Категорија: Ауторско право и право индустријске својине

У тексту су анализирани нови правни институти и измењена законска решења.

[pdfjs-viewer url=“https%3A%2F%2Fwww.legeartis.rs%2Fwp-content%2Fuploads%2F2020%2F02%2F1107.pdf“ viewer_width=100% viewer_height=1360px fullscreen=true download=true print=true]

Изменама Закона о патентима отклоњени су одређени недостаци који су уочени приликом његове примене, а извршено је и терминолошко усклађивање различитих израза и унапређени су информационо-образовни послови у области правне заштите проналазака и других права интелектуалне својине.

Закон о изменама и допунама Закона о патентима („Сл. гласник РС”, бр. 95/2018 – у даљем тексту: Нови Закон) почео је да се примењује 16. децембра 2018. године.

ПРЕДМЕТ УРЕЂИВАЊА, ПАТЕНТИБИЛНОСТ И ОГРАНИЧЕЊЕ ПРАВА

Чланом 1. Новог Закона („Сл. гласник РС”, бр. 95/2018) измењен је и допуњен члан 2. Закона о патентима („Сл. гласник РС”, бр. 99/11), којим се прописује значење појединих израза. Изменом и допуном члана 2. тачке 6) прописано је да је регистар збирка података коју у електронском облику води и одржава надлежни орган и прецизира заступнике страног физичког или правног лица које нема седиште или пребивалиште на територији Републике Србије. Ове измене и допуне имају за циљ унапређење и дигитализацију регистара. Изменом тачке 9) истог члана прецизира се поступак пред надлежним органом по захтеву за признање сертификата о додатној заштити, признатом сертификату и захтеву за упис европског патента у Регистар патената. Тачке 20–28. члана 2. Новим Законом доносе измене у смислу терминолошке прецизности, као и прецизније дефиниције различитих израза. После тачке 28) Новим Законом додате су тачке 29) и 30). Тачком 29) дефинишу се подаци о подносиоцу пријаве, носиоцу патента, подносиоцу захтева или предлога, стицаоцу права или лиценце, залогодавцу и заложном повериоцу, и то лично име и адреса физичког лица, односно пословно име и седиште правног лица, а тачком 30) подаци о заступнику, и то лично име и седиште заступничке канцеларије физичког лица, односно пословно име и седиште правног лица.

Новина је и да су додати:

–  члан 2а. Прикупљање, обрада и заштита података, при чему надлежни орган поступа у складу са прописима о заштити података о личности

и

– члан 2б. Приступ информацијама од јавног значаја, при чему надлежни орган поступа у складу са законом који уређује слободан приступ информацијама од јавног значаја садржаним у пријави патента, регистрима из члана 70, списима објављених пријава патената, признатих патената, малих патената, сертификата о додатној заштити и другим информацијама којима располаже надлежни орган у складу са законом који уређује слободан приступ информацијама од јавног значаја.

Чланови 9, 10, 11 и 25 промењени су у терминолошком смислу у циљу проширења права у вези са биолошким материјалом у комерцијалне сврхе, а чланом 7. мења се назив изнад члана и члан 29. из „Принудна лиценца у корист оплемењивача биљних сорти” у „Унакрсна принудна лиценца”, при чему се тичу права оплемењивача биљне сорте.

ПОСТУПАК ЗАШТИТЕ ПРОНАЛАСКА

Чланом 8. Новог Закона измењен је члан 67. тако да се правна заштита проналаска остварује у управном поступку који води надлежни орган, а против одлука надлежног органа може да се изјави жалба Влади у року од 15 дана од дана пријема одлуке, ако овим законом није друкчије прописано. Значи, право на жалбу на одлуку надлежног органа постоји без обзира на то да ли је у питању решење или закључак који су ранијим Законом били ограничени. Чланом 9. Новог Закона укидају се накнаде трошкова, а назив изнад члан 69. мења се из „Таксе и накнаде трошкова” у „Таксе”, који подразумева да се у управном поступку пред надлежним органом плаћају републичке административне таксе, за које се надлежном органу достављају докази о уплатама. Чланом 10. Новог Закона промењен је члан 70. у смислу прописа врсте регистара које надлежни орган води (Регистар патената и Регистар малих патената) и њихове садржине.

Члан 73. Поновно успостављање права усклађује се са изменама и јасније дефинише радње везане за предлог и могућности за поновно успостављање права, док члан 74. Наставак поступка мења се и ослања на члан 107. став 6, члан 149. став 8. и члан 120. став 3. и регулише радње у поступку пред надлежним органом уколико је подносилац пријаве или носилац права пропустио рок одређен од стране надлежног органа, ради наставка поступка. Чланом 13. Новог Закона прописан је поступак промена имена и адресе подносиоца пријаве и носиоца права, шта треба да садржи захтев за упис промена, као и да право да поднесе захтев за промену имена и адресе проналазача имају подносилац пријаве, носилац права и проналазач. Члан 76. који се односи на  исправљање грешака у поднесцима и актима промењен је и подразумева да се језичке грешке, грешке у писању, као и друге сличне неисправности у поднесцима и актима исправљају на основу писаног захтева подносиоца пријаве, носиоца права или по службеној дужности. Члан 80. став 1. истог закона детаљно и прецизно дефинише шта све треба да садржи захтев за признање права, а ставом 6. регулише се да надлежни орган ближе одређује прилоге који се подносе уз захтев за признање права.

Члан 82. прецизније је дефинисан и односи се на испуњеност услова потребних да се проналазак опише потпуно и јасно када су у питању проналасци који се односе на биолошки материјал, односно ако проналазак обухвата употребу биолошког материјала или се односи на биолошки материјал који није доступан јавности и не може бити описан у пријави патента на начин који омогућава стручњаку из одговарајуће области да проналазак изведе. Члан 86. истог закона регулише садржину пријаве за заштиту проналаска потребну за признање датума подношења, при чему се захтева да опис проналаска испуњава прописане услове у односу на ранији захтев.

Ако подносилац пријаве патента или носилац патента допуни или усаврши проналазак који је предмет основне пријаве или основног патента, за извршену допуну или усавршавање може да поднесе допунску пријаву која не задржава датум подношења основне пријаве. Члан 88. ставови 4. и 6. регулише допунску пријаву патента и регулише да, ако подносилац пријаве (носилац патента) не поднесе у прописаном року захтев да допунска пријава (допунски патент) постане основна (основни), надлежни орган обуставља поступак по допунској пријави (допунском патенту).

Поступак испитивања пријаве започиње признањем датума за подношење пријаве уколико су испуњени услови из члана 86. Закона. Члан 97. истог закона прописује поступак и услове за признање датума подношења пријаве. Ако у пријави патента недостаје део описа или постоји позив на нацрт који недостаје, надлежни орган позива подносиоца пријаве да у року од два месеца од пријема позива достави део описа, односно нацрт који недостаје. Уколико су задовољени сви рокови (члан 97. став 3), надлежни орган признаје као датум подношења пријаве патента датум када је подносилац пријаве доставио део описа, односно нацрт који је недостајао, односно (члан 97. став 4) уколико је захтевано право првенства, признати датум подношења пријаве патента остаје датум када су испуњени услови из члана 86, под условом да је део описа, односно нацрт који је недостајао у потпуности садржан у ранијој пријави патента. Чланом 21. Новог Закона измењен је члан 99, којим се прописује формално испитивање пријаве проналаска и не захтева провера испуњености услова из члана 81. овог закона, док је чланом 23. измењен и допуњен члан 102, којим се прописује објава пријаве патента. Став 1. регулише да, на захтев подносиоца пријаве, пријава патента може да се објави и раније, при чему не постоји ограничење, „али не пре истека рока од три месеца од датума подношења”, које је постојало у ранијем закону („Сл. гласник РС”, бр. 99/11). Такође, члан 102. ставови 4) и 5) гласи: „Надлежни орган ближе прописује када се техничке припреме за објаву пријаве патента сматрају завршеним, као и садржину објаве пријаве патента. За сваки број службеног гласила надлежни орган на својој интернет страници објављује када се техничке припреме за објаву пријаве патента сматрају завршеним.”

У члану 104, који се односи на суштинско испитивање, промењен је став 5. за случај када се у току суштинског испитивања констатују недостаци. Измена изостављањем „онолико пута колико је то неопходно” доприноси убрзавању поступка признања патента услед захтева да се констатовани недостаци отклоне у тачно прописаном  року „у року који не може бити краћи од два месеца нити дужи од три месеца”. Допуна се састоји и у додавању члана 112а после члана 112, који уређује да „надлежни орган ближе уређује начин претраживања стања технике и редослед радњи службеног лица у поступку суштинског испитивања пријаве патента.”

СЕРТИФИКАТ О ДОДАТНОЈ ЗАШТИТИ

Назив изнад члана 113, који се односи на стављање у промет лека за људе или животиње и производа за заштиту биља, промењен је и гласи „Област примене”, што представља суштину поменутог члана. Осим тога, постоји и терминолошко усклађивање, при чему се термин „мешавина” замењује речју „комбинација” јер термин „комбинација” има шире значење од термина „мешавина”, односно обухвата сваку комбинацију активних супстанци, независно од облика комбинације, да ли је мешавина, раствор и сл.

Чланом 28. Новог Закона мења се члан 114. у смислу правног дејства заштите сертификатом и то тако да се „у оквиру заштите признате основним патентом, заштита призната сертификатом односи само на производ обухваћен дозволом за стављање одговарајућег средства за заштиту биља у промет и на сваку примену производа као средства за заштиту биља за коју је дозвола издата пре истека рока важења сертификата.”

Услови за признање сертификата регулисани су чланом 116, при чему је у тачки 4) овог члана наглашено да је дозвола из тачке 2) истог члана прва дозвола за стављање производа у промет као лека за људе или животиње или средства за заштиту биља на територији Републике Србије, тј. подлеже обавези добијања дозволе од стране органа надлежног за стављање у промет производа на територији Републике Србије. Рок за подношење захтева за признање сертификата регулисан је чланом 117. став 2. и то у року од шест месеци од датума признања патента. У тачки 1) став 2. члана 118, поред дозволе за стављање производа у промет издате од стране органа надлежног за стављање у промет производа на територији Републике Србије, као прилог уз захтев за признање сертификата подноси се и сажетак карактеристика производа. Чланом 119. Поступак по захтеву за признање сертификата допуњује се став 1. тачка 3), где се, поред осталог, утврђује и да ли је подносилац захтева истовремено и носилац основног патента. Такође, изменама и допунама члана 119. детаљно се прописује начин поступања надлежног органа приликом признавања датума подношења захтева за признање сертификата, као и услови за доношење закључка о продужењу рока и услови за доношење решења о одбијању захтева за признање сертификата.

Члан 120. Решење о признању сертификата промењен је тако да, ако су испуњени услови за признање сертификата прописани законом и ако је достављен доказ о уплати трошкова објаве, надлежни орган доноси решење о признању сертификата којим се одређује његово трајање. Међутим, ако је истекао законски рок важења основног патента, ставом 2. регулисано је да надлежни орган доноси решење о признању сертификата уколико су плаћене и све доспеле годишње таксе за одржавање сертификата којима је истекао додатни рок за плаћање. Уколико подносилац захтева не плати прописане таксе у року који је за то одређен, став 3. прописује да надлежни орган одбацује захтев за признање сертификата.

Чланом 34. Новог Закона промењен је члан 121. у смислу садржаја објаве. Надлежни орган у службеном гласилу објављује податке из захтева за признање сертификата прописане чланом 118. став 1, податке о сертификату и податак о одбијању или одбацивању сертификата, као и податак о престанку важења сертификата. Члан 123, који се односи на трајање заштите, допуњен је ставом 3. којим се регулише да се, у сврху одређивања важења сертификата за производ који је обухваћен дозволом за стављање у промет средства за заштиту биља, узима датум издавања прве привремене дозволе за стављање у промет само ако је привремена дозвола непосредно праћена коначном дозволом за стављање у промет за исти производ. Такође, после члана 123. додат је назив изнад члана и члан 123а. Продужење важења сертификата. „Важење сертификата за лек из члана 123. ст. 1. и 2. овог закона може се продужити за шест месеци ако су за лек завршена сва потребна испитивања по одобреном педијатријском истраживачком плану у државама чланицама Европске уније, под условом да је дозвола за стављање лека у промет издата у свим државама чланицама Европске уније, у складу са посебним прописима”. Чланом 37. Новог Закона измењен је члан 124, којим се прописује одржавање важења сертификата и то да се за одржавање важења сертификата плаћа републичка административна такса рачунајући од датума почетка важења сертификата. Чланом 125. став 1. тачка 3) прецизира се да сертификат престаје да важи наредног дана од дана истека рока из члана 124. Такође, надлежни орган одлучује о престанку сертификата у случају из става 1. тачка 4) овог члана, по службеној дужности или на захтев. О престанку важења сертификата надлежни орган доноси решење које је коначно и против њега може да се покрене управни спор. Члан 127, којим се прописује оглашавање ништавим решења о признању сертификата о додатној заштити, прецизира се и допуњује следећом одредбом: „Ако је основни патент оглашен ништавим у потпуности или делимично, надлежни орган може по службеној дужности огласити ништавим и сертификат.”

ОГЛАШАВАЊЕ НИШТАВИМ И ГРАЂАНСКОПРАВНА ЗАШТИТА

У члану 130, поред терминолошког усклађивања и допуне става 11 („или надлежни орган није позвао да достави патентне захтеве у измењеном облику”), после става 13. додаје се нови став 14: „Уколико носилац права не достави патентне захтеве у измењеном облику или га надлежни орган није позвао да достави патентне захтеве у измењеном облику, надлежни орган обавештава странке у поступку о тексту патентних захтева са којим намерава да одржи патент или мали патент у важности у измењеном облику и позива их да поднесу образложене примедбе у року из става 5. овог члана.” Допуном новим ставом 14. сви наредни ставови редно се и терминолошки усаглашавају. Назив изнад члана 132. мења се у „Повреда права и право на тужбу”. Такође је измењен и сам члан 132, којим се прописује шта се сматра повредом права из објављене пријаве патента, патента или малог патента. Члан 41. став 2. прописује да тужбу због повреде права или постојања озбиљне опасности да ће право бити повређено надлежном суду може да поднесе подносилац пријаве патента, носилац права или стицалац лиценце. Став 3. одређује да подносилац пријаве или стицалац лиценце има право на тужбу након објаве пријаве патента, а став 4. да стицалац лиценце може да поднесе тужбу надлежном суду због повреде права у обиму у ком је на основу закона или уговора стекао право на искоришћавање проналаска, уколико другачије није уговорено. Ставом 5. истог члана дефинисано је да, ако постоји више лица носилаца права или носилаца права из објављене пријаве патента на истом проналаску, свако од њих овлашћено је да у своје име и за свој рачун захтева грађанскоправну заштиту.

Члан 133. је промењен и прописује тужбене захтеве услед повреде права. Осим тога, одређено је и да, у случају повреде права, тужба може да се поднесе и против лица чије су услуге коришћене при повреди права (посредник). Чланом 42. став 2. Новог Закона додаје се назив изнад члана 133а. „Накнада штете”, као и сам члан 133а, који прописује да оштећени има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете, при чему приликом одређивања висине накнаде штете суд узима у обзир све околности конкретног случаја, као што су негативне економске последице које трпи оштећени, укључујући изгубљену добит и добит коју је штетник остварио повредом права. Такође, у неким случајевима суд може да досуди оштећеном паушалну накнаду, која не може бити нижа од накнаде коју би примио за конкретни облик коришћења предмета заштите да је то коришћење било законито. Став 4. одређује да су лица која повреду права нису учинила намерно, нпр. услед непажње, дужна да оштећеном надокнаде штету само у висини добити коју су остварила повредом права.

Поред прецизнијег описа и терминолошког усклађивања, члан 134. је промењен и допуњен. Нови члан 44. прописује да привремена мера под истим условима може да се одреди и против сваког лица чије је услуге користило лице које вређа право (посредник). На предлог лица из става 1. овог члана суд може да одреди и привремену меру заплене покретне и непокретне имовине лица против кога се привремена мера предлаже, као и/или забране исплате новчаних средстава са рачуна лица против кога се привремена мера предлаже. Ради спровођења овакве мере суд може да наложи достављање банкарских, финансијских, пословних или других докумената и података или да се омогући приступ тим документима и подацима. Чланом 45. Новог Закона промењен је назив изнад члана 135. у „Поступак за одређивање привремене мере” уместо „Средства обезбеђења”, а сам члан промењен је и допуњен члановима 135а. И 135б. Тачније, члан 135. прописује да суд може да одреди привремену меру одмах по пријему предлога за одређивање привремене мере и без претходног изјашњења противне странке. То је посебно важно у случају да постоји опасност да због одлагања предлагач претрпи ненадокнадиву штету. Решење о привременој мери доставља се странкама у поступку без одлагања, а најкасније одмах по спровођењу мере. Став 3. истог члана прописује да, када је привремена мера одређена пре покретања парничног или другог поступка, тужба, односно предлог за покретање другог поступка ради оправдања мере мора да се поднесе у року од 30 дана од дана доношења решења о одређивању привремене мере. Увођењем нових чланова, и то члана 135а. Укидање привремене мере и накнада штете регулисан је даљи поступак по привременој мери, као и 135б. Сходна примена закона којим се уређује извршење и обезбеђење, којим се прописује да се на питања у вези са поступком одређивања привремене мере, која нису уређена овим законом, сходно примењују одредбе закона којим се уређују извршење и обезбеђење.

Чланом 47. Новог Закона, који се односи на грађанскоправну заштиту права, измењен је члан 136, који прописује када суд може да одреди обезбеђење доказа на предлог лица које учини вероватним да је његово право повређено или да ће бити повређено. Ставом 2. истог члана дефинише се да обезбеђење доказа подразумева узимање детаљног описа производа којима се повређује право, са или без узимања узорака тих производа, као и одузимање производа или дела производа којима се повређује право, а ако је то оправдано, и одузимање материјала и предмета претежно употребљених у стварању или стављању у промет производа којима се повређује право, као и докумената који се односе на наведено. Новим Законом додати су називи изнад чланова и чланови 136а–136г. Члан 136а. Поступак за обезбеђење доказа прописује да суд може да одреди обезбеђење доказа одмах по пријему предлога за обезбеђење доказа и без изјашњења противне странке, посебно уколико постоји опасност да због одлагања предлагач претрпи ненадокнадиву штету или уколико постоји очигледна опасност да ће докази бити уништени. Решење се доставља странкама у поступку без одлагања, а најкасније одмах по спровођењу мере. Уколико је обезбеђење доказа одређено пре покретања парничног поступка, тужба се подноси у року од 30 дана од дана доношења решења о одређивању обезбеђења доказа. Члан 136б. Укидање обезбеђења доказа и накнада штете прописује да, ако у прописаном року из члана 136а став 3. Новог Закона тужба не буде поднета, суд на предлог противне странке обуставља поступак и укида спроведене радње. Ако поступак обезбеђења доказа буде обустављен или ако суд утврди да повреда права није учињена или да није постојала озбиљна опасност да ће право бити повређено, противна странка има право на накнаду штете која јој је нанета обезбеђењем доказа. Члан 136в. Прибављање доказа прописује да, ако се странка у поступку која је учинила вероватним своје тврдње позива на доказ који се налази у поседу противне странке, суд противној странци налаже да достави тај доказ водећи рачуна о примени прописа о заштити поверљивих информација. Међутим, став 2. истог члана прописује да, у случају да је право повређено приликом обављања привредне делатности, суд, на предлог једне странке у поступку, позива другу странку да достави банкарске, финансијске и пословне документе који се налазе у њеном поседу, под условом да поверљиве информације буду заштићене. Члан 136г. Сходна примена закона којим се уређује парнични поступак прописује да се на сва питања која нису уређена Новим Законом сходно примењују одредбе закона којим се уређује парнични поступак. Члан 139. Обавеза пружања информације терминолошки је усклађен и прецизније формулисан.

МЕЂУНАРОДНА ПРИЈАВА, ЕВРОПСКА ПРИЈАВА И ЕВРОПСКИ ПАТЕНТ

Члан 149. Дејство европског патента и поступак за упис европског патента у Регистар патената терминолошки је усклађен и допуњен тако да превод исправљеног патентног списа, онако како је објављен од стране Европског завода за патенте, надлежни орган објављује на писани захтев носиоца права, уз достављање доказа о уплати прописаних трошкова објаве и његовог превода. Чланом 51. Новог Закона уређен је члан 160. тако да међународна пријава може да се поднесе надлежном органу, као органу примаоцу, ако је подносилац физичко лице које је држављанин Републике Србије или има пребивалиште у Републици Србији или ако је подносилац правно лице које има седиште у Републици Србији.

Чланом 52. измењен је назив изнад члана 162. у Орган за међународно претраживање и међународно претходно испитивање, као и сам члан 162. Новим Законом прописује се да за међународне пријаве поднете надлежном органу, као органу примаоцу, подносилац пријаве може да назначи орган за међународно претраживање и међународно претходно испитивање у складу са потписаним међународним уговорима.

МАЛИ ПАТЕНТ И УСЛОВИ ЗА УПИС У РЕГИСТАР ЗАСТУПНИКА

Члану 164. став 1. промењен је и гласи: „Ако надлежни орган утврди да пријава малог патента испуњава услове из члана 163. ст. 2–6, члана 99. и члана 104. ст. 1. т. 1), 2) и 4) овог закона, под условом да су достављени докази о извршеним уплатама такси из члана 107. став 5. овог закона, доноси решење о признању малог патента. У поступку признања малог патента, предмет проналаска који је наведен у пријави не испитује се на новост, инвентивни ниво и индустријску применљивост.” Такође, став 5. прописује да ће, ако подносилац пријаве не отклони недостатке из става 2. овог члана, надлежни орган одбацити пријаву малог патента. Став 6. о решењу Владе по жалби је обрисан. Члан 165, који се односи на испитивање признатог малог патента, прецизније је описан, док је став 8. истог члана обрисан, а прописивао је да надлежни орган ближе прописује садржину потврде о испитивању. Члан 166. регулише то да до доношења решења о признању права подносилац пријаве може да поднесе захтев за претварање пријаве малог патента у пријаву патента или дизајна и обрнуто. Претворена пријава задржава признати датум подношења пријаве из које је претворена. Промењен је члан 168. тако да прописује услове за упис у Регистар заступника. После члана 168. додати су називи изнад чланова и чланови 168а Упис у Регистар заступника и 168б. Продужење важења уписа.

Од изузетног значаја јесте и уређење информационо-образовне улоге Завода. После члана 171. додат је назив главе XIXa Информационо-образовни послови и члан 171а, који прописује да надлежни орган обавља информационо-образовне послове у области правне заштите проналазака и других права интелектуалне својине. За обављање информационо-образовних послова надлежном органу плаћају се републичке административне таксе.

Заштита интелектуалне својине и управљање проналасцима само су један од фактора који захтевају одговарајуће правне оквире између универзитета, истраживача и компанија. Претраживање патентне документације треба да буде основ при научноистраживачким активностима не само ради утврђивања стања технике већ и ради стицања свеобухватних техничких, научних и комерцијалних информација, које су услов у проналажењу потенцијалних партнера, корисника и тржишта за новонастали производ или технологију.

У савременим условима пословања рационална иновативна политика и стварање нових производа и технологија даје научноистраживачким компанијама, факултетима и институтима нову улогу на тржишту. Поред сопствених истраживања, научноистраживачке организације неретко добијају од великих компанија тзв. „наручена истраживања”. У данашње време напредак у производњи се и даље мери квалитетом производа, али кроз то како корисници реагују на његову појаву, будући развој или модификацију до финалне верзије производа. Знајући да уколико компанија константно не улаже у развој нових производа и технологија, висок ниво конкуренције на тржишту довешће је до тога да постане потпуно зависна од производа који се налазе у завршним фазама свог животног циклуса.

Интелектуална својина је заједничко име за својину над резултатима људског стваралачког ума. Права интелектуалне својине чине: ауторско право и права сродна ауторском праву, као и права индустријске својине (патенти, корисни модели, топографије интегрисаних кола, нове биљне сорте, жигови, имена порекла и географске ознаке, индустријски дизајн). У терминологији новијег доба под интелектуалном својином подразумева се и тзв. мека интелектуална својина, која обухвата know-how, пословне тајне и поверљиве информације. Иако се односи на нематеријалну својину, интелектуална својина даје право носиоцу патента, жига, индустријског дизајна или ауторског права да располаже тим правом као материјалном својином и да на тај начин остварује корист од свог интелектуалног рада.

Основни прописи Републике Србије из области интелектуалне својине:

1. Закон о ауторскoм и сродним правима („Сл. гласник РС”, бр. 104/09, 99/11, 119/12 и 29/16 – одлука УС), којим се штите људске творевине које имају духовни садржај, а оригиналне су и изражене у одређеној форми, као што су ликовна, архитектонска, књижевна, драмска и музичка дела, рачунарски програми, базе података, филмови, кореографска дела и др.
2. Закон о патентима („Сл. гласник РС”, бр. 99/11), којим се штити проналазак из било које области технике који је нов, који има инвентивни ниво и индустријски је применљив. Проналазак је нов ако није обухваћен стањем технике. Стање технике, у смислу овог закона, чини: 1) све што је доступно јавности пре датума подношења пријаве проналаска, писаним или усменим описом, употребом или на било који други начин; 2) садржај свих пријава проналазака поднетих у Републици Србији, које имају ранији датум подношења од датума из тачке 1) овог става, а које су објављене тог датума или касније на начин предвиђен овим законом. То значи да могућност стицања патента може бити изгубљена објављивањем резултата истраживања. Ниједна информација о проналаску не сме бити доступна јавности на било који начин и било где у свету пре подношења пријаве патента. Ово укључује објављивања у прихваћеним пријавама, часописима, усменим излагањима на семинарима и конференцијама, као и информације објављене на интернету, у тезама, имејловима, плакатима или изложбама. Свако пружање информација о проналаску које је објављено на било који начин, слабиће и/или онемогућавати могућност његове заштите патентом. Према члану 12. овог закона, проналазак има инвентивни ниво ако за стручњака из одговарајуће области не произлази на очигледан начин – из стања технике, док се проналазак сматра индустријски применљивим (члан 13) ако се предмет проналаска може произвести или употребити у било којој грани индустрије, укључујући и пољопривреду.
3. Закон о жиговима („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009 и 10/2013) регулише правно заштићен знак којим физичко и правно лице обележавају своје робе и услуге у промету како би потрошачи могли да их разликују од истоврсних или сличних роба и услуга које на тржишту нуди неко друго физичко или правно лице.
4. Закон о правној заштити индустријског дизајна („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009 и 45/2015), којим се штити тродимензионални или дводимензионални изглед целог производа или његовог дела који је одређен његовим визуелним карактеристикама, а посебно линијама, контурама, бојама, обликом, текстуром и материјалима од којих је производ сачињен или којима је украшен, као и њиховом комбинацијом.
5. Закон о заштити топографија полупроводничких производа („Сл. гласник РС”, бр. 55/13), којим се штити полупроводнички производ, тако да се у потпуности обезбеђује заштита топографија полупроводника и омогућава шира заштита јер се односи на сва електрична кола, укључујући и она направљена од дискретних компонената. Међутим, у Републици Србији примењују се и закони који уређују спровођење права интелектуалне својине, и то: 1. Закон о посебним овлашћењима ради ефикасне заштите права интелектуалне својине („Сл. гласник РС”, бр. 46/2006 и 104/2009 – др. закони); 2. Кривични законик („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 и 108/2014); 3. Царински закон („Сл. гласник РС”, бр. 18/2010, 111/2012 и 29/2015) и Уредба о условима и начину за примену мера за заштиту права интелектуалне својине на граници („Сл. гласник РС”, бр. 86/2010 и 28/2012); и 4. Закон о оптичким дисковима („Сл. гласник РС”, бр. 52/2011).

Систем активног промовисања заштите интелектуалне својине користан је не само за универзитете већ и за привреду јер омогућава стварање услова за даљи развој технологије, мотивише и подстиче даља улагања у истраживање и развој на основу заштићених технологија, ствара нове spin–out компаније и привлачи додатне инвестиције.

Патент

Према Закону о патентима („Сл. гласник РС”, бр. 99/2011), патент је облик правне заштите за проналазак који испуњава материјалне и формалне услове заштите. Материјални услови подразумевају новост, инвентивни ниво и применљивост, док формални услови обезбеђују процедуре пред надлежним органом у Републици Србији – Заводом за интелектуалну својину Републике Србије. У сврху разумевања израза „инвентивни ниво” и „подобан за индустријску примену”, корисници могу сматрати да су то синоними израза „неочигледно” и „корисно” према Анексу 1Ц Споразума о  оснивању Светске трговинске организације, односно тзв. ТРИПС споразуму. Уопштено, ако се мало дубље уђе у суштину Закона о заштити проналаска патентом, повезујући га са временом трајања једног патента – 20 година од датума подношења патентне пријаве, може се рећи да је држава равноправно поделила корист од сваког проналаска на проналазача и на њу саму – државу. Данас скоро све земље имају своје модерне патентне законе. Можда разлика и не постоји, али у патентној терминологији ранијих времена могао се наћи израз „заштита проналазача”, док се данас среће израз „заштита проналаска”. Како су данас дефинисани, патентни закони штите и проналазак и самог проналазача.

Поставља се питање да ли држава оваквим законом осигурава економију засновану на знању. Уколико се зна да у замену за заштиту проналазачи обелодањују свој проналазак у оквиру патентне пријаве која, према члану 79. Закона о патентима, садржи: 1) захтев за признање права; 2) опис проналаска; 3) један или више патентних захтева за заштиту проналаска; 4) нацрт на који се позива опис и/или патентни захтев; 5) апстракт, али и техничке детаље, начин функционисања проналаска, распоред елемената и друге корисне информације и знања проистекла из истраживања. Другим речима: држава је овим законима уредила и заштиту и корист свих у циљу размене информација и резултата истраживања, али и искључиво право да носилац права (чл. 14): 1) користи у производњи заштићени проналазак; 2) ставља у промет предмете израђене према заштићеном проналаску; 3) располаже патентом или малим патентом; као и право да 4) спречи свако треће лице које нема његову сагласност да производи, нуди и ставља у промет заштићени проналазак.

С пословног аспекта, нова технологија има додатну тржишну вредност ако је заштићена патентом или препознатљива по регистрованом жигу или индустријском дизајну. Услов је да се убеди тржиште да је баш тај проналазак потребан у мноштву других који решавају сличан проблем или потребу. Гледано дугорочно, израз „убедити” треба да подразумева убеђивање квалитетом, добром услугом и адекватним решењем, уз претходну добру анализу потреба тржишта. При планирању стратегије комерцијализације производа важно је знати да је заштита индустријске својине територијално, али и временски ограничена и односи се на њено трајање које је уређено законима за свако право интелектуалне својине појединачно, уз услове које мора да испуни током временског периода одржавања тих права.

Међународна заштита проналаска

Пошто је патент територијално право које је ограничено географским границама земље у којој је признат, веома је важно да се стратешки дефинишу земље у којима се тражи заштита проналаска. Из тог разлога важно је познавати могућности међународне заштите проналаска патентом. Према Уредби о ратификацији Париске конвенције о заштити индустријске својине („Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори и други споразуми”, бр. 5/74 и „Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори”, бр. 7/86 – др. уредба), подносилац који поднесе патентну пријаву у Републици Србији, има могућност да поднесе патентну пријаву у некој држави чланици Париске уније за заштиту истог проналаска и признаће му се право првенства од датума подношења прве пријаве у Републици Србији, под условом да то затражи од надлежног органа приликом подношења пријаве за заштиту истог проналаска и да од дана подношења прве уредне пријаве у Републици Србији до подношења пријаве надлежном органу у некој држави чланици Париске уније, није протекло више од 12 месеци.

PCT (Patent Cooperation Treaty) је мултилатерални уговор који је закључен у Вашингтону 1970. године, при чему га је наша земља ратификовала 1996. године („Сл. лист СРЈ” бр. 3/1996), а односи се на сарадњу земаља потписница у области патената. За његово спровођење надлежан је Међународни биро Светске организације за интелектуалну својину (WIPО), чије је седиште у Женеви. Веома је важно знати да PCT систем представља систем подношења пријаве патента, а не систем признања патента. Патент могу признати само национални заводи и регионалне патентне организације. За пријем међународних пријава патената чији подносиоци имају домицил у Републици Србији или су њени држављани, надлежан је Завод за интелектуалну својину Републике Србије. Током националне или регионалне фазе поступак признања патента обавља одговарајући национални или регионални завод, на пример Европски завод за патенте.

Међународна заштита је могућа и преко европске патентне пријаве, према Закону о потврђивању Конвенције о признавању европских патената (КЕП) („Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 5/2010 и „Сл. гласник РС”, бр. 99/2011 – др. закон). Патент који је признат на основу ове конвенције зове се европски патент и у свакој од држава уговорница за коју је признат, има иста дејства и подлеже истим прописима као национални патент признат у тој држави, осим ако овом конвенцијом није одређено другачије (објављен у „Сл. гласнику РС – Међународни уговори”, бр. 5 од 9. јуна 2010). Овом конвенцијом је установљено заједничко право држава уговорница у области признавања патената за проналаске, а признање европског патента може бити тражено за једну, за више или за све државе уговорнице. Европска пријава патента може бити поднета: 1) Европском заводу за патенте или 2) надлежном органу. Надлежни орган прослеђује европску пријаву патента Европском заводу за патенте у року одређеном чланом 146. Закона о патентима. Европском заводу за патенте плаћају се таксе и трошкови у вези са европским пријавама патената, у складу са одредбама Конвенције о европском патенту и прописима за њено спровођење.

Према статистици европских патената Сименс заузима прво место по броју патената. Кроз заједничке пројекте са универзитетима Сименс има приступ најновијим резултатима истраживања, а кроз концепт отворених иновација у своје истраживачко-развојне јединице интегрише иновације других компанија, универзитета и института и на тај начин скраћује циклус развоја производа, као и време његовог пласмана на тржиште. Компаније чији пословни успех зависи од иновација, морају да се ослоне на стручност кадрова, укључујући најновија сазнања у основним и примењеним истраживањима. Тако је нпр. Сименс компанија сваке године укључена у преко 1000 пројеката сарадње са универзитетима, истраживачким институтима и индустријским партнерима у целом свету, у настојању да ојача и одржи свој портфолио иновација на дужи рок. У том смислу је међународна заштита од кључног значаја и Сименс је спроводи. У енергетском сектору Сименс тренутно развија технологију регистрације угљен-диоксида у термоелектранама и подноси велики број патентних пријава, али има и већ регистроване патенте из те области (WO2017005411 (A1), WO2013124125 (A1), EP2994216 (B1) итд.), тражећи комерцијалну употребу у сарадњи са добављачима енергената. У здравственом сектору Сименс са партнерима сарађује на развоју нове врсте рендгенског контраста који пружа прецизнију дијагностику (US2017258423 (A1), US2016066873 (A1),  DE102011087128 (A1) и др.).

Заштита резултата научноистраживачког рада

Пракса заштите проналаска патентом у пословном окружењу је комерцијализација, док се у академском смислу и даље може наћи објава резултата истраживања, било као научни рад било као патентни документ који је неопходан приликом покретања поступка за избор у звање у круговима академске заједнице („Сл. гласник РС”, бр. 24/2016, 21/2017 и 38/2017), Прилог 1 и 2 Правилника о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача.

Међутим, универзитети и друге јавне истраживачке организације, доношењем Закона о иновационој делатности (чл. 32) и оснивањем Фонда за иновациону делатност (чл. 41), подстакнуте су да све више штите своје проналаске у циљу комерцијализације резултата истраживања, од генетских проналазака, преко производње лекова и хране, до софтвера, и да на тај начин омогућавају стицање додатних средстава за истраживање и развој нових производа. Подизање свести о важности заштите интелектуалне својине широм света, као и доношење свих поменутих закона који имају за циљ пренос технологије у циљу комерцијализације, додатни су фактори који су допринели порасту заштите проналазака патентима у академским институцијама.

Према Закону о иновационој делатности („Сл. гласник РС”, бр. 110/2005, 18/2010 и 55/2013), ради подршке развоју иновативних производа и услуга, као и комерцијализације научноистраживачких резултата, Влада Републике Србије, на предлог министра, усваја програме иновационе делатности за наредну буџетску годину. Начин реализације појединачног програма иновационе делатности прописује министар. Иновациони и развојни пројекти, према члану 28. Закона о иновационој делатности, дефинишу да привредна друштва, високошколске установе, научноистраживачке и иновационе организације могу бити носиоци иновационих и развојних пројеката, у складу са овим законом, као и да по правилу иновациони пројекти трају до једне, а развојни до две године. У случају када један пројекат реализује више организација, носилац реализације пројекта одређује се међусобним уговором.

Уопштено, простор за измену и допуну поменутих закона који подржавају и имају снажан утицај на заштиту резултата научноистраживачког рада – увек постоји, али овако конципирани, може се рећи да се ослањају на позитивно искуство „Bayh-Dole Act” (PL 96-517, Амандмани о патентима и жиговима из 1980. године, САД), који је створио јединствену патентну политику на универзитетима и пројектима које финансира држава, омогућавајући универзитетима да задрже право над проналасцима који су настали као резултат научних истраживања иако су били финансирани од стране државе. Интелектуална својина која настане у току реализације иновационог и развојног пројекта који се финансира средствима буџета Републике Србије, припада организацији у којој је интелектуална својина настала (Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије, „Сл. гласник РС”, бр. 110/2005, 50/2006 – испр., 18/2010 и 112/2015, члан 8. и члан 32, „Сл. гласник РС”, бр. 110/2005, 18/2010 и 55/2013). Посебно је важно истаћи да  уколико је патент или мали патент економски искоришћаван, проналазач из става 3. овог члана има право на накнаду у износу од најмање 50% добити, коју је организација из става 2. овог члана остварила искоришћавањем патента, односно малог патента. Такође, академској заједници и истраживачима омогућава се право својине над патентом, али тек уколико се универзитет/НИО одрекне права заштите и комерцијализације предметног проналаска.

На Универзитету у Београду настају многи проналасци и технологије, којима помоћ при проналажењу средстава и комерцијализацији пружа Центар за трансфер технологије. Из сарадње између тима истраживача и Центра проистекла је и успешна подршка за три пројекта са Универзитета у Београду за Програм трансфера технологија. Тачније, Универзитет у Београду је са Фондом за иновациону делатност потписао три уговора о пружању подршке у комерцијализацији за три иновативна развојна пројекта Технолошко-металуршког факултета и Машинског факултета у Београду. Ови пројекти су добили финансијску подршку у укупној вредности од 5 милиона динара. Подржани пројекти су: 1. Мултифункционалне куглице за хватање боја, Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду, 2. Прототип нове генерације ергономски прилагођених столица у кранским кабинама, Машински факултет Универзитета у Београду, 3. Прототип инструмента за мерење топлотне проводљивости вишекомпонентних течних смеша, Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду.

Такође, истраживачи са Универзитета у Београду, из Института за нуклеарне науке „Винча” и из Иновационог центра Машинског факултета развили су ложиште за сагоревање балиране биомасе, са аутоматским дозирањем горива, што омогућава ефикасан, контролисан и континуалан процес сагоревања, а користи се за производњу електричне енергије, као и за грејање јавних објеката и стакленика. Проналазак превазилази недостатке класичних ложишта јер омогућава контролу процеса сагоревања, повећава укупну ефикасност искоришћења биомасе и смањује количину емисије штетних материја. Технологија је побољшано решење постојећег патента 51771 и као таква је доступна компанијама заинтересованим за лиценцирање и потенцијалним сарадницима заинтересованим за даљи развој и комерцијализацију проналаска.

Одређени проналасци се, због своје природе и стратегије пословања, не одлучују на заштиту проналаска патентом, већ другим облицима интелектуалне својине, на пример Примена раних лабораторијских биомаркера за побољшање ефикасности лечења гљивичних обољења људи. Истраживачи Медицинског факултета Универзитета у Београду формирали су стратегију преноса искуства и резултата научних истраживања из области медицинске и лабораторијске микологије у клиничку праксу и тиме омогућили лако доступну, рану и прецизну дијагнозу гљивичних болести, као и њихово ефикасно лечење, контролу и превенцију. Резултати овог пројекта су предмет меке интелектуалне својине, know-how, док су база података и софтвер заштићени ауторским правима. Лиценцирање се врши у сарадњи са Центром за трансфер технологије Универзитета у Београду.

Стратегија заштите интелектуалне својине у циљу трансфера технологије треба да буде свеобухватна и да се посматра са становишта оквира и циљева развоја и експлоатације интелектуалне својине. Она ствара оптималне услове за развој нових производа и услуга увећањем прихода за даља истраживања. Поред тога, Стратегија обезбеђује универзитетима и компанијама добру репутацију, тако да је важно направити квалитетну стратегију заштите интелектуалне својине у циљу трансфера технологије, а не стицати портфолио патентних пријава у циљу спречавања или ограничавања конкуренције.  Међутим, приход за даља истраживања не увећава се само трансфером технологије већ и поверењем потенцијалних инвеститора, којима је важно каквом интелектуалном својином располажу универзитети и компаније у које планирају да уложе свој капитал.

У наредном периоду очекује се доношење измена и допуна низа закона, међу којима се истичу Закон о жигу, Закон о патентима, Закон о топографији интегрисаних кола и Закон о ауторском и сродним правима, при чему је њихово спровођење планирано до септембра 2018. године, а треба да допринесе додатном усаглашавању нашег законодавства из области права интелектуалне својине са правним нормама ЕУ.

Регистар националног интернет домена и Привредна коморе Србије су, по устаљеној пракси у свету, регулисали решавање евентуалних спорова око права над регистрованим националним интернет доменима кроз процес решавања ових спорова пред Комисијом. Овакав начин представља бржи, јефтинији и ефикаснији процес решавања спорова у односу на процесе који се воде пред судом

Управљање интернетом је примена заједничких договорених и усвојених принципа, норматива, правила, поступака и програма који представљају еволуцију и коришћење интернета, од влада, приватног сектора и цивилног друштва, у њиховим специфичним улогама. На овај начин је управљање интернетом дефинисао Светски самит о информационом друштву (www.itu.int/wsis).

У главне препознате актере управљања интернетом убрајају се:

– државе (владе), у питањима јавне политике у вези с интернетом;

– компаније, које улажу у развој интернета у техничкој и економској области;

– НВО сектор, који заступа баланс интереса свих припадника интернет заједнице;

– међувладине организације, у координацији питања државне политике у вези с интернетом;

– специјализоване интернет организације, у развијању техничких стандарда и политика у вези с интернетом, као и

– академске организације, пружањем доприноса у научно-истраживачком аспекту техничког и административног управљања интернетом.

Интернет је првобитно настао као мрежа ARPANET, која је служила за размену информација између владиних агенција САД, а седамдесетих година 20. века употреба интернета се проширила и на академске институције у САД.

По дефиницији, интернет домен је текстуална ознака – вербализам, која идентификује скуп уређаја или интернет сервиса, повезујући их у јединствену административно-техничку целину. Домен се састоји из низа алфанумеричких сегмената, раздвојених тачкама, сагласних интернет стандардима RFC 1034, 1035, 1122, 1123, 3596 и стандардима који их допуне или замене. Вербализовани сегмент (на пример, City24 може да садржи цифре (0–9), слова енглеског алфабета (a–z) и цртицу (-). Дужина сегмента не сме бити краћа од два (2), нити дужа од шездесет три (63) знака. Сегмент не сме да садржи цртицу на почетку или крају. Систем интернет домена (Domain Name System, DNS) јесте базни интернет сервис, који омогућава превођење интернет домена у IP бројеве и обрнуто.

Зачеци интернета у нашој земљи

Повезивање тадашње Југославије у глобалне електронске мреже започело је крајем осамдесетих година 20. века. У Европи je функционисала Европска академска истраживачка мрежа (EARN), а 1988. године Природно-математички факултет у Београду је предложио да се наши универзитети прикључе EARN-у. Београдски универзитет је постао „чвориштеˮ EARN-а 1989. године, када је прорадила прва међународна веза академске мреже на релацији Београд–Линц. Убрзо се указала потреба за успостављањем „мостаˮ за размену електронске поште и података између југословенске академске мреже и ARPANET-а, и у том циљу је Југославија 15. јуна 1989. добила свој интернет домен највишег нивоа (top-level domain, TLD) – .„yuˮ. Универзитет у Марибору и Институт „Јожеф Штефанˮ из Љубљане били су у СФРЈ институције које су организовале први регистар .„yuˮ домена, између 1990. и 1991. године.

Интернет доменима не бави се директно ниједан важећи домаћи пропис, па је самим тим ова област у домену приватног права. Споразум о сарадњи између Министарства телекомуникација и информационог друштва и Регистра националног интернет домена (РНИДС) из 2010. године, имао је за циљ унапређење сарадње у интересу стабилног функционисања домаћег дела Интернета и регистра интернет домена, у складу с правилима Међународне корпорације за доделу интернет назива и бројева (ICANN). РНИДС је на себе преузео и обавезу подношења посебног извештаја о раду, министарству надлежном за послове информационог друштва на околност вођења Регистара, односно послова регистрације националних интернет домена (правила о регистрацији назива .„rsˮ и .„србˮ домена). Укратко, сваки грађанин или фирма, било домаћи или страни, може брзо и лако да региструје колико год жели .„rsˮ или .„србˮ домена, а сама регистрација националних интернет домена се обавља путем мреже овлашћених регистара широм Србије.

Бренд пласира производ и услуге, а жиг их штити

Рeч бренд (жиг) je eнглeскa рeч и њeнa првa примeнa билa je нa „дивљeм зaпaдуˮ код каубоја кojи су „жигoсaлиˮ свojа стада како би их јасно рaзликoвaли oд oстaлих стада у прeриjи. Брендинг/брендирање нa тржишту робе и услуга данас је и даље вeoмa слично жигосању стада нa рaнчу – циљ je дa издифeрeнцирa и издвоји вaш прoизвoд нa тржишту роба и услуга oд oстaлих „стадаˮ.

Брендирање се зaснивa нa принципу сингулaритeтa, односно да се у свести просечног пoтрoшaчa крeирa пeрцeпциja дa нa тржишту нe пoстojи ниjeдaн прoизвoд сличан вашем, дa je oн jeдинствeн и дa гa трeбa зaпaмтити кao нeштo пoтпунo нoвo и са пoсeбним својствима и квалитетом. Дакле, име бренда на тржишту робе и услуга ниje ништa другo нeгo рeч (пojaм) у свeснoсти пoтрoшaчa и то као посебна имeницa.

Бренд даље представља и:

– фабричку марку;

– заштитни знак;

– врсту или тип производа;

– именитељ за све информације о неком производу или услузи;

– производ, обичај, поступак или популарну личност који су постали познати у свету;

– одређена очекивања конзумента од неког производа или услуге (у погледу квалитета, постојаности и сл.).

Битни елементи бренда су:

– његов идентитет;

– вредност бренда,

– препознатљивост и свест о бренду.

Идентитет бренда јесте визуелна и вербална манифестација корпоративног, производног, услужног бренда неке средине и индивидуе као бренда. Вредност бренда представља меру инвестиција које је организација уложила у бренд. Свест о бренду сачињавају начини формирања информације о постојању бренда.

Даље, бренд упућује просечног потрошача да прoизвoд/услуга коју означава имa пoсeбнa свojствa у oднoсу нa другe прoизвoдe. Елeмeнти jeднoг брeндa су: имe, дизajн, бoja, тeхничкa свojствa прoизвoдa, цeнa пo кojoj сe jeдaн брeнд прoдaje, нaчин и мeстo нa кoмe сe прoдaja врши, нaчин нa кojи сe брeнд рeклaмирa, мишљeњe купaцa, мaнe и прeднoсти у oднoсу нa кoнкурeнциjу, рaзвoj нa тржишту, прoфитaбилнoст и сл. С друге стране, врeднoст брeндa мoжe дa прeдстaвљa, и најчешће и јесте, нajвeћу врeднoст jeднe кoмпaниje и вредновање бренда спaдa у домен интeлeктуaлнe свojинe.

Рaзликa измeђу брeндa и жига

Брeнд и жиг имajу истe кaрaктeристикe, мeђутим, глaвнa рaзликa je у тoмe штo брeнд прeдстaвљa познату кoмпaниjу (национално, регионално, глобално), oднoснo брeнд je вeћ изгрaђeн жиг (с репутацијом у промету кojи je прeпoзнaтљив). Дакле, свaки брeнд jeстe жиг, aли свaки жиг није нужно и брeнд. Нa примeр: Daimler AG имa вишe рoбних мaрки аутомобила, кao шto su Smart i Mercedes-Benz, при чему је Mercedes-Benz чувени и планетарни брeнд, као изгрaђени жиг, дoк Smart прeдстaвљa жиг, али није у тој мери планетарно препознатљив да би га квалификовали као брeнд jeр ниje достигao својство планетарног бренда Mercedes-Benz.

У последњих пeдeсeт гoдинa eкoнoмскa бaзa прeoкрeнулa сe oд прoизвoдњe кa пoтрoшњи, па је дaнaс, вишe нeгo икaдa, кључ успeхa у билo кojoj пoслoвнoj aктивнoсти дeтaљнo пoзнaвaњe и рaзумeвaњe људских eмoциoнaлних пoтрeбa и жeљa. Кoрпoрaциje ширoм свeтa пoлaкo прихвaтajу чињeницу дa њихoвe шaнсe нa тржишту зaвисe oд рaзвиjaњa пoтпунo нoвих тoкoвa прихoдa зaснoвaних нa нoвим идejaмa.

Смaтрa сe дa je дaнaс нajзнaчajниja функциja мaркeтингa управо изгрaдњa брендa будући да се вeћинa прoизвoдa нa тржишту нe прoдaje, вeћ сe купуje. Вeлики супeрмaркeти, рoбнe кућe и прoдaвницe вишe нeмajу прoдaвцa кojи ћe вaм прићи и прoдaвaти вaм прoизвoдe. Кao пoтрoшaч, сaми стe и дирeктнo суoчeни сa прoизвoдимa (брендовима) и oдлукa o купoвини je нa вaмa.

Улога брендинга омогућава дa сe наша oдлукa o купoвини дoнeсe знатно прe нeгo штo je дo сaмoг чинa рaзмeнe дoбaрa и нoвцa дoшлo. Oдлукa o тoмe дa сe купи нeки прoизвoд дoнoси сe прeтхoдним пoзициoнирaњeм прoизвoдa, њeгoвoг имeнa у перцепцији пoтрoшaчa, па се брендинг може изједначити с прeтпрoдajом прoизвoда или услуге кoриснику.

Снaгa брендa, прe свeгa, зaвиси oд пoзициje кojу тaj бренд имa у свeсти пoтрoшaчa у oднoсу нa oстaлe брендoвe, дакле, од позиционирања као приоритета у куповини и доношењу одлука просечног потрошача. Циљ позиционирања прати, пре свега, прoмeне кojе сe дешавају у кoмуницирaњу у сaврeмeнoм друштву, са незаустављивим рaзвojeм кoмуникaциoних мeдиja (дигитална TВ, интeрнeт, „паметниˮ телефони итд.), због којих је данашњи потрошач прeзaсићeн инфoрмaциjaмa.

Кaкo у ситуaциjи кoмуникaциoнoг прeзaсићeњa пoнудити своју пoруку, рeклaму, свој бренд? Како пласирати нoви прoизвoд нa тржишту и зaдoбити пoзициjу у свeсти пoтрoшaчa прeзaсићeнoг инфoрмaциjaмa? Укрaткo, успeх вaшeг прoизвoдa или услугe нa тржишту нe зaвиси oд тoгa штa ви или вaш мaркeтиншки тим мислитe o њeму, вeћ првeнствeнo штa o њeму мислe вaши пoтeнциjaлни пoтрoшaчи или кoрисници. Од тога кoja je пoзициja вaшeг прoизвoдa и њeгoвoг влaститoг имeнa (брендa) у oчимa или у свeсти вaшeг циљнoг пoтрoшaчa у oднoсу нa oстaлe сличнe прoизвoдe (њихoвa влaститa имeнa). Штo знaчи дa вишe ниje дoвoљнo дa имaтe нajбoљи и нajквaлитeтниjи прoизвoд, нajпoвoљниjу цeну, нajбoљу дистрибуциoну мрeжу и врхунску прoмoциjу, већ је нajвaжниje кoликo и штa o вaшeм прoизвoду знa и мисли прoсeчни пoтрoшaч нa улици. Вaшa мaркeтиншкa стрaтeгиja засниваће сe нa тoмe кojу пoзициjу у oднoсу нa вaшу дирeктну кoнкурeнциjу нa тржишту имa вaш прoизвoд у oчимa вaшe пoтрoшaчкe циљнe групe (вaших идeaлних муштeриja).

Вaжнoст дoбрe пoзициje на интернет претраживачу

У ери изразито динамичног живота и презасићености садржајима, када се мења и сâм концепт комуникације, али и куповине, веома је важна, ако не и пресудна, пoзициja производа и/или услуге у oчимa пoтeнциjaлних купaцa. Aкo je пoзициja вaшeг прoизвoдa другa или трeћa на интернет претраживачу, joш и имaтe шaнсe за његову продају, већ испoд трeћeг мeстa, нa тржишту прeзaсићeнoм свaкoврснoм пoнудoм, јавља се прoблeм.

На пример, Yahoo није био нajбoљи oд свих сajтoвa свoje врстe, aли имa нajбoљу пoзициjу. Још у врeмe кaд су oни пoчeли с радом билo je врло сличних идeja, aли су oни били први кojи су сe прaвилнo пoзициoнирaли у свeсти кoрисникa интeрнeтa. У нoвoj eкoнoмиjи, дoбрa пoзициja врeдниja je oд свих oстaлих чинилацa у пoслoвaњу. Смaтрa сe дa je врeднoст бренда Coca Cola oсaмдeсeтaк милиjaрди дoлaрa и тo сaмo имeнa, нe укључуjући свe oстaлo штo сaчињaвa oву мултинaциoнaлну кoмпaниjу.

Уосталом, зaмислитe jeдну прoсeчну прoдaвницу oбућe у неком шопинг-центру дaнaс. И када бисте имали времена и воље тешко да бисте мoгли дa нaбрojитe свe свeтскe брендoвe кoje бистe у њoj пронaшли. Кoликo je вaжaн мoмeнaт дa o oдрeђeним брендoвимa вeћ имaтe изгрaђeну пoзициjу у свojoj свeсти? Вeрoвaтнo je дa ћeтe oдaбрaти ципeлу мeђу вишe рaзличитих мoдeлa, aли нajчeшћe бирajући у oквиру брендa кojи je у вaшoj свeснoсти вeћ изгрaдиo своју пoзициjу и кojи зa вaс oличaвa синoним квaлитeтa, удoбнoсти, eстeтикe, пoвoљнe цeнe и сл.

Како се право умешало у питања маркетинга производа и услуга на интернету?

У пракси Републике Србије се од 2009. године воде арбитражни поступци настали као сукоб регистрованих интернет домена и права интелектуалне својине (жига). Прва Одлука арбитраже ради преноса националног интернет домена у РС, донета је давне 2009. године и она се може пронаћи на интернет страници РНИДС на адреси:

https://www.rnids.rs/registar_dokumenata/2009_01_12-arbitraza-odluka-city24.pdf.

Спорови поводом регистрованих .„рсˮ и .„србˮ домена решавају се пред Комисијом за решавање спорова поводом регистрације националних интернет домена при Привредној комори Србије. Сâм поступак је регулисан Правилником о поступку за решавање спорова поводом регистрације националних интернет домена, који доноси Конференција суоснивача РНИДС-а.

Садржај Правилника о поступку за решавање спорова поводом регистрације националних интернет домена, као и листу арбитара при Привредној комори Србије, можете пронаћи на интернет страници Привредне коморе Србије на адреси:

http://www.pks.rs/ONama.aspx?id=886.

РНИДС и Привредна коморе Србије су, по устаљеној пракси у свету, регулисали решавање евентуалних спорова око права над регистрованим националним интернет доменима кроз процес решавања ових спорова пред Комисијом. Овакав начин представља бржи, јефтинији и ефикаснији процес решавања спорова у односу на процесе који се воде пред судом.

Подношењем самог захтева за регистрацију националних интернет домена, односно прихватањем Општих услова, регистрант прихвата надлежност Комисије за случај утужења. Тужилац, физичко или правно лице, који сматра да су му поступком регистрације националних интернет домена повређена права, прихвата надлежност Комисије за решавање спорова у вези с националним интернет доменима покретањем поступка пред Комисијом. Прихватањем надлежности Комисије, стране у поступку се не одричу права на тражење евентуалне судске заштите у ствари која је предмет поступка.

Стране у арбитражном поступку који се води при Комисији при Привредној комори Србије су: регистрант и тужилац. Регистрант је лице које, у складу са одредбама Општих услова регистрације назива националних интернет домена, региструје и користи назив националног интернет домена у оквиру rsTLD регистра. Регистрант може бити домаће или страно физичко или правно лице. Тужилац је физичко или правно лице које оспорава регистранту право на коришћење регистрованог назива националног интернет домена.

Страна у поступку може овластити пуномоћника, који ће иступати у име и за рачун те стране током поступка. Овлашћени пуномоћник може бити свако пословно способно физичко лице, држављанин Републике Србије, с пребивалиштем у Србији.

Спорове поводом регистрације назива националних интернет домена решава трочлано арбитражно веће. Арбитражно веће разматра и утврђује да ли је регистрацијом и коришћењем назива националног интернет домена регистрант повредио право интелектуалне својине или неко друго субјективно право тужиоца, у складу са одредбама Правилника.

Критеријуми за доношење одлуке о престанку или преносу регистрације назива националног интернет домена, које арбитражно веће цени, на основу поднесака страна у арбитражи, поднетих доказних средстава, прилога и питања на усменој расправи, посебно су одређени у Правилнику.

Трипартитни услови за доношење арбитражне одлуке о околности (не)постојања повреде

Арбитражно веће може донети одлуку о престанку или преносу регистрације спорног назива домена с регистранта на тужиоца уколико се докаже да су испуњени следећи услови:

1) да је назив националног домена истоветан предмету тужиочевог жига или му је сличан у мери да може створити забуну и довести у заблуду учеснике у промету;

2) да регистрант нема право или легитиман интерес да користи спорне називе националних интернет домена;

3) да је регистрант назив националног интернет домена регистровао и користио противно начелу савесности, поштења и добрих пословних обичаја.

Када је употреба назива националног интернет домена супротна добрим пословним обичајима?

Правилник стипулише да се има сматрати да је назив националног интернет домена регистрован или коришћен противно добрим пословним обичајима, начелу савесности и поштења нарочито у следећим случајевима:

1) ако се докаже да је регистрант регистровао назив националног интернет домена претежно у циљу њихове продаје или давања у закуп тужиоцу, који је титулар жига чији је предмет истоветан или битно сличан регистрованом називу националног интернет домена, односно ради продаје или давања у закуп назива националног интернет домена лицу које је тужиочев конкурент у привредној утакмици, а на основу утврђене несразмере између цене закупа назива националног интернет домена и продајне цене према напред споменутим лицима;

2) ако се докаже да је регистрант регистровао назив националног интернет домена како би спречио титулара жига да ознаку која је предмет жига региструје као назив националног интернет домена;

3) ако се докаже да је регистрант регистровао назив националног интернет домена како би нанео штету свом пословном конкуренту;

4) ако се докаже да је регистрант користио назив националног интернет домена који је истоветан или битно сличан предмету тужиочевог жига, претежно ради привлачења корисника интернета на свој веб-сајт или други интернет сервис, ради комерцијалних ефеката, стварајући тако забуну у погледу порекла роба које се на том сајту, односно путем тог интернет сервиса, продају, односно у погледу услуга које се пружају.

Када постоји легитиман интерес за коришћење назива националних интернет домена?

Правилник стипулише да се има сматрати да регистрант има легитиман интерес да користи назив националног интернет домена уколико докаже:

1) да је пре било каквог сазнања о покретању тужбе користио назив националног интернет домена у комерцијалне сврхе, сагласно добрим пословним обичајима, начелима савесности и поштења, или

2) да је пре подизања тужбе већ био познат широј јавности као титулар тог назива националног интернет домена, без обзира на то што није заштитио спорни знак жигом, или

3) да користи назив националног интернет домена искључиво у некомерцијалне сврхе, без икакве намере да потрошаче и друге учеснике у промету доведе у заблуду у погледу порекла означених роба или услуга, а у контексту битне сличности или истоветности с предметом тужиочевог жига.

У доношењу одлуке Арбитражног већа, цене се посебно и околности као што су:

– члан 9. Општих услова о регистрацији, који предвиђа да ступањем у уговорни однос, односно регистрацијом назива домена, регистрант посебно изјављује и тврди да, према свом најбољем знању и искреном уверењу, регистрација траженог назива домена не вређа право интелектуалне својине или неко друго субјективно право трећих лица, као и да су сви подаци наведени у захтеву за регистрацију истинити и потпуни; регистрант, такође, изјављује да назив домена не региструје противно начелу савесности, поштења и добрих пословних обичаја, те да назив домена неће свесно користити противно овим начелима; регистрант даје изричиту претходну сагласност и потврду да зна да губи право на одустанак од уговора када овлашћени регистар изврши регистрацију тог назива домена код РНИДС, односно када РНИДС упише назив домена у регистар националних интернет домена;

– све околности и докази на основу којих се изводи закључак да између тужиоца, као носиоца права на интелектуалној својини која је у свом вербализму битно слична или идентична с регистрованим националним доменом, регистранта као власника спорног домена, (не) постоји, нити је постојао било какав правни посао којим би се регулисало евентуално уступање права на употребу интелектуалне својине тужиоца (вербализам жигова), а које би било доказ да је регистрант имао право или неки други легитиман интерес да користи спорни национални интернет домен;

– постојање битне сличности или идентичности спорног домена и вербализма жига тужиоца, околност да ли иста доводи у забуну просечног корисника интернета и корисника роба и услуга тужиоца, односно корисника роба и услуга уопште (преварно навођење на бренд), односно сумња у погледу порекла садржаја на сајту на који упућује, односно где је лоциран спорни домен.

Арбитражна одлука мора обавезно да садржи: увод, изреку о предмету спора и образложење. Увод одлуке садржи назив Комисије, имена и презимена чланова арбитражног већа, пословно име или име и презиме, занимање и седиште, односно пребивалиште странака, њихових заступника или пуномоћника, кратко означење предмета спора и датум и место доношења одлуке. Изрека одлуке садржи одлуку арбитражног већа о тужбеном захтеву. Образложење садржи хронологију спора, ставове и релевантне наводе странака о чињеничним и правним питањима, доказе који су поднети и изведени и разлоге због којих је одлучено као у изреци.

Одлука се доставља електронским путем странама у спору и Регистру националног интернет домена Србије, и објављује на његовом сајту, а њен Изворник потписују сви чланови арбитражног већа. Одлука важи и када један арбитар пропусти или одбије да потпише одлуку, ако је одлуку потписала већина чланова арбитражног већа и на одлуци констатовала ускраћивање потписа својим потписима.

Одлука арбитражног већа је коначна и против ње нема места жалби. Одлука арбитражног већа се извршава по истеку рока од десет дана од дана пријема одлуке код Регистра, осим у случају да је страна у поступку доставила доказ о покретању поступка пред надлежним судом, када се извршење одлуке одлаже до правноснажности одлуке суда. О извршењу одлуке арбитражног већа стара се Регистар националних интернет домена (РНИДС).

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА #1

Свaкa влaститa имeницa уjeднo je и бренд. И ви стe бренд – у спорту и моди чести су брендови засновани на познатим спортистима, модним креаторима, сликарима и сл.

[/signoff]

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА #2

Кaдa кaжeмo Coca Cola вeћ зaмишљaмo, односно имамо асоцијацију на флaшу пићa, а саме рeклaмe чeстo су дoбрa пoдршкa млaдим брeндoвимa, jeр прoизвoдe или услугe jaчajу и oдржaвajу у живoтнoм циклусу. Интeрнeт прeтрaживaч пoд брeндoм Google нaпрaвиo je енормну врeднoст у тој мери да је дoбиo и свoj глaгoл у енглеском jeзику – прогуглати. О стварању, осмишљавању и развоју бренда брину се стручњaци – профилисани брeнд мeнaџeри.

[/signoff]

[signoff]

Највреднији брендови на свету

На адреси http://www.forbes.com/free_forbes/2005/0620/115tab.html можете пронаћи листу од 20 највреднијих брeндoвa, према мaгaзину Forbs, а на основу њихове процењене вредности.

[/signoff]

У поступцима јавних набавки интелектуалне својине, једнако се мора поштовати начело поступка јавне набавке које се односи на начело обезбеђивања конкуренције, као и начело једнакости понуђача, па је наручилац дужан да у свим фазама поступка обезбеди једнак положај свим понуђачима, са специфичношћу која се односи на посебна знања, искуства и вештине које имају носиоци интелектуалних креација

Као оригинална креација људског духа, интeлeктуaлнa свojинa је неодвојива од појединца. Препозната као својина, апсолутно право (erga omnes), она пoдстичe људскo ствaрaлaштвo, пoмeрa грaницe нaукe, подстиче стални развој тeхнoлoгиje и oбoгaћуjе свeт књижeвнoсти, музике, покрета, записа, умeтнoсти као такве. Центар интелектуалне својине јесте појединац (или група), у својству аутора, односно ствараоца/носиоца права, над интелектуалном креацијом.

Сâм пojaм интeлeктуaлнe свojинe oзнaчaвa пoсeбнa, спeцифичнa, прaвa кoja имajу aутoри, прoнaлaзaчи и oстaли нoсиoци прaвa интeлeктуaлнe свojине у виду скупа апсолутних oвлaшћeња кoje прaвни пoрeдaк једне зeмљe (уз законом прописана ограничења) признaje нoсиoцу прaвa интeлeктуaлнe свojинe.

Врста oвлaшћeњa и нaчин нa кojи сe она oствaруjу зaвисе oд предмета и врсте интелектуалне креације кojу штитимo. Захваљујући раном „дијагностиковањуˮ значаја интелектуалне својине, пoдручje интeлeктуaлнe свojинe jeднa je oд рeтких грaнa прaвa кoja уживa висoк стeпeн усaглaшeнoсти у вeћини прaвних систeмa – националних законодавстава у односу на међународне конвенције и стандарде у овој области.

Интeлeктуaлнa свojинa oзнaчaвa прaвa кoja сe oднoсe нa најшири спектар књижeвних, умeтничких и нaучних дeлa, интeрпрeтaциje, трајне аудио-визуелне дигиталне записе, рачунарске програме и базе података, прoнaлaскe у свим oблaстимa људскe aктивнoсти, нaучнa oткрићa, индустриjскe узoркe (дизајн), мoдeлe, фaбричкe, тргoвaчкe и услужнe жигoвe, кao и тргoвaчкa имeнa и тргoвaчкe нaзивe, топографије интегрисаних кола, зaштиту oд нeлojaлнe конкуренције и свa другa прaвa у вeзи сa интeлeктуaлном aктивнoшћу у индустриjскoj, нaучнoj, књижeвнoj и умeтничкoj oблaсти.

Јавне набавке добара, услуга и радова који чине интелектуалну својину

Наручилац, у смислу Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РСˮ, бр. 124/12, 14/14 и 14/15, у даљем тексту: ЗЈН), а који је дужан да примењује овај закон, препознат је као:

– корисник буџетских средстава у смислу Закона о буџетском систему („Сл. глaсник РСˮ, бр. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13 – испр., 108/13 и 142/14);

– правно лице основано у циљу обављања делатности које су у општем интересу, уколико је испуњен неки од следећих услова: да се више од 50% финансира из средстава наручиоца; да надзор над радом тог правног лица врши наручилац; да више од половине чланова органа управљања тог правног лица чине представници наручиоца;

– јавно предузеће, као прeдузeћe кoje oбaвљa дeлaтнoст oд oпштeг интeрeсa, a кoje oснивa Рeпубликa Србиja, aутoнoмнa пoкрajинa или jeдиницa лoкaлнe сaмoупрaвe, на које се односе одредбе Закона о јавним предузећима („Сл. глaсник РСˮ, бр. 119/12, 116/13 – aутeнтичнo тумaчeњe и 44/14 – др. зaкoн).

На основу ЗЈН-а, понуђач је лице које у поступку јавне набавке понуди добра, пружање услуга или извођење радова.

Понуђач у поступку јавне набавке надаље мора доказати:

1) да је регистрован код надлежног органа, односно уписан у одговарајући регистар;

2) да он и његов законски заступник није осуђиван за неко од кривичних дела;

3) да му није изречена мера забране обављања делатности, која је на снази у време објављивања, односно слања позива за подношење понуда;

4) да је измирио доспеле порезе, доприносе и друге јавне дажбине у складу с прописима Републике Србије или стране државе када има седиште на њеној територији;

5) да има важећу дозволу надлежног органа за обављање делатности која је предмет јавне набавке, ако је таква дозвола предвиђена посебним прописом.

Наручилац је дужан да од понуђача или кандидата захтева да при састављању својих понуда изричито наведу да су поштовали обавезе које произлазе из важећих прописа о заштити на раду, запошљавању и условима рада, заштити животне средине, као и да понуђач гарантује да је ималац права интелектуалне својине.

Код добара интелектуалне својине, посебно ауторског и сродних права – аутори су увек физичка лица, појединци или група аутора, коаутора, књижевних, научних, уметничких дела која чине:

(1) писaнa дeлa (књигe, брoшурe, члaнци, прeвoди, рaчунaрски прoгрaми, у билo кojeм oблику њихoвoг изрaжaвaњa, укључуjући и припрeмни мaтeриjaл зa њихoву изрaду и др.);

(2) гoвoрнa дeлa (прeдaвaњa, гoвoри, бeсeдe и др.);

(3) дрaмскa, дрaмскo-музичкa, кoрeoгрaфскa и пaнтoмимскa дeлa, кao и дeлa кoja пoтичу из фoлклoрa;

(4) музичкa дeлa, с рeчимa или бeз њих;

(5) филмскa дeлa (кинeмaтoгрaфскa и тeлeвизиjскa дeлa);

(6) дeлa ликoвнe умeтнoсти (сликe, цртeжи, скицe, грaфикe, скулптурe и др.);

(7) дeлa aрхитeктурe, примeњeнe умeтнoсти и индустриjскoг oбликoвaњa;

(8) кaртoгрaфскa дeлa (гeoгрaфскe и тoпoгрaфскe кaртe);

(9) плaнoви, скицe, мaкeтe и фoтoгрaфиje;

(10) пoзoришнa рeжиja.

Из угла ЗЈН-а, специфичност чини околност да се као аутори увек, и бeз изузeткa, јављају појединци или групе физичких лица, а никада привредна друштва, односно ретко регистровани предузетници. Привредна друштва, удружења, задужбине, легати, могу бити само заступници аутора и/или носиоци ауторских права, на основу овлашћења/пуномоћја или располагања имовинским правима аутора за живота или post mortem actoris.

Срoднa прaвa, зa рaзлику oд aутoрских, мoгу бити рeзултaт чинидбe физичкoг, aли и прaвнoг лицa, и у њих спaдajу: прaвo интeрпрeтaтoрa; прaвo прoизвoђaчa eмисиje; прaвo прoизвoђaчa фoнoгрaмa, oднoснo видeoгрaмa; прaвo прoизвoђaчa бaзe пoдaтaкa; прaвo првoг издaвaчa слoбoднoг дeлa и прaвo издaвaчa штaмпaних дeлa нa пoсeбну нaкнaду, у свeму у склaду сa oдрeдбaмa из Зaкoнa o aутoрскoм и срoдним прaвимa („Сл. глaсник РСˮ, бр. 104/09, 99/11 и 119/12).

Свa пoбрojaнa ауторска дела, као и нeпoбрojaне aутoрске фoрме и прeдмeти срoдних прaвa, мoгу бити прeдмeт у пoступку јавне набавке, у склaду и пo прaвилимa кoja прoписуje ЗJН, у набавци добара, услуга и радова, укључујући и добра која су део интелектуалне својине – индустријска својина: патент; жигови; дизајн; ознаке географског порекла и топографије полупроводничких производа.

Јавна набавка је набавка добара, услуга или радова од наручиоца, на начин и под условима прописаним ЗЈН-ом.

Уговор о јавној набавци је теретни уговор закључен у писаној или електронској форми између наручиоца и понуђача у складу са спроведеним поступком јавне набавке, који за предмет има набавку добара, пружање услуга или извођење радова.

Предмет уговора о јавној набавци из домена интелектуалне својине, веома често је:

– израда студија, анализа, пројектне документације, архитектонских решења, ентеријерских решења;

– дизајн у свим формама (од дизајна намештаја до дизајна аутомобила, новчаница, веб страница; прелома часописа; рекламног материјала);

– израда слогана, маркетинг кампања, графизма и вербализма знака као ознаке у промету робе и услуга;

– дизајн логотипа у пословању, новинарске услуге за потребе интерних и специјализованих часописа, услуге односа с јавношћу, писање извештаја за медије;

– израда патентне документације, израда документације везане за географске ознаке порекла, топографије интегрисаних кола;

– израда монографија, чланака, наменских рачунарских програма за потребе наручиоца, веб сајтова, телевизијских и радијских емисија, издаваштва, публицистике, дневне и периодичне штампе;

– израда наменских база података, производња емисије, видео/аудио материјала о пословању, презентација, промоција;

– услуге превођења, посебних аутсорсованих знања, вештина, производа и искустава из домена интелектуалне својине, а за потребе наручиоца;

– сва остала роба, услуге и добра квалификована као интелектуална својина, која представљају out source потребу наручиоца, уз обавезу спровођења поступка јавних набавки.

Како се квалификују понуде у поступку јавних набавки добара, услуга и радова који чине интелектуалну својину?

У поступцима јавних набавки интелектуалне својине, једнако се мора поштовати начело поступка јавне набавке које се односи на начело обезбеђивања конкуренције – наручилац је дужан да у поступку јавне набавке омогући што је могуће већу конкуренцију, односно начело једнакости понуђача – наручилац је дужан да у свим фазама поступка јавне набавке обезбеди једнак положај свим понуђачима, са специфичношћу која се односи на посебна знања, искуства и вештине које имају носиоци интелектуалних креација / својине, а која се не могу сматрати рестрикцијом услова и поступка јавне набавке (на пример, посебне физичке, гласовне, телесне, уметничке предиспозиције које пружалац интелектуалне услуге мора да има, а које чак не представљају ни посебне услове у датој јавној набавци).

Јавне набавке које за предмет имају интелектуалну престацију / радове, робу, услуге, најчешће се спроводе у отвореном поступку у којем сва заинтересована лица могу поднети понуду. Специфичност јавне набавке која за предмет има одређен аспект интелектуалне својине (зависно искључиво од предмета јавне набавке), спроводи се као конкурс за дизајн, поступак који наручилац примењује ради добијања дизајна или пројекта најчешће у области урбанистичког планирања, архитектуре и грађевинарства, инжењерства или информатике, при чему избор дизајна врши унапред образован жири, након спроведеног такмичења.

У поступцима јавне набавке услуга, може се догодити још једна специфичност која се односи на посебно право, тачније право на основу којег одређена лица могу обављати одређену делатност на одређеном географском подручју, а које је додељено или произлази из закона, посебног прописа или појединачног акта, односно уговора или споразума, који је донела, односно закључила Република Србија, територијална аутономија или локална самоуправа. Посебна права постоје у случају када је одређени субјекат носилац права на патент, жиг, географску ознаку порекла и сл. и када у пружању одређених интелектуалних услуга везаних за право на којима је искључиви носилац права коришћења и располагања, чини јединог субјекта који овим правом може располагати (на пример, носилац прва на географску ознаку: Champagne, Његушки пршут; жиг: Siemens, BMW, Bosch; дизајн: IKEA намештај и др.)

Конкурс за дизајн као поступак јавне набавке интелектуалне својине – дизајна, плана и пројекта

Наручилац спроводи конкурс за дизајн у областима урбанистичког планирања, архитектуре, грађевинарства, инжењерства и информатике, примењујући правила отвореног или рестриктивног поступка (осим ако ЗЈН-ом није другачије одређено).

Наручилац објављује позив за учешће на конкурсу за дизајн, на начин предвиђен за објављивање огласа о јавној набавци, а право на учешће на конкурсу не може бити ограничено на одређено географско подручје или део тог подручја; нити на основу захтева да учесници могу бити искључиво правна или физичка лица.

Конкурс за дизајн може бити организован као поступак који претходи додели уговора о јавним услугама или као поступак у којем се исплаћују награде учесницима.

У случају јавне набавке интелектуалне услуге, процењена вредност јавне набавке заснива се на процењеној вредности јавне набавке услуга, укључујући и могуће награде, односно накнаде учесницима.

У случају јавне набавке где се исплаћују награде учесницима конкурса, процењена вредност јавне набавке заснива се на укупном износу награда, односно накнада учесницима, укључујући и процењену вредност уговора о јавној набавци услуга који се може накнадно доделити у преговарачком поступку, ако наручилац у позиву за учешће на конкурсу није искључио такву могућност.

Дизајн, план или пројекат бира независни жири, а чланови жирија могу бити само физичка лица која нису у сукобу интереса по ЗЈН-у. Ако наручилац од учесника на конкурсу захтева посебне професионалне квалификације или искуство, најмање једна трећина чланова жирија мора имати најмање једнаке квалификације, односно искуство. Жири је самосталан у одлучивању и разматра анонимне дизајне, планове и пројекте искључиво на основу критеријума одређених у позиву за учешће и конкурсној документацији.

Жири саставља извештај о оцени дизајна, плана или пројекта, који потписују сви чланови жирија. Анонимност се мора поштовати до доношења одлуке жирија, односно састављања извештаја. По спроведеном поступку, наручилац објављује обавештење о резултатима конкурса у складу са ЗJН-ом.

Дакле, специфичност конкурса као поступка јавне набавке интелектуалног добра или услуге, јесте у формирању жирија квалификованог за исте услуге, односно, посебних услова – критеријума који су разрађени у позиву за учешће на конкурсу, односно конкурсној документацији. Посебне професионалне квалификације, у зависности од природе и предмета јавне набавке, могу у области интелектуалне својине бити на граници рестриктивних, али се у највећем броју случајева не могу тумачити као рестриктивне, већ опредељујуће за додељивање уговора о јавној набавци, а у вези с конкретним интелектуалним добром, услугом или престацијом. Ови посебни услови за пријаву на конкурс не могу се сматрати као класични додатни услови у поступку јавне набавке (где наручилац у конкурсној документацији одређује додатне услове за учешће у поступку јавне набавке у погледу финансијског, пословног, техничког и кадровског капацитета увек када је то потребно имајући у виду предмет јавне набавке).

Огласи у поступку јавне набавке путем конкурса за дизајн су:

1) позив за учешће на конкурсу за дизајн који садржи: назив, адресу и интернет страницу наручиоца; врсту наручиоца; опис и захтев у вези с дизајном, односно пројектом; начин и рок за предају дизајна, односно пројекта; посебне напомене ако је учешће резервисано за одређену професију; критеријум за оцену дизајна, односно пројекта; имена чланова жирија; да ли одлука жирија обавезује наручиоца; ако се додељују, број и вредност награда; да ли ће с победником бити закључен уговор; рок за доношење одлуке наручиоца; лице за контакт, и

2) обавештење о резултатима конкурса које садржи: назив, адресу и интернет страницу наручиоца; врсту наручиоца; опис и захтев у вези с пројектом, односно дизајном; укупан број учесника; број иностраних учесника; победника конкурса; награде.

Огласи о јавној набавци објављују се на Порталу јавних набавки и на интернет страници наручиоца. Наручилац може да објави позив за подношење понуда или пријава и у неком специјализованом листу према предмету конкретне јавне набавке, што је често случај кад је предмет јавне набавке интелектуална својина.

Како се примењује критеријум најниже понуђене цене као критеријум најповољније понуде, односно да ли се може применити у набавци добара, услуга и радова која чине интелектуалну својину?

Процењена вредност јавне набавке обухвата укупан плативи износ понуђачу и мора бити заснована на спроведеном испитивању, истраживању тржишта предмета јавне набавке, које укључује проверу цене, квалитета и других релевантних параметара у циљу да буде валидна у време покретања поступка.

Процена вредности интелектуалног добра, односно нечије интелектуалне својине и интелектуалног капитала, често је веома тешко одредива, јер не постоје стандардни модели за њено одређивање. Наиме, интелектуална својина и њена вредност често зависе од веома специфичних параметара који је формирају. На пример:

1) да ли је реч о добру, услузи или радовима који су предмет јавне набавке, а при чему је битан бренд (жиг) понуђача који гарантује квалитет пружене услуге/добра/радова, препознатљивост на домаћем и светском тржишту и сл. Јасно је да вредност јавне набавке не може бити иста ако се ангажује дизајнер намештаја локално развијеног бренда или се инсистира на квалитету и препознатљивости међународно признатог бренда. Оваквих примера у интелектуалној својини има много, и готово да су правило, а не изузетак.

2) да ли је реч о добру, услузи или радовима који су предмет јавне набавке, а при чему је у конкурсној документацији основ за пружање услуге неко признато право интелектуалне својине, које је вредновано на основу параметара за вредновање интелектуалног капитала и који битно опредељује цену услуге, односно робе и добара (набавка софтверског пакета Windows, светски признатог носиоца права, или пак неког мање познатог и реномираног софтверског пословног пакета) и др.

При израчунавању процењене вредности јавне набавке услуга, наручилац мора у вредност услуге да урачуна и све трошкове у вези са услугом које ће имати понуђач (за дизајн, архитектонске услуге, просторно планирање и сл. – накнаду или провизију).

При одређивању процењене вредности јавне набавке радова наручилац у вредност радова укључује и вредност свих добара и услуга који су неопходни за извршење уговора о јавној набавци радова, где је наручилац дужан да поред процењене вредности у одлуци о покретању поступка посебно наведе вредност материјала, добара и услуга које сâм обезбеђује. То је још једна специфичност код јавних набавки интелектуалних добара, где врста нарученог дела (најчешће ауторског), битно утиче на признате и нормиране трошкове аутора, односно понуђача, у односу на укупне трошкове у материјалу који се јављају. На пример, није иста јавна набавка у виду конкурса за дизајн зелене површине и за дизајн тродимензионалних дела – скулптуре у камену на зеленој површини и др.

Конкурсна документација у јавној набавци у којој се јавља интелектуална својина, има дисклејмер којим наручилац наводи да накнаду за коришћење патената, као и одговорност за повреду заштићених права интелектуалне својине трећих лица, сноси понуђач.

Веома често се (баш као и у примеру уговора који прати овај чланак), као понуђач у јавној набавци која за предмет има добро, услугу или радове из домена интелектуалне својине, јављају удружења аутора/стваралаца (у ЗЈН препознати као задруге у заједничкој понуди). Наиме, ауторска удружења наступају самостално, али за име и рачун групе понуђача интелектуалних услуга које заступају на основу посебног пуномоћја/чланства или овлашћења. Наручилац може да тражи од агенције, као заступника својих чланова (форма групе понуђача), да у понудама наведу имена и одговарајуће професионалне квалификације лица која ће бити одговорна за извршење уговора, и то је код ауторских уговора увек случај (наводе се имена, квалификације, посебна знања даваоца интелектуалне услуге или престације, као обавезан списак уговора с носиоцем понуде).

На самом крају, наводимо и преглед неких од услуга/добара из домена интелектуалне својине које ЗЈН препознаје и које су учестале у поступцима јавних набавки:

– рачунарске и друге везане услуге;

– услуге истраживања и развоја;

– услуге менаџментског консалтинга и друге везане услуге;

– архитектонске услуге;

– инжењерске услуге;

– услуге урбанистичког планирања и пејзажне архитектуре;

– услуге техничког тестирања и анализа;

– услуге енергетског прегледа и енергетске услуге;

– рекламне услуге;

– издавачке и штампарске услуге на хонорарној или уговорној основи;

– услуге у областима рекреације, културе и спорта.

[signoff]

Порекло појма

Израз intellectual property први пут сe спoмињe у сaчувaнoj прeсуди oкружнoг судa aмeричкe сaвeзнe држaвe Масачусетс из 1845. гoдинe. Ова прeсудa сe смaтрa првим писaним извoрoм кojи сaдржи тeрмин интeлeктуaлнe свojинe. У европској прaвнoj тeoриjи – литeрaтури Фрaнцускe, 1846. гoдинe изрaз propriété intellectuelle, први пут је упoтрeбиo Алфред Нион у свoм дeлу Droits Civils Des Auteurs, Artistes Et Inventeurs („Грађанска права аутора, уметника и проналазачаˮ).

[/signoff]

[blockquote] 

ПРИМЕР:

Уговор о јавној набавци out source интелектуалне услуге:

1) јавног предузећа за сопствене потребе;

2) ауторских студија стручних известилаца;

3) на основу овлашћења за заступање/пуномоћја које појединачни аутори дају свом струковном удружењу, које, у својству Понудиоца, закључује уговор о јавној набавци с Наручиоцем, како следи:

УГОВОР

Закључен, између:

1. ______ (у даљем тексту: Наручилац) које заступа __________, с једне стране

и

2. Удружења _____________ (у даљем тексту: Извршилац), које заступа ___________, с друге стране.

Члан 1.

Уговорне стране сагласно констатују:

– да је Наручилац спровео отворени поступак јавне набавке, сагласно члану 32. Закона о јавним набавкама, за јавну набавку услуга, број __/__/ (ознака организационе целине за чију потребу се расписује набавка);

– да је позив за подношење понуда у вези с предметном јавном набавком објављен на Порталу јавних набавки дана _________. године;

– да Понуда Извршиоца у отвореном поступку, која је заведена код Наручиоца, под бројем ____ од _________. године, у потпуности одговара захтеву Наручиоца из позива за подношење понуда и конкурсној документацији;

– да је Наручилац, на основу Понуде Извршиоца и Одлуке о додели уговора, изабрао Извршиоца за реализацију услуга: „Услуге стручних известилаца за потребе рада органа управљања Наручиоцаˮ.

Члан 2.

Предмет овог уговора је регулисање међусобних права и обавеза између Наручиоца и Извршиоца у вези са ангажовањем и посредовањем у исплати ауторских хонорара стручним известиоцима (сарадницима, експертима или специјалистима из појединих области) који учествују у раду органа Наручиоца.

У складу с позитивним прописима и успостављеним међусобним облигационим односима, Извршилац је заступник аутора, на основу чега и врши исплате свих ауторских хонорара ауторима који преносе право коришћења својих ауторских дела на Наручиоца.

Члан 3.

Ауторским делима из члана 1. овог уговора сматрају се писана дела – публицистичка, научна, стручна, књижевна и слична дела, дела ликовне уметности, фотографије, редакцијска дела, преводи, лектуре и друге прераде ауторских дела, стрипови, укрштенице и остала ауторска дела у складу са чланом 2. Закона о ауторском и сродним правима.

Члан 4.

Тело Наручиоца је стручно тело Директора које разматра елаборате, студије, инвестиционе програме и пројекте од интереса за рад и развој Наручиоца.

Председник тела именује стручне известиоце и чланове.

За стручне известиоце именују се експерти или специјалисти из појединих области.

Стручни известилац подноси свој писмени извештај секретару Савета у одређеном року.

Писмени извештај стручног известиоца треба да буде достављен свим члановима Савета благовремено, тј. најмање _________ дана пре заказане седнице стручног тела Наручиоца.

Извештај стручног известиоца треба да садржи:

– садржај, кратак опис и основне поставке у елаборату, студији, инвестиционом програму, односно пројекту с битним финансијским и осталим показатељима;

– стручно мишљење о основним проблемима и битне примедбе на усвојене поставке;

– све остале мање и веће примедбе и питања техничког, економског и финансијског карактера;

– своје предлоге и закључке.

Члан 5.

Наручилац и Извршилац су се сагласили да Наручилац доставља Извршиоцу спискове ангажованих стручних известилаца за конкретне седнице стручног тела Наручиоца, на основу којих ће се између Наручиоца и Извршиоца и ангажованих стручних известилаца закључивати појединачни ауторски уговори, а на основу којих се врши исплата ауторских хонорара за услуге из члана 2. овог уговора.

Спискови ангажованих стручних известилаца садржаће следеће податке:

– име и презиме стручног известиоца, његову адресу и назнаку општине становања,

– лични број грађана (ЈМБГ из личне карте),

– врсту услуге стручног известиоца, односно ауторског дела,

– број текућег рачуна аутора и назив банке код које је отворен,

– врста пензионог, здравственог и социјалног осигурања аутора и назив институције преко које се остварује, и

– нето износ ауторског хонорара.

Спискове ће потписати и оверити Наручилац.

Члан 6.

На основу списка ангажованих стручних известилаца из претходног члана, по одржаној седници стручног тела Наручиоца, Извршилац доставља рачун Наручиоцу који се обавезује да најкасније у року од _____ дана, од дана пријема рачуна уплати одговарајући износ Извршиоцу, налогом за пренос преко текућег рачуна Извршиоца, број _____код банке__________.

Плаћање по рачуну достављеном за стране ауторе који је изражен у еврима, врши се, такође, у динарима по званичном средњем девизном курсу Народне банке Србије на дан уплате.

Рачун садржи следеће податке:

– бруто износ ауторског хонорара за сваког аутора, који представља нето износ хонорара аутора увећан за порезе и доприносе утврђене позитивним законима,

– износ провизије Извршиоца у % и номиналном износу за сваког аутора,

– укупну суму свих појединачних нето хонорара аутора увећане за провизију Извршиоца и порезе и доприносе утврђене позитивним законима, као укупан (бруто) износ за уплату Наручиоца.

Члан 7.

Укупна вредност уплата Наручиоца Извршиоцу неће прећи износ од ____________ динара (укупан износ јавне набавке).

Вредност наведена у ст. 1. овог члана обухвата збир свих нето ауторских хонорара стручних известилаца, збир свих припадајућих пореза и доприноса и збир свих провизија Извршиоца.

Извршиоцу припада накнада, у виду провизије, за обављање ових услуга и износи 2% од бруто хонорара и пада на терет Наручиоца, као и порези и доприноси на ауторске хонораре.

Члан 8.

Извршилац се обавезује да изврши нето исплате стручним известиоцима и уплати одговарајуће порезе и доприносе у складу с важећим прописима, у року од ______ дана уплате бруто износа Наручиоца на рачун Извршиоца.

Извршилац се, такође, обавезује да без одлагања достави Наручиоцу доказ о исплати ауторских хонорара стручним известиоцима.

Члан 9.

У случају раскида уговора, у смислу овог члана, уговорне стране ће измирити своје обавезе настале до дана раскида.

Члан 10.

Уколико Наручилац услед неиспуњења или неблаговременог испуњења уговорених обавеза Извршиоца претрпи штету, поред уговорне казне може захтевати и накнаду штете.

Члан 11.

У случају колизије текстова овог уговора, конкурсне документације и понуде првенствено се примењују одредбе овог уговора, затим текст конкурсне документације и на крају понуде.

Члан 12.

У случају спора уговорне стране су сагласне да ће сва спорна питања у вези с реализацијом овог уговора решавати споразумно, а уколико у томе не буду успеле, спор ће решити пред надлежним судом у _________.

Члан 13.

Овај уговор се закључује на одређено време, на период од годину дана, рачунајући од дана обостраног закључења овог уговора, односно до испуњења износа уговорене вредности из члана 7. ст. 1. уколико исти буде реализован пре истека рока од годину дана.

Члан 14.

Овај уговор се примењује када га обе стране потпишу.

Овај уговор сачињен је у 6 (словима: шест) истоветних примерка од којих су по три за Извршиоца и Наручиоца.

Извршилац                                                                                        Наручилац

___________                                                                                      __________

[/blockquote] 

Законски текст не може, нити му је то смисао, да третира све појединачне случајеве на које се потенцијално односи, како из аспекта стваралаца, тако и из аспекта корисника интелектуалне својине. Стога је чест случај да се прописи који регулишу ову материју у конкретним ситуацијама „преклапају” с грађанскоправним, облигационоправним, радноправним и другим сферама, а то може бити извор бројних нејасноћа

#1 Може ли ИТ стручњак, стваралац софтвера (рачунарског програма), односно базе података, свој програм заштитити у Републици Србији као техничку иновацију (патент) или као ауторско дело?

Одредбама Закона о патентима („Сл. гласник РС”, бр. 99/2011), чланом 7, прописано је да је патент право које се признаје за проналазак из било које области технике, који је нов, који има инвентивни ниво и који је индустријски применљив (предмет проналаска који се штити патентом може бити производ, поступак, примена производа и примена поступка). Проналасцима, у смислу овог закона, не сматрају се нарочито: открића, научне теорије и математичке методе; естетске креације; планови, правила и поступци за обављање интелектуалних делатности, за играње игара или за обављање послова; програми рачунара; приказивање информација.

С друге стране, Закон о ауторском и сродним правима („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009, 99/2011 и 119/2012, у даљем тексту: ЗАСП), у члану 2. предвиђа да је ауторско дело оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и на допуштеност јавног саопштавања његове садржине. Ауторским делом сматрају се, нарочито: писана дела (књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми у било којем облику њиховог изражавања, укључујући и припремни материјал за њихову израду и др.).

Члан 5. даље предвиђа да се збирком сматра и база података, без обзира на то да ли је у машински читљивој или другој форми и која, с обзиром на избор и распоред саставних делова, испуњава услове оригиналности.

На основу свега наведеног, ИТ стручњак, односно било који стваралац софтвера, рачунарског програма, односно базе података, може свој програм заштитити у Републици Србији као ауторско дело на основу одредаба ЗАСП-а, у којима су инкорпорирана решења из међународних уговора и споразума који третирају ову област и која су хармонизована с решењима из ЕУ директива.

#2 Да ли је исправна пракса у раду органа државне управе да се појединци, односно радне групе за израду закона називају „аутором закона”, односно „ауторским тимом на изради закона, подзаконских аката и других прописа за примену закона”?

Чланом 6. ЗАСП-а, изричито је предвиђено да ауторскоправном заштитом нису обухваћене опште идеје, поступци, методе рада или математички концепти, као такви, као и начела, принципи и упутства који су садржани у ауторском делу. Ауторским делом не сматрају се: закони, подзаконски акти и други прописи; службени материјали државних органа и органа који обављају јавну функцију; службени преводи прописа и службених материјала државних органа и органа који обављају јавну функцију; поднесци и други акти у управном или судском поступку.

Дакле, сви запослени, односно по уговору ангажовани ствараоци наведених законских и других прописа, односно превода, због значаја предмета рада, изузети су од одредаба ауторскоправне заштите и не могу бити квалификовани као аутори, односно носиоци ауторског и/или сродних права.

Стога није исправна пракса да се било који појединац представља као аутор закона, односно законског текста, нити се радна група на изради ових прописа може назвати ауторским тимом који је учествовао у изради законског текста. То даље значи да ни појединци ни групе у овим ситуацијама не могу потраживати морална нити имовинска ауторска права које предвиђа ЗАСП.

#3 Да ли преводилац у државној администрацији, односно јавним предузећима које је основала Република Србија има признато ауторско право на преводима које створи у радном односу?

На основу одредаба ЗАСП-а, предвиђено је да се прераде ауторских дела сматрају ауторским делом ако испуњавају услове оригиналности и материјалне форме. Дело прераде је дело у којем су препознатљиви карактеристични елементи прерађеног (изворног) дела и у том контексту, ауторским делом прераде (изведено дело из оригиналног почетног ауторског дела) сматрају се и преводи. Преводилац је аутор који у складу са ЗАСП-ом има ауторска права на свом преводу (по раније прибављеној сагласности аутора изворног дела или носиоца права на изворном делу), како морална тако и имовинска права, осим у случајевима предвиђеним чланом 6. ЗАСП-а када се ради о службеним преводима прописа и службених материјала државних органа и органа који обављају јавну функцију.

На основу изнетог, преводилац запослен у јавној администрацији, односно јавним предузећима које је основала Република Србија, нема признато ауторско право на својим преводима створеним у радном односу.

#4 Да ли ствараоци дела ликовне уметности и вајарства имају право увида и накнаде од прве и сваке даље продаје њиховог ауторског дела и на који начин то право могу остваривати у Републици Србији?

Одредбама члана 35. ЗАСП-а, стипулисано је тзв. право слеђења које има аутор ако је оригинал дела ликовне уметности после прве продаје од стране аутора поново продат. У том случају, аутор има право да буде обавештен о продаји и новом власнику, као и да потражује накнаду у обиму који је прописан овим чланом. Као оригинална дела ликовних уметности сматрају се: слике, цртежи, колажи, графике, фотографије, таписерије, скулптуре, уметничка дела израђена у керамици, стаклу или другом материјалу и слична дела која је аутор створио својеручно. Оригиналом дела ликовне уметности сматрају се и умножени примерци тог дела (репродукције), ако их је у ограниченом броју израдио сâм аутор или лице које је он овластио. Такви примерци морају бити нумерисани и потписани на уобичајен начин или од аутора на други начин обележени.

Право ствараоца дела ликовне уметности односи се на све радње препродаје у које су као продавци, купци или посредници укључена лица која се професионално баве трговином уметничким делима, као што су продајни салони, уметничке галерије, аукцијске куће и сл. За обавезу према аутору дела солидарно одговарају продавац, купац и посредник.

Независно од продајне цене оригинала, накнада на основу права слеђења не сме да износи више од 1.300.000 динара. Лица која се професионално баве трговином уметничким делима, дужна су да у року од 30 дана од дана када је продаја извршена, обавесте аутора о износу продајне цене, имену, односно називу и адреси продавца, купца и посредника. Обавеза плаћања накнаде из овог члана доспева у року од 30 дана од дана када је продаја извршена.

На основу изнетог, аутори дела ликовне уметности имају право увида и накнаде у вези с првом и сваком даљом продајом свог ауторског дела од овлашћених лица (галериста и др.).

#5 Да ли архитекта, кога је ангажовао инвеститор (власник зграде) на изради архитектонског решења тродимензионалног здања, има прече право на израду будућих адаптација на згради?

У члану 38. ЗАСП предвиђа прече право аутора на прераду примерка дела архитектуре. Наиме, ако власник грађевине, као материјализованог примерка дела архитектуре, има намеру да врши одређене измене на грађевини, обавезан је да прераду дела прво понуди аутору ако је он доступан. Аутор је дужан да се о понуди власника грађевине изјасни у року од 30 дана од дана пријема понуде.

Аутор архитектонског дела не може да се противи изменама свог дела ако је потреба за изменама дела произашла из околности, као што су сигурносни или технички разлози. Ако се измене на грађевини врше према делу прераде које није сачинио аутор, морају се поштовати морална права аутора.

На основу наведеног, власник грађевине има обавезу да за све измене оригиналног архитектонског решења на основу кога је настала грађевина, архитекти који је израдио основни архитектонски пројекат прво понуди да изврши ове измене, а тек уколико он то одбије или није доступан, под истим условима адаптацију повери неком другом.

#6 Када је коришћење легално купљеног примерка рачунарског програма у складу са Законом о ауторском и сродним правима?

Чланом 47. ЗАСП-а предвиђено је да ако је ауторско дело рачунарски програм, лицу које је на законит начин прибавило примерак рачунарског програма дозвољено је да, ради сопственог уобичајеног наменског коришћења програма, без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде: смешта програм у меморију рачунара и пушта програм у рад; отклања грешке у програму, као и да врши друге неопходне измене у њему које су у складу с његовом сврхом, ако уговором није другачије одређено; начини један резервни примерак програма на трајном телесном носачу; изврши декомпилацију програма искључиво ради прибављања неопходних података за постизање интероперабилности тог програма с другим, независно створеним програмом или одређеном рачунарском опремом, под условом да тај податак није био на други начин доступан и да је декомпилација ограничена само на онај део програма који је неопходан за постизање интероперабилности.

Податак добијен декомпилацијом за потребе интероперабилности, не сме се саопштавати другима или користити за друге сврхе, посебно за стварање или пласман другог рачунарског програма којим би се повредило ауторско право на првом. Декомпилацију може извршити непосредно лице које је на законит начин прибавило примерак рачунарског програма или друго стручно лице које ради по његовом налогу.

#7 Треба ли наследник да покрене оставински поступак за одлучивање о наследним правима на интелектуалној својини покојног аутора и због чега је то важно?

Оставинска расправа је врста ванпарничног поступка који се спроводи након смрти једног лица, а чији је циљ расподела имовине преминулог на његове законске или тестаментарне наследнике. Према слову закона, оставинска расправа се покреће било по службеној дужности, било по захтеву заинтересованог лица. У теорији, суд би у року од 30 дана од смрти покојника требало од надлежног органа локалне самоуправе, који обавља послове матичара, да добије смртовницу, документ који, поред констатације смрти, треба да садржи и податке о његовој имовини, попис и њену процену, па да на основу смртовнице покрене оставински поступак по службеној дужности. Нажалост, пракса је таква да оставински поступак готово увек покреће неко од наследника и управо су наследници ти који, уз предлог за покретање поступка, достављају суду списак покретне и непокретне имовине покојника.

Чланом 58. ЗАСП-а предвиђено је да наследници аутора могу вршити овлашћења која се тичу моралних права аутора, осим права на објављивање необјављеног дела, ако је аутор то забранио, и права на измену дела. Заштиту моралних права аутора која се тичу патернитета, интегритета дела и забране недостојног искоришћавања дела, осим наследника, могу вршити и удружења аутора, као и институције из области културе, науке и уметности.

Чланом 59. ЗАСП-а предвиђено је да се имовинска права аутора наслеђују.

Дакле, да би наследници располагали интелектуалном оставштином покојног сродника, потребно је да имају оставинско решење с клаузулом извршности, које прецизира, поред све покретне и непокретне имовине, и интелектуалну имовину покојног аутора, било таксативно набројану било као целину у фундусу интелектуалних добара покојника. Тек на основу оставинског решења снабдевеног клаузулом извршности, наследници у правном промету могу даље располагати објављеним и необјављеним интелектуалним добрима поч. аутора, пословима inter vivos, за период од 70 година post mortem actoris.

#8 Да ли аутор, закључивањем ауторског уговора, преноси на корисника сва ауторска права на свом делу?

Члановима 61–69. ЗАСП-а предвиђено је да аутор дела (независно од конкретног предмета), односно његов правни следбеник може другом лицу уступити поједина или сва имовинска права на своме делу. Уступање имовинских права може бити искључиво или неискључиво. У случају искључивог уступања имовинских права, једино је стицалац права овлашћен да ауторско дело искоришћава на начин прописан уговором, као и да уз посебну дозволу аутора, односно његовог правног следбеника уступа другима то право. Право које стицалац права уступа другима је неискључиво право, ако уговором није другачије одређено.

У случају неискључивог уступања имовинских права, стицалац права није овлашћен да забрани другоме да искоришћава ауторско дело, нити је овлашћен да другоме уступа своје право. Ако у уговору није назначено да је реч о искључивом или неискључивом уступању, сматра се да је у питању неискључиво уступање имовинских права.

Уступање имовинских права може бити предметно, просторно и временски ограничено.

Лице које је уступањем стекло имовинско право од аутора или његовог наследника то своје право може у целини пренети на другог уз дозволу аутора, односно ауторовог наследника. Дозвола аутора, односно ауторовог наследника није потребна у случају преноса привредног друштва које је носилац имовинског права.

Пренос својине на оригиналном примерку ауторског дела не подразумева стицање ауторских права на делу. Уступање имовинских права за дело које још није створено дозвољено је под условом да се одреде врста будућег дела и радње искоришћавања дела. Уступање имовинских права за сва будућа дела једног аутора, као и за још непознате облике искоришћавања дела ништаво је.

Ауторским уговором се ауторска права уступају или преносе у целини. На ауторски уговор примењују се одредбе закона којима се уређују облигациони односи, ако одредбама овог закона није другачије одређено. Ауторски уговори се закључују у писаној форми, ако овим законом није другачије одређено.

У сумњи о садржини и обиму права које се уступа, односно преноси ауторским уговором, сматра се да је уступљено, односно пренесено мање права. Дозвола за објављивање дела, за бележење дела на носач звука или слике и дозвола за емитовање дела морају бити изричито уговорене, ако одредбама овог закона није другачије одређено.

Уступање, односно пренос одређеног права на искоришћавање дела не подразумева и уступање, односно пренос права на ауторску накнаду у случајевима искоришћавања ауторског дела по основу законске лиценце. Уступање, односно пренос одређеног права на искоришћавање дела подразумева и давање дозволе за оне измене на делу које су технички неминовне или уобичајене за тај начин искоришћавања дела.

Као што се из наведеног може закључити закључењем ауторског уговора као inter vivos посла у правном промету, аутор, односно носилац ауторског права не мора пренети на корисника сва имовинска права које предвиђа ЗАСП. Напротив, ЗАСП ауторски уговор тумачи у корист аутора увек када постоје недоумице о обиму пренетог права на корисника, а чести инструменти ауторских уговора јесу предметна, просторна и временска ограничења у обиму коришћења ауторског дела од стране корисника. Посебно је битно нагласити да пренос права на појединим видовима коришћења ауторског дела мора бити посебно уговорен, односно, да је уступање имовинских права за сва будућа дела једног аутора и за још непознате облике искоришћавања дела ништаво.

#9 Која су права писаца у односу на издаваче?

Издавачки уговор је именовани ауторски уговор посебно стипулисан одредбама чл. 73–81. ЗАСП-а. Овим уговором аутор, односно други носилац ауторског права уступа, односно преноси на издавача право на умножавање ауторског дела штампањем, и на стављање у промет тако умножених примерака дела, а издавач се обавезује да дело умножи и примерке стави у промет, као и да за то аутору, односно другом носиоцу ауторског права плати накнаду, ако је она уговорена. Ако ауторско дело које је предмет издавачког уговора није објављено, ауторским уговором се издавачу даје дозвола за објављивање дела. Издавачким уговором аутор, односно други носилац ауторског права издавачу може уступити, односно пренети право на превођење свог дела, као и овлашћење на умножавање и стављање у промет преведеног дела.

Издавачки уговор чији је предмет издавање чланака, цртежа и других ауторских прилога у новинама и периодичној штампи не мора бити закључен у писаној форми. Ако није другачије уговорено, уступање права на основу издавачког уговора је искључиво (не односи се на издавање чланака, цртежа и других ауторских прилога у новинама и периодичној штампи).

Поред обавезних елемената ауторског уговора, издавачки уговор садржи и следеће:

1) рок у коме је аутор, односно други носилац ауторског права дужан да издавачу преда уредан рукопис или други оригинални примерак дела, како би издавачу омогућио умножавање дела (ако није другачије уговорено, тај рок износи годину дана од дана закључења уговора);

2) рок у коме је издавач дужан да отпочне с пуштањем примерака дела у промет (ако није другачије уговорено, тај рок износи годину дана од дана пријема уредног рукописа или другог оригиналног примерка дела);

3) број издања који је издавач овлашћен да изда (ако није другачије уговорено, издавач има право само на једно издање дела);

4) висину тиража једног издања (ако висина тиража није уговорена, а из пословних обичаја или других околности очигледно не произлази другачије, тираж износи 500 примерака);

5) рок у којем издавач, по исцрпљењу тиража претходног издања, мора отпочети с пуштањем у промет примерака наредног издања, ако је оно уговорено (ако није другачије уговорено, тај рок износи годину дана од дана кад је аутор то захтевао);

6) изглед и техничку опрему примерака дела.

Обавеза је издавача: да се стара о промету примерака дела и да о томе повремено обавештава аутора, односно другог носиоца ауторског права, на његов захтев; да аутору, односно другом носиоцу ауторског права, на његов захтев, у одговарајућој фази техничког процеса умножавања дела омогући коректуру; да приликом припреме сваког наредног издања дела омогући аутору да унесе одговарајуће измене, под условом да то не мења карактер дела и да, имајући у виду целину издавачког уговора, не представља несразмерно велику обавезу за издавача.

Рукопис или други оригинални примерак ауторског дела који је предат издавачу не постаје својина издавача, осим чланака, цртежа и других прилога у новинама и периодичној штампи, или ако је уговором другачије одређено.

#10 Да ли се издавачким уговором издавачу аутоматски уступа и право на електронско издање?

Издавач који је прибавио право да изда дело у форми књиге има током периода од три године од дана закључења издавачког уговора прече право прибављања права на умножавање дела и стављање у промет примерка тог дела у форми електронског записа. Прече право престаје ако издавач у року од 30 дана од дана учињене понуде у писаној форми не прихвати понуду аутора, односно другог носиоца ауторског права.

На основу наведеног, издавач без изричите сагласности аутора, стипулисане у издавачком уговору, не може да врши припрему, односно техничко прилагођавање ауторског дела које је предмет издавачког уговора за објављивање у форми електронског издања. Електронско издање, као и свако друго конвенционално издање, мора добити свој каталошки број (ISBN), и као такво бити изричито предвиђено одредбама издавачког уговора.

#11 Да ли је по истеку 70 година од смрти аутора ауторско дело увек слободно за коришћење, односно могу ли се „преклапати” рокови ауторскоправне и сродноправне заштите?

Одредбама чл. 102–107. ЗАСП-а предвиђено је да имовинска права аутора трају за живота аутора и 70 година после његове смрти (post mortem actoris), док морална права аутора трају и по престанку трајања имовинских права. Имовинска права коаутора престају по истеку 70 година од смрти коаутора који је последњи умро. Имовинска права на делу чији се аутор не зна (анонимно дело или дело под псеудонимом) престају по истеку 70 година од дана објављивања дела. Ако аутор открије свој идентитет пре наведеног рока, имовинско право траје као да је идентитет аутора познат од дана објављивања дела. Ауторско право на колективним делима траје 70 година од дана законитог објављивања дела.

Ако се почетак рока трајања ауторског права рачуна од објављивања дела, а дело је објављивано у наставцима, за сваки наставак тече засебан рок заштите. За филмско дело рок трајања ауторског права истиче 70 година од смрти режисера, сценаристе, аутора дијалога или композитора музике посебно компоноване за филм, зависно од тога ко од њих последњи умре.

За дела за која се рок заштите не рачуна од смрти аутора или коаутора, а која нису законито објављена током 70 година од њиховог настанка, заштита престаје истеком тог рока. Рокови за потребе утврђивања датума престанка имовинских права аутора рачунају се од 1. јануара године која непосредно следи за годином у којој се десио догађај који је релевантан за почетак рока.

По истеку рока трајања имовинских права аутора, о заштити моралних права аутора старају се удружења аутора и институције из области културе, науке и уметности. Поред субјеката из ст. 1. овог члана, свако лице има право да штити патернитет и интегритет дела, као и да се супротстави сваком облику недостојног искоришћавања ауторског дела.

Чланом 147. трајање сродних права предвиђено је на следећи начин: имовинска права интерпретатора трају 50 година од дана настанка интерпретације. Ако је интерпретација снимљена и законито издата или објављена током тог рока, право траје 50 година од дана првог издавања или објављивања, зависно од тога који је датум ранији. Морална права интерпретатора трају и по престанку трајања његових имовинских права. Право произвођача фонограма, односно произвођача видеограма траје 50 година од дана настанка фонограма, односно видеограма. Ако је фонограм, односно видеограм законито издат или објављен током тог рока, право престаје 50 година од дана тог издавања или објављивања, зависно од тога који је датум ранији. Право произвођача емисије траје 50 година од дана првог емитовања заштићене емисије. Право произвођача базе података траје 15 година од дана настанка базе података. Ако је база података учињена доступном јавности на било који начин током тог рока, право траје 15 година од тог дана. Ако настану битне промене у селекцији или уређењу садржаја базе података, рок из ст. 4. овог члана продужава се за још 15 година. Битним променама у селекцији или уређењу садржаја базе података сматрају се додавање, брисање или поправљање целе базе података или дела њеног садржаја који за резултат имају нову верзију базе података. Право првог издавача слободног дела траје 25 година од дана првог издавања или првог саопштавања јавности на други начин. Право издавача штампаних издања на посебну накнаду траје 50 година од законитог издавања дела.

Рокови за потребе утврђивања датума престанка имовинских права носилаца сродних права рачунају се од 1. јануара године која непосредно следи за годином у којој се десио догађај који је релевантан за почетак рока.

На основу наведеног, извесно је да дела нису увек слободна по истеку 70 година по смрти аутора (односно последњег коаутора), јер продужетак режима дела, где је за коришћење потребна дозвола, односно плаћена евентуална накнада за коришћење, може да се догоди ако је предмет коришћења сродно право настало на ауторском делу у тзв. јавном домену (на пример, ауторска дела Моцарта слободна су за коришћење и у јавном домену, али интерпретација дела Моцарта од стране оркестра као и аудио или аудиовизуелни запис, стварају ново сродно право интерпретатора, односно произвођача видеограма и фонограма, с роковима које ЗАСП предвиђа).

#12 Да ли се и коме корисници музике могу жалити на рад регистрованих колективних организација за остваривање ауторског и сродних права, пре подношења тужбе стварно и месно надлежном суду?

Члановима 188–191. ЗАСП-а, предвиђен је надзор над радом организација које колективно остварују ауторска, односно поједина сродна права, посебно имајући у виду монополски статус ових организација установљен законом. Надзор над радом организације врши надлежни орган који контролише да ли организација обавља своје послове у складу са издатом дозволом и у складу са одредбама овог закона. Тај орган у Републици Србији јесте Завод за интелектуалну својину са седиштем у Београду, којем заинтересовани писменим путем могу упутити захтев за оцену појединачне конкретне ситуације коју у пракси имају с регистрованим колективним организацијама које послују на територији Републике Србије.

Свака регистрована колективна организација је дужна да, ради остваривања надзора, доставља надлежном органу: годишњи извештај о пословању, годишњи обрачун накнада и извештај овлашћеног ревизора; споразуме између организације и репрезентативних удружења корисника; измене статута, тарифе и њихове измене, план расподеле накнаде и његове измене, све друге опште акте и њихове измене, уговоре са одговарајућим иностраним организацијама, судске и управне одлуке у којима је организација једна од страна. Организација ове податке доставља у року од 15 дана од дана њиховог усвајања, односно добијања извештаја, односно од дана настанка промене.

Свака регистрована колективна организација дужна је да за сваку пословну годину, у року од шест месеци од њеног завршетка, усвоји, односно прибави: годишње извештаје органа управљања и надзорних органа о износу наплаћених накнада, њиховој расподели, пословању колективне организације, извршавању споразума закључених с репрезентативним удружењима корисника и о извршавању уговора склопљених са иностраним организацијама; извештај овлашћеног ревизора; предлог финансијског плана организације за наредну годину који укључује план трошкова њеног пословања.

Годишњи извештај о пословању, годишњи обрачун накнада и књиговодство морају бити предмет ревизије. Ревизију пословања организације може обавити само овлашћени ревизор, у складу са законом којим се уређује рачуноводство и ревизија. На извештај ревизора сходно се примењују одредбе закона којим се уређује рачуноводство и ревизија.

Надлежни орган има право да његови представници присуствују седницама органа организације, као и право увида у пословне књиге и другу пословну документацију. Представник надлежног органа има право да на седницама органа организације износи мишљење о свим питањима која се односе на послове колективног остваривања ауторског и сродних права и на поштовање законских прописа, без права гласа. Надлежни орган може захтевати од организације писмени одговор у вези с питањима која се односе на делатност и пословање организације.

Ако утврди неправилности у раду организације, надлежни орган ће указати на њих, наложити спровођење мера за њихово отклањање и одредити рок за отклањање неправилности.

Пре подношења тужбе, на конкретне неправилности у раду регистрованих колективних организација, могу указати сви појединци, као и привредна друштва и друга правна лица који су корисници репертоара колективних организација, и на ове неправилности у форми писменог захтева указати надлежном органу, који има законски рок да на њих писменим путем одговори.

#13 Осим према Закону о правној заштити индустријског дизајна, може ли дизајнер своја дизајнерска решења заштитити и по основу Закона о ауторском и сродним правима?

Индустријски дизајн штити се на основу одредаба Закона о правној заштити индустријског дизајна („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009) ако је нов и ако има индивидуални карактер.
Индустријски дизајн се сматра новим ако идентичан индустријски дизајн није постао доступан јавности пре дана подношења пријаве за признање тог индустријског дизајна, или ако не постоји раније поднета пријава за признање идентичног индустријског дизајна. У случају да је затражено право првенства, сматраће се да је индустријски дизајн нов ако није постао доступан јавности пре дана признатог права првенства.
Индустријски дизајн има индивидуални карактер ако се укупан утисак који оставља на информисаног корисника разликује од укупног утиска који на тог корисника оставља било који други индустријски дизајн, а који је постао доступан јавности пре дана подношења пријаве индустријског дизајна, или дана признатог права првенства супротстављеног индустријског дизајна. Приликом утврђивања индивидуалног карактера индустријског дизајна узима се у обзир степен слободе и објективно ограничење аутора приликом стварања дизајна конкретног производа, проузроковано технолошким и функционалним карактеристикама тог производа.

Индустријски дизајн представља тродимензионални или дводимензионални изглед целог производа, или његовог дела, који је одређен његовим визуелним карактеристикама, а посебно линијама, контурама, бојама, обликом, текстуром и материјалима од којих је производ сачињен, или којима је украшен, као и њиховом комбинацијом.

Под спољашњим изгледом производа подразумева се укупан визуелни утисак који производ оставља на информисаног потрошача или корисника. Информисани потрошач или корисник је појединац који се редовно сусреће с производом о којем је реч.

Тродимензионални индустријски дизајн је творевина која се састоји од тродимензионалних карактеристика, на пример, нови модел аутомобила или намештаја и сл. Дводимензионални индустријски дизајн састоји се од дводимензионалних карактеристика (слика, шара, мустра, орнамент, распоред линија и сл.). Индустријски дизајн мора да буде погодан за индустријску примену, да се може производити на занатски или индустријски начин. У противном се ради о „уметничком делу” које може да се штити само по основу ауторског права.

Предмети индустријског дизајна, квалификовани су да се штите као ауторска дела, уколико задовољавају критеријум оригиналности, у свему с моралним и имовинским правима које предвиђа ЗАСП.

Дакле, осим према Закону о заштити индустријског дизајна, дизајнер своја дизајнерска решења може штитити и по основу квалификације дизајна као ауторског дела, и за потребе доказивања извршити и факултативну евиденцију ауторских дела (чл. 202. и 203. ЗАСП-а).

Евиденција предвиђа да носиоци ауторског и сродних права, ради обезбеђења доказа, примерке својих дела и предмета заштите сродних права могу да депонују код надлежног органа. Примерци дела и предмета сродних права који се депонују морају бити у форми писаног документа (рукопис, штампани текст, музичка партитура), звучног, визуелног или аудиовизуелног записа или у дигиталној форми.

Носилац ауторског и сродних права дужан је да приликом депоновања и уношења у евиденцију ауторског дела или предмета заштите сродног права дâ истинит и потпун податак о свом ауторском делу и предмету заштите сродног права. Подаци у евиденцији сматрају се истинитим док се супротно не докаже.

Уношење у евиденцију и депоновање примерака ауторских дела и предмета сродних права ни на који начин не утиче на настанак и трајање права која су утврђена овим законом.

autorsko.pravo@legeartis.rs

Дуго је важила заблуда да су ауторска дела која се јавности саопштавају путем интернета слободна за коришћење и да их сви могу користити без дозволе носиоца права. Свако дело, међутим, квалификовано као ауторско, ужива ауторскоправну или сродноправну заштиту, независно од околности да ли је јавно објављено на материјалној или нематеријалној подлози, као што је интернет

Свакодневно читање електронских новина, уживање у музици на интернету, коришћење фотографија, гледање директних преноса путем интернета, концерата, балета, оперских арија, свакодневно претраживање база података, виртуелних библиотека, читање електронских књига, гледање филмова, коришћење софтвера, коришћење превода, веб дизајна, интернет домена, који представљају вербализам битан за пословање појединаца и привредних друштава (на пример, интернет домен yahoo.com у односу на заштићени жиг yahoo), коришћење ентеријерских, дизајнерских и иновативних решења на интернету – све је то коришћење интелектуалне својине.

Ако нам се претраживањем с рачунара у Србији допадне фотографија неког фотографа с Новог Зеланда, па исту фотографију преузмемо у неком од електронских формата и искористимо је за своју монографију, рекламу, флајер – да ли на овај начин нарушавамо ауторска права? Да ли је све то дозвољено и како контролисати коришћење путем интернета? Посебно, како квалификовати да ли је коришћење за личне или комерцијалне потребе? Који ће се закон применити на „повредиоца” из Србије који је неовлашћено искористио фотографију фотографа с Новог Зеланда, а потом је укључио у рекламу која је снимљена у Великој Британији? На сва та питања одговарају нам национални закони и међународне конвенције који регулишу питања интелектуалне својине, посебно ауторског права.

Сматра се да је настанак интернета означио почетак велике кризе ауторског права. С једне стране, имамо такозвано слободно, односно свима лако доступно коришћење садржаја које је у складу са идејом социјалне правде и равноправне могућности да сви приступамо садржајима без ограничења, за потребе едукације, информисаности, науке, образовања, естетике, а с друге стране, чињеницу да су интелектуална својина, посебно ауторска дела, власништво њиховог творца који за коришћење сопственог дела треба да добије одговарајући економски еквивалент. И напослетку, ту је и чињеница да су права интелектуалне својине територијалног карактера (ниво националних закона), а да интернет брише све границе коришћења, паи неовлашћеног коришћења ових садржаја.

Дуго је важила заблуда да су ауторска дела која се јавности саопштавају путем интернета слободна за коришћење (у виртуелном јавном домену) и да их сви могу користити и без дозволе носиоца права. Свако дело, међутим, квалификовано као ауторско, ужива ауторскоправну или сродноправну заштиту, независно од околности да ли је јавно објављено на материјалној или нематеријалној подлози, као што је интернет. У сваком случају, пре отпочињања коришћења мора се затражити дозвола за коришћење дела (осим у законом предвиђеним изузецима), односно платити накнада за коришћење у виду ауторских тантијема.

[signoff]

ПАРАДОКС

Један изиритирани љубитељ хеви метал музике послао је путем интернета Интегритет хеви метал групе Metallica, на продају на вебсајту. И док је цена од 10 америчких долара била у циљу публицитета, особа која је креирала продају одредила је вредност овог наслова на само 1 цент. Група Metallica наизглед је „заборавила” да податке о себи ауторски заштити (ауторизује), па се креатор овог сајта надао да га они неће тужити.

[/signoff]

Специфичност ауторског права

Улога културне политике јесте да помири интересе аутора/креатора, носиоца права интелектуалне својине, с једне стране, са општим интересима и потребама друштва за културним креацијама и њиховој широј доступности, дистрибуцији и сл., с друге стране.

Као облик личне, нематеријалне својине, интелектуална својина даје свом носиоцу импозантан и законом одређен број ексклузивних права, али и право да се другима дозволи, односно забрани чињење које је у вези с њиховим правом.

С друге стране, „класично право својине” купца на материјализованом примерку ауторског дела, односно примерку предмета сродног права (књига, музички CD и сл.) не подразумева стицање ауторског, односно сродног права, већ искључиво право располагања датим примерком. Тиме се, дакле, не искључује нити негира право (морално и материјално) аутора, коаутора, односно носиоца ауторског, односно сродних права, јер куповином трајног снимка преноса неке културне манифестације нисмо добили дозволу за прераду и адаптацију дела, нови аранжман, нити цитирање преко законом дозвољеног минимума, као ни право да преведемо дело и даље га дистрибуирамо у комерцијалне сврхе и сл.

Исто право се не исцрпљује куповином примерака дела на тржишту, јер примерак књиге јесте „средство доставе крајњем кориснику” и не представља конзумацију самог права (на пример, један дигитални или компакт диск могу садржати више права).

Интернет и интернет култура

Интернет култура представља својеврсну симбиозу капитала и (наизглед) анархије. С једне стране, технологија је креирала огромну индустрију базâ података и тиме генерисала милијарде америчких долара новог богатства, постајући незаобилазни и свакодневни инструмент пословања. У исто време, интернет је растао и стасао у медијум који је широко нерегулисан и без законских одредаба, и у ком је технологија знатно бржа од могућности судова и влада да установе релевантна правила.

Прва битка музичке индустрије и веб сајтова као што је Непстер, који је омогућавао слободну размену дигиталних музичких записа, представља прави пример ове дихотомије. Музичари и музички студији исправно су заузели став да треба да профитирају од својих ауторских дела. С друге стране, корисници интернета очекују да поменути „садржај” остане слободан за коришћење. Часописи и новински издавачи, сложили су се и усагласили у овом сукобу интереса. Већина њих је прихватила, али кроз дуготрајан процес, да производи за које плаћају у „стварном свету”, постају платформе за рекламирање у е-трговини (трговини путем електронске поште и интернета).

Многим корисницима интернета не изгледа да има пуно разлике између устаљене праксе у копирању чланака из магазина са веб сајта и слања електронском поштом пријатељима, као и прављења дигиталне копије популарне композиције која се такође нуди другима.

Музика је данас правно „бојно поље”, али млади често, уз бесплатан приступ интернету и с лимитираним личним средствима, пуне своје базе музиком и филмовима путем интернета, понекад да докажу како је то изводљиво, али и да заобиђу плаћање по основу изнајмљивања видео издања.

[signoff]

ЈУРИСДИКЦИЈА И ЗАКОН КОЈИ СЕ ПРИМЕЊУЈЕ

Концептом интернета у свему је нарушена искључиво територијална природа ауторског, односно сродних права, односно најшире, права интелектуалне својине, који се без резерви одликују територијалним карактером. Интернет је мултијурисдикционалан, а повреда права интелектуалне својине требало би да буде лоцирана за место где носилац права подноси тужбу (најчешће место повреде права, или пак пословног седишта даваоца услуге на интернету).

[/signoff]

Генерација података компресивне технологије (MPEG 4), пружила је могућност сабијања дигиталних датотека на 1/450 од условне оригиналне величине, што значи да је потребно свега неколико минута за пуњење базе целом дужином филма или текста уџбеника, путем високо фреквентне интернет везе.

Индустрија софтвера креће се унапред технолошком кривуљом у циљу креирања онлајн служби, које имају приступ апликацијама и програмима. Штавише, нотирано је да се, посебно, Microsoft (од чије укупне вредности 95% чини интелектуални капитал), у заједничком подухвату са Хerox-ом, ближи затварању „малих врата” интернет пиратству кроз кодекс „управљања дигиталним информацијама”.

У теорији, право управљања дигиталним информацијама може ограничити интернет, пиратство музике, књига, филмова или било ког дигиталног записа. У пракси, Microsoft је био зачетник кампање да се осмисле средства за сузбијање масовне појаве пиратизованих издања ове фирме у домену њених најпопуларнијих апликативних програма. Можда једну од највећих демонстрација интернет анархије, представља развој Linuxa, „отвореног” рачунарског оперативног система, који је створен кроз колективни напор бројних програмера на волонтерској основи.

Утицај нових технологија

Дигиталне технологије битно утичу на концепт интелектуалне својине, а посебно ауторског и сродних права, и мењају неке од ранијих института битних за ову област као што су:
– „јавност” у најширем смислу речи;
– „доступност јавности”;
– „саопштавање јавности”;
– „истовремено, односно одложено саопштавање јавности”;
– давање лиценци за коришћење у електронском формату;
– „револуција” у домену електронског издаваштва;
– просторна ограничења лиценце коришћења у вези с „транснационалном” природом интернета и др.

Осим тога, важно је истаћи да:
– нови видови коришћења садржаја стварају и нове економске могућности;
– чине не мали изазов постојећим правним и економским системима у вези с ванграничном природом и брзином коришћења, где традиционални контролни механизми не могу бити ефикасни;
– прихваћене културне норме и стандарди воде новом степену глобалне повезаности;
– битно врше утицај на културни идентитет и диверзитет земаља и појединаца;
– еволутивно утичу на систем ауторскоправне и сродноправне заштите: појашњење постојећих и увођење нових права у „виртуелном свету”, као што је и потреба за новим мерама технолошке заштите и др.;
– економски и културни значај ауторске заштите никада није био већи у контексту последњих технолошких иновација.

Десило се да су се дела интелектуалне својине дигитализовала, поступком смањења текста, визуелних слика и звука, на рачунарски читљиве бинарне кодове „0” и „1”, груписане у битове, који путују кроз виртуелну мрежу, и потенцијално омогућавају трансфер интелектуалне својине посредством интернета. Данас на плажи сви читамо књиге на електронском читачу, с капацитетом да у своју меморију похрани и неколико десетина књига и других садржаја (e-book, e-reader).

Дигитална технологија омогућава пренос и коришћење заштићеног ауторскоправног материјала у дигиталној форми посредством интерактивних мрежа, а као најбоља илустрација масовности промета може послужити пример да само у САД, већ другу деценију, удео привредних делатности заснованих на ауторском праву износи преко 5% бруто друштвеног производа.

Саопштавање јавности подразумева велики број активности, поред осталог нови концепт операције која дело чини доступним јавности с места које се разликује од места иницијалне комуникације, посебно путем кабловске, сателитске и интернет трансмисије. Комуникација с јавношћу данас равноправно укључује и подразумева и идеју о доступности on-line односно on-demand, што значи да јој појединци могу приступити с места и у време које они индивидуално одаберу (интернет коришћење). Довољна је илустрација да се конекцијом на бежични интернет у неком ресторану, а потом претраживањем садржаја на неком од глобалних претраживача, може уживо присуствовати преносу оперске представе у Сиднејској опери (live stream).

У домену сродних права, нови стандарди омогућавају правну заштиту онима који чине технички изводљивим да се интелектуална креација стави на располагање најширој јавности, а једно од највиталнијих јесте право произвођача емисије да дозволи или забрани реемитовање, бележење на подлогу, односно репродукцију свога преноса. Неке земље заузимају став да додатна заштита подразумева и оне случајеве где је емисионо предузеће овлашћено да остварује заштиту у односу на дистрибуцију на/са своје територије сигнала који носи заштићени програм рутом кроз сателит, од стране дистрибутера којем сигнал није био иницијално намењен, чиме је установљен правни термин „пиратерије сателитског сигнала”.

Објављивање на интернету и слобода коришћења

Испрва општа, а потом спорадична заблуда о томе да су ауторска дела која се објављују на интернету у јавном домену (слободна за коришћење), те да их могу користити сви без дозволе носиоца права, правно је регулисана међународним уговорима Светске организације за интелектуалну својину тзв. интернет уговорима WIPO WCT и WIPO WPPT, а потом и другим међународним инструментима.

Интернет је, међутим, изнедрио и покрет који промовише концепт трајног одрицања од истицања имовинског захтева за коришћење сопствених ексклузивних ауторских права, утемељен у покрету Copy Left проф. др Лоренса Лесига, насталог крајем двадесетог века и почетком двадесет првог у САД. Познатији као Creative Commons, овај покрет је дао могућност ауторима и ствараоцима, односно носиоцима ауторског права да, на основу своје дискреционе одлуке, своја дела за живота ставе у режим слободне доступности и коришћења свима, без ограничења, било за комерцијалне сврхе било за оне некомерцијалне. Дела која су у овом статусу, обично су на интернету обележена одговарајућим обавештењем тзв. Creative Commons Disclaimer.

Свако дело које се у одређеном домену људске креативности, стваралаштва и науке одликује оригиналношћу, без изузетака ужива ауторскоправну заштиту и у највећем броју случајева (осим у законом предвиђеним изузецима) пре отпочињања његовог коришћења, односно истовремено (изузетно после) са отпочињањем коришћења мора се затражити дозвола.

Преведено на језик привредног промета, дозвола за коришћење по принципу искључиве или пак неискључиве лиценце, потребна је када/ако сe појединац или привредно друштво укључи у издавање или тржишно пласирање ауторских дела, преноса, рачунарских програма, веб дизајна и др. који постају доступни посредством интернет веб страница.

Ако је привредно друштво директно укључено у тзв. делатности ауторског права (copyright industries): креирање, издавање, снимање, умножавање, дистрибуцију или продају дела заштићених ауторским правом или сродним правом, битно је утврдити да ли су ова права правилно вреднована, лиценцирана и спроведена у правном промету. Увелико се у промету јављају публикације компанија, брошуре, веб странице, ТВ или новински огласи, маркетиншки видео клипови, а сви они јесу и могу бити предмет ауторскоправне заштите.

Одговорност интернет сервис провајдера

Провајдери интернет услуга традиционално нису део ланца интелектуалне својине. Правни режими САД и ЕУ, међутим, прецизирају одговорности провајдера интернет сервиса, у случајевима када су исти обавештени о садржају који је предмет повреде ауторског права, односно неког сродног или другог права интелектуалне својине, и који по законом утврђеној процедури треба да онемогуће неовлашћен приступ таквим садржајима на мрежи.

[signoff]

Напомена за прелом: Поставити у равни са одговорношћу провајдера

СЛУЧАЈЕВИ ИСКЉУЧЕЊА ОДГОВОРНОСТИ

Када је сервис провајдер ослобођен од обавезе обештећења у вези с повредом ауторског права:

– пуко усмеравање (mere conduit): случај када сервис провајдер само врши усмеравање или рутирање материјала које представља повреду, укључујући и копије које су настале аутоматски;

– системске копије (system caching): случај кад сервис провајдер аутоматски ствара и задржава копије материјала (привремени интернет фајлови);

– услуге домаћина (hosting): случај када сервис провајдер без економске надокнаде обезбеђује приступ материјалу који је предмет повреде, а који је послат у његов систем од стране корисника, све док сервис провајдер нема сазнања да је реч о пиратизованом садржају, нити има информације о настанку повреде, нити обавештење о повреди од стране носиоца права;

– алати за претраживање (search tools and hyperlinks): случај када сервис провајдер стави на располагање оруђе за приступ информацијама, линк или директоријум, који омогућавају приступ материјалу који је пиратизован, а при том нема сазнања о околностима да се ради о пиратском садржају, нити о околностима настанка повреде или обавештење од стране носиоца права.

[/signoff]

а) телекомуникациони посредници (telecommunications intermediaries)

Провајдери мреже (на пример, Eunet, SBB и сл.), традиционално нису потпадали у ланац интелектуалне својине. Напретком дигиталне технологије, провајдери мреже ушли су у систем провајдера интернет услуга, у свему засновани на тржишном, комерцијалном принципу.

Провајдери услуга на мрежи умногоме су били заинтересовани за утврђивање потенцијалне одговорности за повреде права на садржај на мрежи који они администрирају – имајући у виду да су традиционални носиоци телекомуникација били ослобођени од одговорности која се односи на емисију пиратског садржаја.

Правни режими САД и ЕУ, међутим, предвиђају ограничену одговорност интернет сервис провајдера, у случајевима када су исти обавештени о садржају који је предмет повреде права, и који потом прекидају или онемогућавају приступ истим садржајима на мрежи.

б) одговорност сервис провајдера на мрежи (online service provider)

Да би се извршила достава садржаја, техничка природа самог медијума (технологије) подразумева настанак мултипликованих, случајних копија. Да ли је оправдано увођење секундарне одговорности интернет сервис провајдера, за начињене повреде од стране других физичких односно правних лица?

Циљеви установљења одговорности сервис провајдера на мрежи јесу:

– у додатној артикулацији права и обавеза, па самим тим и сигурности статуса сервис провајдера;

– одвраћање од потенцијалних спорова;

– очувања могућности сервис провајдера да сарађује с носиоцима права у борби против интернет пиратерије и повреде права.

Одговорност сервис провајдера у америчком законодавству условљена је тиме да:

– провајдер мора бити регистрован у складу с домицилним законом;

– мора примењивати одредбу о укидању претплате корисницима услуга који понове повреду права;

– доприноси стандардним технолошким мерама које су резултат добровољног, отвореног и индустријског стандарда.

[signoff]

РЕЧНИК ДИГИТАЛНОГ ДОБА

Ripping је термин који се учестало користи да опише процесе екстраховања дигиталног садржаја (посебно аудио и видео) са CD-а, DVD-ја на медијум корисника, као што је хард-диск персоналног рачунара. Развој ове технологије повезан је с напретком формата MP3 и компресованих формата (MPEG-1, layer 3 Standard) који омогућавају да на свом хард-диску или дигиталном медију корисник ствара компресоване високо квалитетне записе аудио или видео садржаја.

Директно дељење докумената и записа: прва мрежа за дељење фајлова од великог броја интернет корисника била је Napster, маја 1999. Компанија је пружала услугу којом су корисници добијали могућност да преузимају софтверски програм који им је омогућавао да размењују музику и музичке датотеке с другим корисницима за њих потпуно бесплатно, али су, с друге стране, носиоци ауторских права на музичким делима, као и легални токови трговине били угрожени.

[/signoff]

Развој интернета и електронска трговина (е-commerce)

Године 1986, прва компанија која је извршила своју економску операцију преко интернета, била је компанија која се бави разменом марки, International Stamp Exchange. Сама електронска трговина одвила се преко electronic commerce телекс терминала и персоналних рачунара. Тек 1996. године настао је термин e-commerce.

Као директна последица интернета, електронска трговина има следеће појавне облике:
– Indirect electronic commerce: све aкције се предузимају преко интернета, реклама, преговори, закључење уговора и трансфер новца, али се производи достављају у реалној, а не виртуелној форми;
– Direct electronic commerce: све, па и сâм производ, доставља се и конзумира преко дигиталне мреже.

E-commerce има своје модалитете:
– B2B (business to business): од правног лица ка другом правном лицу;
– B2C (business to cosumers): од правног лица ка потрошачу;
– P2P (peer to peer, person to person): непосредан, директни контакт и трансакција.

Изазови у откривању „пиратерије”

Не постоје усаглашени подаци о процентима светске популације која је данас онлајн, али је јасно да у тим проценама предњаче развијене земље света – са укупним бројем активних корисника интернета и потпуном просторном раширеношћу.

Чињенице које погодују неовлашћеном коришћењу путем глобалне мреже јесу пре свега:
– интернет анонимност: неовлашћени корисници најчешће користе само интернет надимке у комуникацији;
– одељци за покриће (bounce box): конвертују праву у скривену и фиктивну интернет адресу, при чему кориснику на интернету дају пут (rout) до скривене локације даваоца услуге;
– комуникационе групе по позиву са ограниченим приступом (secure internet relay chat, invite – only chat room);
– осигурање веб странице путем лозинке, верификације интернет протокола, нестандардним конекцијама (FTP site security) и др.

Пораст пиратерије на мрежи више је него вртоглав, а неки од начина да се он смањи јесу и:
– јачање свести кроз едукацију јавности о значају и комерцијалним одликама интелектуалне својине, утицају на локалну и глобалну економију;
– пропагирање и даље усавршавање технологија за одвраћање од пиратерије;
– подршка легислативи: доношењу закона као што су, на пример, DMCA, Broadcasting Flag (невидљиви дигитални описивач садржаја који пријемном уређају даје сигнал да је програм, односно садржај „ношен” сигналом заштићен од недозвољене даље дистрибуције).

Систем управљања правима интелектуалне својине

Потпун систем управљања правима интелектуалне својине покрива све информације о правима и електронско администрирање правима, понекад укључује и уговорне и личне информације, како би дао свеобухватне податке о ланцу управљања правима.

Сврха свих ових дигиталних средстава јесте да открију, омогуће, односно онемогуће, приступ садржајима интелектуалне својине на мрежи, њиховом неовлашћеном коришћењу или коришћењу преко дозвољене мере (дисклејмери, уговори о приступу садржају, обавештења о ауторском праву, технички ограничавачи приступа и похрањивања садржаја и др.)

Access Control System омогућава да корисници приступе садржају, најчешће кроз систем приступања путем шифре, али када се једном оствари приступ садржају даља заштита не постоји.

Copy Protection System одређен је да сигнализује и одреди могућност прављења копија или серије копија у вези са информацијама о коришћењу. Заштита се, дакле, односи на контролу коришћења заштићеног садржаја.

Систем дигиталног управљања правима у аудио-визуелном сектору

Светски најреномиранији носиоци права на дугометражним филмовима пружају услуге емитовања филмова на захтев корисника интернет мреже, а дигитално управљање правима јесте витални део ове пословне стратегије и односа према потенцијалним корисницима.

Услуга дозвољава кориснику да својом кредитном картицом плати за пријем садржаја и тако му омогући да садржај филма похрани на свој хард диск (сваки филм је пропраћен DRM технологијом, као што је она која постоји у програму Microsoft’s Windows Media Player).

Једном похрањен у персоналном рачунару, филм је у фактичком власништву корисника за период од 30 дана, а ако се датотека не користи у овом периоду, само право истиче. Када се филмска датотека активира, аутоматски се одбројава период од 24 часа, након чега се онемогућава даље гледање.

Дигитални идентификатори DRM најчешће су издвојени у две функционалне области:
– идентификација и опис интелектуалне својине, права која се односе на дело и лица која су укључена у њихову креацију и администрацију (digital rights management);
– (техничко) спровођење и рестрикције у коришћењу (digital management of rights – дигитално управљање правима).

Нове технологије за борбу против дигиталне пиратерије

Технологија отиска прстију (finger printing) користи се да идентификују садржаје упоређивањем датотека које се похрањују у базама података, а овај систем подразумева три фазе:

1) креирање базе с референтним отисцима који се пореде с непознатим садржајем (на пример, база података са ауторским делима из домена музичке индустрије);

2) налажење информација у вези с било којом датотеком, чиме систем ствара пробни отисак да би се овај потом упоредио са свим референтним отисцима из базе;

3) када се изврши поклапање садржаја, добија се информација о траженом садржају.

Као пример можемо истаћи музичку композицију која је у виду датотеке пресликана у рачунарски програм, и када се иста датотека преклопи, долазимо у ситуацију да детектујемо да је тачно одређени садржај коришћен без дозволе.

Технологија воденог знака (water marking) јесте невидљива уграђена информација подесна за обележавање, пре свега, видео записа: нивоа компресије, величине слике, нивоа рама слике, дужине трајања; аудио записа: нивоа семпловања, компресије, трајања записа; замрзнутих слика: величина слике и ниво компресије.

[blockquote]

УПОРЕДНО ПРАВО

САД је прва земља која је законом регулисала одговорност интернет сервис провајдера. У 2001. години само у САД продато је хардверске опреме за видео-игре и софтвера у укупној вредности од 9,4 милијарде америчких долара. У овој земљи, заштита DRM технологија била је деликатно питање баланса између уговора у приватном сектору (лиценцирање употребе) и законодавне активности владе.

DMCA

Акт о ауторском праву у дигиталном добу, DMCA, Digital Millennium Copyright Act, Pub. L. no. 105-304, октобар 1998, подељен је у пет области:

1) имплементација WIPO WCT и WIPO WPPT уговора (1998);

2) одредбе о ограничењима и одговорности за повреду ауторског права за време интернет конекције (одговорност сервис провајдера);

3) акт о изузецима у вези са израдом копија рачунарског програма за потребе одржавања и поправке система;

4) разне одредбе (везане углавном за рад Завода за ауторско право, програма образовања на даљину, права библиотека на ефемерне снимке, али и питања веб емитовања звучних записа путем интернета, као и система колективне одговорности и обавеза у смислу преноса права на филмском делу);

5) акт о новим видовима заштите дизајна трупа брода.

Одредбе у вези са спречавањем заобилажења технолошких мера заштите:

1) DMCA забрањује акте заобилажења (радњи и производа, односно услуга), како забране контроле приступа, тако и контроле садржаја технолошких мера за заштиту садржаја. DMCA забрањује акте и радње који се односе на заобилажење система ауторскоправне заштите (односно заобилажење система технолошких мера) виталних за питања неовлашћеног коришћења путем интернета. То једноставно значи да је законом санкционисан сваки покушај да се пробију и деактивирају технолошке мере заштите које штите интелектуалну својину на интернету.

2) DMCA забрањује лицу да предузме радње које се односе на заобилажење технолошких мера усмерених на ефектну контролу приступа делу, чак и у случајевима када се исте радње предузимају из разлога који су законити и дозвољени законом о ауторском праву ове земље.

3) DMCA забрањује производњу, продају, нуђење јавности или трговину било које технологије, производа, услуга, опреме, компоненти или њихових делова које су иницијално пројектоване или произведене с циљем заобилажења технолошке мере заштите. Да би биле забрањене, опрема и средства морају да задовоље 3 критеријума:

а) да су примарно пројектоване или произведене за потребе заобилажења технолошких мера заштите ефективне контроле приступа делу;

б) да имају само ограничен комерцијални ефекат или начин коришћења који су другачији од заобилажења технолошких мера заштите; или

ц) да их нуди лице које има сазнање да ће бити коришћене у циљу заобилажења технолошких мера заштите.

4) DMCA, такође, обезбеђује и прописује процедуру која се односи на обавештавање сервис провајдера о околности да се на сајту налази пиратско дело, односно неовлашћени садржај, односно садржај којим су повређена туђа права интелектуалне својине, као и начинима и процедури скидања недозвољеног садржаја с веб сајта.

КОЛАУТ

Будући да 5% до 7% светске трговине чине кривотворена и пиратска роба, производи и услуге – пиратство и даље представља глобални проблем.

[/blockquote]

autorsko.pravo@legeartis.rs

Да бисмо користили туђе власништво у свакодневном животу претходно морамо прибавити сагласност власника, јер би се, у противном, радило о неовлашћеној употреби која подлеже законском санкционисању. Исто важи и за музику, будући да је и музика роба – производ нечијег интелекта, талента и рада

Интелектуална права, односно интелектуална својина, која је као право својине утемељена у грађанским законима, истовремено је и фундаментални део људских права. Уметничке творевине израз су оригиналне, дакле, јединствене индивидуалности њихових твораца, који су овлашћени, по слову закона, да убирају плодове и користи које њихове творевине могу дати, односно, да једнако и под одређеним условима своје интелектуалне креације уступе другима на уживање.

Поред уметничке, дакле, естетске вредности, интелектуалне креације представљају и потенцијални извор прихода, како за свог ствараоца, али једнако и на нивоу друштвене заједнице (легални промет права). Интелектуалне креације окосница су културе једне заједнице, услов културног диверзитета, али су, као такве, осетљиве на комерцијалну експлоатацију и тржишне трендове.

Музика је законом заштићено ауторско дело

Када говоримо о музичким ауторским делима, са аспекта ауторског права говоримо о ауторима нотног записа, ауторима музичког аранжмана односно ауторима текста (уколико се не ради о инструменталној музици). Даље, са аспекта закона, можемо говорити и о сродним правима интерпретатора, дакле, извођача музичког дела, као и о сродним правима произвођача фонограма (било одвојено или пак заједно када је фонограмски запис интегрисан у видеограмски запис – слика и тон).

У највећем броју случајева (осим у онима које изричито наводи законодавац, а који се односе на ограничења ауторског права), да бисте користили нечије ауторско дело, дакле, и музичку композицију, односно тему, морате затражити дозволу наведених аутора, односно других потенцијалних носилаца ауторских права. Упрошћено говорећи, и музика је „интелектуална роба”, материјализовани производ нечијег интелекта, талента и рада.

Са почетком новог миленијума, технолошки развој је допринео томе да значај права интелектуалне својине, дакле, интелектуални капитал буде већи него икада пре тога. Све шира и по обиму већа примена дигиталних технологија и информационих мрежа, у свим аспектима креативног рада и стваралаштва, довела је до потребе за фундаменталном ревизијом ранијег концепта ауторског права – с једне стране, рађају се нове уметничке форме, с друге, нови видови коришћења и експлоатације ауторских дела. Уз нове погодности, настаје и могућност неовлашћеног и неконтролисаног коришћења интелектуалне својине, а посебно музике, аудиовизуелних записа, рачунарских програма, игрица и сл. и то на штету њихових власника, дакле, самих стваралаца. Сâм интернет омогућио је бржи и лакши приступ уметничким делима на глобалном нивоу, али је с друге стране омогућио и сасвим нове видове илегалне употребе ауторскоправно заштићеног садржаја.

Коришћење музичких дела на јавном месту

По слову закона, свако коришћење музике на јавном месту подразумева претходну дозволу аутора и плаћање одговарајуће накнаде. Аутор има законом загарантовано право да учествује у добити коју музика остварује.

Музика се на јавном месту користи на најразличитије начине. На музици се „зарађује” и то веома директно. Уколико се изводи на концертима, забавама, приредбама, фестивалима или у дискотекама и ноћним клубовима, тада је она основна „сировина за рад” и без ње, у том случају, нема добити. Музика је нераскидиви део делатности сваког емисионог предузећа, било да је у питању радио или ТВ станица или кабловски оператер који реемитује ТВ канале уз накнаду која му се месечно уплаћује.

Програмски концепти радијских и телевизијских програма могу бити разноврсни, ипак, музика је саставни део сваког радијског или телевизијског програма, без обзира на програмску оријентацију, независно од форме коришћења која може бити разноврсна: музичке емисије, музички спотови, одјавне/најавне шпице емисија, авизо музика и, коначно, музика коришћена у рекламним спотовима. Познато је да нема комерцијалног радио-телевизијског програма који своју програмску шему не испуњава рекламним аудио односно аудиовизуелним спотовима, чија комерцијална вредност (цена) зависи од сатнице емитовања, термина емитовања, трајања, па тиме и утврђене комерцијалне вредности једне рекламне секунде. Дакле, поред самостално изведених музичких нумера, музика „покрива” односно сачињава и добар део сваког филма, репортаже, серије или драме. Музиком се најављују и одјављују емисије, одвајају се тематске целине у емисијама колажног типа, па и квалитет сваке рекламне поруке умногоме зависи од музичког дела које га прати. Музичка подлога брижљиво се припрема и за сваку информативну или документарну емисију. Чак и сваки покрет јунака цртаног филма пропраћен је неком музичком фразом или тактом.

Како уопште настаје музичка тема за рекламу?

Не постоји рекламни спот (тзв. џингл), који, поред визуелног записа (ТВ) или само аудио записа (радио реклама), нема и музичку подлогу која га прати.

Музичка тема за рекламну поруку може настати на више начина, а пре свега:

– коришћењем постојећег ауторског дела – музике односно музичке фразе или цитата, без било какве адаптације односно промене музичког аранжмана;

– коришћењем постојећег ауторског дела – музике, уз потребну адаптацију односно промену музичког аранжмана, готово увек и промену текста уколико је музичка подлога за рекламу праћена вокалном интерпретацијом;

– коришћењем новог ауторског дела – музике, која је специјално писана за рекламну поруку, на основу уговора о наруџбини музичке теме, у коме се власник рекламног слогана појављује као наручилац новог ауторског дела.

У свим наведеним случајевима, однос аутора музике, текста и аранжмана музичке теме за рекламни спот, као и однос интерепретатора уколико је укључена и вокална интерпретација, регулише се уговорним односом са наручиоцем музичке теме за рекламни спот. То је однос inter partes, који подразумева слободу воље уговорних страна, писмену форму ауторског односно уговора о наруџбини и/или уступању права на коришћење ауторског дела, где се слободном вољом уговорних страна прецизирају сви битни елементи уговора односно припадајућа ауторска накнада ауторима музичке теме. Напомињемо да на тржишту не постоји „скала” нити ценовник колико оваква врста коришћења (искључивог или неискључивог) нечијег ауторског дела вреди, већ је такво уговарање остављено слободној вољи уговорница.

Дакле, коришћење музике у рекламном споту подразумева претходну, а не накнадну, сагласност аутора да се његово ауторско дело инкорпрорира као музичка тема у оквиру рекламног спота или џингла, даљу сагласност аутора да се исто дело преаранжира односно адаптира за потребе корисника, односно саопшти јавности у свим формама јавног емитовања.

Још једном напомењимо да је однос аутора музике и наручиоца музичке теме ствар воље уговорних страна и њиховог непосредног договора, па је, дакле, реч о форми личног односно индивидуалног ангажовања аутора.

Како пратити „траг” емитовања музике у рекламном споту?

Аутор дела располаже ексклузивним правом да дозволи или забрани коришћење свог дела. Тако, на пример, писац може дати пристанак да се његово дело изведе на сцени као позоришни комад под одређеним и претходно договореним условима (изворно дело или адаптација), писац може преговарати са издавачем, а издавање и дистрибуцију свога дела регулисати уговором; композитор, назависно од музичког жанра, може дати сагласност да се музичко дело и његова интерпретација уврсте на компакт диск, као трајни носач аудио записа. Ови примери, илуструју како аутори и носиоци права могу лично и непосредно остваривати своја права.

Други могући примери указују на то како је индивидуално управљање правима у стварности готово немогуће односно тешко изводљиво, а посебно у вези са одређеним типовима коришћења дела и читавим низом практичних разлога. Аутор све чешће није оспособљен да свеобухватно и систематски прати сва потенцијална коришћења својих дела (на пример, да прати програме појединачних радио и телевизијских станица, као ни да са сваком од њих лично преговара о давању лиценце за јавно емитовање својих дела). С друге стране, за једно, рецимо, емисионо предузеће није практично да тражи појединачну дозволу од сваког аутора за коришћење – јавно емитовање, реемитовање, сателитско емитовање, сваког појединачног ауторског дела. Број музичких дела који се сваке године преноси путем телевизије и хиљаде носилаца права на овим делима којима треба приступити ради ауторизације, учинили би ову мисију немогућом. Индивидуални приступ овим облицима коришћења дела, а посебно за носиоца права и за кориснике дела, веома је непрактичан и за управљање реално немогућ. То је још у 19. веку створило потребу за оснивањем организација за колективно остваривање права.Основна улога колективних организација, упрошћено посматрано, огледа се у томе да премосте јаз између ствараоца и корисника, макар у неким „кризним” областима.

Сложићемо се да су композитори, писци, музичари, певачи, интерпретатори и други талентовани појединци, стваралачка категорија друштва и креатори културног идентитета сваке уређене заједнице. „Радионица” нашег културног живота обогаћена је њиховим креативним печатом. Кроз свој правни систем и културну политику, свака држава мора дати допринос, инцијативу и подстрек овим креативним појединцима, а све у циљу развоја оригиналних уметничких талената и даљег подстицања стваралаштва. Положај стваралаца мора бити известан и адекватно материјално награђен, а у свом најосновнијем виду то се манифестује накнадом за свако појединачно коришћење њихових дела.

Чланство у организацијама за колективно администрирање правима отворено је за све носиоце ауторских и сродних права, без обзира на то да ли су они композитори, издавачи, писци, фотографи, музичари или интерпретатори, као и њиховим удружењима и еснафима. Приступањем колективној организацији, чланови добијају своју стручну службу усмерену на мониторинг, прикупљање и дистрибуцију њихових тантијема. Пуномоћја у виду типских формулара, пријаве дела и сл. сачињавају документацију на основу које колективне организације остварују права и везу између коришћења дела и плаћања тантијема за извршено коришћење дела које се има извршити носиоцу права.

Дела из тзв. заштићеног репертоара одређују се, категоришу и вреднују по својој сложености и естетици, на основу посебних аката организације, као домаћи или инострани заштићени репертоар (међународни репертоар представља ауторска дела (не)домицилних стваралаца које штите и остварују њихове домицилне колективне организације у свету).

Како се реализује колективно управљање?

У зависности од категорије дела и конкретног права постоје различите форме организација за колективно остваривање права односно групације ових организација, па тако разликујемо:

1) „традиционалне” организације за колективно остваривање права које функционишу у своје име а за рачун својих чланова, преговарају стопе и услове коришћења заштићених дела, издају лиценце за ауторизоване облике коришћења, убирају и дистрибуирају тантијеме; индивидуални носилац права при том није непосредно „умешан” ни у једну од предузетих радњи;

2) организације one stop shop које представљају својеврсну симбиозу аутономних организација за колективно администрирање правима, које корисницима нуде централизован извор у коме се дозвола за коришћење разнородних дела може лако и брзо добити; растућа је тенденција за прописивање услова за рад оваквих организација one stop shop, на рачун све веће популарности мултимедијалних дела (продукције настале од неколико врста дела, укључујући и компјутерски софтвер), који захтевају широк спектар ауторизација).

У принципу, обе врсте колективних организација преговарају са корисницима (на пример, радио станице, емисиона предузећа, дискотеке, биоскопи, ресторани, превозници и др.) или групом корисника, и ауторизују их за коришћење ауторских дела са свог заштићеног репертоара под одређеним, договореним условима. На бази своје документације (информација о члановима и њиховим делима) и програма достављених од корисника (на пример, кошуљице програма изведених дела на радију), колективне организације првобитно прикупљају, а потом и дистрибуирају ауторске тантијеме својим члановима на основу правила о репартицији (расподели).

Стопа која покрива административне и материјалне трошкове, а у неким земљама и културне и промотивне активности (У.К.Д. фонд за унапређење културне делатности), одбија се од убраних ауторских тантијема и представља искључиво трошкове рада стручне службе сваке колективне организације. Износи који се плаћају носиоцима права фактички одговарају употреби њихових дела.

Где колективне организације обављају своје задатке?

Примена националних закона који утврђује права у домену књижевих и уметничких дела и у области сродних права има ефекта само у границама конкретне земље. У складу са принципом националног третмана и принципима установљеним како путем Бернске конвенције тако и Римске конвенције, страни носиоци права третирају се на исти начин као и домаћи држављани. Овај принцип примењује се и од стране колективних организација, које на основу уговора о реципрочном (узајамном) заступању репертоара, администрирају страни репертоар на својој националној територији, размењују информације и плаћају накнаде страним носиоцима права.

Током деценијске праксе, колективне организације су у домену плаћања иностраних тантијема за недомицилне ауторе развиле два основна принципа:

– „традиционални принцип” размене документације о извођењима и припадајућих ауторских хонорара као инострано плаћање;

– „иновирани принцип”, где свака колективна организација, на основу реципрочних уговора, задржава тантијеме убране по основу коришћења дела иностраних аутора и те износе улива у општи фонд за расподелу својим домицилним ауторима, и vice verso.

Које организације омогућавају ауторима овај „сервис” у Републици Србији?

Основана 1950. године, Организација музичких аутора Србије (Сокој) је најстарија и до пре десетак година једина организација за колективно остваривање заштите ауторских музичких и сродних права у бившој СФРЈ односно Републици Србији. Сокој штити права аутора музике, аутора текста, аутора аранжмана музике и других носилаца ауторских права на музичким делима свих жанрова. По основу пуномоћја, Сокој заступа преко 9.000 домаћих аутора и носилаца ауторских права, а на основу 98 билатералних уговора, закључених са иностраним ауторским друштвима, више од 2.000.000 иностраних аутора.

Сокој колективно остварује следећа имовинска права аутора музичких дела, са речима или без речи:

– право на бележење или умножавање дела;

– право стављања примерака дела у промет;

– право давања примерака дела у закуп;

– право извођења;

– право представљања;

– право преношења извођења или представљања;

– право емитовања;

– право реемитовања;

– право на јавно саопштавање укључујући интерактивно чињење дела доступним јавности;

– право јавног саопштавања дела које се емитује;

– право јавног саопштавања дела са носача звука или слике;

– право на посебну накнаду од увоза односно продаје техничких уређаја и празних носача звука, слике и текста за које се оправдано може претпоставити да ће бити коришћени за умножавање ауторских дела за личне некомерцијалне потребе; и

– право на накнаду за давање на послугу.

Сокој је данас организован по моделу савремених европских организација за колективну заштиту ауторских права. Своју делатност Сокој обавља на основу Закона о ауторском и сродним правима Републике Србије.

Како аутори музике постају део система колективне заштите?

Да бисте постали (ефикасан) део система колективног евидентирања, заштите и наплате ауторских хонорара оптимално је да постанете члан колективне организације и пријавите своја ауторска дела.

Да бисте добили одговарајућу ауторску накнаду потребно је да попуните све тражене податке у обрасцу Пријава дела, јер сваки попуњени податак утиче на вредновање вашег дела. Ауторски хонорар можете очекивати уколико је Сокој наплатио ауторску накнаду од корисника и уколико је корисник доставио валидну документацију (музичке кошуљице). Сокој, као организација за колективну заштиту аутора музике, настоји да оствари што бољу сарадњу са корисницима ваше музике.

Легитимацију за свој рад, колективне организације попут Сокоја, добијају на основу дозволе, односно решења надлежног органа управе Владе Републике Србије за питања интелектулане својине – Завода за интелектуалну својину, на основу критеријума и услова прописаних у Закону о ауторском и сродним правима Републике Србије.

Као непрофитна „еснафска” организација аутора, Сокој обавља две основне групе послова:

– издаје дозволе за јавно извођење и емитовање заштићених музичких дела и за бележење или умножавање на носаче звука заштићених музичких дела;

– убире одговарајуће ауторске накнаде од корисника тих дела и расподељује и исплаћује прикупљене ауторске накнаде, ауторима и другим носиоцима ауторских права у земљи и иностранству.

Поред сервиса који пружа својим члановима, односно ауторима из Србије и иностранства чија се дела емитују у Србији, свака колективна организација овог типа, устројена по правилима Међународне конфедерације колективних организација (CISAC, www.cisac.org), чији је и СОКОЈ члан, остварује непосредан контакт и сарадњу са корисницима репертоара кога заступа и штити.

У конткретном случају јавног емитовања рекламних спотова, корисници су најразличитији радио-телевизијски јавни и приватни сервиси. Укратко, корисник шаље колективној организацији основне податке о радио/ТВ станици и Сокој ће кориснику обезбедити дозволу емитовања целокупног светског музичког репертоара. Корисник ће платити ауторску накнаду сразмерно приходима које остварује, са обавезом да организацији редовно шаље податке о музичким делима која су емитована, како би се накнада обрачунала што прецизније и исплатила ауторима чија су дела и коришћена. Основица за обрачун накнаде и примену процента који је одређен тарифом јесте целокупан приход РТВ станице који је у функцији емитовања програма. За аутора чије се дело емитује, заиста је неважно да ли се ради о комерцијалном приходу који РТВ станица зарађује од реклама, спотова, разних комерцијалних садржаја или држава има интереса да у неку станицу инвестира, па велики део прихода чине буџетска издвајања – субвенције, дотације и слично. Није од значаја ни то да ли је неко емисионо предузеће успело да прибави донације и на који начин зарађује. Битно је да заради доприноси и њихова музика, те да су део прихода остварили и музички аутори.

Како се обрачунавају и убирају ауторске накнаде од корисника музичког репертоара?

Све регистроване колективне организације, па и СОКОЈ, од корисника музичког репертоара наплаћују износе ауторских хонорара по основу саопштавања јавности музичких дела чије ауторе Сокој заступа по основу чланства, закона или уговора са иностраним организацијама.

Средство наплате, односно ценовник, као и критеријуми на основу којих се врши убирање, наплата односно утврђивање обавезе корисника, чини Тарифа колективне организације, која подлеже инструментима контроле од стране надлежних инстанци државне управе за питања интелектуалне својине, и потом се објављује у службеном гласилу Републике Србије. То је тарифа накнада које наплаћује Сокој – Организација за заштиту ауторских музичких права, која садржи износе накнада које Сокој наплаћује корисницима за сваки облик коришћења музичких дела која чине репертоар Сокоја.

Репертоар Сокоја чине музичка дела:

1) домаћих аутора и носилаца ауторских права, чланова Сокоја, који су уговором уступили своја права Сокоју, на основу Закона о ауторским и сродним правима;

2) домаћих аутора и носилаца ауторских права, чланова Сокоја, чија права Сокој штити на основу пресумпције из Закона о ауторским и сродним правима, осим у случају када се изричито индивидуално изузму из система колективне заштите;

3) страних аутора и носилаца ауторских права, чија права Сокој такође штити на основу Закона о ауторским и сродним правима.

О тарифама накнада и делатности организације Сокој погледати на http://www.sokoj.rs/.

За коришћење репертоара корисник је дужан да:

– прибави дозволу организације закључивањем уговора о неискључивом уступању права коришћења музичког репертоара;

– достави све релевантне податке за утврђивање висине накнаде која је утврђена за сваку врсту коришћења одговарајућом тарифном класом, односно тарифним бројем;

– достави податке о коришћеним музичким делима који садрже пун назив музичког дела, име аутора и коаутора, као и трајање извођења; и

– плати ауторску накнаду која је утврђена за сваку врсту коришћења одговарајућом тарифном класом, односно тарифним бројем.

У случају да се музичка подлога (у конкретном случају за рекламни спот, важи и за музику уопште) користи са фонограмског записа, правом је обухваћена и колективна организација произвођача фонограма – ОФПС; ако се у музичкој подлози користи интерпретација, тада и организација интерпретатора – ПИ, по сличним принципима колективног остваривања ауторских и сродних права као и Сокој.

[signoff]

Музика у процентима

Статистика говори да најмање 60% сваког радијског програма, па и оног чији програмски концепт можемо назвати информативним, сачињава музика. Готово 40% музике заступљено је у програмима телевизијских станица, независно од њиховог програмског опредељења. Музика је, неспорно, неизбежан „зачин” и саставни део сваког радијског и телевизијског програма, односно учесник сваког рекламног спота без изузетака.

[/signoff]

[signoff]

Привредна и културна димензија

Колективно управљање представља важан сервис у свету креативних уметности. Ажурирањем ових права, систем награђује ствараоце дела у окружењу које им пружа адекватну ауторскоправну заштиту и један ефикасни систем за управљање правима. Оваква ситуација охрабрује креатора да допринесе развоју различитих сегмената културе, привлачи страна улагања и статус аутора чини извеснијим.

[/signoff]

[signoff]

Кабловска и сателитска телевизија

Да би легално пословали, кабловски оператери дужни су да, између осталог, прибаве и дозволу Сокоја да реемитују и домаће и иностране ТВ канале и за то плаћају одређену накнаду. Висина накнаде сразмерна је заради коју оператери остварују, а плаћа се према броју прикључака и броју канала који чине њихову понуду. Закон о ауторском и сродним правима изричито каже да се, у случају реемитовања, права аутора остварују само преко организације за колективно остваривање ауторског и сродних права. Како би прибавио дозволу Сокоја, корисник музике, поред основних података о предузећу, треба да пошаље и податак о броју прикључака кабловске мреже и ТВ каналима који су укључени у његов кабловски систем. На основу тога, Сокој издаје дозволу, а висину своје финансијске обавезе корисник може и сâм да израчуна применом паушала који је у дозволи наведен.

Емитовање музичких дела – сателитско емитовање – јесте слање сигнала намењених за јавни пријем, у непрекидном комуникационом ланцу ка сателиту и назад на земљу. Оператери су дужни да прибаве дозволу Сокоја и да плаћају одређену накнаду. Све важне информације о начину одређивања и висини ауторске накнаде налазе се у Тарифи Сокоја. Накнада за емитовање музичких дела путем сателита одређује се у процентуалном износу од укупно остварених прихода, а висина процента утврђује се према заступљености музичког репертоара у односу на укупно трајање програма. Основицу за обрачун накнаде и примену процента чине укупни приходи остварени у оквиру делатности.

[/signoff]

У арбитражним поступцима за решавање спорова поводом регистрације .rs домена, у највећем броју случајева наводи се околност да је регистрант (тужени) повредио право интелектуалне својине тужиоца (оштећене стране)

У свету у коме живимо, глобалне комуникационе мреже на интернету, а пре свега сегмент електронске трговине (e-commerce), постали су посебна „погодност” за масовне финансијске трансакције.

Присуство и пословање привредних субјеката и физичких лица на интернету, независно од предмета пословања (куповине, продаје, пласмана робе и/или услуга, промоције делатности путем веб страница, које постају својеврсна електронска лична карта привредног субјекта и његов електронски проспект, и сл.), као услов успешном пословању, претпостављају електронско пословање путем глобалних мрежа (понуда vs. тражња) и електронску трговину робом и услугама, која може имати 3 основна вида:

– B2B (business to business) – од једног ка другом привредном субјекту;

– B2C (business to consumers) – од привредног субјекта ка кориснику (физичком и/или правном лицу);

– P2P (peer to peer, person to person) – непосредан, директан контакт и трансакција.

С тим у вези, незаобилазну одредницу чине интернет домени – индикације положаја једног субјекта на интернету.

Шта су интернет домени

Интернет домен јесте индикација положаја једног субјекта на интернету, као лако упамтива комбинација бројева и/или слова која се везује на IP (интернет протокол), за домаћина (host) или сервер, где носилац домена потенцијално може да пласира своју веб страницу на коју даље везује персонализовану е-адресу (електронска пошта). Домени су уједно и техничка средства за упрошћено и ефикасно коришћење интернета.

Дакле, интернет домен представља:

1. лако запамтиву информацију (слова и бројева) која, директно или индиректно, асоцира на назив или делатност пословања привредног друштва или појединаца (укључујући и лична имена под одређеним условима);
2. прецизан показатељ интернет локације субјекта на мрежи;
3. средство да интернет корисник идентификује домаћина, везаног за дати интернет домен, на основу кога се у случају повреде неких права лоцира делатност, односно (уз седиште привредног субјекта) стварна и месна судска надлежност.

Хронолошки гледано, појавом World Wide Webа (1992), а потом првог претраживача Mosaic (1993), коришћење интернета у широком спектру посредством веб страница, утицало је и на пораст значаја и улоге интернет домена – првенствено с циљем разликовања носиоца домена.

Домени су лоцирани у оквиру DNS система (domain name system) глобалне, дистрибутивне базе података и протокола, а централна улога је у претраживању и коришћењу интернета.

У оквиру DNS-а, домени су подељени у две категорије:

– top level (TLDS), на пример, com, org, net…;

– национални (TLDS), на пример, yu, nl, uk.

Ажурирање система DNS и IP, реализује ICANN – интернет корпорација за додељена имена и бројеве, на основу Меморандума о уважавању (МОУ), склопљеног између ICANN и Министарства финансија САД. У свету постоје и непрофитне организације за регистрације интернет домена (на пример, у Холандији је то SIDN), са одређеним циљевима и задацима:

– усвајање једнообразних правила у јавности а за потребе доделе интернет домена;

– одлучивање о додели националних домена;

– праћење квалитета домен-регистрације у домицилној земљи субјеката;

– промоција, координација, стандардизација у домицилним и међународним оквирима;

– израда годишњих извештаја и стопе учешћа у додели домена;

– сви други облици сарадње у области регистрованих домена.

Светска организација за интелектуалну својину WIPO издала је документ студију „CCTLD пракса за превенцију и Резолуција о дилемама интернет домена”, с циљем да убрза процес доношења одредаба које би спречиле акте „злоупотребе и лоше вере” код регистрованих имена као домен имена, а посредством заштите права интелектуалне својине.

Првобитно је постојала „затворена природа” доменских имена, односно, домен је могао носити само резидент домицилне земље, или ако исто правно лице у датој земљи има регистровану делатност (фирму). Појединци (физичка лица), могли су само поднети захтев за личним доменом, који се састоји од комбинација имена или речи. Домицилни домени су отворили питање да ли уважити рестрикцију везану за домицилно важење домена једне земље или исто важење проширити на све земље Европске уније. Дилема је била оправдана, јер је првобитно домицилни домен могло добити само физичко лице (резидент те земље), или правно лице (привредни субјект), које у истој земљи имају своје пословно седиште.

Проширујући домен на све земље Европске уније, ову рестрикцију позитивно су решиле следеће земље: Белгија (.be); Данска (.dk); Немачка (.de); Луксембург (.lu); Велика Британија (.uk); Аустрија (.at), а делимично: Грчка (.gr), и Италија (.it), где применилац домена мора бити резидент земље ЕУ.

Међународни експертски тимови изјаснили су се за укидање територијалних рестрикција, са аргументном „да треба дозволити једном правном лицу (привредном субјекту) да добије домен ван земље свог пословног седишта, јер се на тај начин, извесно убрзава и дозвољава истом субјекту приступ на то тржиште много директније и ефикасније”. Аргумент против овом залагању односио се на чињеницу да признање статуса страном домену (носиоцу имена) истовремено може да отежа домицилном носиоцу права да предузме акције против оних домена који повређују његово право.

Независно од типа домена, данас је „укупан пакет” услуга везаних за добијање и промет доменских имена, регулисан од стране националних регистара доменских имена, и подразумева комбинацију следећих фактора:

– униформне брзине свих домен процедура (добијање, пренос, гашење итд.) – једнообразно и јасно одређена;

– транспарентности (лак приступ, неформалност, разуман след радњи);

– процеса (довољне гаранције о правилном поступању);

– експертизе (услуга познавања релевантних правних норми – у овом случају права интелектуалне својине);

– примене (посебно у делу трансфера или отказа целог поступка);

– трошкова (ефикасног и ажурног пружања услуга).

Какав је статус физичких лица

Године 2000. уведена је могућност да физичко лице региструје важећи домицилни (национални) домен, на пример, домен .рс. Уведен је и „лични домен”, као име тзв. трећег степена, с циљем да физичка лица могу регистровати своја лична имена као домицилне домене те земље. До ове одлуке, физичка лица су сматрана за „грађане другог реда интернета”. Пример би био домен rudić-dimić.org.

Наиме, постојала је неоправдана разлика између пословних и личних домена, чиме се с једне стране тежило очувању дистинктивности, што у пракси није имало довољно оправдања, посебно ако се има у виду да се и пословна имена користе у некомерцијалне сврхе. Наиме, дозвола физичком лицу да региструје име домена тзв. другог нивоа (до тада дозвољено само правним субјектима с претходно добијеним потврдама надлежних привредних комора), свела се на технички поступак који се састојао од подношења копија пасоша, личних карти или возачких дозвола или извода из регистра становника и томе слично.

Уведени тзв. 123 систем личних домена, првенствено је био намењен оним појединцима који желе да региструју своје презиме као домен и овај систем сматра се сврсисходним са аспекта растуће потребе у контексту некомерцијалних употреба домена за потребе физичких лица.

Заштита личних података корисника интернета и интернет домена

Пракса регистровања домена је у експанзији и оправдано се поставља питање како сачувати „приватност”, односно личне податке о носиоцима одређених пословних трансакција, када су исти (или физичка лица) регистровали тзв. други ниво домена.

Међународни стандарди прописују да у ажурну базу података треба укључити следеће неопходне информације о носиоцима домена:

– име / адреса носиоца/компаније/институције/лица;

– име / телефонски број / е-адреса за потребе техничког контакта;

– име / телефонски број / е-адреса за потребе административног контакта.

Најкарактеристичнији случајеви коришћена домена у свету јесу:

– путем веб сајтова;

– електронском поштом, путем команди send/receive;

– везано за апликације FTP – тзв. сервера за трансфер датотека и др.

Интернет домени Србије – докле се стигло?

Пребацивање интернет домена .yu у .rs (2007), од скора и увођење ћириличног националног интернет домена .срб, доноси новине у самом поступку добијања интернет домена, могућност да и страни држављани стекну право на њихову куповину, тачније закуп домена, као и могућност да једно лице потенцијално закупи више домена. Ова измена подразумевала је да „српски” домени више неће бити бесплатни, већ је од стране РНИДС или овлашћених дилера домена, формирана њихова тржишна цена; домен закупљују и физичка лица; домен закупљују и страни држављани с навођењем административног контакта из Србије (слободна продаја .rs домена); уведена је могућност регистровања тзв. top level домена (са суфиксом „rs”).

Дакле, с регистрацијом .rs интернет домена, односно текстуалне ознаке која идентификује скуп уређаја или интернет сервиса, повезујући их у јединствену административно-техничку целину, почело се марта 2008. године када је званично постао нови домен Републике Србије.

Решавање спорова поводом регистрације .rs домена

Од 2008. године, до данас, прво при Регистру националног интернет домена Србије (даље: РНИДС), а потом у надлежности Привредне коморе Србије (даље: ПКС), било је више арбитражних поступака за решавање спорова поводом регистрације .rs домена.

У арбитражним поступцима за решавање спорова поводом регистрације .rs домена, у највећем броју случајева наводи се околност повреде права интелектуалне својине тужиоца као оштећене стране у арбитражи, у односу на лице које је регистровало домен – регистранта, за кога се у поднетој тужби тврди да је повредило право интелектуалне својине тужиоца. Регистрант је чињеницом приоритетне пријаве за регистрацију интернет домена, онемогућио тужиоца као потенцијално оштећеног да за исти домен поднесе пријаву за територију Србије.

Како се интернет домен састоји од вербализама (а не графизама, дакле, графичко-ликовних, односно сликовних решења), најчешће се радило о потенцијалној повреди права на жиг, тачније његовог вербализма. На сајту РНИДС-а, односно ПКС-а, могу се пронаћи све досадашње арбитражне одлуке у вези с решавањем арбитражних спорова о повреди регистрованих интернет домена у Републици Србији (видети: http://www.rnids.rs/cir/арбитражне-одлуке, страница РНИДС, http://www.pks.rs/ONama.aspx?id=886&p=3&, страница ПКС).

Прописи

Приликом разматрања околности везаних за (не)постојање потенцијалне повреде жига, односно интелектуалне својине тужиоца од стране регистранта у арбитражном поступку поводом спорног, а већ регистрованог интернет домена, релевантни су следећи прописи:

– Закон о арбитражи („Сл. гласник РС”, бр. 46/2006);

– Закон о жиговима („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009 и 10/2013);

– Правилник о арбитражном поступку за решавање спорова поводом регистрације .rs домена РНИДС („Сл. гласник РС”, бр. 31/11, даље: Правилник);

– Општи услови регистрације .rs домена РНИДС (2007, 2009, 2010. и 2011).

Спорови поводом регистрације .rs домена

У споровима поводом регистрације .rs домена, изабрани арбитри с листе арбитара РНИДС (раније), односно листе арбитара при ПКС (од октобра 2011), (трочлано Арбитражно веће), дужни су да поступају како у складу са одредбама Закона о арбитражи, тако и са одредбама Правилника.

Правилником су одређени критеријуми (кумулативни), на основу којих Арбитражно веће може донети одлуку о престанку важења већ регистрованог .rs домена, односно о преносу регистрације .rs домена, с регистранта на тужиоца.

Критеријуми за промену статуса регистрованог .rs домена

За успешност своје тужбе, којом се покреће арбитражни поступак пред стално изабраном арбитражом ПКС-а, тужилац (потенцијални оштећени) у обавези је да докаже следеће околности, на основу којих Арбитражно веће може донети одлуку о престанку или преносу регистрације спорног интернет домена с регистранта на тужиоца:

– да је национални интернет домен истоветан предмету тужиочевог жига, или му је сличан у мери да може да створи забуну и доведе у заблуду учеснике у промету;

– да регистрант нема право нити легитимни интерес да користи спорне интернет домене;

– да је регистрант национални интернет домен регистровао и користио противно начелу савесности, поштења и добрих пословних обичаја.

Доказивање околности да је .rs домен идентичан или битно сличан законом заштићеном знаку, првенствено се односи на повреду права на жиг тужиоца, а ту повреду тужилац доказује материјалним доказима (пријава односно исправа, решење о продужењу жига, околност класа робе и услуга за које је право на жиг добијено, сâм вербализам жига и његова истоветност односно битна сличност, као и стварање забуне и довођење у заблуду учесника у промету).

Да је употреба .rs домена супротна добрим пословним обичајима, сматра се када је .rs домен регистрован или коришћен противно добрим пословним обичајима, начелу савесности и поштења, односно нарочито у случајевима ако се докаже да је:

– регистрант регистровао национални интернет домен претежно у циљу њихове продаје или давања у закуп тужиоцу, који је титулар жига чији је предмет истоветан или битно сличан регистрованом националном интернет домену, односно ради продаје или давања у закуп националног интернет домена лицу које је тужиочев конкурент у привредној утакмици, а на основу утврђене несразмере између цене закупа националног интернет домена и продајне цене према напред споменутим лицима;

– регистрант регистровао национални интернет домен како би спречио титулара жига да ознаку која је предмет жига региструје као назив националног интернет домена;

– регистрант регистровао национални интернет домен како би нанео штету свом пословном конкуренту;

– регистрант користио национални интернет домен који је истоветан или битно сличан предмету тужиочевог жига, претежно ради привлачења корисника интернета, на свој веб сајт или други интернет сервис, ради комерцијалних ефеката, стварајући тако забуну у погледу порекла робе која се на том сајту, односно путем тог интернет сервиса, продаје односно у погледу услуга које се пружају.

Правилник одређује да ће се сматрати да регистрант има легитиман интерес да користи .rs домен уколико докаже да (је):

– пре било каквог сазнања о покретању тужбе користио .rs домен у комерцијалне сврхе сагласно добрим пословним обичајима, начелима савесности и поштења; или

– пре покретања тужбе већ био познат широј јавности као власник тог .rs домена, без обзира на то што није захтевао заштиту назива .rs домена жигом; или

– користи .rs домен искључиво у некомерцијалне сврхе, без икакве намере да потрошаче и друге учеснике у промету доведе у заблуду у погледу порекла означених роба или услуга, а у контексту битне сличности или истоветности с предметом тужиочевог жига.

Пажња доброг привредника при подношењу захтева за регистрацију .rs домена

Арбитражно веће посебну пажњу посвећује и околности из Општих услова о регистрацији .rs домена – да подношењем захтева за регистрацију .rs домена у оквиру .rs TLD регистра, регистрант посебно изјављује и тврди да, према свом најбољем знању и свом искреном уверењу, регистрацији траженог домена не вређа туђе право интелектуалне својине, те да су сви подаци наведени у регистрацији истинити и потпуни.

На околност преноса регистрације спорног .rs домена с регистранта на тужиоца, најчешће због околности кумулативно наведених критеријума из Правилника, у досадашњим арбитражним поступцима донете су арбитражне одлуке у којима је од стране чланова Арбитражног већа верификована и образложена процена услова из Правилника, посебно са освртом на потенцијалну повреду права интелектуалне својине.

Примери арбитражних одлука

Арбитражно веће је заузело став да је .rs домен који је предмет тужбе, идентичан или битно сличан законом заштићеном знаку, пословном или трговачком имену тужиоца за исту или сличну врсту робе или услуга, с обзиром на то да је спорни домен у свом делу који не садржи ознаку националног домена .rs, идентичан жигу који је регистрован на име тужиоца код надлежног органа с правом првенства, и који важи на територији Републике Србије.

Арбитражно веће је утврдило да регистрант нема право и легитиман интерес да користи домен који је предмет тужбе, с обзиром на то да у моменту регистрације регистрант није имао на закону засновано овлашћење, нити је имао легитиман интерес да користи спорни домен. Приликом испитивања испуњености овог услова Арбитражно веће је имало у виду да тужилац у свом пословању користи ознаку која представља регистровани жиг тужиоца који важи на територији Републике Србије.

Арбитражно веће је утврдило да је испуњен услов из Правилника и да је регистрант регистровао и користио домен који је предмет тужбе противно начелу савесности, поштења и добрих пословних обичаја. Арбитражно веће сматра да би регистрант, ако би поступао с пажњом доброг привредника, а имајући у виду све околности случаја, морао да примети да знак у пословању користи тужилац.

Арбитражно веће је приликом оцене испуњености овог услова имало у виду околност да је у Општим условима о регистрацији домена предвиђена посебна изјава од стране регистранта да домен који региструје не вређа право интелектуалне својине. Ова посебна обавеза приликом регистрације мора да утиче на повећан степен пажње регистранта у погледу утврђивања да ли домен који региструје вређа право интелектуалне својине трећег лица. Подносилац пријаве домена – регистрант, уз просечну пажњу и просечан степен ангажовања могао је да сазна да спорни домен представља знак који у свом пословању користи тужилац у једној/више земаља. До сазнања да спорну ознаку у свом пословању користи тужилац, регистрант је могао да дође за неколико секунди простим упитом за спорни назив код било којег већег интернет претраживача.

Имајући у виду наведено, регистрант је знао или морао да зна да предметни домен вређа права интелектуалне својине тужиоца, па је без обзира на ту околност наставио с поступком регистрације.

Арбитражно веће је приликом доношења одлука и процена испуњености услова имало у виду стандард пажње доброг привредника који важи у Србији. Арбитражно веће, међутим, имало је у виду чињеницу да иако се спорни домен региструје у Србији његово коришћење није ограничено само на територију Србије, с обзиром на то да због природе интернета корисници из целог света могу да приступе адреси која кореспондира са спорним доменом.

У својим публикованим одлукама, Арбитражно веће посебно указује на то да су Правилником прописани услови који морају да буду кумулативно испуњени да би се донела одлука о престанку или преносу регистрације домена који је предмет тужбе, с регистранта на тужиоца.

Наиме, у пракси није редак случај да се регистрација интернет домена изврши не у циљу коришћења тог домена, већ првенствено с циљем да се од носиоца права на жиг (посебно његов вербализам), затражи несразмерно велики материјални износ накнаде, како би се извршио пренос домена с регистранта на носиоца права на жиг, који исти користи или се спрема да користи на националном или међународном тржишту робе и услуга.

Такође, чест је случај да се поред покретања поступка пред стално изабраном арбитражом, одвојено и независно поднесе тужба за повреду жига пред стварно и месно надлежним судом, с претходно или истовремено поднетом привременом мером, којом се жели спречити даље неовлашћено коришћење жига, односно довођење у заблуду просечног потрошача – „учесника у промету” добара и услуга.

[signoff]

Једноставан пример

Интернет домен агенције у којој ради потписница овог текста је artlighthouse.com, веб страница на истом домену је www.artlighthouse.com, односно персонализована електронска адреса за електронску пошту је lj.rudic@artlighthouse.com.

[/signoff]

[signoff]

Корак испред других

Земља која је изразито напредовала у сфери нормирања домена јесте Холандија, која је још 2001. године усвојила „Акт за заштиту личних података (data)”, при чему је дефинисано да:

– personal data (лични подаци) подразумева сваку базу података која се односи на идентификацију / могућност идентификације субјеката;

– processing of personal data (обрада личних података) подразумева убирање, снимање, наручивање, очување, ажурирање, измену, консалтинг и дистрибуцију постојеће базе.

[/signoff]

[signoff]

ПОДСЕТНИК

Интелектуална својина и услови за заштиту жига на основу Закона о жиговима

Жиг је право којим се штити знак који у промету служи за разликовање робе, односно услуга једног физичког или правног лица од исте или сличне робе, односно услуга другог физичког или правног лица. Жигом се штити знак који се може графички представити. Знак се може састојати од речи, слогана, слова, бројева, слика, цртежа, распореда боја, тродимензионалних облика, комбинација тих знакова, као и од музичких фраза приказаних нотним писмом и сл.

[/signoff]

Жигом се не може заштитити знак:

– који је истоветан раније заштићеном знаку другог лица за сличну врсту робе, односно услуга, или сличан раније заштићеном знаку другог лица за истоветну или сличну врсту робе, односно услуга, ако постоји вероватноћа да због те истоветности, односно сличности настане забуна у релевантном делу јавности, која обухвата и вероватноћу довођења у везу тог знака с раније заштићеним знаком;

– који је истоветан или сличан, за исту или сличну врсту робе, односно услуга, знаку другог лица који је познат у Републици Србији (општепознати знак);

– који, без обзира на робу, односно услуге на које се односи, представља репродукцију, имитацију, превод или транслитерацију заштићеног знака другог лица или његовог битног дела, који је код учесника у промету у Републици Србији несумњиво познат као знак високе репутације (чувени жиг), ако би се коришћењем таквог знака нелојално извлачила корист из стечене репутације чувеног жига или би се штетило његовом дистинктивном карактеру, односно репутацији;

– који својим изгледом или садржајем повређује ауторска права или друга права индустријске својине.

Носиоцу права на жиг Закон даје право да другим лицима забрани да неовлашћено користе: знак који је истоветан с његовим раније заштићеним знаком у односу на робу, односно услуге које су истоветне роби, односно услугама за које је тај жиг регистрован; односно, знак који је истоветан његовом раније заштићеном знаку за сличну врсту робе, односно услуга или сличан његовом раније заштићеном знаку за истоветну или сличну врсту робе, односно услуга ако постоји вероватноћа да због те истоветности, односно сличности настане забуна у релевантном делу јавности, која обухвата и вероватноћу довођења у везу тог знака с његовим раније заштићеним знаком (носилац жига има право да забрани између осталог и коришћење свог заштићеног знака у пословној документацији и реклами).

Закон предвиђа да се жиг стиче уписом у Регистар жигова, а важи од датума подношења пријаве, да жиг траје десет година, рачунајући од датума подношења пријаве, с тим што се његово важење, уз подношење захтева и плаћање одговарајуће прописане таксе, може продужавати неограничен број пута, уз обавезу носиоца жига да жиг користи.

Које су сличности и разлике између уговора о ауторском делу и уговора о делу, како се ове дилеме решавају у пракси, постоје ли гранични случајеви и које су последица њихове „замене”?

У свакодневном животу непрекидно се сусрећемо с бројним примерима интелектуалне својине, која подразумева и најразличитија ауторска дела у њиховом оригиналном, естетском и материјализованом појавном облику. Пракса нам говори да изразито велики број ауторских дела настаје на основу претходног договора (наруџбине дела), баш као и у радном односу, где се аутор дела и запослени, стичу у једном лицу, а наручилац и послодавац, у другом. Оба ова модела настанка ауторског дела врло су честа, а дешава се да у пракси понекад буду замењена неодговарајућим институтом – уговором о делу.

Уговор о наруџбини ауторског дела

Уговором о наруџбини ауторског дела аутор се обавезује да за наручиоца изради ауторско дело и преда му примерак овог дела. Наручилац има право да објави дело и да у промет стави примерак дела који му је аутор предао, а аутор задржава остала ауторска права, уколико уговором о наруџбини није другачије одређено.

Ако је на основу уговора о наруџбини ауторског дела израђен рачунарски програм, наручилац стиче сва права искоришћавања рачунарског програма, ако уговором није другачије одређено (члан 95. Закона о ауторском и сродним правима, „Сл. гласник РС”, бр. 104/2009, 99/2011 и 119/2012, у даљем тексту: ЗАСП).

Наручилац ауторског дела има право да усмерава и контролише поступак стварања дела, али не и да тиме суштински ограничава слободу уметничког, стручног или научног изражавања аутора (члан 96. ЗАСП-а).

Ауторско дело настало спајањем прилога већег броја аутора у једну целину (енциклопедија, антологија, рачунарски програм, база података и сл.), сматра се колективним ауторским делом. Аутори прилога у колективном ауторском делу на искључив начин уступају сва своја имовинска права лицу које је организатор израде колективног дела, ако уговором није другачије одређено. Лице које је организатор израде колективног ауторског дела има право да објави и да искоришћава дело под својим именом, с тим да на сваком примерку дела мора бити наведена листа аутора чије ауторске прилоге колективно дело садржи (члан 97. ЗАСП-а). Као организатор израде колективног ауторског дела, физичко, односно правно лице има својство наручиоца ауторског дела, а колективно ауторско дело, готово све одлике ауторског дела по наруџбини, али и потенцијалне елементе ауторског дела насталог у радном односу!

Ауторско дело настало у радном односу

Из аспекта праксе, посебно је актуелно ауторско дело које је настало у радном односу, као и разграничење ауторског дела као редовне радне обавезе и онога што ту обавезу превазилази. У пракси се јавља знатан број спорова у којима послодавац оспорава статус ауторства на делу, што је сасвим погрешна полазна претпоставка, па однос с аутором, односно запосленим завршава у судском спору, уместо да буде регулисан актима послодавца како то закон сугерише.

У члану 98. ЗАСП-а истиче се да ако је аутор извршавајући своје радне обавезе створио дело током трајања радног односа, послодавац је овлашћен да то дело објави и носилац је искључивих имовинских права на његово искоришћавање у оквиру своје регистроване делатности у року од пет година од завршетка дела, ако општим актом или уговором о раду није другачије одређено. Аутор има право на посебну накнаду зависно од ефеката искоришћавања дела.

Аутор дела створеног у радном односу задржава на том делу сва ауторска права, осим права коришћења у горе поменутом року. Ипак, истеком рока од пет година по завршетку дела, искључива имовинска права на делу стиче сâм аутор.

Изузетак представља случај када је ауторско дело рачунарски програм настао у радном односу. Тада је трајни носилац свих искључивих имовинских права на делу послодавац, ако уговором није другачије одређено.

Критеријуми за утврђивање висине и начин плаћања накнаде за ауторско дело настало у радном односу, одређују се општим актом или уговором о раду (члан 99. ЗАСП-а).

Приликом издавања сабраних дела аутор има право да и пре истека рока од пет година од дана израде дела, објави своје дело створено у радном односу, а за такво објављивање дела није му потребна дозвола послодавца (члан 100. ЗАСП-а).

Приликом коришћења дела створеног у радном односу послодавац је дужан да наведе име, псеудоним или знак аутора (члан 101. ЗАСП-а). Иста обавеза представља неотуђив, непреносив и трајан аспект моралних права аутора.

Статус ауторских дела насталих у радном односу

Реч је о редовном радном ангажовању запосленог(их) на извршавању редовних радних обавеза у радно време, уз напомене и коришћење ресурса послодавца. Ако општим актом предузећа или уговором о раду није другачије одређено, имовинска права се после пет година од завршетка израде дела у целости враћају аутору, односно коауторима (ако их је више). небитно од наведене околности, међутим, морална права аутора су лична, непреносива (везана за личност аутора) и трају и након завршетка материјалних ауторских права (члан 102, односно члан 107. ЗАСП-а). Сходно томе, сарадници (запослени) по основу моралних ауторских права увек остварују права по основу Закона о ауторском и сродним правима, будући да су морална ауторска права неотуђива и непреносива, па су и одредбе уговора којима се предвиђа пренос моралних ауторских права ништаве.

Да бисмо у потпуности схватили разлику коју ЗАСП прави, овде ћемо се осврнути и на статус ауторских дела насталих по наруџбини:

1) због саме учесталости и значаја, ЗАСП регулише статус ауторских дела по наруџбини у посебним одредбама, а ове одредбе упућују на inter partes уговорни однос између наручиоца и аутора, односно коаутора нарученог дела;

2) уговор о наруџбини ауторског дела, са своје стране, један је од често коришћених правних инструмената којима се регулише овај однос у складу са споменутим законом, али и Законом о облигационим односима;

3) уговором о наруџбини ауторског дела аутор се обавезује да за наручиоца изради ауторско дело и преда му примерак тог дела;

4) наручилац има право да објави дело и да у промет стави примерак дела који му је аутор предао, а аутор задржава остала ауторска права, уколико уговором о наруџбини није другачије одређено;

5) ако је на основу уговора о наруџбини ауторског дела израђен рачунарски програм, наручилац стиче сва права искоришћавања рачунарског програма, ако уговором није другачије одређено;

6) наручилац ауторског дела има право да усмерава и контролише поступак стварања дела, али не и да тиме суштински ограничава слободу уметничког, стручног или научног изражавања аутора;

7) енциклопедијe, антологијe, рачунарски програми, базe података и сл., сматрају се колективним ауторским делом – на њих се у највећем броју случајева могу применити одредбе института ауторског дела насталог по наруџбини (посебно својство аутора приређивача колективног дела).

Постоји ли могућност продужења трајања права послодавца на искоришћавање ауторског дела створеног у радном односу?

У складу са ЗАСП-ом, ако је аутор створио дело током трајања радног односа, послодавац је носилац искључивих имовинских права на његово искоришћавање, у року од пет година од завршетка дела, ако општим актом или уговором о раду није другачије одређено. Да ли послодавац може, општим актом или уговором о раду, одредити да наведени рок буде дужи од пет година (на пример, 15, 20 или 30 година)?

ЗАСП предвиђа да ако је аутор, извршавајући своје радне обавезе, створио дело током трајања радног односа, послодавац је овлашћен да то дело објави и носилац је искључивих имовинских права на његово искоришћавање у оквиру своје привредне делатности у року од пет година од завршетка дела, ако општим актом или уговором о раду није другачије одређено. Аутор има право на посебну накнаду зависно од ефеката искоришћавања дела. Аутор дела створеног у радном односу задржава на том делу сва ауторска права, осим права да дело објави, односно искључива имовинска права на искоришћавање конкретног дела насталог у радном односу.

После истека рока од пет година од завршетка дела, искључива имовинска права на делу стиче аутор!

ЗАСП је веома јасан! дакле, привредно друштво, односно послодавац овлашћен је да дело настало у радном односу објави и носилац је искључивих имовинских права искоришћавања ауторског дела насталог у радном односу, само и једино у оквиру своје регистроване привредне делатности. Наведеним актима, односно уговором, рок од пет година може бити измењен, тако да буде смањен односно продужен, јер закон то својом формулацијом дозвољава. Јасно је да би за аутора било корисније да исти рок може бити само смањен, а за послодавца да исти рок може бити продужен, јер ће тиме обезбедити несметану и дугорочнију експлоатацију ауторског дела насталог у радном односу.

Како је формулисан у ЗАСП-у, рок од пет година од настанка дела никако не можемо третирати као минимални рок прописан законом, јер би на тај начин његова евентуална корекција општим актом и уговором о раду, ишла искључиво у корист послодавца.

Наруџбеница: треба ли да има третман уговора о делу или уговора о ауторском делу?

У пракси се неретко дешава да се уговорни односи регулишу путем неодговарајућег уговорног института, а до тога долази, пре свега, због недовољне упућености у проблематику интелектуалне својине, и то посебно ауторског права.

У случају када се уговорни однос спроводи у складу са одредбама самог уговора, његове последице на први поглед не морају бити уочљиве. Међутим, за случај да дође до повреде уговорних одредаба или нечињења упркос постојању јасне уговорне обавезе, извршилац уговорне обавезе може се наћи у поступку доказивања који је веома штетан по њега (било да је у питању вансудско поравнање било судски спор пред стварно и месно надлежним судовима).

Корисници туђег резултата рада, односно услуге, као наручиоци, веома често имају тзв. типске уговоре (по приступу), на које извршилац уговорне обавезе не може битно да утиче, па се у пракси ствара читав низ погрешно регулисаних уговорних односа.

Један од очигледних примера, error in objecto, настаје када се за извршење уговорне обавезе, чији је предмет уговора интелектуална својина, уместо уговора о ауторском делу закључује уговор о делу.

Какве практичне последице по ствараоца, односно даваоца услуге интелектуалне својине доноси овај „неправилан пословни обичај”, сазнаћемо пошто се упознамо са специфичностима обе врсте уговора.

Уговор о ауторском делу

Ауторским уговором се ауторска права уступају или преносе у целини. На ауторски уговор примењују се одредбе ЗАСП-а, а тек када овај lex specialis пропис не предвиђа одређене случајеве, тада се примењују одредбе Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и „Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља).

Ауторски уговори се закључују у писаној форми, ако законом није другачије одређено. Аутор, односно његов правни следбеник може уступити поједина или сва имовинска права на свом делу другом лицу (морална права аутора не могу се преносити уговором). Ауторски уговор садржи: имена уговорних страна, наслов, односно идентификацију ауторског дела, права која су предмет уступања, односно преноса, висину, начин и рокове плаћања ауторске накнаде, ако је уговорена, као и садржинска, просторна и временска ограничења, уколико она постоје.

Имовинска права аутора уступају се на искључив или неискључив начин. У случају искључивог уступања имовинских права, једино је стицалац права овлашћен да на начин прописан уговором искоришћава ауторско дело, као и да уз посебну дозволу аутора, односно његовог правног следбеника, уступа другима то право.

Право које стицалац права уступа другима јесте неискључиво право, ако уговором није другачије одређено. У случају неискључивог уступања имовинских права, стицалац права није овлашћен да забрани другоме да искоришћава ауторско дело, нити је овлашћен да уступа другоме своје право.

Ако у уговору није назначено да се ради о искључивом или неискључивом уступању, сматра се да се ради о неискључивом уступању имовинских права, и ова законска одредба има за циљ да максимално заштити аутора као даваоца предмета уговора, односно услуге у односу на најчешће економски суверену позицију наручиоца, односно корисника дела и/или услуге.

Ауторски уговор предвиђа да уступање имовинских права може бити предметно, просторно и временски ограничено. У случају предметног ограничења, стицалац права је овлашћен да врши једну или више одређених радњи искоришћавања ауторског дела. У случају просторног ограничења, стицалац права је овлашћен да искоришћава ауторско дело на одређеној територији, која је ужа од оне на којој ауторско право постоји. У случају временског ограничења, стицалац права је овлашћен да искоришћава ауторско дело у одређеном времену, које је краће од трајања ауторског права за то дело.

Пренос својине на оригиналном примерку ауторског дела не подразумева стицање ауторских права на делу. Уступање имовинских права за дело које још није створено дозвољено је под условом да се одреде врста будућег дела и радње искоришћавања дела. Уступање имовинских права за сва будућа дела једног аутора, као и за још непознате облике искоришћавања дела ништаво је. Веома је битно истаћи да уколико постоји сумња о садржини и обиму права које аутор уступа, односно преноси ауторским уговором, сматра се да је уступљено, односно пренесено мање права.

Ако се коришћењем ауторског дела оствари добит која је у очигледној несразмери са уговореном ауторском накнадом, аутор, односно његов наследник има право да тражи измену ауторског уговора ради отклањања те несразмере. Ово право застарева у року од две године од дана сазнања за постојање несразмере, односно за приход остварен коришћењем ауторског дела, а најдуже у року од шест година од краја године у којој је несразмера наступила, односно у којој је приход остварен. Аутор, односно његов наследник може ускратити дозволу коју је дао, односно повући уступљено имовинско право, ако стицалац дозволе, односно права не остварује право које је прибавио, или га остварује у обиму мањем од уговореног, чиме угрожава интересе аутора, односно његовог наследника. Аутор, односно његов наследник не може остваривати ово право пре истека рока од две године од закључења ауторског уговора, или предаје примерка дела стицаоцу права, ако је та предаја уследила после закључења уговора.

Аутор може ускратити дозволу коју је дао, односно повући уступљено имовинско право ако сматра да би искоришћавање његовог дела могло да нанесе штету његовом стваралачком или личном угледу, и то из разлога који су настали после закључења ауторског уговора, а за које не одговара стицалац права (аутор има обавезу да стицаоцу права накнади насталу стварну штету).

Дакле, ауторски уговор поставља у центар ствараоца, односно даваоца интелектуалне услуге.

Када се једно дело, односно услуга квалификују као ауторско дело, примењују се законски рокови који се односе на трајање ауторско-правне заштите, а то је моменат настанка дела и 70 година post mortem аутора (смрћу аутора имовинска права прелазе на његове наследнике). Морална права трају непрестано и по престанку имовинских права, и у земљама code civil законодавне традиције имају примарно место.

Уговор о делу

Уговор о делу је именовани уговор на који се примењују одредбе Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009 и 32/2013), односно Закона о облигационим односима.

По својим материјалним одредбама, Уговор о делу је најближи Уговору о наруџбини ауторског дела, али се на уговор о делу не примењују одредбе ЗАСП-а, са свим уговорним одредбама у корист аутора, односно носиоца ауторског права (материјална и морална ауторска права и њихово трајање).

Уговор о делу недвосмислено одређује уговорне стране као наручиоца и извршиоца посла, и као један од елемената уводи количину и квалитет извршеног посла, при чему се нигде не утврђује оригиналност као евентуални услов за добијање ауторско-правне заштите.

Међутим, законско решење предвиђено у члану 199. Закона о раду, којим је прописано да послодавац може са одређеним лицем да закључи уговор о делу, ради обављања послова који су ван делатности послодавца, и у исте послове набраја, између осталог и „самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла, или културно-уметничког посла”, потенцијално је погрешно.

Грешка закључења уговора о делу, уместо уговора о ауторском делу, када за предмет има ауторско дело као оригиналну креацију људског интелекта изражену у одређеној форми, лежи пре свега у недостатку искључивих имовинских и моралних права, која су на располагању ауторима, као и рокова трајања ауторско-правне заштите.

[signoff]

ЧЕСТО ПИТАЊЕ ИЗ ПРАКСЕ

Да ли се израда актуарских обрачуна (на пример, отпремнина и јубиларних награда) за потребе предузећа, може сматрати ауторским делом, односно да ли се са аутором може потписати уговор о наруџбини ауторског дела или уговор о делу?

Консултовањем одредаба ЗАСП-а, израда пројекта актуарских обрачуна за потребе предузећа сматра се ауторским делом, па сходно томе, са ангажованим аутором треба потписати уговор о наруџбини ауторског дела!

Наиме, Закон о ауторском и сродним правима, штити целину ауторског дела и сâм наслов дела, када наслов задовољава критеријуме из закона (Ауторско дело је оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине).

Дакле, у свим случајевима где је задовољен критеријум оригиналности и материјалне форме, може се говорити о постојању ауторског дела, осим у оним случајевима који су егзактно наведени у члану 6. ЗАСП-а (Ауторскоправном заштитом нису обухваћене опште идеје, поступци, методе рада, или математички концепти као такви, као и начела, принципи и упутства који су садржани у ауторском делу. Не сматрају се ауторским делом: закони, подзаконски акти и други прописи; службени материјали државних органа и органа који обављају јавну функцију; службени преводи прописа и службених материјала државних органа и органа који обављају јавну функцију; поднесци и други акти у управном или судском поступку).

Пројекти, у (готово) 100% случајева, задовољавају критеријум ауторског дела и као такви имају ауторскоправну заштиту за живота аутора и 70 година по смрти аутора, када наследници у својству носилаца ауторских права остварују његов имовинскоправни аспект. У конкретном случају, питање пројекта као ауторског дела може се односити на околност да је исти пројекат израђен по одређеним, већ постављеним стандардима, али с обзиром на квалификације ауторског дела, битно је да исти пројекат задовољава критеријум оригиналност која се постиже чињеницом да је конкретан пројекат израђен за потребе конкретног предузећа.

Најисправни начин да се једно физичко лице (аутор) или више физичких лица (коаутори) ангажују на изради пројекта, јесте уговор о ауторском делу, односно неки од постојећих модалитета, уговора о наруџбини ауторског дела. ЗАСП, наиме, предвиђа да се ауторским уговором ауторска права уступају или у целини преносе и даје детаљне модалитете ауторског уговора.

[/signoff]

[signoff]

Уговор о наруџбини ауторског дела – новинарског чланка

Чест пример у свакодневном раду новинара јесте наруџбина новинарског чланка (текста), који у свим формама, осим формата вести, спадају у писана ауторска дела. Новинари често наступају у ангажману free lance, али се велики број њих налази и у радном односу.

У првом случају имамо класичну наруџбину ауторског дела, а у другом, такође, наруџбину, али у формату ауторског дела насталог у радном односу. Уговором о наруџбини ауторског дела – новинарске форме, аутор се обавезује да за наручиоца изради ауторско дело и преда му примерак истог. Наручилац има право да објави дело и да у промет стави примерак дела који му је аутор предао, а новинар-аутор задржава остала ауторска права, ако уговором о наруџбини није другачије одређено.

Наручилац ауторског дела (послодавац, уредник, и сл.) има право да усмерава и контролише поступак стварања дела, али не и да тиме суштински ограничава слободу уметничког, стручног или научног изражавања аутора – новинара. У пракси је велико питање колико дискрециона оцена уредника битно може да задире у верзију новинарске форме која задовољава све критеријуме ауторског дела?

Новинарска форма, као ауторско дело настало у радном односу, јесте она форма која задовољава следеће критеријуме:

– део је редовних радних обавеза запосленог;

– обавља се у оквиру радног времена запосленог;

– обавља се ресурсима послодавца.

Ако је аутор (новинар) створио дело извршавајући своје радне обавезе током трајања радног односа, ЗАСП предвиђа да је послодавац овлашћен да то дело објави и да је носилац искључивих имовинских права на његово искоришћавање у оквиру своје регистроване делатности у року од пет година од завршетка дела, ако општим актом или уговором о раду није другачије одређено. (Новинар као аутор дела, има право на посебну накнаду зависно од ефеката искоришћавања дела.) После истека рока од 5 година, искључива имовинска права на делу стиче новинар као аутор дела.

[/signoff]

Пример: Општи акт привредног друштва о награђивању запосленог (аутора) за ауторска дела настала у радном односу

ПРАВИЛНИК О НАГРАЂИВАЊУ
(АУТОРСКА ДЕЛА НАСТАЛА У РАДНОМ ОДНОСУ)

Члан 1.

Овим Правилником, у складу са Законом о раду и Законом о ауторском и сродним правима, уређују се права, обавезе и одговорности запослених и обавезе Послодавца у обезбеђивању и остваривању права запослених за ауторска дела створена у радном односу.

Члан 2.

На права, обавезе и одговорности запослених који нису уређени овим Правилником примењују се одговарајуће одредбе Закона о раду и других важећих прописа.

Члан 3.

За потребе овог Правилника, дефинисано је:

Ауторско дело – оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине.

Аутор – физичко лице које је створило ауторско дело. Аутором се сматра лице чије су име, псеудоним или знак назначени на примерцима дела или наведени приликом објављивања дела, док се не докаже другачије. Аутор дела је носилац ауторског права. Поред аутора носилац ауторског права може бити и лице које није аутор, а које је у складу са овим законом стекло ауторско право.

Ауторско дело створено у радном односу – дело које је аутор створио током трајања радног односа извршавајући своје радне обавезе.

Послодавац – физичко лице, односно привредно друштво код кога је аутор запослен на неодређено, односно одређено време.

Члан 4.

Овим Правилником одређују се критеријуми, основ и модалитети награђивања запослених за ауторска дела које је запослени створио током трајања радног односа код Послодавца извршавајући своје радне обавезе.

Члан 5.

Ауторска дела створена у радном односу настала од стране запослених током извршавања својих радних обавеза код Послодавца су: ________________________________________________________________

(навести врсту дела у зависности од профила пословања Послодавца: ауторске студије, програмске концепције, наставни програми, елаборати, веб дизајн, рачунарски програми, студије, графичко-ликовна решења, планови и програми наставе и др.).

Члан 6.

За ауторска дела створена у радном односу запослени задржава сва морална права у складу са Законом и то:

– право патернитета – искључиво право да му се призна ауторство на његовом делу;

– право на назначење имена – искључиво право да његово име, псеудоним или знак буду назначени на сваком примерку дела, односно наведени приликом сваког јавног саопштавања дела, изузев ако је то, с обзиром на конкретан облик јавног саопштавања дела, технички немогуће или нецелисходно;

– право објављивања – искључиво право да објави своје дело и да одреди начин на који ће се оно објавити. До објављивања дела само аутор има искључиво право да јавно даје обавештења о садржини дела или да описује своје дело;

– право на заштиту интегритета дела – искључиво право да штити интегритет свог дела, и то нарочито: да се супротставља изменама свог дела од стране неовлашћених лица; да се супротставља јавном саопштавању свог дела у измењеној или непотпуној форми, водећи рачуна о конкретном техничком облику саопштавања дела и доброј пословној пракси; да даје дозволу за прераду свог дела;

– право на супротстављање недостојном искоришћавању дела – искључиво право да се супротставља искоришћавању свог дела на начин који угрожава или може угрозити његову част или углед.

Члан 7.

Ауторска дела створена у радном односу Послодавац је овлашћен да објави и носилац је искључивих имовинских права на њихово искоришћавање у оквиру своје привредне делатности у року од пет година од завршетка дела.

После истека рока од пет година од завршетка дела, искључива имовинска права на делу стиче запослени као аутор.

Ако је ауторско дело рачунарски програм трајни носилац свих искључивих имовинских права на делу је послодавац, ако уговором није другачије одређено.

Члан 8.

Правилник одређује да Послодавац има искључива права коришћења ауторског дела насталог у радном односу, као и пласман и рекламирање дела у јавности за период од пет година од завршетка дела.

Правилник предвиђа да за дела од посебног интереса за Послодавца, по истеку рока од пет година од завршетка дела, Послодавац има право прече понуде запосленом као аутору, за даље искључиво коришћење истог ауторског дела.

Право прече понуде од стране Послодавца и изричит пристанак запосленог као аутора, регулишу се посебним уговором.

Члан 9.

За ауторска дела створена у радном односу запослени има право на посебну накнаду зависно од ефеката искоришћавања дела.

Посебна накнада одређена овим правилником може бити одређена:

1. писменом сагласношћу воља запосленог и Послодавца у виду једнократне награде;
2. писменом сагласношћу воља запосленог и Послодавца у виду комбинације једнократне награде и процента од пласмана конкретног дела на тржишту;
3. процентом од пласмана конкретног ауторског дела на тржишту;
4. процентом од ефеката које је ауторско дело створено у радном односу имало на укупно пословање, реноме и good will Послодавца.

Члан 10.

За ауторска дела створена у радном односу, запослени може да буде стимулисан увећањем зараде у висини утврђеној дискреционом одлуком Послодавца, а имајући у виду комплексност, значај и ефекте које је ауторско дело створено у радном односу имало на пословање, реноме и good will Послодавца.

Члан 11.

Посебна накнада за ауторска дела створена у радном односу исплаћује се према следећим модалитетима:

– једнократно по предатом ауторском делу у радном односу Послодавцу;

– код периодичних плаћања у једном делу, најкасније до ________ у месецу за претходни месец;

– код периодичних плаћања у два дела и то: први део најкасније до ____________, а други део зараде најкасније до ___________;

– код периодичних плаћања у траншама које зависе од процене ефеката које ауторско дело настало у радном односу има на укупно пословање, реноме и good will Послодавца.

Члан 12.

Запослени се обавезује да у своје име и за свој рачун, као и у име и за рачун другог правног или физичког лица, без сагласности Послодавца не може да пласира, односно саопштава јавности ауторска дела које је запослени створио током трајања радног односа код Послодавца извршавајући своје радне обавезе.

Обавеза из става 1. овог члана траја пет година од завршетка дела, на територији пословног интереса Послодавца.

Обавеза из става 1. овог члана, продужује се уколико је Послодавац по истеку пет година од предаје дела, на основу права прече понуде стекао од запосленог право на даље комерцијално искоришћавање ауторског дела створеног током радног односа код Послодавца.

Члан 13.

Поступак за утврђивање одговорности запосленог у вези са штетом проузрокованом Послодавцу покреће директор по пријему писмене пријаве или сазнања за проузроковану штету.

Постојање штете и околности под којима је настала, висину и начин накнаде утврђује посебна Комисија од три члана коју образује директор.

Комисија заказује расправу, спроводи поступак саслушања запосленог чија се одговорност утврђује, сведока (ако их има) и изводи друге доказе ради утврђивања чињеничног стања.

О спроведеном поступку сачињава се записник и утврђује степен кривице запосленог и висина штете, на основу кога директор доноси решење о одговорности запосленог или о ослобађању од одговорности.

Саставни део записника је и изјава запосленог да ли пристаје да накнади штету.

Решењем се утврђује начин накнаде штете и рок у коме је запослени дужан да накнади штету.

Члан 14.

Ако запослени за ауторска дела које је створио током трајања радног односа претрпи повреду или штету, Послодавац је дужан да му у року од ___________ дана, од дана настанка повреде или штете, накнади штету у складу са законом.

Члан 15.

Ако настане спор између Послодавца и запосленог, Послодавац и запослени могу спорна питања да реше споразумно.

Спорна питања решава арбитар, кога споразумно одређују Послодавац и запослени.

Предлог за решавање спорног питања у писаној форми могу поднети и Послодавац и запослени, у року од три дана од дана достављања решења запосленом.

Одлука арбитра је коначна и обавезује стране у спору – Послодавца и запосленог.

У одсуству споразума Послодавац и запослени могу покренути спор пред надлежним судом.

Члан 16.

Овај Правилник ступа на снагу _______________ (датум) године.