Брачна (ванбрачна) тековина и најновија судска пракса

Брачна и ванбрачна тековина и утврђивање обима учешћа брачних или ванбрачних другова у њеном стицању стари је институт грађанског права, што је у овом чланку и размотрено кроз најновију судску праксу.

Уводне напомене и законски оквир

Породични закон („Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015 – даље: ПЗ), који је у примени већ више од десет година, увео је извесне новине у област имовинских односа брачних и ванбрачних партнера, пре свега у погледу претпоставке једнаких удела у стицању заједничке имовине ове врсте заједничара, а такође и кроз могућност закључења брачних уговора којима стицање у браку може да се уговори, тако да се њим потпуно измени законски режим или да се модификује у погледу заједничке и посебне имовине супружника. У овом тексту тема ће бити само законски режим заједничке имовине.

Ваља напоменути да свака тужба за утврђење брачне или ванбрачне тековине представља по својој правној природи преображајну (конститутивну) тужбу, јер се њоме тражи деоба заједничке имовине. Дакле, оваквом тужбом тражи се да се из режима заједничке имовине у којима су удели заједничара неопредељени, право својине преобрази у посебну имовину, односно сусвојину сваког од брачних или ванбрачних партнера, са тачно опредељеним уделима.

Чланом 357. Породичног закона (даље: ПЗ) прописано је да се његове одредбе примењују и на породичне односе који су настали до дана почетка примене овог закона, осим ако овим законом није другачије одређено, као и да ће се судски односно управни поступак који је покренут по одредбама претходно важећег Закона о браку и породичним односима („Сл. гласник СРС”, бр. 22/80 и 11/88, и „Сл. гласник РС”, бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/2001) наставити према одредбама овог закона, осим ако је до дана почетка примене истог донета првостепена одлука, при чему ће, ако после почетка примене овог закона буде укинута првостепена одлука донета по одредбама Закона о браку и породичним односима, даљи поступак да се спроведе према одредбама Породичног закона. То значи да Породични закон има ретроактивно дејство, па и раније започете а неокончане парнице за деобу брачне и ванбрачне тековине морају да се окончају по одредбама поменутог закона. За судове, али и за странке, то представља добродошлу новину јер и парнице за деобу, које понекад трају и више десетина година, сада могу да се окончају путем терета доказивања и уз помоћ претпоставке једнаких удела у стицању, о чему ће бити више речи у наставку текста.

Предмет највећег броја случајева пред парничним судом који се тичу утврђења по основу брачне тековине јесте стан или кућа стечена у току трајања брачне заједнице, затим имовина стечена по основу Уговора о доживотном издржавању, као и имовина која је предмет имовинских права на предузећу (правном лицу) на коме је један од супружника власник односно сувласник и друга права која се тичу стицања у току трајања брачне заједнице, али предмет потраживања може да буде и поклон учињен у време трајања брака. Немали број случајева за предмет има утврђење свих ових права од стране наследника једног од супружника, али и истицање својинскоправних захтева према трећим лицима, чији је основ стицање у току трајања брака у парничном поступку.

СТРАНКЕ У ПОСТУПКУ

Уобичајена је ситуација да су странке у овим деобним поступцима супружници, бивши супружници и ванбрачни партнери, али је важно напоменути да је потребно да се тужбом обухвате сва лица која су заједничким радом учествовала у стицању непокретности чије је утврђење (су)својине предмет тужбеног захтева. У супротном, ради се о непотпуној пасивној легитимацији јединствених и нужних супарничара, која може да води одбијању тужбеног захтева. То су најчешће ситуације када је у питању стицање на једној половини непокретности од стране оба супружника, када је на плацу носилац права био пок. отац једног супружника, а непокретност је саграђена и извршена је деоба (најчешће по вертикали или хоризонтали) са братом/сестром тог супружника. Другим речима, то су ситуације када су браћа (сестре) на плацу родитеља у току трајања својих бракова подигла двојну стамбену јединицу, а затим је деобом физички поделила. Поставило се питање да ли супружник другог сувласника, који је такође учествовао у стицању целе непокретности, мора да буде обухваћен тужбом за утврђење сувласничког удела на 1/2 такве непокретности по основу брачне тековине. Ауторке овог текста сматрају да, уколико су у Катастру непокретности, односно другим јавним регистрима непокретности уписани као сукорисници односно сувласници само супружник тужиоца и његов брат (сестра), који су након изградње такве непокретности извршили споразумну деобу на равне, једнаке делове породичне стамбене зграде, није неопходно да се тужбом обухвати и супружник другог сувласника јер се ради о стицању заједничке имовине радом чланова породичне заједнице, а лица која су уписана у јавним књигама (супружник и његов брат/сестра) као сувласници ове непокретности споразумно су спровела физичку деобу заједничке породичне стамбене зграде.

С друге стране, уколико у парничном поступку учествују наследници супружника који траже утврђење својине по основу стицања у браку, тужбом морају да буду обухваћени сви законски наследници оставиоца као пок. супружника стицаоца, јер су учесници материјалноправног односа као заједничари – нужни супарничари, с обзиром на то да се у поступку одлучује и о њиховом праву својине, што произлази из садржаја одредбе чл. 212. и 229. Закона о наслеђивању и чл. 210. Закона о парничном поступку. Уколико тужбом нису обухваћени сви наследници као нужни супарничари, ради се о непотпуној пасивној легитимацији и има места примени одредбе члана 211. ЗПП-а, па ће суд донети пресуду којом ће тужбени захтев бити одбијен.

ПИТАЊЕ ЗАСТАРЕЛОСТИ И ГУБИТКА ПРАВА

Када је у питању захтев за утврђење права својине на одређеним стварима (покретним, али у далеко највећем броју случајева непокретним) и правима, важи основно начело да право својине не застарева и тужба за утврђење права својине може да се поднесе у свако доба. Поштовање овог правила је важно јер је у највећем броју случајева тужба поднета после великог временског размака од момента стицања по основу брачне тековине, што уз бројна доказна средства која се у овој врсти спорова по правилу изводе (прилагање бројне писмене документације, односно исправа, саслушање више сведока, вештачење преко вештака грађевинске и економско-финансијске струке, актуара) доводи до тога да је готово правило да наведена врста спорова траје неоправдано дуго, свакако више година, а у неретком броју случајева и више деценија.

Такође, иако супружник није тражио издвајање из заоставштине по основу стицања у браку у оставинском поступку иза смрти другог супружника, у том свом праву он није преклудиран, односно тај захтев може да истакне у парничном поступку, било да сам поднесе тужбу за утврђење брачне тековине, било да то учини као противтужбени захтев у коме неко од наследника тражи утврђивање свог наследног удела, па чак и кроз претходно питање у парници коју води један од наследника са захтевом за стицање по основу наслеђа према другим наследницима оставиоца. Такав став заузет је од стране Врховног касационог суда у одлуци од 22. 12. 2016. године, која следи:

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља као ћерка оставиоца није учествовала у оставинском поступку иза његове смрти, док су првотужена као супруга оставиоца и друготужена као сестра оставиоца у оставинском поступку учествовале и у истом су оглашене за наследнике на заоставштини. Првотужена у оставинском поступку није тражила издвајање из заоставштине на име свог доприноса у стицању брачне тековине, већ је са друготуженом сачинила споразум према коме су обе оглашене за наследнике оставиоца, свака на тачно одређеној имовини која је ушла у састав заоставштине. Поступајући по тужби тужиље (ћерке оставиоца) и наводима првотужене којим је истицала свој удео у стицању по основу брачне тековине на имовини оставиоца, првостепени суд и жалбени суд сматрали су да првотужена не може тражити утврђивање права својине по основу стицања радом у току трајања заједнице живота током брака са оставиоцем у том парничном поступку, јер је преклудирана у том свом праву, пошто одвајање није тражила у оставинском поступку. 

Врховни касациони суд је усвојио ревизију изјављену од стране првотужене и другостепену пресуду укинуо позивајући се на чл. 171, 180. и 181. Породичног закона. ВКС налази да су нижестепени судови правилно оценили да тужиља своја права може остварити у парници у смислу одредбе 131. Закона о ванпарничном поступку, јер је право својине по основу наслеђивања незастариво и да тужиља исто није могла изгубити тиме што није учествовала у оставинском поступку, односно да тужиља није преклудирана у остваривању тог свог права, али да такође ни првотужена није преклудирана за утврђивање права својине по основу стицања радом у току трајања брачне заједница са оставиоцем, без обзира на то што током оставинског поступка није захтевала овакво издвајање. Првотужена је током парничног поступка предложила да се изведу докази на околност утврђивања њеног доприноса у стицању заједничке имовине током брака и у одговору на тужбу навела да сва имовина која представља заоставштину иза смрти оставиоца представља имовину стечену током трајања брака, с обзиром на дужину трајања истог, то су нижестепени судови погрешно применили чл. 171. и 180. став 2. Породичног закона, имајући у виду да претходно спорно питање није решено, а односи се на утврђивање заоставштине оставиоца, која се има разрешити применом чл. 180. и 181. Породичног закона.

 

НАДЛЕЖНОСТ ПАРНИЧНОГ СУДА ЗА УТВРЂЕЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ КОЈА ПРЕДСТАВЉА БРАЧНУ ТЕКОВИНУ ПО ОКОНЧАЊУ ОСТАВИНСКОГ ПОСТУПКА

 

У пракси нижестепених судова приметно је становиште да парнични суд не може да утврђује чињенице које се односе на обим и састав заоставштине пок. супружника након спроведеног оставинског поступка у коме је други супружник заједно с осталим наследницима учествовао и дао наследничку изјаву у односу на цео обим заоставштине, већ је то у искључивој надлежности оставинског суда.

Овакав став је неправилан јер захтев којим се тражи да се утврди да имовина која представља заоставштину представља брачну тековину није наследноправни, већ стварноправни захтев у смислу члана 20. ЗОСПО-а, будући да један супружник не истиче право сусвојине на опредељеном уделу предметне непокретности по основу наслеђа (иза покојног супруга), већ по основу права стицања у браку. Поменуто право може да се оствари само у парничном поступку, чак и после правоснажности решења о наслеђивању и независно од оставинског поступка, због чега нема места примени члана 10. став 1. Закона о ванпарничном поступку, којим је прописано да правоснажно решење о наслеђивању везује наследника који је учествовао у поступку расправљања заоставштине, због чега своја наследна права не може да оствари у парничном поступку.

РЕЖИМ СТИЦАЊА И ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ СЕ ДОКАЗУЈУ

Одредбама члана 171. став 1. ПЗ-а прописано је да имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину. Одредбама члана 180. став 2. истог закона прописана је оборива претпоставка да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки.

С друге стране, када је реч о имовини стеченој у ванбрачној заједници, Породични закон по питању стицања исте допушта и регулише могућност стицања у ванбрачној заједници, а исто и изједначава са стицањем у брачној заједници, под одређеним условима. Основно је правило да имовина коју су ванбрачни партнери стекли радом у току трајања заједнице живота у ванбрачној заједници представља њихову заједничку имовину, при чему се на имовинске односе ванбрачних партнера примењују одредбе Породичног закона о имовинским односима супружника, применом члана 191. ПЗ-а. Законска претпоставка је да су удели ванбрачних партнера, као и супружника у стицању заједничке имовине једнаки.

За постојање заједничке имовине по овом основу потребно је доказати постојање брака, односно заједнице живота у браку или ванбрачној заједници, као и да су заједнички рад и средства уложени у стицање имовине, а такође и намеру стицања, односно свест да се имовина стиче за себе.

Дакле, моменат стицања не треба везивати стриктно за датум закључења брака и развода брака, већ за моменат од када је почела заједница живота и стицање у истој, као и за моменат када је таква заједница престала. То значи да је фактичка заједница живота супружника један од неопходних кумулативних услова за стицање заједничке имовине, који мора да буде испуњен, па развод брака не представља одлучну чињеницу за оцену да ли нека имовина представља тековину, већ мора да се цени престанак заједнице живота, који најчешће претходи формалном разводу брака. С друге стране, може да се деси и да се брак разведе, а да бивши супружници наставе заједницу живота и стицање у њој. На основу тога може да се закључи да заједница живота и њено трајање морају да се утврде у сваком конкретном случају ако су међу странкама спорни. Слична је ситуација и када се ради о ванбрачној заједници, када суд, уколико је њено постојање или трајање спорно, мора да утврди да ли је постојала и колико је трајала.

Као што је у уводу речено, претпоставља се да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки. Већи удео једног супружника у стицању заједничке имовине зависи од његових остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци, старања о имовини, као и других околности од значаја за одржавање или увећање вредности заједничке имовине. Приходи из зараде представљају само један од критеријума за утврђивање удела у заједнички стеченој имовини током брака. Правилно је вредновање доприноса једног супружника (у пракси су то готово увек жене) у стицању заједничке имовине уколико је цењено њено старање о домаћинству и деци, обављање кућних послова и тиме обезбеђење услова туженом за стицање зараде. У таквом случају њен рад не може да се уподоби и изједначи са радом неквалификованог радника јер је свакако свеобухватнији и треба да се цени у контексту свих околности конкретног случаја.

ПРАВНИ РЕЖИМ ПОКЛОНА СТЕЧЕНИХ У БРАКУ

У пракси се, као спорно, појавило питање правне природе свадбеног поклона добијеног у време закључења брака, као и да ли исти може да представља брачну тековину имајући у виду да се ради о имовини која није стечена радом у заједници живота. Судска пракса је стала на становиште да ствари које су супружници добили на поклон у време закључења брака (венчања) представљају заједничку својину и припадају и једном и другом брачном другу, са једнаким уделима. У том смислу свадбени поклон треба третирати као брачну тековину у погледу одлучивања о праву на сусвојину и подједнаком уделу на истој имовини.

У одређеном броју животних ситуација, након стицања одређене непокретности у току трајања брачне заједнице, супружник који је уписани власник исте поменуту непокретност поклонио је сроднику или трећем лицу. Након смрти тог супружника нужни наследници (деца) оба супружника тужбом потражују утврђење да непокретност представља брачну тековину и другог супружника, као и ништавост Уговора о поклону. У таквој ситуацији, у случају утврђења (по захтеву или кроз претходно питање) да непокретност заиста представља брачну тековину на којој је други супружник стекао право сусвојине са одређеним уделом, потребно је да се на недвосмислен начин утврди да ли је други супружник у време закључења наведеног уговора имао сазнање о учињеном поклону, а затим треба испитати вољу супружника у погледу располагања заједничком непокретном имовином путем учињеног поклона, као и да ли је постојала сагласност другог супружника, макар и прећутна, за учињен поклон и да ли је за исти знао пре, односно у време закључења Уговора о поклону или се са њим сагласио након тога. Тек у ситуацији да суд утврди да наведено није случај, може успешно да се тражи утврђење ништавости дела поменутог уговора у висини сувласничког удела другог супружника стеченог у току трајања брака с поклонодавцем, којим је располагано од стране другог супружника.

УЧЕШЋЕ РОДИТЕЉА И ДРУГИХ СРОДНИКА СУПРУЖНИКА У СТИЦАЊУ БРАЧНЕ ТЕКОВИНЕ

У једном броју случајева постављен је захтев за утврђење сусвојине по основу брачне тековине између супружника на имовини стеченој радом у току трајања брака, а ради се о стицању у породичној заједници. То су најчешће случајеви када је у питању пољопривредно домаћинство, па је у стицању (градњи) непокретности учествовало више лица, сродника, и то деца, родитељи и браћа и сестре. У таквој ситуацији важи правило да, када у породичној заједници са брачним супружницима, односно ванбрачним супружницима живе и њихова деца и други сродници који раде на пољопривредном имању или заједнички врше друге делатности, или на други начин заједнички привређују, имовина стечена у току трајања те заједнице представља заједничку имовину свих чланова породичне заједнице који су учествовали у њеном стицању и на њу се примењују одредбе чланова 195. и 196. ПЗ-а.

Међутим, од наведене ситуације треба разликовати случај када је стан стечен у току трајања брачне заједнице, и то купљен путем кредита који је подигао један супружник, а у отплаћивању рата учествовали су и његови родитељи. У датој ситуацији нема стицања у оквиру породичне заједнице, већ по основу брачне тековине, уколико су странке имале одвојене финансије и буџет од родитеља супружника на чије је име стан купљен, па циљ овакве заједнице није стицање имовине заједничким радом у корист породичне заједнице, већ помоћ у прибављању стана од стране оба супружника у време трајања брачне заједнице за потребе њихове породице.

БРАЧНА ТЕКОВИНА НА НЕПОКРЕТНОСТИ СТЕЧЕНОЈ КУПОВИНОМ НА КРЕДИТ

Заједничку имовину супружника представља и она имовина која је прибављена у време трајања брака средствима до којих су супружници дошли путем кредита. Парничне странке су предметни стан купиле на кредит у току трајања брачне заједнице, па је реч о кредиту који је подигнут и утрошен у току трајања њихове заједнице живота и представља заједнички допринос оба супружника у стицању стана. И након раскида брачне заједнице пре исплате кредита остаје њихово право и обавеза да отплаћују кредит сразмерно свом уделу у стеченој заједничкој имовини.

БРАЧНА ТЕКОВИНА И ИМОВИНА ТРЕЋЕГ ЛИЦА

Предмет великог броја парница јесте утврђење брачне тековине на непокретности стеченој (саграђеној) у току трајања брачне заједнице заједничким средствима искључиво супружника, која је изграђена на земљишту трећег лица, најчешће претка (оца) једног од супружника. То су најчешће ситуације бесправне изградње на плацу на коме је носилац права својине отац једног супружника, уз његову изричиту или прећутну сагласност за изградњу.

Уколико суд утврди да родитељ супружника (носилац права на земљишту) није финансијски учествовао у изградњи таквог објекта, а супружници су били запослени и заједно су доприносили изградњи, сваки од супружника има право на утврђење сусвојине по основу брачне тековине, у смислу одредбе члана 171. став 1. ПЗ-а.

У супротном, уколико се утврди да је спорна непокретност грађена у време трајања брака парничних странака, али да су изградњу финансирали родитељи једног супружника, у одсуству другачијег споразума странака то је имовина родитеља тог супружника у смислу чл. 22. Закона о основама својинскоправних односа, а не имовина коју су супружници, парничне странке, стекли радом у току трајања брака, у смислу чл. 171. Породичног закона. За стицање по основу брачне тековине потребно је да кумулативно буду испуњени услови из чл. 171. ПЗ-а, али је у овом случају изостао допринос у стицању од стране другог супружника.

СТАН ОТКУПЉЕН У ВРЕМЕ ТРАЈАЊА БРАЧНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И БРАЧНА ТЕКОВИНА

Одредбе чланова 171. став 1. и 182. став 2. ПЗ-а важе и за станове откупљене из друштвене односно државне својине, па је основно правило да стан који је откупљен у току трајања брачне заједнице представља заједничку имовину супружника. У случајевима када је предмет захтева стан откупљен у току трајања брачне заједнице, када су парничне странке и супружници, при чему је један супружник био носилац станарског права, а други је био уписан као члан породичног домаћинства у Уговору о коришћењу стана, с тим да је приликом откупа цењен стамбени допринос оба супружника, пракса је стала на јединствено становиште да такав стан представља заједничку имовину супружника на којој имају сусвојину са подједнаким уделима.

Међутим, постоје бројне животне ситуације када чињенично стање указује на другачије животне околности и када одлучивање по захтеву за стицање у брачној заједници није имало директну законску нормативу, па постоји значајна судска пракса по питању које се односи на одступање од општих правила о тековини на стану из откупа. Дакле, важи правило да стан који је откупљен у току трајања брачне заједнице представља заједничку имовину супружника, осим у изузетним ситуацијама када околности стицања својине на стану налажу одступања од овако постављеног општег принципа. Одступања су условљена специфичностима самог откупа јер својина на стану откупом из државне или друштвене својине настаје преображајем станарског права уз накнаду, под условима и на начин прописан Законом о становању.

Као спорно појавило се питање колики је удео супружника у стицању по основу брачне тековине у ситуацији када је у време трајања брачне заједнице од стране једног супружника закључен Уговор о коришћењу (о закупу) стана, а затим и Уговор о откупу стана на рате од више година, након чега је у току отплаћивања откупне цене стана престала заједница живота између супружника.

Неки судови разрешили су спорну ситуацију тако што су другом супружнику утврдили удео у стицању од 1/2 у односу на део откупне цене стана који је био отплаћен у време престанка заједнице живота између супружника као парничних странака, уз образложење да стан представља заједничку имовину парничних странака само у делу у коме је исти откупљен у току трајања њихове заједнице живота, што је део у ком је плаћена откупна цена стана. С друге стране, одређени број судских одлука заузео је другачије становиште, с којим се слажу и ауторке овог текста. Наиме, станови откупљени према одредбама Закона о становању налазе се у посебном режиму стицања, на који се не примењују општи принципи деобе имовине супружника сразмерно доприносу у стицању. Уколико је стан дат у закуп једном од супружника, а други је наведен у Уговору као члан породичног домаћинства закупца, као и уколико су Уговор о закупу (коришћењу стана) и Уговор о откупу стана закључени у току трајања брака супружника као парничних странака, а стан је откупљен по бенефицираним условима и бенефицираној цени, нижој од тржишне, супружницима припада право на једнак удео (од по 1/2) у стицању на таквом стану. У том случају није од утицаја у ком је проценту (уделу) плаћена откупна цена стана у време престанка брачне заједнице када је други супружник који није уговорна страна престао да учествује у плаћању рата откупне цене стана, јер чињеница делимичне отплате стана није од утицаја на својински удео супружника, већ само на евентуални облигационоправни захтев.

Знатан број парница за предмет има стицање права својине на стану откупљеном у току трајања брачне заједнице између супружника када је стан откупио један супружник као члан породичног домаћинства свог родитеља – носиоца станарског права, уз његову писмену сагласност. Поставља се питање да ли такво стицање улази у режим заједничке имовине супружника и да ли може да се сматра имовином стеченом у браку у ситуацији када други супружник (тужилац) није био члан породичног домаћинства носиоца станарског права на стану који је откупљен у време трајања брачне заједнице тог супружника и другог супружника који је стан и откупио.

Један број судских одлука стао је на становиште да се у таквој ситуацији не ради о стицању у режиму брачне заједнице и да је самим тим неоснован захтев другог супружника за утврђење сусвојине на стану са уделом од 1/2 по основу брачне тековине. Када је стан откупљен од стране супружника као члана породичног домаћинства, уз сагласност носиоца станарског права, односно закупца, режим заједничке имовине на таквом стану је искључен. Заузет је став да други супружник не улази у круг лица која, према одредбама Закона о становању, уз писмену сагласност носиоца станарског права, односно закупца, могу да откупе стан, као и да супружник који је уз сагласност родитеља, закупца, закључио Уговор о откупу, нема статус носиоца станарског права, односно закупца стана. Закупац стана био је родитељ лица које је стан откупило на основу писмене сагласности свог родитеља, закупца стана, па стан који је откупљен током трајања брака не улази у режим заједничке имовине у смислу члана 171. став 1. ПЗ-а, већ исти представља посебну имовину стицаоца сходно члану 168. став 2. ПЗ-а.

Дакле, порекло права закупа односно коришћења на стану не мора да буде од значаја за утврђење брачне тековине на откупљеном стану у ситуацији када је супружник током брака откупио стан као носилац станарског права, односно закупац. Међутим, када је стан откупљен од стране супружника као члана породичног домаћинства, уз сагласност носиоца станарског права, односно закупца, режим заједничке имовине на таквом стану је искључен. Чак и ако је цењен и вреднован стамбени допринос другог супружника приликом одмеравања висине откупне цене стана, то је од значаја само за евентуални облигационоправни захтев и не може да води стицању права својине по основу брачне тековине. To je ситуација када странка која тражи утврђење свог удела у стицању стана из откупа по основу брачне тековине никада није била носилац станарског права нити закупац стана, нити је унета у Уговор о коришћењу стана као члан породичног домаћинства носиоца станарског права.

Уколико су супружници живели у спорном стану чији је носилац станарског права родитељ једног супружника, није основан захтев другог супружника за утврђење сусвојине по основу брачне тековине у висини учињених трошкова за адаптацију и реконструкцију тог стана, ако су реконструкција и адаптација стана учињене пре закључења Уговора о откупу, зато што је за време трајања брака странака на спорном стану родитељ туженог имао станарско право, а не својину, док је стан био у власништву даваоца стана на коришћење (закуподавца), чиме тужилац евентуално уложеним средствима на име адаптације и реконструкције стана не може да стекне право сусвојине јер нема правни основ у смислу члана 20. Закона о основама својинскоправних односа.

Ни супружник ни његови законски наследници не могу да истичу стварноправни захтев према другом супружнику нити према његовим универзалним сукцесорима чији би предмет била непокретност стечена у току трајања брака откупом, добијена у поступку експропријације. Уколико је једном супружнику експроприсана непокретност коју је стекао пре закључења брака, па је у току трајања брака откупио непокретност која му је дата у замену, овако стечена непокретност не представља брачну тековину, већ посебну имовину супружника, ранијег власника експроприсане непокретности, чак и када је други супружник учествовао у обезбеђењу средстава за откуп.

У пракси се појавило питање стицања својинског удела на стану који је откупљен у току трајања ванбрачне заједнице, односно стана из откупа као ванбрачне тековине. Према одредби члана 191. став 1. Породичног закона, заједничку имовину ванбрачних партнера представља имовина стечена заједничким радом у току заједнице живота у ванбрачној заједници. Стан откупљен у току ванбрачне заједнице од стране носиоца станарског права коме је стан и додељен на коришћење, не представља заједнички стечену имовину, с обзиром на то да на откуп стана не може да се примени правни режим који регулише имовинске односе ванбрачних партнера у смислу члана 191. став 1. ПЗ-а.

Међутим, у бројним судским одлукама заузет је начелни став да стан откупљен у току ванбрачне заједнице изузетно може да уђе у режим заједничке имовине ако је у току ванбрачне заједнице додељен ванбрачном партнеру који је у молби за доделу стана пријавио другог ванбрачног партнера као члана породичног домаћинства и ако је та околност утицала на доделу стана, на смањење откупне цене или ако је између ванбрачних партнера постојала законска обавеза издржавања, односно ако је један ванбрачни супруг у молби за доделу стана пријавио другог ванбрачног партнера као члана свог породичног домаћинства и по том основу стекао бодове који су утицали на доделу стана. И ауторке овог текста сматрају да, у смислу одредбе члана 191. ПЗ-а, стан стечен на такав начин представља заједничку имовину стечену у ванбрачној заједници, док су удели ванбрачних другова (партнера) једнаки.

СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ ПО ОСНОВУ БРАЧНЕ ТЕКОВИНЕ НА УДЕЛУ У ПРЕДУЗЕЋУ ЧИЈИ ЈЕ ОСНИВАЧ САМО ЈЕДАН ОД СУПРУЖНИКА

У великом броју спорова супружник потражује од другог супружника власништво на правном лицу, предузећу чији је он оснивач или суоснивач, као имовину стечену у браку. У таквој ситуацији имовина новооснованог друштва, као посебног правног лица, и привредног субјекта одвојена је од имовине оснивача. Власничка и управљачка права на оснивачком уделу припадају супружнику као оснивачу предузећа. Други супружник који није ни оснивач ни суоснивач нема такав статус, нити може да га стекне по основу улагања ствари из средстава заједничке брачне имовине у току трајања брачне заједнице странака, које је извршио супружник. Заједничка имовина супружника, унета у привредно друштво као оснивачки улог једног супружника (туженог), постала је имовина односно власништво друштва.

Други супружник који није оснивач нема право сувласништва на оснивачком уделу бившег супружника на правном лицу, које је он основао улагањем средстава заједничке тековине. Други супружник може да има само облигационоправни захтев према њему сразмерно учешћу у стицању заједничке имовине, унете у новоосновано друштво, а не стварноправни захтев по основу стицања у брачној заједници, па нема места примени одредби о деоби заједничке имовине из чланова 177. и 180. ПЗ-а.

Према томе, заједничка имовина супружника постаје својина друштва од тренутка уношења у друштво и због тога тужилац у односу на туженог, као јединог оснивача предузећа, може да има само облигационоправни захтев у висини која одговара његовом доприносу у стицању уложених средстава. Супружник који нема статус оснивача у односу на свог супружника са статусом оснивача предузећа може да оствари само облигационоправни захтев адекватан свом доприносу у стицању заједничке имовине, која је унета као оснивачки улог другог супружника у новонастало привредно друштво. Према правилима привредног права, улози чланова друштва чине основни капитал друштва, а почетну имовину предузећа чине улози оснивача (основни капитал). Из наведених разлога супружник је легитимисан да по основу брачне тековине и свог удела у стицању имовине, унете као оснивачки улог у предузеће основано од стране другог супружника, захтева само њену новчану противвредност. Ово зато што је предузеће у тренутку оснивања стекло самосталан правни субјективитет, независан од оснивача, а заједничка брачна средства која су унета на име оснивачког улога постала су имовина друштва. На тај начин престала су сва власничка права оба супружника на имовини друштва, па предузеће не може да представља њихову заједничку брачну својину, нити је други супружник стекао право сувласништва на таквом предузећу. Стицање правног субјективитета предузећа по сили закона реализовано је уписом оснивања у Регистар привредних субјеката, када је извршено и конституисање власничких права на унетом оснивачком улогу од стране једног супружника. У тој ситуацији други супружник може да истиче само облигационоправни захтев у висини која одговара њеном доприносу у стицању уложених средстава, а не и захтев за признавањем сувласничког права на предузећу у чијем оснивању није учествовала.

ИМОВИНА СТЕЧЕНА УГОВОРОМ О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ КОЈИ ЈЕ ЗАКЉУЧИО ЈЕДАН ОД СУПРУЖНИКА СА ТРЕЋИМ ЛИЦЕМ

Није спорно питање стицања по основу брачне тековине када је Уговор о доживотном издржавању закључен од стране оба супружника, као давалаца издржавања, с трећим лицем, као примаоцем издржавања, па у току трајања брака дође до стицања имовине по основу таквог уговора, тако да иста имовина свакако представља брачну тековину. Питање стицања по основу брачне тековине поставља се у оним случајевима у којима је у току трајања брака Уговор о доживотном издржавању закључио само један супружник са трећим лицем.

Имовина стечена у току трајања брака по основу Уговора о доживотном издржавању, закљученим између једног супружника и трећег лица, не представља посебну имовину супружника који је био уговорни давалац издржавања, јер се ради о стицању имовине теретним правним послом. Имовина стечена по основу Уговора о доживотном издржавању представља заједничку имовину супружника ако је у извршавању обавезе давања издржавања учествовао, поред уговорног даваоца, и његов супружник, а имовина представља накнаду за пружене услуге издржавања и резултат је рада оба супружника, без обзира на облик пружања услуге издржавања, врсту конкретних послова и њихову вредност. Потребно је утврдити да ли је други супружник учествовао у испуњењу обавеза из Уговора о доживотном издржавању, односно да ли су се оба супружника, испуњавајући обавезе издржавања према примаоцу издржавања, понашали као једна уговорна страна. Када се утврди да су супружници заједнички извршавали уговорне обавезе из Уговора о доживотном издржавању од његовог закључења до смрти примаоца издржавања, при чему је исти закључио само један од супружника као давалац, онда се солидарност у извршавању обавезе издржавања вреднује кроз једнак допринос у стицању имовине која је предмет таквог уговора. То произлази из природе Уговора о доживотном издржавања као теретног уговора, па стога у таквој ситуацији постоји једнак допринос и једнак сувласнички удео парничних странака на стеченој имовини по основу наведеног уговора. У таквој ситуацији имовина која је предмет тужбеног захтева представља заједничку имовину странака јер је стечена радом у току трајања њихове брачне заједнице, а стечену имовину представља накнада за пружене услуге издржавања и резултат је рада оба супружника, без обзира на облик пружања услуга издржавања, врсту конкретних послова и њихову вредност.

БРАЧНА ТЕКОВИНА И ОБЛИГАЦИОНОПРАВНИ ЗАХТЕВ

Чланом 170. Породичног закона прописано је да, ако је током трајања заједничког живота у браку дошло до незнатног увећања вредности посебне имовине једног супружника, други супружник има право на потраживање у новцу сразмерно свом доприносу. Осим тога, ставом 2. истог члана прописано је да, ако је током трајања заједничког живота у браку дошло до знатног увећања вредности посебне имовине једног супружника, други супружник има право на удео у тој имовини сразмерно свом доприносу.

Адаптацијом, реконструкцијом или доградњом туђег објекта не стиче се право својине, изузев ако законом или уговором није другачије одређено. У ситуацији када је један супружник улагао средства у посебну имовину другог супружника и ако је о томе постојао споразум између њих, као изузетак од правила да се адаптацијом туђег објекта не стиче право својине, за стицање права својине по основу члана 170. став 2. ПЗ-а није нужно да је адаптацијом створена нова ствар.

Да ли се ради о знатном или незнатном увећању посебне имовине једног супружника зависи од обима и висине улагања и вредности имовине пре и после извршеног улагања, а о томе говори и новија одлука Апелационог суда у Београду:

Према ставу овог суда тужиља има право на потраживање у новцу сразмерно свом доприносу. Ценећи стварни обим увећања посебне имовине од 20%, од чега је удео тужиље 10% на 1/2 предметне непокретности, исти у конкретном случају није довео до таквих економских промена у стању и вредности посебне имовине да оно поставља нову имовину, у ком случају би тужиља имала право на стварноправни захтев. Конкретна улагања парничних странака у виду изведених инвестиционо-грађевинско-занатских радова имала су за циљ побољшање услова живота и рада, што захтеву тужиље, уз постојање 20% заједничког увећања, даје облигационоправну природу, па овај суд налази да није основан захтев тужиље којим потражује право сусвојине кроз постављени стварноправни захтев по основу улагања у предметну непокретност, а на основу стицања у браку са туженим.

Такође, судска пракса је заузела став да, када један од супружника након прекида брачне заједнице употреби новчана средства стечена у брачној заједници за куповину или стицање имовине, други супружник, самим тим што су уложена и његова средства, не стиче право својине на тој имовини, већ само право да по основу стицања ствари оствари своје право својине на новчаним средствима, што фактички значи да супружник у таквој ситуацији има само право на облигационоправни, а не и на стварноправни захтев.

БРАЧНА ТЕКОВИНА И НАЧЕЛО ПОУЗДАЊА У ЈАВНЕ РЕГИСТРЕ НЕПОКРЕТНОСТИ

У најновијој пракси постављено је питање стицања у брачној заједници у контексту начела поуздања у земљишне књиге/Катастар непокретности. Ово је постало посебно актуелно у последњој деценији, имајући у виду велики број закључених уговора о стамбеном кредиту по основу којих је стицана непокретна имовина у току трајања брака у ситуацији када је један супружник уговорна страна, али је и установљена хипотека у корист банке на предметним становима.

То су ситуације када један супружник, као зајмопримац, закључи Уговор о зајму или стамбеном кредиту са зајмодавцем односно банком и као залогу установи хипотеку на стану или непокретности на којој је у надлежној јавној књизи, као регистру, уписан као једини власник, а други супружник истиче своје право сусвојине по основу стицања у браку с другим супружником (зајмопримцем или корисником кредита), као сметњу за реализацију хипотеке у случају невраћања дугованог.

У овим парницама се, као суштинско, поставља питање пуноважности заложне изјаве једног супружника на основу које је конституисана хипотека на непокретности стеченој у току брака, без сагласности другог супружника.

Неколико скоријих одлука Врховног касационог суда садржи становиште да у таквој ситуацији други супружник који није уговорна страна по основу Уговора о зајму/кредиту, нити је уписани носилац права својине на непокретности на којој је установљена хипотека, не може успешно да побија заложну изјаву и на основу ње конституисану хипотеку истицањем приговора да је непокретност његова сусвојина по основу стицања у току трајања брака, јер је противно начелу поуздања у земљишне, односно друге јавне књиге и водило би правној несигурности у односу на савесну другу уговорну страну по Уговору о зајму, односно кредиту, као даваоцу новца. Ово се становиште ослања на Закон о хипотеци („Сл. гласник РС”, бр. 115/05), којим је, одредбом члана 2, прописано да је хипотека заложно право на непокретности које овлашћује повериоца да, ако дужник не исплати дуг о доспелости, захтева наплату потраживања обезбеђеног хипотеком из вредности непокретности пре обичних и пре доцнијих хипотекарних поверилаца, без обзира на то у чијој се својини непокретност налази. Одредбом члана 6. став 2. истог закона предвиђено је да се хипотека на непокретним стварима у заједничкој својини заснива само на целој непокретној ствари и уз сагласност заједничара. Одредбом члана 8. став 1. тачка 2) овог закона предвиђено је да хипотека настаје уписом у надлежни регистар непокретности на основу заложне изјаве (једнострана хипотека), док је одредбом члана 10. став 1. истог закона предвиђено да се Уговор о хипотеци закључује у писменој форми, са потписима овереним у суду или код другог законом овлашћеног органа за оверу потписа на актима о промету непокретности, а одредбом става 2. овог члана да Уговор о хипотеци може да закључи, између осталих лица, власник непокретности.

Ако је у време закључења Уговора о зајму (Уговора о кредиту) и у време давања заложне изјаве од стране једног од супружника само тај супружник био уписан у Листу непокретности као власник предметне непокретности, како би могла да се примени фикција да се у погледу заједничке имовине супружника сматра да је упис извршен на име оба супружника и кад је извршен на име само једног од њих (члан 176. став 2. ПЗ-а), Врховни касациони суд је сматрао да је неопходно да се од стране супружника поднесе захтев да се у Катастру непокретности изврши забележба о заједничкој својини на имовини и начину управљања и располагања заједничком имовином, као и да се трећим лицима јасно стави до знања да се ради о заједничкој својини, односно сусвојини супружника стеченој у току трајања брака, јер у супротном губи смисао правило да нико не може да сноси штетне последице због  поуздања у истинитост и поузданост података о непокретностима уписаним у Катастар непокретности, сагласно члану 63. Закона о државном премеру и катастру („Сл. гласник РС”, бр. 72/09 и 18/10). Начело поуздања у истинитост података уписаних у Катастар непокретности било је предвиђено и одредбом члана 6. Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Сл. гласник РС”, бр. 83/92… 101/05). Зато се мора узети у обзир да зајмодавац, кредитор, није знао нити је могао да зна да се евентуално ради о непокретности у заједничкој својини корисника кредита и његовог супружника, јер таквог уписа у јавним књигама није било. С друге стране, како се брак, као заједница живота, заснива на обостраном поштовању, разумевању и помагању, када постоји право хипотеке уписано у јавним књигама доступним свим заинтересованим лицима, основан је закључак да ова чињеница није могла да остане непозната лицу чији је супружник подигао кредит, односно по основу Уговора о зајму купио непокретност о чијем постојању други супружник има сазнање (а најчешће у истој обоје и живе), као и да је постојала његова прећутна сагласност за заснивање хипотеке. Супротно становиште водило би закључку да би у датој ситуацији хипотекарни поверилац морао да се упусти у истраживање породичног статуса хипотекарних дужника, што би било у супротности са претходно означеним одредбама Закона и правилима о хипотеци и упису права и терета на непокретностима, као и начелу поуздања у земљишне, односно друге јавне књиге.

Међутим, у најновијој одлуци Врховног касационог суда oд 12. 12. 2018. године, као и у Одлуци Уставног суда од 19. 7. 2018. године, заузето је потпуно супротно становиште. Наиме, заложна изјава туженог, као корисника кредита, није правно ваљана јер се односи на непокретност стечену у браку са тужиљом, која представља заједничку имовину, а тужиља се није сагласила ни писмено ни усмено, ни прећутно ни накнадно са извршеним располагањем. С једне стране, право заједничке својине стечене у току трајања заједнице живота у браку потпада под посебан законски режим прописан одредбама Породичног закона, који одредбом члана 171. прописује да имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину. Међутим, одредбом члана 174. став 3. ПЗ-а прописано је да супружник не може да располаже својим уделом у заједничкој имовини нити може да га оптерети правним послом међу живима. Важи претпоставка да се сматра да су супружници извршили деобу заједничке имовине ако су у јавни регистар права на непокретностима уписана оба супружника као сувласници на опредељеним уделима. С друге стране, заснивање хипотеке, као заложног права на непокретности, представља акт и правни посао располагања регулисан одредбама посебног Закона о хипотеци. Одредбом члана 6. став 2. Закона о хипотеци прописано је да се хипотека на непокретној ствари у заједничкој својини заснива само на целој непокретној ствари и уз сагласност свих заједничара. Самим тим, заснивање хипотеке на непокретности која је заједничка брачна имовина од стране једног супружника заједничара, уписаног као јединог власника у Катастру непокретности, без писменог споразума о деоби, односно без писмене и оверене изјаве о сагласности за такво располагање од стране другог супружника заједничара, представља ништав правни посао, противан принудним прописима из одредбе чл. 174. ст. 2. ПЗ-а и члана 6. ст. 2. у вези са чл. 9. и 10. Закона о хипотеци.

ЗАКЉУЧАК

Брачна и ванбрачна тековина и утврђивање обима учешћа брачних или ванбрачних другова у њеном стицању институт је који је у нашем праву присутан десетинама година. Познавали су га ранији закони о браку и породици, а задржао га је и нешто модификовао и Породични закон који је на снази од 2005. године. У пракси и међу странкама, па и у широј јавности, постоји предубеђење да су ово компликовани дуготрајни спорови, који исцрпљују странке и физички и материјално. Ова врста парница, којих процентуално у односу на остале врсте спорова нема много, због тога изазива велику пажњу стручне јавности.

Како се Породични закон примењује ретроактивно, ауторке сматрају да у њему треба видети шансу за убрзање ове врсте парница кроз примену претпоставке једнаких удела супружника. Практичном применом законских одредби у овој врсти спорова може доћи до успостављања судске праксе која ће на адекватан начин заштитити права и интересе заједничара, али и трећих лица. Због тога пракса судова у овој области има велики значај, па кроз њу могу да се изнедре решења која ће довести до убрзања поступака у овој врсти спорова и обезбеђивања правне сигурности. Тиме би се такође постигао и већи степен једнакости грађана пред законом, као принцип коме мора да тежи сваки правни систем.

Зато су ауторке текст посветиле новој судској пракси која се односи на овај релативно стар институт грађанског права.