислу у њих могу убрајати и новчана казна, судска опомена и поједине мере безбедности, алтернативним санкцијама у смислу система кривичних санкција који је предвиђен Кривичним закоником треба сматрати, пре свега, оне санкције које на најтипични начин одражавају вредности и идеје које промовишу алтернативне кривичне санкције, а то су:

1) рад у јавном интересу;

2) одузимање возачке дозволе;

3) условна осуда (без заштитног надзора), и

4) условна осуда са заштитним надзором.

Иако су алтернативне кривичне санкције и мере једна од најкарактеристичнијих особености области малолетничког кажњавања, код кога се путем васпитних налога може доћи до непокретања или обустављања поступка у односу на лакша кривична дела, под условима који су везани за самог малолетника и његов однос према оштећеном, као и према самом делу, на овом месту их нећемо посебно помињати, с обзиром на то да се овај текст бави искључиво алтернативним кривичним санкцијама и мерама поступања код пунолетних учинилаца кривичних дела.

Кућни затвор, који у Кривичном законику није предвиђен као посебна кривична санкција, већ представља алтернативни начин извршења казне затвора, такође се може сматрати алтернативном кривичном санкцијом, као и условни отпуст, који представља институт који омогућава да се осуђеним лицима која се налазе на издржавању казне затвора под посебним условима скрати његово трајање.

Кад су у питању одређени видови поступања код пунолетних учинилаца кривичних дела, који представљају алтернативу судском поступку и код којих се применом такозваних мера диверзионог карактера, скреће са редовне кривичне процедуре како би се избегло изрицање кривичних санкција и кажњавање, треба рећи да се они сматрају алтернативним видовима поступања и незаобилазна су тема када се говори о алтернативним кривичним санкцијама.

У кривичноправном законодавству Републике Србије, у поступања која воде скретању са редовне кривичне процедуре могу се сврстати:

1) начело опортунитета код пунолетних лица (одлагање кривичног гоњења), које је предвиђено чланом 283. Законика о кривичном поступку („Сл.гласник РСˮ, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 45/13 и 55/14);

2) измирење приватног тужиоца и осумњиченог, предвиђено чланом 505. Законика о кривичном поступку, и

3) поравнање учиниоца и оштећеног као основ ослобођења од казне (члан 59. Кривичног законика).

Извршење алтернативних кривичних санкција

Увођење алтернативних санкција у кривични систем Републике Србије у складу је са савременим трендовима у области казнене политике, а прекретницу у смислу предуслова за њихово постојање и изрицање, представљало је доношење Кривичног законика из 2005. године. Међутим, на изградњу институционалног оквира који би омогућио примену и ефикасан начин њиховог извршења чекало се извесно време. Данас је извршење алтернативних санкција и мера регулисано, пре свега, Законом о извршењу ванзаводских санкција и мера („Сл. гласник РСˮ, бр. 55/14), као и Законом о извршењу кривичних санкција („Сл. гласник РСˮ, бр. 55/14). Поред претходно поменутих Закона, ову област регулише и Правилник о начину извршења ванзаводских санкција и мера и организацији и раду Повереника („Сл. гласник РСˮ, бр. 30/15), чијим ступањем на снагу су престали да важе: Правилник о извршењу условне осуде са заштитним надзором („Сл. гласник РСˮ, бр. 20/08), Правилник о извршењу казне рада у јавном интересу („Сл. гласник РСˮ, бр. 20/08 и 20/14) и Правилник о начину извршења казне затвора у просторијама у којима осуђени станује („Сл. гласник РСˮ, бр. 64/10).

Закон о извршењу ванзаводских санкција и мера (ЗОИВСМ) уређује поступак извршења ванзаводских санкција и мера које су изречене у кривичном, прекршајном или другом судском поступку, а које се извршавају у заједници и њиме се прописују сврха, садржај, начин извршења, положај лица у поступку, као и надзор над извршењем ових санкција (члан 1). Сврха и садржај извршења ванзаводских санкција и мера предвиђени су чланом 2. овог Закона, а спроводе се ради заштите друштва од криминалитета, са циљем ресоцијализације и реинтеграције осуђених лица. Послове извршења ванзаводских санкција и мера спроводи организациона јединица надлежна за извршење кривичних санкција, у оквиру Управе за извршење кривичних санкција при Министарству правде Републике Србије – Повереничка служба (члан 3. ст. 1). У оквиру Повереничке службе образују се повереничке канцеларије за подручје територијалне надлежности једног или више виших судова, а лица која обављају послове извршења алтернативних санкција у оквиру ове службе, називају се повереницима.

Како бисмо истакли значај и указали на све већи број пресуда којима се изричу алтернативне кривичне санкције, подсетићемо да је Влада Републике Србије у децембру 2013. године донела нову стратегију развоја система извршења кривичних санкција у Републици Србији до 2020. године („Сл. гласник РСˮ, бр. 114/13). У оквиру овог документа, као један од приоритетних задатака када су у питању алтернативне мере и санкције, социјална реинтеграција и постепени прихват, одређено је отварање нових канцеларија за алтернативне санкције, стварање услова за реализацију постпеналног третмана лица после извршене казне затвора, као и оснивање посебне службе за алтернативне санкције у оквиру Управе за извршење кривичних санкција. Овакво решење је у складу са Стратегијом за смањење преоптерећености смештајних капацитета у заводима за извршење кривичних санкција у Републици Србији у периоду од 2010. до 2015. године („Сл. гласник РСˮ, бр. 53/10 и 65/11), као и Акционим планом за спровођење ове статегије („Сл. гласник РСˮ, бр. 90/11), која посебно позива на ширу примену алтернативних мера и санкција, даљи развој повереничке службе, као и интезивнију примену института условног и превременог отпуста са издржавања казне затвора.

Послови извршења које спроводи Повереничка служба, односно државни службеник из повереничке канцеларије (повереник), предвиђени су чланом 5. Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера и, поред осталих, односе се на:

– праћење извршења обавеза према одлуци јавног тужиоца, када се у односу на осумњиченог одлаже кривично гоњење (начело опортунитета код пунолетника);

– праћење извршења мере кућног притвора и мере забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем;

– организацију, спровођење и праћење извршења казне кућног затвора;

– организовање, спровођење и праћење извршења казне рада у јавном интересу и заштитног надзора код условне осуде;

– надзор над условно отпуштеним лицем и сл.

Према члану 6. истог Закона, повереник је овлашћен да прикупља податке о лицима према којима се спроводи извршење, да успостави контакт са њиховим породицама, да изврши увид у службену документацију надлежних органа и правних лица и да од њих затражи да му се доставе потребни подаци. Он израђује и појединачни програм поступања за свако лице према коме се извршење спроводи и то у сарадњи са овим лицем, а он мора бити прилагођен његовој личности, личним приликама, здравственом стању, стручним квалификацијама, проценама ризика и његовим потребама. Као што видимо, задатак повереника у односу на лице према коме се спроводи извршење, треба да буде темељна и систематична процена његове личности, пружање подршке у циљу његове ресоцијализације и интеграције у друштво, као и контрола и праћење његових поступака и његовог понашања током извршења санкције која му је пресудом изречена. Осуђено лице, према коме се спроводи извршење алтернативне кривичне санкције која је правоснажном и извршном пресудом овом лицу изречена, има и право на приговор директору Управе на рад повереника, ако сматра да су поступањем повереника повређена његова права. Повереник је обавезан да на овај приговор дâ одговор у року од три дана од његовог пријема, а коначан одговор на овај приговор даће директор Управе у року од осам дана од пријема приговора (члан 7. Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера).

У наставку текста представљамо две карактеристичне алтернативне санкције – рад у јавном интересу и кућни затвор. Као санкцију која, према наводима статистике, има све ширу примену, рад у јавном интересу представља санкцију будућности српског правног система. С друге стране, кућни затвор је санкција која већ има велику популарност у примени, те се њени многобројни ефекти већ сада могу и уочити.

Рад у јавном интересу

Казна рада у јавном интересу једна је од најзначајнијих и најчешће изрицаних алтернативних кривичних санкција у савременом кривичном праву, како у свету, тако и у Републици Србији. Ова казна уведена је у домаће законодавство по први пут Кривичним закоником из 2005. године и регулисана је његовим 52. чланом.

Казна рада у јавном интересу може се изрећи и као главна, али и као споредна казна према учиниоцима кривичних дела за које је прописана казна затвора до три године или новчана казна (члан 52. ст. 1. КЗ-а). Као што видимо, ова казна је уведена с намером да се избегне лишавање слободе и примена краткотрајних затворских казни код учинилаца лакших кривичних дела. Према подацима Републичког завода за статистику, кривична дела у односу на које се најчешће изриче ова казна јесу:

– кривична дела против имовине из главе двадесет и прве Кривичног законика и то најчешће кривично дело крађе (члан 203. КЗ-а);

– кривична дела против живота и тела из главе тринаесте Кривичног законика и то кривично дело лаке телесне повреде (члан 122. КЗ-а) и кривично дело учествовања у тучи (члан 123. КЗ-а);

– кривична дела против здравља људи из главе двадесет треће Кривичног законика, при чему се рад у јавном интересу најчешће изриче за кривично дело неовлашћеног држања опојних дрога (члан 246а КЗ-а).

Тако је у једној пресуди Првог основног суда у Београду, у предмету 5 К. 94/2016 од 24. 2. 2016. године наведено: „да је окривљени крив, јер је у једној београдској продавници обуће, покушао да одузме покретну ствар у намери да њеним присвајањем за себе прибави противправну имовинску корист немале вредности, способан да схвати значај свог дела и управља својим поступцима свестан да је његово дело забрањено чије извршење је хтео, окривљени је узео мушке сандале у вредности од 5.490 динара и исте ставио у торбу коју је понео са собом, након чега се са одузетим стварима упутио ка другом излазу где се при покушају да изађе из продајног објекта и изнесе робу огласио сензорматик пиштањем, након чега је окривљеном пришао радник обезбеђења и спречио га у извршењу кривичног дела. Тиме је окривљени извршио кривично дело крађе у покушају из члана 203. ст. 1. у вези са ст. 2. КЗ-а у вези са чланом 30. КЗ-а, па га је суд применом наведене законске одредбе, као и одредби чл. 4, 42, 52, 54. КЗ-а и члана 424. ЗКП-а, осудио на казну рада у јавном интересу у трајању од двестотинечетрдесет часова, при чему окривљени ову казну треба да обави у року од шест месециˮ.

Кад је у питању изрицање казне рада у јавном интересу у односу на кривично дело неовлашћеног држања опојних дрога, поменућемо пресуду Првог основног суда у Београду, у предмету 2 К. 428/2016 од 27. 4. 2016. године, у којој се наводи: „окривљени је крив, јер је у стању урачунљивости, свестан свог дела и да је исто забрањено, а хтео је његово извршење, неовлашћено држао у мањој количини за сопствену употребу супстанце које су проглашене за опојне дроге и то једну цигарету – џоинт укупне масе 0,52 грама која садржи опојну дрогу марихуана, на тај начин што је држао наведену цигарету, те је исцепао и уситнио када је видео полицијске службенике Интервентне јединице 92 како му прилазеˮ.

Суд је у овом случају окривљеног осудио на сто часова казне рада у јавном интересу, која треба да буде обављена за време од три месеца. Истом приликом суд је окривљеном изрекао и меру безбедности одузимања предмета из члана 87. КЗ-а, а у вези са чланом 246а ст. 3. КЗ-а.

Поред формалног услова, који се односи на извршење лакшег кривичног дела, материјални услов за изрицање казне рада у јавном интересу јесте пристанак осуђеног да му се изречена казна затвора замени казном рада у јавном интересу (члан 52. ст. 4. КЗ-а). Овај услов у складу је са природом ове санкције, чија сврха не би могла бити остварена њеним наметањем окривљеном лицу, а то би било и у супротности са међународним и домаћим правним прописима који забрањују принудни рад.

Приликом изрицања казне рада у јавном интересу суд мора, имајући у виду сврху кажњавања, узети у обзир и врсту учињеног кривичног дела, личност учиниоца, као и његову спремност да обавља рад у јавном интересу (члан 52. ст. 4. КЗ-а). Овакво законско решење, такође, указује на природу алтернативних кривичних санкција приликом чијег изрицања се мора водити рачуна о личности, карактеристикама и спремности учиниоца дела да их изврши. С овим у вези је и једна пресуда Окружног суда у Београду, у предмету К. 2402/2005 од 17. 1. 2006. године, у оквиру које је наведено: ,,да су испуњени услови за изрицање казне рада у јавном интересу, када окривљени раније није осуђиван, стар је 23. године и признао је извршење делаˮ. Суд је у овом случају ценио спремност окривљеног да обавља рад у јавном интересу, а узимајући у обзир све олакшавајуће околности, огласио га је кривим због извршења кривичног дела неовлашћеног држања опојних дрога из члана 246а ст. 1. Кривичног законика. У овом случају, окривљеном је изречена казна рада у јавном интересу у трајању од 120 часова, која се мора обавити у временском трајању од два месеца.

Члан 52. ст. 3. Кривичног законика одређује рад у јавном интересу као сваки друштвено користан рад којим се не вређа људско достојанство и који се не врши у циљу стицања добити. Тако је чланом 39. ст. 1. Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, наведено да: „рад у јавном интересу не сме угрожавати здравље и безбедност осуђеног и обавља се код правног лица које се бави пословима од јавног интереса, а нарочито хуманитарним, здравственим, еколошким или комуналним делатностимаˮ. Управа уговоре о сарадњи најчешће закључује са јавним предузећима, јавно комуналним предузећима, месним заједницама и сл., док избор послодавца, врсту послова и програм рада за конкретно осуђено лице одређује повереник (члан 13. Правилника о начину извршења ванзаводских санкција и мера и организацији и раду повереника).

Једна од предности казне рада у јавном интересу јесте, свакако, и то што лице коме је изречена ова санкција, ову казну може обавити и у своје слободно време, чиме му је омогућено да може наставити школовање или обављање посла који је обављао и пре изрицања ове казне или са којима је започео у време њеног извршења. Тако ст. 3. члана 52. КЗ-а прописује да казна рада у јавном интересу не може укупно трајати краће од шездесет часова, нити дуже од тристашездесет часова, при чему осуђени коме је казна одређена у претходно наведеном оквиру, овај рад мора обавити, за време које не може бити краће од месец дана, нити дуже од шест месеци. У току једног месеца, рад у јавном интересу траје шездесет часова.

Повереник који води евиденцију лица осуђеног на казну рада у јавном интересу у извештајима обавештава суд и Повереничку службу о својим запажањима, почетку и току извршења казне. Међутим, ако повереник на основу обавештења послодавца установи да осуђени грубо занемарује своје радне обавезе обавиће разговор са осуђеним, дати му потребне савете и упозорити га на последице таквог његовог поступања (члан 43. ЗОИВСМ). Ипак, уколико осуђени и после упозорења настави да грубо занемарује своје обавезе, повереник ће обавестити поступајућег судију, који у складу са чланом 52. ст. 5. КЗ-а може казну рада у јавном интересу заменити казном затвора и то тако што ће за сваких започетих осам часова рада у јавном интересу, одредити један дан затвора. Предметна одлука се у овом случају шаље надлежном одељењу за извршење кривичних санкција према пребивалишту осуђеног, ради извршења казне затвора.

С друге стране, уколико повереник процени да осуђено лице испуњава све своје обавезе везане за рад у јавном интересу и да је у потпуности испуњена сврха изрицања ове санкције, он може предложити суду умањење казне за једну четвртину (члан 42. ЗОИВСМ).

Кућни затвор

Разматрајући значај примене кућног затвора са циљем смањења пренасељености затворских капацитета, изменама и допунама Кривичног законика из 2009. године, по први пут у кривичном законодавству Републике Србије, законодавац уводи могућност да осуђени на казну затвора, ову казну издржава без напуштања просторија у којима станује. Овим изменама и допунама, кућни затвор није предвиђен као самостална кривична санкција, већ као модалитет извршења затворске казне. Међутим, извршење казне затвора у просторијама у којима осуђени станује, представља специфичан начин издржавања затворске казне, посве различит у односу на њено затворско извршење, па се он може посматрати и као самостална алтернативна кривична санкција.

Ст. 5. члана 45. Кривичног законика предвиђа да: „ако се учиниоцу кривичног дела изрекне казна затвора до једне године, суд може истовремено одредити да ће се она извршити тако што ће је осуђени издржавати у просторијама у којима станује, уколико се с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, његово држање након учињеног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учињено, може очекивати да ће се и на тај начин остварити сврха кажњавањаˮ. Једино ограничење у овом погледу односи се на лице које је осуђено за кривично дело против брака и породице и које живи са оштећеним у истом породичном домаћинству, у ком случају се не може одредити извршење ове казне на такав начин (члан 45. ст. 7. КЗ-а). Претходно наведена законска одредба из ст. 5. овог члана упућује на то да се кућни затвор може изрећи и за тежа кривична дела, ако се ублажавањем казне изрекне затвор до једне године.

Слично као и код казне рада за опште добро, и овде објективни услов представља изречена краткотрајна затворска казна, али у овом случају до годину дана, док се субјективни услови односе на окривљеног и његов однос према делу које је учинио. Недостатак из (позитивне) законске одредбе биће, вероватно, отклоњен у будућности. Наиме, „Нацртом Закона о изменама и допунама Кривичног законикаˮ, „Казна кућног затвораˮ предвиђена је посебним чланом 45а. Ставом 1. овог члана предвиђено је отклањање можда и најважнијег недостатка позитивног права; предвиђено је да се казна кућног затвора може изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до 8 година, чиме је онемогућено изрицање ове санкције за изузетно тешка кривична дела. Ставом 3. предметног члана удвостручено је трајање најдуже казне кућног затвора – до две године.

Имајући у виду претходно наведене услове, а ценећи и целисходност примене ове санкције, Трећи основни суд у Београду је у пресуди 7. К. бр. 4555/2013, окривљеног огласио кривим због кривичног дела преваре из члана 208. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а (где је запрећена казна затвора од 2 до 10 година), при чему га је осудио на казну затвора у трајању од једне године и истовремено одредио да ће је осуђени издржавати у просторијама у којима станује. Образлажући изречену санкцију суд је навео: „да је приликом одмеравања казне нашао да су особито олакшавајуће околности на страни окривљеног чињенице да је у потпуности признао извршење кривичног дела и на тај начин знатно допринео утврђивању његове одговорности, да је неосуђивано лице, те да се ради о старијој особи, као и да нема отежавајућих околности, услед чега је суд окривљеном утврдио казну затвора у блажој мери у односу на ону која је прописана за то кривично дело, истовремено му одређујући да ће казну извршити на тај начин што не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним Закономˮ.

Иако су формални услови за изрицање ове санкције испуњени, суд има дискреционо право приликом одлучивања о предлогу осуђеног да ову казну издржава у просторијама у којима станује. Тако је решењем Вишег суда у Нишу, Су. 12/2012 од 12. 9. 2012. године, суд ценећи околност да се ради о повратнику који је већ осуђиван за истоврсно кривично дело, своју одлуку образложио тиме: „да се сврха кажњавања, прописана чланом 42. Кривичног законика може постићи само тако што ће осуђени бити упућен у установу за издржавање казне затвора, где ће, уз помоћ стручних лица и третмана над њим, променити своје навике и склоности, тако да по изласку из затвора више не врши кривична дела”.

Окривљени коме је изречено издржавање казне затвора у просторијама у којима станује не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима који су прописани чланом 23. Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, према коме се осуђеном дозвољава двочасовни дневни боравак ван просторија у којима станује у периоду између 13 и 17 часова. Међутим, уколико се утврди да осуђени злоупотребљава ово своје право, директор Управе, на образложени предлог повереника, донеће одлуку о одузимању овог права. Ипак, уколико осуђени једном у трајању преко шест часова или два пута у трајању до шест часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да се остатак казне издржи у заводу за извршење казне затвора (члан 45. ст. 6. КЗ-а).

Осим тога, издржавање казне затвора у просторијама у којима осуђени станује, може се заменити ефективном затворском казном и у случају немогућности започиња извршења ове казне, услед кривице окривљеног. Тако је решењем Вишег суда у Београду К. бр.175/2014 од 18. 5. 2016. године, казна кућног затвора замењена ефективном затворском казном уз образложење: „како је осуђеном изречена казна у трајању од једне године, која ће се извршити на тај начин што осуђени не сме напуштати просторије у којима станује, са којом чињеницом је и осуђени био упознат, при чему је био и упозорен да ће суд у случају немогућности извршења казне затвора у просторијама у којима станује, одредити да се изречена казна има извршити у затвору, а да и поред свега наведеног позивна писма ради започињања извршења изречене казне осуђеном нису могла бити уручена у два наврата, при чему су полицијски службеници на терену од његовог оца обавештени да се осуђени већ годину дана налази у Немачкој, суд је одлучио да казну затвора у трајању од једне године осуђени издржава у затворуˮ.

Члан 24. ЗОИВСМ-а наводи и посебне разлоге због којих осуђени може напустити просторије у којима станује, а о којима одлучује директор Управе на основу молбе (и приложене документације којом се оправдава овакава молба) осуђеног, као што су:

1) пружање нужне медицинске помоћи осуђеном или члану његовог породичног домаћинства, ако је за пружање медицинске помоћи неопходно напуштање просторија;

2) одлазак на посао, ако кривично дело за које је осуђен није у вези са радом;

3) похађање наставе током редовног школовања;

4) одазивање на позив државног органа;

5) одлазак на полагање испита;

6) тешка, акутна или хронична болест, одлазак на редовне здравствене прегледе или стационарно лечење;

7) венчање осуђеног или венчање крвног сродника до другог степена сродства;

8) смрт блиског сродника;

9) обавеза старања према члановима уже породице предвиђене законом, у случају да ту обавезу не може да обавља друго лице;

10) сезонски пољопривредни радови, ако се осуђени бави пољопривредом као сталном делатношћу;

11) други нарочито оправдани разлози за које осуђени може поднети образложену молбу.

Као и код алтернативне кривичне санкције рада у јавном интересу, овакво законско решење омогућава осуђеном да настави са обављањем професије коју је и до тада обављао или са школовањем, чиме се елеминишу негативне последице које би осуђени могао да трпи уколико би служио ефективну затворску казну, што доприноси и његовом лакшем укључивању у друштвени живот након извршења казне.

Издржавање казне кућног затвора може се извршавати уз примену електронског надзора или без њега. Уређај за лоцирање, одашиљач са пратећом опремом, који на зглоб руке или ноге, осуђеном поставља стручно лице, представља техничку могућност која омогућава контролу примене електронског надзора, а даљинским уређајем којим се прати кретање окривљеног и његов положај у простору управља Повереничка служба. Пре него што донесе одлуку о извршењу ове казне уз примену електронског надзора, суд ће утврдити да ли за то постоје техничке и друге могућности. Уколико није у могућности да утврди ове услове, суд ће од Повереничке службе затражити извештај о томе. Након добијања овог извештаја, суд ће у својој одлуци назначити да ли ће се казна кућног затвора извршавати са или без примене електронског надзора (члан 20. ЗОИВСМ-а).

Повереник који спроводи, прати и контролише извршавање ове казне, може без претходне најаве проверавати да ли се осуђени налази у просторијама у којима станује или на другом месту које је предвиђено програмом поступања. Он ове провере може вршити непосредно, посетом осуђеном у просторијама у којима овај станује, односно месту где ради или телефонским путем. Приликом ових провера повереник може разговарати са осуђеним, члановима његовог породичног домаћинства или послодавцем (члан 30. ЗОИВСМ-а). На основу својих запажања, повереник сачињава појединачни програм поступања у који уноси све промене од значаја за извршење казне кућног затвора о којима редовно обавештава суд, полицију и Повереничку службу (члан 7. Правилника о начину извршења ванзаводских санкција и мера и организацији и раду Повереника).

На извршење казне кућног затвора без мера електронског надзора примењују се сходно одредбе закона, које се односе и на извршење ове казне уз примену мера електронског надзора (члан 31. ЗОИВСМ-а).

Члан 33. ЗОИВСМ-а предвиђа да на предлог руководиоца Повереничке службе, директор Управе може превремено отпустити осуђеног са издржавања казне, због доброг владања и постигнутих резултата у програму поступања, ако му је до њеног истека преостало највише три месеца и уколико је издржао девет десетина казне.

 

Табела 1:

У оквиру следеће табеле доносимо податке Републичког завода за статистику који се односе на број пресуда којима је изречена казна рада у јавном интересу по годинама у периоду 2005–2015, као и процентуално изражени удео казне рада у јавном интересу у структури свих санкција које су изречене пунолетним учиниоцима кривичних дела у појединим годинама:

 

Година	2005	2006	2007	2008	2009	2010	2011	2012	2013	2014	2015
Број изречених казни			48	35	51	71	357	365	348	371	352
Удео у структури свих изречених санкција (%)							1,2	1,2	1,1	1,0	1,1

 

Табела 2:

У табели ниже доносимо податке Министарства правде, Одељења за третман алтернативних санкција, о броју реализованих казни кућног затвора по годинама:

 

Година	2009	2010	2011	2012	2013	2014	2015
Број реализованих казни			88	678	725	689	1214