Категорија: Право потрошача

Имплементирајући искуства надзорних органа у примени прописа, нови Закон о оглашавању настоји да омогући одговарајуће алате инспекцијама, односно да обезбеди уређеније тржиште и јасна правила игре за све учеснике на њему. Осим тога, Законом су решена и одређена питања која нису била регулисана или су представљала проблем у досадашњој пракси

 

Нови Закон о оглашавању („Сл. гласник РСˮ, бр. 6/16, у даљем тексту: Закон) ступа на снагу осам дана од дана објављивања, а почиње са применом три месеца од ступања на снагу, тачније његова примена почиње у мају 2016. године.

 

Оглашавање или рекламирање је легитимно средство које привредни субјекти користе како би побољшали свој економски положај увећањем профита кроз бољи пласман својих роба и услуга. У великој понуди, купцима, потрошачима и корисницима услуга потребно је представити нове производе и услуге и привући их да изаберу баш њих. Оглашавање је стара, важна и креативна делатност, без чије би се помоћи било јако тешко снаћи на модерном тржишту и направити прави избор међу стотинама понуђених робних марки.

Закон о оглашавању („Сл. гласник РС”, бр. 79/05 и 83/14 – др. закон) представљао је добар први корак ка регулисању услова и начина оглашавања, као и права и обавеза оглашивача. У то време (2005. године) дигитализација је била у повоју, а могућности паметних телефона тек неслућене. Много тога се у међувремену променило код нас, у Европској унији, па и у свету, укључујући како саму праксу, тако и прописе из области оглашавања.

Пропис који је усвојен у Скупштини представља одговор на ове промене и путоказ за сналажење у изазовима данашњице. С једне стране, оглашавање вероватно никада у историји није било толико свеприсутно и доступно потрошачима, укључујући и осетљиве категорије грађана. С друге стране, показало се да неке ствари које су 2005. године биле нове и помало застрашујуће, попут упоредног оглашавања, не представљају баук, уколико су добро регулисане и ваљано контролисане. Преиспитана су одређена ограничења која више не служе сврси, а законски су решена и одређена питања која нису била регулисана или су представљала проблем у пракси. Имплементирајући искуства надзорних органа у примени прописа, Закон настоји да омогући одговарајуће алате инспекцијама, односно да обезбеди уређеније тржиште и јасна правила игре за све учеснике на њему.

У припреми Закона узета је у обзир потреба заштите благостања свих потрошача, а нарочито осетљивих категорија, попут малолетника, возача и сл. С том намером, детаљно су регулисани обмањујуће оглашавање и ограничења оглашавања одређених производа, попут дуванских производа или алкохолних пића. Узети су у обзир ризици везани за појаву нових производа, попут електронских цигарета, као и специфичности модерних начина оглашавања, као што је интернет оглашавање. Закон детаљно регулише дозвољене и недозвољене начине, предмете и средства оглашавања, са суштинским циљем да обезбеди фер тржишну утакмицу и да на најбољи начин пружи заштиту грађанима Србије од преварних огласних порука или неодговарајућих огласних поступања у пракси.

Закон би требало да представља интегрални део једног свеобухватног правног оквира, којим ће се на најбољи начин регулисати легитимно истицање предности одређених производа и обавештавање потрошача. Оглашавање неспорно утиче на потрошаче, њихове изборе и економске одлуке у вези са куповином робе или услуга. Закон представља минимална, транспарентна и објективна мерила за све учеснике у овом процесу и треба да осигура правну сигурност за оглашиваче, али и заштиту прималаца огласних порука.

 

Хармонизација

Закон је усклађен са Директивом 2006/114/ЕЗ о обмањујућем и упоредном оглашавању, Директивом 2003/33/ЕЗ о хармонизацији закона, прописа и административних аката у вези са оглашавањем и спонзорством дуванских производа. Иако не постоји обавеза усклађивања, приликом израде овог закона коришћена је и Препорука ЕК из 2014. године која се односи на заштиту потрошача, играча и малолетника од online сервиса игара на срећу. Посредно, овај закон делом преноси и Директиву 2010/13/ЕУ о аудио-визуелним медијским сервисима у делу који се односи на аудио-визуелну комерцијалну комуникацију. Наиме, одредбе које су до сада биле у Закону о електронским медијима и уређивале аудио-визуелну комерцијалну комуникацију престале су да важе доношењем овог закона будући да је нови Закон детаљно уредио оглашавање у електронским медијима.

 

Систематика закона

Уводне одредбе прописују предмет закона, дефиниције појмова: оглашавање, оглашивач, преносилац огласне поруке и огласна порука. Веома је важно да се одређује примена Закона на све облике оглашавања, односно независно од тога да ли се оно врши путем електронских медија, штампаних медија, интернета или тзв. outdoor оглашавања (билборди, плакати и сл.). Јасно је прописано да је оглашавање повезано искључиво са професионалном делатношћу продаје робе или услуга, а да се јавна обавештења која обављају државни органи, политичке кампање и огласне поруке личне природе не сматрају оглашавањем. Међутим, током јавне расправе и скупштинске расправе појавило се питање садржине поруке која није оглашавање у смислу овог закона, а тиче се јавних обавештења. С тим у вези, проширена је примена Закона и на садржину ових порука које не могу да буду у супротности са овим законом.

Општа правила оглашавања прокламују слободу оглашавања, доношење пословних правила учесника у оглашавању, што подразумева доношење правила струке и контролу поштовања тих правила.

У општа правила спадају и одредбе о обмањујућем и упоредном оглашавању. Ове одредбе транспонују Директиву о обмањујућем и упоредном оглашавању. Обмањујуће оглашавање је забрањено. Значај ових одредаба је двострук. Пре свега, бране се интереси примаоца огласне поруке (купци и потрошачи) од огласних порука које због обмањујућих информација које садрже у вези са робом или услугом или у вези са оглашивачем могу да утичу на њихову одлуку да нешто купе или не. Поред тога, штите се и савесни конкуренти јер се онемогућава да им се таквим оглашавањем нашкоди.

За разлику од обмањујућег, упоредно оглашавање је дозвољено уз испуњење законом прописаних услова. Ови услови су кумулативни, што значи да уколико није испуњен било који од прописаних услова, сматраће се да постоји упоредно оглашавање. Тако, на пример, није дозвољена реклама која омаловажава робу или услугу конкурента.

Санкција за обмањујуће и упоредно оглашавање је и управна и грађанскоправна. Наиме, прописани су прекршаји за обмањујуће и недозвољено упоредно оглашавање, али је дата могућност за свако правно или физичко лице чије су право или интерес угрожени оваквим оглашавањем, да поднесе тужбу надлежном суду и захтева престанак таквог оглашавања.

Једна од најзначајнијих новина јесте декларација коју је неопходно поједноставити у погледу чувања огласне поруке и података о огласној поруци. Измене се односе на прецизно (numerus clausus) утврђивање садржине декларације (чиме се избегава потреба за детаљнијим регулисањем овог питања путем доношења посебног подзаконског акта, односно избегавају се евентуалне нејасноће при примени прописа). Садржина декларације се односи и на опис предвиђеног начина оглашавања (односно, навођење огласног средства – врсте медија путем којег се преноси огласна порука, те предвиђеног временског периода оглашавања – путем ког се утврђује трајање било какве евентуалне повреде).

Разумевајући потребу за олакшаним спровођењем Закона од стране инспекцијских органа, огласна декларација не би требало да буде средство за спровођење прописа о заштити интелектуалне својине, трговине или неких питања изван опсега закона којим се регулише оглашавање. Разлози леже у нужности ефикасне примене, избегавајући бирократски формализам и захтевање података који нису релевантни или суштински потребни за спровођење Закона (чиме се аутоматски смањује потреба за управљањем опсежном документацијом за учеснике у поступку оглашавања, који морају да попуне и чувају изузетно велики број огласних декларација).

Неспорно је да управним надлежним органима треба омогућити одговарајући увид у целокупан опсег потенцијалних кршења Закона, али при томе значајно смањити регулаторно оптерећење за оглашиваче и медије. Чување целокупног медијског плана оглашавања за сваку појединачну огласну поруку представља исцрпљујући додатни посао за пословање свих учесника у ланцу оглашавања, а суштински је непотребно из угла учинковитог спровођења прописа.

Кад је реч о периоду чувања огласне декларације, односно саме огласне поруке, потребно је усклађивање ових критеријума. Имајући у виду динамичку природу оглашавања, природу декларације (као средства којим се, у интересу медија, омогућава да оглашивач преузме одговорност за своје поступање при оглашавању), циљ целокупног правног оквира (у смислу ограничавања недозвољених утицаја на јавност путем оглашавања), односно неопходност брзе реакције ради сузбијања недозвољеног оглашавања, обавезни рок за чување овог документа од 30 дана по истеку периода оглашавања у потпуности је примерен, при чему не ограничава медије да дуже чувају огласне поруке за које процене да би могле бити спорне са становишта прописа (и на тај начин, индиректно преузму или не преузму одговорност за законито оглашавање).

Коначно, имајући све наведене аспекте у виду, непоседовање декларације не треба да буде обавеза за медије која би се прекршајно санкционисала, већ заштита преносилаца огласне поруке од санкције која би могла да уследи ако је оглашавање противно закону. Зато је решење које је било у важећем закону било нужно променити на начин да одговорност буде на оглашивачу, али да преносилац огласне поруке уколико нема деклерацију, а огласна порука је противна Закону, ступа на место оглашивача у погледу одговорности и обавеза прописаних Законом.

 

Посебна правила и ограничења

Овај део Закона садржи највећи број одредаба и подељен је на три одељка.

 

Први одељак чине правила о посебној заштити малолетника. Имајући у виду чињеницу да рекламе утичу на лица без довољног степена зрелости, која могу бити поводљива и подложна негативним утицајима, заштита деце и малолетника је од посебне важности у области оглашавања. Не само што се наставља континуитет традиције посебне регулативе претходног закона, што европске директиве посвећују пажњу овом питању, већ то представља и посебну дужност читавог друштва. Деца и малолетници се штите посебним рестрикцијама садржаја, начина и средстава оглашавања. Тако се забрањује злоупотреба недостатка искуства деце, онемогућавањем или отежавањем разликовања стварности и маште, као и обмањујуће оглашавање или вредносни судови о цени (с обзиром на то да већина деце није упозната са економским принципима). Резултат уметничких или моделарских активности, који се приказује у огласној поруци, мора одговарати просечном детету одређеног, истакнутог узраста. Поред тога, предвиђени су и забрана у погледу оглашавања млека и друге хране и пића за одојчад, затим приказа малолетника у опасној ситуацији. У погледу оглашавања у образовним и васпитним установама, посебна пажња је посвећена школама, предшколским установама и сличним образовно-васпитним установама, у којима оглашавање није дозвољено, осим ради заштите општег интереса и интереса деце и малолетника.

 

Други одељак садржи правила у погледу посебних начина оглашавања (електронски медији, билборди, штампа и сл.). Овај одељак подељен је на пододељке и то:

– оглашавање у електронским медијима,

– оглашавање у штампаним медијима,

– оглашавање на отвореним површинама,

– интернет оглашавање.

 

Одредбе о оглашавању у електронским медијима преузимају одређене чланове Директиве 2010/13. Овде се регулише пласирање производа, телевизијско оглашавање и телевизијска продаја, као и време трајања оваквог оглашавања, прекидање програма ради емитовања реклама, као и емитовање реклама током трајања програма. Ове одредбе се изворно нису налазиле у Нацрту закона о оглашавању, али је накнадно извршено преузимање ових одредаба из Закона о електронским медијима. Међутим, имајући у виду потребу да се на целовит начин уреди оглашавање без обира на то где се оно врши, преузете су одредбе о аудио-визуелној комерцијалној комуникацији, односно ТВ оглашавању, ТВ продаји, пласирању производа и спонзорству из Закона о електронским медијима. Поред тих посебних правила, на оглашавање у електронским медијима, примењују се сва општа, као и посебна правила, с обзиром на предмет оглашавања.

Након што је у јавној расправи о Нацрту закона указано на проблеме који постоје у пракси, а односе се на оглашавања у програмима који се реемитују на територији Републике Србије, у члану 27. ст. 4. додата је одредба којом се дозвољава оглашавање у програмима који се реемитују на територији Републике Србије само ако је то оглашавање саставни део изворног програма, односно ако таквим оглашавањем није измењен или прекрајан изворни програм (прекинут ток сигнала).

Реемитовање програма у Републици Србији предмет је Закона о електронским медијима. Наиме, овим законом је прописано да пружалац медијске услуге који реемитује програм на територији Републике Србије у складу са одредбама Европске конвенције о прекограничној телевизији тај програм емитује без прибављања претходног одобрења. Даље, овим законом је прописано да неће постојати реемитовање ако је изворни програм измењен (прекинут ток сигнала) објављивањем аудио-визуелне комерцијалне комуникације или другог програмског садржаја који није део изворног програма.

Ово значи да уколико се изворни садржај прекраја на било који од наведених начина, то више није реемитовање, већ изворно емитовање програма и то више није прекогранични канал, већ домаћи и подлеже истом режиму као и домаћи канали (потребна му је дозвола и одобрење).

У циљу додатне заштите извршена је напред наведена интервенција у Закону о оглашавању. Поред тога предвиђена је и прекршајна санкција чланом 78. ст. 1. тач 13).

 

Приликом формулације ове одредбе коришћени су термини и формулације Закона о електронским медијима:

– члан 4, дефиниција реемитовања из Закона о електронским медијима: реемитовање означава преузимање и истовремено емитовање комплетних непромењених аудио-визуелних услуга комерцијалног или другог програмског садржаја без мењања и прекрајања, убацивања било којих других садржаја (прилози, рубрике, рекламе, огласи, репортаже);

– члан 74. прописује да медијску услугу пружа без претходно прибављеног одобрења, односно дозволе ако пружалац услуге реемитује програм на територији Републике Србије у складу са одредбама Европске конвенције о прекограничној телевизији; даље се прописује да реемитовање не постоји ако је изворни програм измењен (прекинут ток сигнала) објављивањем аудио-визуелне комерцијалне комуникације или другог програмског садржаја који није део изворног програма.

 

Посебно се и детаљно уређује оглашавање на отвореним површинама, имајући у виду да оно није предмет посебних прописа. Као облици оглашавања на отвореним површинама (outdoor), јављају се сви видови истицања средстава за оглашавање (на пример, огласних паноа, плаката, дисплеја и сл.) на отвореној површини, односно површини која је у правном режиму јавне својине, као и на осталим површинама. Предвиђена је надлежност јединице локалне самоуправе у погледу уређења постављања огласних паноа (путем јавног конкурса), као и плаката. Осим тога, предвиђа се и право јединице локалне самопураве да одреди услове и начин оглашавања на јавном простору, а имајући у виду интерес заштите сигурности пешака, моторних возила, а нарочито интерес унапређења и очувања изгледа града и заштите културних споменика. За све облике оглашавања на површинама које нису у јавној својини, потребна је сагласност власника, односно лица које располаже одговарајућим правом или овлашћењем за давање такве сагласности.

Интернет, као савремено средство комуникације, предстаља велики проблем за надзорне органе, а нарочито чињеница да се велики део сиве економије пребацио са улице на интернет. Из тих разлога, од суштинског је значаја одредити шта се сматра интернет оглашавањем и који су то пресудни критеријуми који се узимају у обзир приликом оцене да ли је огласна порука усмерена на примаоца из Србије.

Појам интернет оглашавања је прецизиран као оглашавање на интернет презентацији, друштвеној мрежи, апликацији, односно путем другог вида комуникације путем интернета, када из садржаја огласне поруке несумњиво произилази да је усмерена на примаоце огласне поруке из Србије, и да се роба или услуга која се оглашава може купити, односно испоручити на територији Републике Србије.

 

Постављени су алтернативни услови који одређују када се сматра да је порука усмерена на примаоца из Србије и то:

– да се огласна порука упућује на адресу пословница где се може набавити роба/услуга која се оглашава (ако су у Србији),

– да огласна порука користи српски језик или домаћу валуту, или да огласна порука користи страни језик или страну валуту, али омогућава и српским држављанима набавку робе или услуге која се оглашава.

 

Као карактеристични облици интернет оглашавања, наведени су банери, контекстуалне поруке и менији (на пример, pop-up поруке, графички кориснички интерфејси и сл.), специјализовани онлајн магазини и сл. Сва општа и посебна правила оглашавања, прописана овим законом, сходно се примењују и на интернет оглашавање. Наиме, дефинисање по категоријама сајтова (на пример, по националном домену) није ефикасно, а ни свеобухватно, и може довести до неједнаког поступања у суштински истим стварима, а лако би се могли избећи простом миграцијом на неки ненационални домен, попут .com, .net и сл. Одговор се опет мора потражити у садржини саме поруке, без обзира на платформу за дистрибуцију и без обзира на домен.

Поступак инспекцијског надзора када је преносилац огласне поруке пружалац услуге информационог друштва има две фазе. Прва подразумева да ако у поступку инспекцијског надзора, надлежни орган утврди да је садржај огласне поруке, за чији садржај преносилац није одговоран, у супротности са одредбама овог Закона, наложиће решењем преносиоцу огласне поруке да такву поруку уклони и оставиће му за то примерени рок, који не може бити краћи од три нити дужи од осам дана, рачунајући од дана пријема решења. Уколико преносилац поступи по решењу, поступак се ту завршава. Међутим, уколико не поступи по решењу, наступа друга фаза када се преносилац сматра одговорним за садржај огласне поруке и могу му се изрећи све мере које су предвиђене овим законом.

 

Трећи одељак представљају посебна правила с обзиром на предмет оглашавања:

– оглашавање алкохолних пића,

– забрана оглашавање дуванских производа,

– оглашавање игара на срећу,

– наградне игре,

– здравствене изјаве,

– забрана оглашавања дроге и других психоактивних супстанци,

– ограничење оглашавања порнографије,

– ограничење оглашавања наоружања и војне опреме.

 

Оглашавање алкохола – за разлику од важећег закона који је делио алкохолна пића на пиво и вино, с једне стране, и друга алкохолна пића, с друге стране, сада је као критеријум поделе узет проценат алкохола до 20% и од 20% (овај проценат је узет упоредном анализом закнодавстава земаља ЕУ). Важећи режим оглашавања алкохолних пића у Републици Србији је веома стриктан у односу на земље чланице ЕУ. С тим у вези, урађена је позитивна дискриминација штампаних медија у односу на електронске медије. Наиме, дозвољено је оглашавање алкохола у штампаним медијима без ограничења, осим у онима који су намењени деци. У електронским медијима дозвољено је, као и до сада, рекламирање од 18 часова до 6 часова за алкохолна пића до 20%, а преко 20% дозвољено је оглашавање у периоду од 23 часа до 6 часова.

Поред супстанцијалних одредби којима се уређује забрана, односно ограничење оглашавања алкохолних пића, разрађује се начин оглашавања и то путем забране приказивања употребе, односно опонашања употребе, ради спречавања непосредног охрабривања њихове конзумације. Осим наведеног, начин оглашавања алкохолних пића детаљно је уређен забраном навођења, одобравања, охрабривања или позитивистичког асоцирања везаног за прекомерну употребу, усмереност на малолетнике, возаче или труднице, те повезивање са спортом. Није одобрено ни стављање у контекст лица која нису довољно зрела за одговорну одлуку о конзумирању алкохола. Изузетак који потврђује правило, наравно, представља оглашавање престанка, одвикавања и борбе против алкохолизма.

Прописује се упозоравајућа порука, којом се упућује на забрану продаје малолетницима и подсећа на одговорно конзумирање, чији ће облик и садржину прописати министар. Као облик упозоравајуће поруке могуће је предвидети и посебан графички знак, чиме се истовремено остварује њена функција, али и економичност употребе простора.

Прописана је забрана оглашавања дуванских производа, која је у сагласности са обавезама преузетим одговарајућом конвенцијом Савета Европе и Директивом 98/43/EЗ. Осим потпуне забране оглашавања, забрањено је поклањање дуванских производа потрошачима и истицање жига или друге ознаке. Једини предвиђени изузетак јесте излагање на продајном месту (укључујући угоститељски простор), у стручним часописима и средствима пословне комуникације и репрезентације.

Слично као и код алкохолних пића, предвиђена је забрана приказивања пушења или опонашања истог, спонзорства ван позитивних прописа, и изузетка за оглашавање борбе против пушења.

Новину представља и уређивање тзв. електронских цигарета, на које се сходно примењују правила о оглашавању дуванских производа.

Оглашавање игара на срећу – релевантна питања у области оглашавања игара на срећу уређена су на основу садржаја оглашавања, чиме се контролишу било какви штетни ефекти, односно заблуде прималаца огласних порука у односу на игре на срећу. Заштита осетљивих циљних група управо представља основни циљ самог Закона. Сходно томе, уређен је начин приказа садржаја оглашавања.

Наградне игра и здравствене изјаве – због великог броја пријава грађана да су оштећени многобројним наградним играма и квизовима који се организују путем медија, предвиђено је да се приликом оглашавања ових садржаја јасно истакну правила игре, врста и висина награде и телефонска тарифа.

Предвиђено је да сва здравствена, лековита и нутритивна својства морују бити заснована на одговарајућим научним или стручним налазима, односно такво својство, односно изјава морају бити потврђени и одобрени у складу са посебним прописима.

Спонзорство представља посебну главу предлога Закона. На спонзорство, као посебан вид оглашавања, сходно се примењују општа правила о оглашавању. Истовремено, предвиђено је да спонзорство мора бити јасно означено и не сме да доводи у заблуду примаоца огласне поруке у погледу идентитета спонзора, спонзорисаног лица или активности, делатности спонзора, својстава њихових производа, њиховог утицаја и потенцијалних опасности по здравље.

Ради заштите интегритета спонзорисаног лица, није дозвољено да спонзор ограничава креативну слободу спонзорисаног лица, односно да утиче на садржај спонзорисане активности, уметничког, спортског или културног садржаја спонзорисане активности. С друге стране, предвиђена је заштита пословног угледа, имена, робног жига спонзора, од повреда које може да учини спонзорисано лице.

Прописана су и посебна правила за спонзорисање од стране произвођача алкохолних пића и дуванских производа, усклађена са одговарајућим посебним правилима о оглашавању наведених производа.

 

Управна и судска заштита

Уређује се судска заштита за обмањујуће и упоредно оглашавање које је урађено сагласно Директиви о обмањујућем и упоредном оглашавању.

Тако лице чије су право или интерес угрожени обмањујућим или упоредним оглашавањем, може да поднесе тужбу којом захтева да суд наложи прекид обмањујућег или недозвољеног упоредног оглашавања. Чак и ако обмањујуће или недозвољено упоредно оглашавање још није извршено, али је извесно да ће се то десити, и тада се може поднети тужба којом се захтева забрана таквог оглашавања. Ова врста заштите првенствено је намењена конкурентима који до сада нису имали могућност да се заштите од поступака који могу нанети штету њиховом угледу на тржишту.

Прописане су управне мере и прекршајне санкције за повреде закона. Предвиђена је посебна мера за надлежне инспекцијске органе која им омогућава да, уколико у надзору утврде да се оглашавање врши супротно одредбама овог закона, решењем забране такво оглашавање и наложе отклањање неправилности, као и уклањање саме огласне поруке.

Кроз нова, додатна права на страни потрошача и боље прецизиране механизме управне и судске заштите, нови Закон о заштити потрошача требало би да омогући ефикаснију примену у пракси

Закон о заштити потрошача који је у примени од 1. јануара 2011. године („Сл. гласник РС”, бр. 73/10) прописао је велики обим права за потрошаче, међутим, у пракси се показало да та права није лако остварити будући да предвиђени поступци (судски, вансудски, управни, инспекцијски) нису на одговарајући начин одговорили свакодневним ситуацијама у којима су се грађани у улози потрошача налазили.

Нови Закон о заштити потрошача („Сл. гласник РС”, бр. 62/14, у даљем тексту: Закон), који почиње с применом од 21. септембра, требало би да омогући бољу и ефикаснију примену кроз нове механизме управне и судске заштите.

Баш као и важећи, тако је и нови Закон намењен целовитом регулисању односа који настају пре, током и након закључења уговора између трговца, као физичког или правног лица које на тржишту наступа у комерцијалне сврхе или одређене професионалне делатности, и потрошача (искључиво) физичких лица која на тржишту наступају као „крајњи корисници”, тј. у некомерцијалне сврхе.

Однос Закона према Закону о облигационим односима и према посебним (секторским) прописима

У новом Закону задржава се императивни карактер норми, што значи да они односи које сâм Закон регулише не могу бити уређени другачије, осим када је то дозвољено. Ово правило додатно се потврђује одредбама према којима се потрошач не може једнострано одрећи права која су му призната овим законом, али тиме што његове норме обавезно важе и за све уговоре који су закључени у циљу изигравања његове примене.

Правила представљају „надоградњу” класичног облигационог права, те се отуда и одређује сходна примена Закона о облигационим односима за сва она питања која нису уређена овим законом – потрошачу се даје одређени број додатних права у односу на трговца, с нагласком на дужности информисања пре закључења уговора. Тиме се јасно одређује однос ова два прописа и отклањају све недоумице по овом питању. Разлика у односу на претходни закон огледа се и у јасном уређењу односа овог Закона и посебних секторских прописа. Наиме, Закон се сматра општим актом који се примењује на све односе потрошача и трговца, осим ако је секторским законом обезбеђен виши ниво заштите.

Мање измене у односу на претходни закон

Систематика Закона остала је иста, па се тако на самом почетку одређује значење појединих израза и задржавају називи глава као што је то био случај и у претходном закону. У дефиницијама се издвајају кључни појмови потрошач, трговац и посебно продавац, односно трговац у ужем смислу, а то је оно лице с којим је потрошач закључио уговор о продаји робе, односно пружању услуге. Ово посебно дефинисање је значајно имајући у виду одредбе о одговорности за несаобразност које су искључиво везане за оног трговца, односно продавца од кога је потрошач робу прибавио.

Брисањем одредаба о истицању цена отклоњено је двоструко нормирање, имајући у виду да се у Закону о трговини („Сл. гласник РС”, бр. 53/2010 и 10/2013) чланом 41. у потпуности уређује иста материја. Једино се уређују посебни случајеви начина истицања цена који се односе на угоститељске објекте и бензинске станице.

Одредбе о непоштеној пословној пракси преузете су из претходног закона, с том разликом што се сада свако чињење или нечињење трговца, начин његовог пословања или представљања и пословна комуникација, укључујући и оглашавање које је непосредно повезано с промоцијом, продајом или испоруком производа потрошачима, уместо тржишно пословање сада назива пословна пракса. Сходно овој промени, забрањује се непоштена пословна пракса која се испољава у два облика, као обмањујућа и насртљива пословна пракса. У овом делу налази се и посебна одредба о забрани продаје, услуживања и поклањања алкохолних пића, укључујући и пиво, односно дуванских производа и пиротехничких средстава. Значај ове забране је како у онемогућавању малолетних лица да купују алкохолна пића у продајним објектима, тако и у циљу спречавања услуживања малолетника алкохолним пићима у угоститељским објектима.

Одустанак од уговора уместо једностраног раскида

Уговор на даљину и уговор закључен изван пословних просторија представљају два модалитета уговора о продаји робе или пружања услуга с обзиром на начин закључивања. Уговор на даљину је уговор који се закључује без непосредног присуства трговца и потрошача на истом месту у исто време уз употребу неког средства комуникације на даљину. Уговор закључен изван пословних просторија јесте уговор који је закључен изван пословних просторија трговца (локала, салона, бироа, канцеларија) намењених за продају или пружање услуга, укључујући продајне и сајамске штандове, али уз истовремено физичко присуство трговца и потрошача.

Најважнија измена која је предложена новим Законом огледа се у томе што, уместо права на једнострани раскид у року од 14 дана, како је то било решено у претходном закону, потрошач сада има право на одустанак од уговора у истом року. Значај ове измене је у различитим правним последицама ова два института. У одређеном временском периоду потрошач може потврдити своју изјаву да остаје при уговору или може одустати од уговора. Овај институт није стран у нашем праву имајући у виду да и Закон о облигационим односима познаје уговоре о продаји с посебним погодбама, у који спада и куповина на пробу. Куповина на пробу је уговор закључен под одложним условом, који ако се услов испуни има дејство од тренутка када је закључен. Испуњење услова зависи од воље купца, односно да ли роба која му је предата на пробу испуњава његова очекивања. Купац је дужан да обавести продавца у уговореном року да ли остаје при уговору, а у супротном се сматра да је одустао од уговора. Сматра се да је купац остао при уговору, ако ствар која му је предата ради пробе до одређеног рока, не врати без одлагања по истеку рока или не изјави продавцу да одустаје од уговора (члан 534. Закона о облигационим односима). У том случају уговор производи правно дејство од тренутка закључења. Законодавац овде иде и даље и прописује правне последице одустанка од ових уговора, тако да ако потрошач оствари право на одустанак од уговора, сматра се да уговор није ни закључен.

[signoff]

Евиденција примљених рекламација

Новим Законом се уводи евиденција примљених рекламација која садржи:

• податке о подносиоцу и датуму пријема рекламације;
• податке о роби;
• кратак опис несаобразности и захтев из рекламације;
• датум издавања потврде о пријему рекламације;
• одлуку о одговору потрошачу;
• датум достављања те одлуке;
• уговорен примерени рок за решавање с којим се сагласио потрошач;
• начин и датум решавања рекламације;
• као и информације о продужавању рока за решавање рекламације.

[/signoff]

Прописују се и строжи формални услови за закључење ових уговора који се огледају у обавези трговца да потрошачу у тренутку закључења уговора, а најкасније приликом испоруке робе, у писаној форми, односно на трајном носачу записа преда образац за одустанак, обавештење из члана 27. и примерак потписаног уговора. У случају да потрошач искористи своје право на одустанак, дужан је да врати робу трговцу без одлагања, а најкасније у року од 14 дана од када је послао образац за одустанак, а трговац је дужан да му врати новац у року од 14 дана од дана када је примио образац за одустанак.

Надлежни инспектор има овлашћење да у надзору испита да ли трговац ове своје обавезе и испуњава.

Саобразност и рекламација

Трговац је дужан да потрошачу испоручи робу која је саобразна уговору. Ова обавеза трговца и права која потрошачи имају уколико постоји несаобразност изазвали су највише недоумица и конкретних питања у протеклом периоду, нарочито у погледу примереног рока и права потрошача да бира између оправке или замене робе. Одредбама којима се уређује заштита потрошача у остваривању права из уговора о продаји, уводе се одређене новине у режим одговорности трговца за несаобразност предате робе ономе што је уговорено, у случају да се друга уговорна страна квалификује као потрошач. Нови Закон (исто као и претходни) не полази од појма недостатка, то јест физичке мане продате и предате ствари, него од појма саобразности робе ономе што је уговорено (conformity with contract). Нови Закон покушава да прецизира када потрошач има право на замену, а када на оправку и у том смислу одређује да ако се несаобразност појави у року од 6 месеци од дана преласка ризика на потрошача, потрошач има право да бира између захтева да се несаобразност отклони заменом, одговарајућим умањењем цене или да изјави да раскида уговор. У истом периоду отклањање несаобразности оправком могуће је само уз изричиту сагласност потрошача. Смисао ове одредбе је да се спречи наметање оправке у првих 6 месеци потрошачима. Наглашава се право потрошача да изабере начин на који ће се извршити отклањање несаобразности и да одреди рок у коме трговац то треба да учини.

Крајем октобра месеца 2013. године, Народна Скупштина Републике Србије усвојила је измене и допуне Закона о заштити конкуренције. Кључне измене Закона односе се на већа овлашћења Комисије, промене правила поступка и правила о застарелости изрицања и наплате изречене мере заштите конкуренције

Закон о заштити конкуренције („Сл. гласник РС”, бр. 51/2009 и 95/2013, у даљем тексту: Закон) уређује заштиту конкуренције на тржишту Републике Србије у зависности од сваког конкретног случаја и према различитим критеријумима. Циљ Закона јесте заштита потрошача од злоупотреба картела и монопола учесника на тржишту спречавањем рестриктивних споразума, доминантног положаја, као и контролом спајања предузећа (концентрација).

Закон даље дефинише релевантно тржиште и доминантан положај који може настати као последица недозвољеног понашања учесника на тржишту, те поступак, организацију и овлашћења Комисије за заштиту конкуренције. Одредбе овог закона примењују се на акте и радње на територији Републике Србије, као и на акте и радње ван територије РС, који утичу или би могли утицати на конкуренцију на овој територији.

Закон се примењују на сва правна и физичка лица која непосредно или посредно учествују у промету робе, односно услуга, независно од њиховог правног статуса, облика својине или држављанства, а то су пре свега:

1) домаћа и страна привредна друштва и предузетници (независно од државе оснивања);

2) државни органи, органи територијалне аутономије и локалне самоуправе;

3) друга физичка и правна лица и облици удруживања учесника на тржишту (синдикати, удружења, спортске организације, установе, задруге и др.).

Осим тога, Закон се односи и на јавна предузећа, привредна друштва, предузетнике и друге учеснике на тржишту који обављају делатности од општег интереса и којима је додељен фискални монопол. Изузетак представља ситуација у којој би примена овог закона спречила обављање тих делатности, односно обављање поверених послова.

Основне новине у измењеном Закону

Изменама се пре свега повећавају овлашћења којима располаже Комисија, а то се односи на овлашћење Комисије да сама изриче новчане казне. Према претходном законском решењу, надлежност за изрицање казни била је поверена прекршајним судовима, што се у пракси показало као лоше решење с обзиром на некомпетентност прекршајних судија, могућност вршења притиска на овај орган и спорост самог поступка. Дакле, сада је Комисија та која изриче управне мере, будући да је Комисији поверено вођење целог поступка.

Измене побољшавају текст претходног Закона у оним деловима где је био нејасан и недоречен, те је претпоставка да ће његова примена бити олакшана, како за учеснике на тржишту на које се овај Закон односи тако и за Комисију која га у пракси спроводи.

Предвиђају се знатно дужи рокови застарелости за изрицање и наплату изречене мере заштите конкуренције. Изменама је, дакле, извршено раздвајање застарелости која се односи на поступак утврђивања повреда конкуренције, „мере заштите конкуренције не могу се одредити протеком пет година од дана извршења радње или пропуштања испуњења обавезе”, и поступка наплате мере заштите конкуренције, „мере заштите конкуренције не могу се наплатити протеком пет година од дана извршности решења Комисије или у случају управног спора, од дана правоснажности судске одлуке”.

Предвиђено је да се застарелост прекида сваком радњом надлежног органа (Комисије) и почиње изнова да тече, али се поступак наплате не може водити након протека од 10 година (апсолутни рок застарелости).

Трећа битна разлика у односу на стари Закон односи се на могућност Комисије да донесе одлуку о прекиду поступка испитивања повреда уколико страна која је починила прекршај поднесе предлог обавеза ради отклањања потенцијалних повреда конкуренције. У том случају, Комисији је остављена могућност да, на основу анализе стања на тржишту и ако утврди да је вероватно да ће се на основу предложених обавеза остварити циљ, закључком одреди меру на основу датог предлога. Овакво решење је широко прихваћено, не само на нивоу националних законодавстава земаља чланица Европске уније, већ и на нивоу законодавства Европске уније. Колики је значај законодавац придао наведеним изменама говори и чињеница да је тиме уведена ретроактивност код већ започетих поступака. Наиме, законским изменама је предвиђено да ће се поступци пред Комисијом који до дана ступања на снагу ових измена нису окончани, наставити по одредбама овог, односно новог Закона (осим на већ започете поступке утврђивања доминантног положаја на тржишту и застарелост већ изречених мера заштите конкуренције, члан 22. ст. 2. Закона).

Релевантно тржиште

Закон предвиђа да релевантно географско тржиште представља територију на којој учесници на тржишту учествују у понуди или потражњи и на којој постоје исти или слични услови конкуренције, а који се битно разликују од услова конкуренције на суседним територијама. Уредбом о критеријумима за одређивање релевантног тржишта („Сл. гласник РС”, бр. 89/2009) даље се одређују критеријуми за одређивање релевантног тржишта.

Повредом конкуренције у смислу Закона сматрају се акти или радње учесника на тржишту који за циљ или последицу имају или могу имати значајно ограничавање, нарушавање или спречавање конкуренције. Повезаним учесницима на тржишту сматрају се два или више учесника на тржишту који су повезани на такав начин да један или више учесника на тржишту контролише другог или друге учеснике на тржишту.

Илустрације ради наводимо правну ситуацију када су два или више учесника на тржишту под контролом трећег учесника. У том случају претпоставља се да постоји могућност одлучујућег утицаја на вођење послова другог или других учесника на тржишту, на основу контролног члана или акционара, на основу својине или других имовинских права на имовини или делу имовине, уговора, споразума или по основу потраживања или средстава за обезбеђење потраживања. Повезани учесници на тржишту, у смислу закона, сматрају се једним учесником на тржишту.

Рестриктивни споразуми

Рестриктивни споразуми су споразуми између учесника на тржишту који имају за циљ или последицу значајно ограничавање, нарушавање или спречавање конкуренције на територији Републике Србије. То могу бити уговори, поједине одредбе уговора, изричити или прећутни договори и одлуке облика удруживања учесника на тржишту (нарочито оне које непосредно или посредно утврђују куповне или продајне цене или друге услове трговине, ограничавају и контролишу производњу, технички развој или инвестиције). Све те радње могу довести до тога да се учесници на тржишту доводе у неповољнији положај у односу на конкуренте. Њима се може условљавати закључивање уговора или споразума прихватањем додатних обавеза, а које с обзиром на своју природу и трговачке обичаје и праксу нису у вези с предметом споразума.

Будући да су забрањени Законом, рестриктивни споразуми су ништави, осим у случајевима изузећа од забране у складу са законом. Законом су предвиђени изузеци у случају да овакви споразуми доприносе унапређењу производње и промета, односно подстицању техничког или економског напретка, а потрошачима обезбеђују правичан део користи и не искључују конкуренцију на релевантном тржишту или његовом битном делу. На захтев учесника у рестриктивном споразуму, Комисија поједине рестриктивне споразуме може изузети од забране на одређени временски период, не дужи од осам година.

Поред тога, дозвољени су и споразуми мањег значаја, осим ако је код хоризонталних споразума циљ одређивање цена или ограничавање производње или продаје, односно подела тржишта снабдевања, а код вертикалних – циљ споразума одређивање цене, односно подела тржишта.

Закон дефинише споразуме мањег значаја као споразуме између учесника на тржишту чији укупни тржишни удео на релевантном тржишту производа и услуга на територији Републике Србије није већи од:

1) 10% тржишног удела, уколико учесници у споразуму послују на истом нивоу ланца производње и промета (хоризонтални споразуми);

2) 15% тржишног удела, уколико учесници у споразуму послују на различитом нивоу ланца производње и промета (вертикални споразуми), и

3) 30% тржишног удела, уколико се ради о споразумима са сличним утицајем на тржиште закљученим између различитих учесника, ако појединачни тржишни удео сваког од њих не прелази 5%.

Овде је законодавац заправо пошао од претпоставке да такви споразуми не могу да угрозе слободну конкуренцију на тржишту и стога се изузимају од обавезе пријављивања и подношења захтева за појединачно изузеће, а што, свакако, смањује трошкове пословања малим и средњим предузећима.

Доминантан положај на тржишту

Доминантан положај на тржишту има онај учесник који, због своје тржишне снаге на релевантном тржишту, може у значајној мери да послује независно у односу на стварне или потенцијалне конкуренте, купце, добављаче или потрошаче. Тржишна снага учесника на тржишту утврђује се у односу на релевантне економске и друге показатеље, и то на основу структуре релевантног тржишта или тржишног удела учесника на тржишту чији се доминантни положај утврђује (нарочито ако је удео већи од 40%).

[signoff]

ОКВИР

Комисија за заштиту конкуренције током 2012. године окончала је 105 поступака из своје надлежности, док је 13 поступака било у раду. Годишњи приход који је Комисија остварила у овој години, наплатом по основу издатих аката, износио је око 300 милиона РСД односно око 2,6 милиона евра.

[/signoff]

Два или више правно независна учесника на тржишту могу да имају доминантан положај ако су повезани економским везама тако да на релевантном тржишту заједнички наступају или делују као један учесник (колективна доминација). Терет доказивања доминантног положаја учесника на тржишту је на Комисији. Доминантан положај сâм по себи није забрањен, али је злоупотреба доминантног положаја забрањена и као таква се санкционише.

Злоупотребом доминантног положаја у складу са Законом сматра се:

1) непосредно или посредно наметање неправичне куповне или продајне цене или других неправичних услова пословања;

2) ограничавање производње, тржишта или техничког развоја;

3) примењивање неједнаких услова пословања на исте послове с различитим учесницима на тржишту, чиме се поједини учесници на тржишту доводе у неповољнији положај у односу на конкуренте;

4) условљавање закључења уговора тиме да друга страна прихвати додатне обавезе које по својој природи или према трговачким обичајима нису у вези с предметом уговора.

Концентрација учесника на тржишту

Критеријуми за одређивање прага за контролу концентрације претходним законским решењима били су прениско постављени, те су безразложно успоравали концентрације мањег значаја. Стога се изменама уводе нови прагови за контролу концентрације, па сходно тексту Закона концентрација мора бити пријављена Комисији у случају да је укупан годишњи приход свих учесника у концентрацији остварен на светском тржишту у претходној обрачунској години већи од 100 милиона евра и да најмање један од тих учесника у концентрацији на тржишту РС има приход већи од 10 милиона евра.

Када је реч о пословању у Србији, концентрација мора бити пријављена Комисији када је укупан годишњи приход најмање два учесника већи од 20 милиона евра у претходној обрачунској години, с тим што најмање два учесника у концентрацији на тржишту Републике Србије имају приход већи од по милион евра у истом периоду. Позитивна одлука Комисије мора се затражити и када је реч о понуди за преузимање неког привредног друштва у РС.

Концентрација учесника на тржишту настаје у случају:

1) спајања и других статусних промена у којима долази до припајања учесника на тржишту;

2) стицања једног или више учесника на тржишту непосредне или посредне контроле над другим учесником на тржишту или више учесника на тржишту, или делом односно деловима других учесника на тржишту који могу представљати самосталну пословну целину;

3) заједничког улагања два или више учесника на тржишту у циљу стварања новог учесника или стицања заједничке контроле над постојећим учесником на тржишту.

Концентрацијом ће се, такође, сматрати и две или више трансакција између истих учесника на тржишту (које прелазе наведени вредносни праг), извршених у периоду краћем од две године, при чему се као време њеног настанка узима дан извршења последње трансакције.

Законом су предвиђени и изузеци од правила, и то:

– ако банка или друга финансијска организација или друштво за осигурање, у току свог редовног пословања, привремено стекне акције или уделе ради даље продаје, под условом да их прода најкасније у року од годину дана од дана стицања и да их не користи тако да утиче на пословне одлуке учесника на тржишту;

– ако заједничко улагање има за циљ координацију тржишних активности између два или више учесника на тржишту који задржавају своју правну независност;

– ако стечајни управник стекне контролу над учесником на тржишту.

Концентрације учесника на тржишту дозвољене су, осим ако би значајно ограничиле, нарушиле или спречиле конкуренцију на тржишту Републике Србије или његовом делу, а нарочито ако би то ограничавање, нарушавање или спречавање било резултат стварања или јачања доминантног положаја. У том случају Комисија је надлежна да после спроведеног поступка изрекне одређене мере у складу са Законом.

Комисија

Комисија је орган надлежан за спровођење поступка утврђивања мера. Као функционално самостална и независна организација с јавноправним овлашћењима која за свој рад одговара директно Народној скупштини, Комисија је, између осталог, надлежна и за:

– решавање о правима и обавезама учесника на тржишту;

– изрицање управних мера;

– давање мишљења надлежним органима на предлоге прописа;

– контролу спровођења мера којима се обезбеђује заштита конкуренције;

– обављање других послова у складу са законом.

Органи Комисије су Савет Комисије и председник Комисије. Савет доноси све одлуке и акте о питањима из надлежности Комисије и има 5 чланова.

Поступак пред Комисијом

Странка у поступку пред Комисијом је учесник на тржишту који је поднео пријаву концентрације или захтев за појединачно изузеће, односно учесник на тржишту против кога је покренут испитни поступак. У поступку пред Комисијом примењују се правила општег управног поступка.

Комисија покреће поступак испитивања повреде конкуренције по службеној дужности, када на основу достављених иницијатива, информација или других расположивих података, основано претпостави постојање повреде конкуренције. Сваког подносиоца иницијативе за испитивање повреде конкуренције Комисија је дужна да у року од 15 дана од дана пријема иницијативе обавести о њеном исходу.

Поступак по пријави концентрације, као и поступак за појединачно изузеће, покреће се и води по захтеву странке. Комисија може донети решење непосредно, без спровођења испитног поступка, ако у поступку покренутом по пријави концентрације и на основу поднетих доказа основано претпостави да та концентрација испуњава услове дозвољености, осим ако се утврде или стекну услови за вођење поступка испитивања концентрације по службеној дужности. О повреди конкуренције, о појединачном изузећу и одобрењу или забрани концентрације, Комисија одлучује решењем.

Пре доношења решења у поступку због повреде конкуренције, Комисија ће обавестити странку о битним чињеницама, доказима и осталим елементима на којима ће засновати решење и позвати је да се изјасни у остављеном року. Саставни део решења којим је утврђена повреда конкуренције је одлука о мери заштите конкуренције, односно друга управна мера коју одређује Комисија у складу са овим законом.

Решење Комисије је коначно, а против њега се може покренути управни спор. За судску контролу у другом степену надлежан је Виши трговински суд. Основ за жалбу може бити битна повреде поступка, погрешна примена материјалног права, погрешно утврђено чињенично стање и одлука о висини плаћања новчаног износа. После одлуке суда, односно истека рока за жалбу, решење Комисије постаје извршно, не може се поднети захтев за понављање поступка, захтев за заштиту законитости и захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке.

Испитни поступак пред Комисијом

У испитном поступку се предузимају потребне доказне радње у циљу правилног утврђивања чињеничног стања, а нарочито се узимају изјаве странака, сведока, вештачење, прибављају се подаци, врши увиђај, а могу се и привремено одузети ствари.

Испитни поступак спроводи овлашћено службено лице из састава Стручне службе, које одређује председник Комисије за сваки појединачни случај. На захтев странке, лица које је подносилац иницијативе за испитивање повреде конкуренције или трећег лица које је доставило, односно ставило на увид тражене податке у поступку, може се одредити мера заштите извора података или одређених података (заштићени подаци).

Поступак пред Комисијом може се поновити под условима прописаним правилима општег управног поступка, као и због повреде условног одобрења концентрације или појединачног изузећа.

У случајевима када кретање цена или друге околности указују на могућност ограничавања, нарушавања или спречавања конкуренције, Комисија може анализирати стање конкуренције у одређеној грани привреде или одређене категорије споразума (секторске анализе). У циљу спровођења секторских анализа, Комисија од учесника на тржишту може захтевати да доставе све неопходне податке или документа и може спроводити истраживања. Од учесника на тржишту Комисија може нарочито захтевати да доставе све споразуме, одлуке или обавештења у погледу усаглашених пракси.

Службено лице – запослени, које спроводи увиђај може:

1) ући и прегледати пословне просторије, возила, земљиште и друге просторије у седишту странке и осталим местима где странка или треће лице обављају пословне и друге активности;

2) извршити проверу пословних и других докумената;

3) одузети, копирати или скенирати пословну документацију и задржати је онолико колико је потребно да се направе копије те документације;

4) запечатити све пословне просторије и пословна документа за време увиђаја;

5) узимати од заступника странке или њених запослених усмене или писмене изјаве;

6) обављати остале радње у складу с циљевима поступка.

Ако се основано сумња да постоји опасност уклањања или измене доказа који се налазе код странке или трећег лица, може се одредити извођење ненајављеног увиђаја. Ако се власник, односно држалац просторије неоправдано успротиви спровођењу увиђаја, може се спровести присилан улазак уз помоћ полиције. Ако се основано претпоставља да се тражени подаци, ствари или исправе налазе код трећег лица, Комисија ће захтевом за давање информација тражити њихову доставу, односно омогућавање увида.

Другим државним органима и организацијама Комисија може да достави захтев за давање информација, а они су дужни да сарађују с Комисијом и да поступе по захтеву у остављеном року, односно да доставе податке, исправе или друге тражене доказе, којима располажу или да дају образложено изјашњење о предмету захтева. По захтеву Комисије, полиција ће пружати помоћ у извођењу појединих радњи у поступку, а нарочито код увиђаја и привременог одузимања ствари у складу са законом којим се уређује полиција.

Комисија је дужна да објави извештај о спроведеном поступку на погодан начин, а нарочито на својој интернет страни и може позвати учеснике на тржишту да дају своје коментаре у погледу извештаја. Кад Комисија утврди повреду конкуренције, одредиће меру заштите конкуренције, меру отклањања повреде конкуренције, односно другу управну меру предвиђену законом.

Приликом одређивања висине износа који се плаћа на основу мере заштите конкуренције, односно процесног пенала, узимају се у обзир намера, тежина, последице и трајање утврђене повреде конкуренције. Поред тога, у складу са одредбом члана 62. Закона, Комисија ће имати могућност да изрекне још једну меру која се односи на концентрацију, а то је мера тзв. деконцентрације. Ова мера је неопходна да би предупредила могућу ситуацију у којој је учеснику исплативије да плати казну за недозвољену концентрацију и да настави са стеченим монополистичким положајем.

Уместо закључка

Доношење Закона о заштити конкуренције 2005. године и накнадно усвајање његових измена и допуна, представљају велики напредак у односу на претходне прописе који су регулисали ову материју. И поред проблема који су уочени у пракси приликом спровођења његових одредаба, закључак је да је учињен велики помак у погледу санкционисања незаконитог понашања великих играча на тржишту што наш правни систем, свакако, приближава токовима модерних друштава.

 

Кључни разлог због којег је требало приступити изменама важећег Закона о заштити потрошача треба тражити у недовољној прилагођености постојећих институционалних механизама одредбама којима се прописују обавезе трговаца, решавање потрошачких спорова и препознавање непоштеног пословања на тржишту

 

Стабилна тржишна економија и ефикасно пословање захтевају јасно уређена и прецизна правила игре. За државну управу, то значи службу грађанима, a за трговца – пружање клијентима поштеног односа, наместо искоришћавања неравноправног положаја у коме је трговац професионалац који познаје своју робу, а потрошач неук.

Закон о заштити потрошача омогућава стварање правног оквира за заштиту потрошача, стварање институција за заштиту потрошача, побољшање положаја потрошача у посебним уговорима које закључује с трговцем (о продаји на даљину, о продаји изван пословних просторија, о продаји робе, о пружању услуга од општег интереса, о организовању путовања), као и јачање поверења потрошача у функционисање тржишних закона.

Закон о заштити потрошача („Сл. гласник РС”, бр. 73/2010) који је у примени од 1. јануара 2011. године представља успостављање потпуно новог концепта и нову фазу у заштити потрошача у односу на претходне законе који су уређивали ову материју. Иако је, међутим, транспоновањем 15 директива ЕУ у материјалне одредбе, Закон у потпуности хармонизован с правом ЕУ, његова примена је указала на постојање одређених тешкоћа у његовом спровођењу. Предвиђени институционални механизми нису у довољној мери прилагођени одредбама којима се прописују обавезе трговаца, решавање потрошачких спорова и препознавање непоштеног пословања на тржишту, што представља кључни разлог због ког је требало приступити изменама важећег закона.

Овај процес је убрзало доношење нове Директиве 2011/83/ЕУ о правима потрошача о изменама и допунама Директиве Савета 93/13/ЕЕЗ и Директиве 1999/44/ЕЗ Европског парламента и Савета и о престанку важења Директиве Савета 85/577/ЕЕЗ и Директиве 97/7/ЕЗ Европског парламента и Савета (која садржи одредбе које се односе на уговоре закључене на даљину или изван пословних просторија, дужност обавештавања потрошача и дужност у вези с временом испоруке робе из уговора о продаји), Директиве 2013/11/ЕУ о алтернативном решавању потрошачких спорова и о изменама и допунама Уредбе (ЕЗ) број 2006/2004 о сарадњи у области заштите потрошача и Директиве 2009/22/EЗ (која садржи одредбе које се односе на вансудско решавање потрошачких спорова) и Директиве 2009/22 Европског парламента и Савета о поступку заштите колективних интереса потрошача (која уређује покретање поступка за изрицање мера забране у циљу заштите колективних интереса потрошача).

Област заштите потрошача је по својој природи разнородна, обухватајући како јавноправне тако и приватноправне елементе. Норме које су релевантне за систем заштите потрошача покривају различите гране права: основа је грађанска, али постоје и значајни управни сегменти, те институционална и процесна питања и сл. Осим тога, отварање тржишта, прекогранични проток људи и робе и нови медији комуникације на даљину, а посебно интернет, стварају и посебна питања заштићености потрошача при закључивању уговора о продаји.

У том смислу, појам потрошачког права далеко је шири од појма уговорног потрошачког права.

Правилима уговорног потрошачког права ствара се посебан, обавезујући правни режим, који важи за уговорне односе између трговца и потрошача.

Уговорно потрошачко право обухвата императивна правила о закључењу, дејствима, промени и престанку оних уговора који се квалификују као потрошачки.

Ако не постоје специјална, императивна правила потрошачког права о одређеном аспекту уговорног односа између трговца и потрошача, на тај аспект њиховог односа примениће се општа правила уговорног права.

Сама област је изузетно динамична, разнородна и захтева сарадњу свих актера; питања од значаја су врло разноврсна – од безбедности хране, потрошачких кредита, непоштеног пословања, услуга комуналних предузећа до обмањујућег оглашавања.

Као и важећи Закон о заштити потрошача, тако је и нови Нацрт намењен целовитом регулисању односа који настају пре, током и након закључења уговора између трговца, као физичког или правног лица које на тржишту наступа у комерцијалне сврхе или одређене професионалне делатности, и потрошача, (искључиво) физичких лица која на тржишту наступају као „крајњи корисници”, тј. у некомерцијалне сврхе. Правила представљају „надоградњу” класичног облигационог права, те се отуда и за сва питања која нису уређена овим законом одређује сходна примена Закона о облигационим односима – потрошачу се даје одређени број додатних права у односу на трговца, с акцентом на дужности информисања пре закључења уговора уопште. Овакве норме донете су ради покушаја достизања равнотеже у односу потрошача и трговца – премда формалноправно једнаке стране у уговору, сматра се да оне то фактички нису, због „асиметрије информација” – потрошач је лаик са одређеном потребом, за разлику од трговца, који познаје робу коју продаје, у јачој је економској позицији и сходно томе мора сносити повећан степен одговорности, како професионалне, тако и законске. То је својеврсна позитивна дискриминација у корист потрошача у правним пословима у вези с куповином робе и услуга. Посебним правима која овај закон предвиђа, потрошачима се обезбеђује повољнији положај, а трговцима намећу обавезе којима се отклања објективна неједнакост у узајамном односу.

У новом тексту задржава се императивни карактер норми, што значи да односи које закон регулише не могу бити уређени другачије, осим када је то дозвољено. Ништаве су све одредбе уговора које директно или индиректно ограничавају права потрошача. Због постојања једне ништаве одредбе, међутим, не мора бити ништав и уговор у целини. У тежњи да одржи уговор на снази, упркос ништавости неке његове одредбе, Закон је репродуковао опште правно правило уговорног права према коме ништавост једне одредбе уговора не повлачи ништавост целог уговора, ако уговор може опстати и без ње. Императивност законских норми потврђена је с још два правила. Према првом, потрошач се не може једнострано одрећи права која су му призната овим законом, а према другом, његове норме обавезно важе и за све уговоре који су закључени у циљу изигравања његове примене. Овде је основни циљ управо у томе да се у погледу општег правила о неопозивости понуде креира посебан режим за случајеве када понуду даје потрошач.

Потпуна и правилна обавештеност потрошача, која претходи доношењу одлуке о избору и куповини одређене робе, чини суштину одредаба о предуговорном обавештавању потрошача. Предвиђена је обавеза трговца да пре закључења уговора обавести потрошача о појединостима које су значајне за његов разуман избор и одлуку да закључи уговор којим прибавља неку робу или услугу, а то се нарочито односи на цену, друге нужне трошкове, начин плаћања, као и сва друга релевантна својства или елементе. Потпуно и правилно информисање представља темељну вредност у стварању узајамног поверења између трговца и потрошача и стандард на којем се изграђују све остале добре пословне праксе, и супротно, превентивно спречава наступање могућих повреда права потрошача.

Посебна правила прописана су за истицање цена. Ове одредбе делом се поклапају са одредбама члана 41. Закона о трговини („Сл. гласник РС”, бр. 53/2010 и 10/2013), а делом их допуњују, нарочито у погледу истицања цене у угоститељским објектима.

Нису ретки случајеви лажног приказивања погодности за потрошаче, који почивају на злоупотреби њиховог ниског нивоа информисаности, а у неким случајевима и незнања. Непоштовање захтева квалитета, различите обмане, манипулисање свешћу или злоупотреба положаја појединих потрошачких група брзо се претварају у директно наношење штете савесним учесницима на тржишту. Због тога се забрањују различити облици непоштене пословне праксе, односно уређује шта се сматра непоштеним пословањем на тржишту. Пословање представља свако чињење или нечињење трговца, начин његовог пословања или представљања и пословна комуникација, укључујући и оглашавање које је непосредно повезано с промоцијом, продајом или испоруком производа потрошачима. Сматра се да је пословање непоштено ако је противно захтевима професионалне пажње и ако трговац својим пословањем битно умањује способност потрошача да разборито одлучује, због чега потрошач доноси економску одлуку коју иначе не би донео. Непоштено пословање је забрањено, а може се јавити у два облика, као обмањујуће и насртљиво и испољава се као чињење или нечињење.

С обзиром на начин свог закључивања, уговори на даљину и уговори закључени изван пословних просторија представљају два модалитета уговора о продаји робе или пружања услуга. Уговор на даљину јесте уговор који се закључује без непосредног присуства трговца и потрошача на истом месту и у исто време. За овај начин уговарања карактеристично је да трговац нуди робу или услуге користећи неку од техника комуникације на даљину (на пример, слање на адресу потрошача насловљених или ненасловљених штампаних ствари, стандардних писама или каталога, оглашавање у штампи, позивање телефоном, позивање употребом аутоматске машине за позивање, електронска пошта, телевизијско емитовање (телешопинг) и слично), а потрошач одговара коришћењем исте технике комуникације или неке друге.

Уговор закључен изван пословних просторија јесте уговор који је закључен изван пословних просторија трговца (локала, салона, бироа, канцеларија) намењених за продају или пружање услуга, укључујући продајне и сајамске штандове, али уз истовремено физичко присуство трговца и потрошача. Уговарање изван пословних просторија карактеристично је по томе што трговци или трговачки путници посећују потрошаче у њиховим домовима или радним просторијама, нудећи им робу или услуге (на пример, апарате за домаћинство, козметичке препарате, књиге, осигурање и сл.). Ови начини продаје робе или услуга специфични су и захтевају посебну заштиту потрошача. Најважнија измена која је предложена новим Нацртом јесте да уместо права на једнострани раскид у року од 14 дана, како је то у важећем закону, потрошач сада има право на одустанак од уговора у истом року. Суштина је да потрошач има право да се предомисли, односно даје му се одређени временски период у коме може потврдити своју изјаву да остаје при уговору или је може опозвати. Овај институт није стран у нашем праву имајући у виду и да Закон о облигационим односима познаје уговоре о продаји с посебним погодбама у које спада и куповина на пробу. Куповина на пробу је уговор закључен под одложним условом, који ако се услов испуни има дејство од тренутка када је закључен. Испуњење услова зависи од воље купца, односно од тога да ли роба која му је предата на пробу испуњава његова очекивања. Купац је дужан да обавести продавца у уговореном року да ли остаје при уговору, а у супротном се сматра да је одустао од уговора. Сматра се да је купац остао при уговору, ако ствар која му је предата ради пробе до одређеног рока не врати без одлагања по истеку рока или не изјави продавцу да одустаје од уговора (члан 534. Закона о облигационим односима), у ком случају уговор производи правно дејство од тренутка закључења.

У савременој пословној пракси, нарочито електронској трговини преко интернета, по правилу, немогуће је да потрошач преговара о уговорним условима, поготово о онима који су нарочито неповољни за потрошача и стога су побројани у црној или условној (сивој) листи. Зато Закон о заштити потрошача садржи компромисно решење које узима у обзир савремену тржишну праксу. Стога, сматраће се да су све уговорне одредбе у потрошачким уговорима унапред утврђене осим ако трговац не докаже да се о њима стварно појединачно преговарало. Доња граница доказивања требало би да буде постављена прилично високо, да би се избегле злоупотребе. Тако се прост избор потрошача између различитих унапред понуђених варијанти не може тумачити као да је о одредби појединачно преговарано.

 

[signoff]

Пример из праксе

Закон је прописао обавезу трговца да пре закључења уговора учини доступним потрошачу уговорне одредбе, на начин који потрошачу пружа стварну могућност да се с њиховом садржином упозна.

Пример: Попуњавање онлајн поруџбенице где је унапред штиклирано поље да је потрошач сагласан да му се уз кухињски апарат достави и посебно наплати књига рецепата. Потрошач је пропустио да скине знак пристанка са оваквог унапред означеног поља. На основу овог потрошачевог пропуштања не може се претпоставити да потрошач прихвата да купи књигу.

[/signoff]

 

Уговорне одредбе које регулишу однос трговца и потрошача, осим ретких око којих прихвата могућност преговора, трговац унапред припрема. Унапред формулисане уговорне одредбе су, по правилу, дуге и сложене, тако да „нестручни” потрошач не може да их брзо прочита, нити да их лако разуме. Иако их добро не разуме, потрошач, ипак, пристаје на њих, свестан да у њима не може ништа да измени. Ситуација у којој се налази потрошач трговцу омогућава да искористи нејасне и неразумљиве уговорне одредбе да би кроз њих наметнуо потрошачу неке додатне обавезе или себи олакшао извршење сопствених обавеза. Због тога је Закон о заштити потрошача прописао да уговорна одредба обавезује потрошача ако је изражена једноставним и јасним језиком. С обзиром на то да су потрошачи различитог образовања и информисаности и да једна иста одредба може бити потпуно јасна и разумљива образованијем и информисанијем потрошачу, а неразумљива другом, мање образованом и мање информисаном, Закон је одредио мерило по коме ће се утврђивати да ли је једна одредба јасна или није. Оно води рачуна о томе да ли би разумно лице, које има исто знање и које је исто информисано као потрошач који истиче да је за њега једна клаузула неразумљива, могло разумети ту исту клаузулу. Ако лице које има исто знање и исту информисаност као потрошач који тврди да је уговорна одредба неразумљива, може да разуме такву уговорну одредбу, она се сматра разумљивом.

Уговорне одредбе које је трговац унапред формулисао могу се налазити на „типском уговору”, који садржи списак унапред одштампаних уговорних одредаба, неколико празних рубрика намењених за попуњавање подацима потребним за индивидуализацију потрошача (име, презиме, адреса) и места за потписе уговорних страна (на пример, типски уговор о кредиту, уговор о издавању банкарских кредитних и дебитних картица, уговор о банкарском текућем рачуну и сл.) или на посебној књижици која се предаје потрошачу приликом закључења уговора или на каталогу, у тарифи, на полеђини авио карте и др. Проблем потрошача који може настати у вези са уговорним одредбама јесте у томе што потрошач често не зна да оне постоје, јер га трговац није обавестио о њима или упутио на њих (на пример, потрошач, уговаралац осигурања, често не зна да постоје општи услови осигурања који уређују однос између њега и осигуравача, ако му осигуравач не скрене пажњу на њих), а за потрошача, када дâ свој пристанак на уговор, такав пристанак се аутоматски простире на све уговорне одредбе, како на оне које је знао, тако и на оне за које није знао.

Прописује се тзв. црна и сива листа неправичних уговорних одредаба, односно оних које се без обзира на околности појединачног случаја сматрају неправичним уговорним одредбама и оне за које се претпоставља да су неправичне ако се не докаже другачије. Неправична уговорна одредба, било она за коју се претпоставља да је неправична а трговац супротно не докаже, било она која је у сваком случају неправична, ништава је и не производи правно дејство. Због ње, међутим, не мора између трговца и потрошача бити поништен уговор у целини, ако он може остати на снази и без направичне одредбе.

Као професионалац који се бави продајом одређене робе и у положају је веће информисаности и одговорности за своје пословање од потрошача, трговац је дужан да потрошачу испоручи робу која је саобразна уговору. Ова обавеза трговца и права која потрошачи имају уколико постоји несаобразност изазвали су највише недоумица и конкретних питања у протеклом периоду, нарочито у погледу примереног рока и права потрошача да бира између оправке или замене робе.

 

[signoff]

Шта је саобразност робе уговору?

„Саобразност” значи да је трговац дужан да потрошачу испоручи робу која:
– има својства потребна за редовну употребу робе исте врсте;
– одговара опису који је дао трговац и ако има својства робе коју је трговац показао потрошачу као узорак или модел;
– по квалитету и функционисању одговара ономе што је уобичајено код робе исте врсте и што потрошач може основано да очекује с обзиром на природу робе и јавна обећања о посебним својствима робе;
– има својстава потребна за нарочиту употребу за коју је потрошач набавља, под условом да је трговцу у моменту куповине било или морало бити познато да потрошач робу набавља за нарочиту употребу.

Уколико роба не испуњава било који од наведена 4 услова онда је она несаобразна уговору.

[/signoff]

 

Одредбама ове главе уводе се одређене новине у режим одговорности трговца за несаобразност предате робе ономе што је уговорено, у случају да се друга уговорна страна квалификује као потрошач. Кључна разлика између ова два правна института лежи у томе што Закон о облигационим односима гради установу одговорности продавца за материјалне недостатке продате и предате ствари на појму материјалног или физичког недостатка. Насупрот томе, Нацрт закона о заштити потрошача (исто као и важећи) не полази од појма недостатка, то јест физичке мане продате и предате ствари, него од појма саобразности робе ономе што је уговорено (conformity with contract).

Нови текст покушава да прецизира када потрошач има право на замену, а када на оправку и у том смислу одређује да ако се несаобразност појави у року од 6 месеци од дана преласка ризика на потрошача, потрошач има право да бира између захтева да се несаобразност отклони заменом, одговарајућим умањењем цене или да изјави да раскида уговор. Дакле, ако се несаобразност појави у року од 6 месеци од дана преласка ризика на потрошача, отклањање несаобразности оправком могуће је уз изричиту сагласност потрошача.

Правила о поступку рекламације уређена су детаљније. Рок за одговор на рекламацију смањен је са 15 на 8 дана. Одговор трговца мора да садржи одлуку у вези са захтевом потрошача, образложење те одлуке и у случају прихватања захтева потрошача, конкретан предлог и рок за решавање рекламације потрошача, а о сваком продужавању рока за решавање рекламације мора обавестити потрошача.

Највеће измене и нова решења дата су у делу који се односи на институционална решења. Национални савет за заштиту потрошача наставља да постоји као радно тело Владе, а најмање трећину његових чланова чине представници удружења и савеза коју предлаже Скупштина удружења и савеза, а коју чине сва удружења и савези који су уписани у Евиденцију која се води код министарства.

У циљу јачања институционалног оквира за заштиту потрошача прописује се оснивање Центра за решавање потрошачких спорова. Центар се оснива у складу с прописима којима се уређује оснивање и рад јавних агенција, а финансира се из буџета Републике Србије, а седиште Центра је у Београду. Статутом Центра уређује се начин рада и унутрашње уређење, а на статут Центра сагласност даје Влада.

 

[signoff]

Надлежности Центра за решавање потрошачких спорова

Надлежности Центра за решавање потрошачких спорова постављене су широко и обухватају:
– саветовање и поступање по потрошачким пријавама;
– спровођење вансудског решавања потрошачких спорова;
– надгледање тржишта у смислу препознавања непоштеног пословања трговаца и неправичних уговорних одредаба;
– издавање мишљења и препорука, нарочито у погледу дозвољеног понашања трговаца на тржишту у њиховим односима према потрошачима, као и употребе општих услова уговора, и њихово изношење пред судом;
– подржавање и покретање поступака за заштиту колективних интереса потрошача;
– провођење едукације, информисања, саветовања и подизања свести потрошача о њиховим правима и остваривању и заштити њихових права.

[/signoff]

 

У погледу могућности решавања потрошачког спора пре суда важно је напоменути да не постоји јединствен прописани модел институционалног механизма за вансудско решавање потрошачких спорова у ЕУ. Упоредном анализом утврђено је да се вансудско решавање спорова може одвијати пред институцијом коју је основала држава или пред телима основаним од професионалних удружења (на пример, арбитража ЈУТЕ – Удружење туристичких агенција). Карактеристика вансудског решавања спорова (ADR – alternative dispute resolution) јесте добровољност, односно сагласност обе стране да се спор реши на наведени начин.

Све државе чланице ЕУ, као и оне које настоје да то постану, дужне су да потрошачима обезбеде брз, једноставан и јефтин начин да реше потрошачке спорове. Ова смерница ЕУ иде у два правца: једним се олакшава одвијање судских поступака, ограничавањем дужине трајања потрошачког спора и редуковањем судских трошкова, док други правац подразумева успостављање институција које ће омогућити решавање потрошачких спорова пре суда. Важно је напоменути да није довољно само успоставити институције за вансудско решавање спорова, већ је неопходно подстаћи и потрошаче и трговце да ову могућност користе, промовисањем оваквих механизама и афирмацијом. Оно што може да представља проблем, а имајући у виду и искуство земаља у окружењу, јесте чињеница да наши потрошачи и привредни субјекти немају културу и навику да овакву врсту спорова реше алтернативно, вансудски. Као пример може се навести то да уговарање арбитраже није страно нашим привредним субјектима када закључују уговоре међусобно, али оваква врста обавеза према потрошачима још увек не постоји.

Европско законодавство не намеће обавезу у погледу тога ко ће бити оснивач тела за вансудско решавање (Влада, професионална удружења, удружења потрошача, регулаторна тела). Будући да сваки модел вансудског решавања потрошачких спорова у Европи има своје предности и мане незахвално је говорити о „најбољем” моделу. Нацрт закона предлаже мешовито решење које обухвата државни орган који спроводи вансудско решавање и истовремено сачињава листу других тела и стара се да испуњавају прописане услове у погледу капацитета и поступка.

Тужба за заштиту колективних интереса потрошача јесте начин за постизање високог нивоа заштите потрошача у пракси. Овим институтом штити се широк дијапазон потрошачких права укључујући и области које нису регулисане овим законом, као што је, на пример, случај с потрошачким кредитом. Закон овлашћује један широк круг лица која су активно легитимисана да покрену поступак за заштиту колективних интереса потрошача. На захтев тужиоца, суд може наложити трговцу или удружењу трговаца да престану с кршењем овог или неког другог прописа којим се штите потрошачи, као и да изрекне привремену меру као гаранцију за ефикасну заштиту потрошача. Суд може да наложи трговцу или удружењу трговаца да прекине с непоштеним пословањем, употребом неправичне уговорне одредбе, као и да огласи уговорну одредбу ништавом.

С обзиром на то да је заштита потрошача мултидисциплинарна област, широк је и број министарстава и јавних институција којима припадају овлашћења надзора њене примене. Предложене одредбе предвиђају и обавезу њихове сарадње, у складу са општим режимом прописа о државној управи. Санкције које су прописане одредбама Закона о заштити потрошача из 2010. године за несавесне трговце показале су се као недовољне и у појединим случајевима неодговарајуће. То је утицало да примена законских одредаба не буде делотворна на начин како се то очекивало. Посебно је указивано на недостатак овлашћења инспекције. Ради отклањања уочених слабости уведени су нови прекршаји и проширена овлашћења тржишне инспекције.

Правилник, чије се доношење ускоро очекује, треба да пропише начин и услове истицања јединичне цене и да обухвати листу производа за које је обавезно истицање ове цене, а све то у циљу заштите интереса потрошача и развоја здраве конкуренције између привредних субјеката

 

У свом тржишном наступу трговински субјекти комбинују различите елементе маркетинг микса настојећи да се издвоје у односу на конкуренцију и тако привуку што већи број потрошача. Један од основних елемената у маркетиншком наступу, али не и пресудних, jесте и цена. Имајући у виду значај цена, с једне стране, и доминантне учеснике у каналима маркетинга на страни малопродаје, законодавство модерних тржишних привреда прописује транспарентност и тачност информација које су постављене у циљу заштите интереса потрошача и развоја здраве конкуренције између привредних субјеката.

Имајући у виду значај цена, које су често и одлучујући фактор приликом куповине, а нарочито код потрошача с мањим примањима, бројна законодавства све више подразумевају обавезу истицања малопродајних цена производа који се нуде потрошачима. До само пре неколико година количине производа по паковањима биле су стандардизоване, па је и истицање само продајне цене било сасвим довољно. У Европској унији је, међутим, 2009. године укинут пропис о обавезним стандардизованим паковањима, сходно чему долази до смањења паковања на које смо навикли, па је тако чаша јогурта са 200 ml смањена на 180, чоколаде су са 100 g смањене на 90, па чак и 80 g. И сами произвођачи су у свом пословању пратили навике и потребе потрошача. Смањен је просечан број чланова породице и повећан број једночланих домаћинстава, што је условило потребу за мањим паковањима. Непостојање стандарда у количини наметнуло је потребу изналажења другог начина који ће обезбедити транспарентност и упоредивост цена, а правни оквир за то је створен усвајањем Директиве о истицању цене по јединици мере.

У највећем броју случајева, произвођачи који су се одлучили за смањење паковања нису мењали препознатљиву амбалажу, полазећи од тога ће потрошачи по навици куповати ове производе. И заиста, када би схватили да су куповали производе мање грамаже, потрошачи би обично и даље наставили са уобичајеном куповином. Када, међутим, долази до смањења паковања, цена обично остаје непромењена, па је велики број потрошача то ипак сматрао некоректним.

Бројност производа различитих модалитета и количина представља додатни проблем приликом поређења, па је отуд јасно да истицање малопродајних цена више не може бити довољно. Ово тим пре што се у циљу што бољег функционисања тржишта, потрошачима, као најслабијој страни, мора гарантовати висок ниво заштите.

Стога је потребно изнаћи заједничку јединицу која ће олакшати такво поређење. У Европској унији решење је пронађено у Директиви 98/6 о истицању цена, која се примењује од 1998. године.

 

Поред истицања продајне цене, Директива подразумева истицање и цене по јединици мере. То је најлакши начин да се потрошачима омогући да процене и упореде цене производа и самим тим донесу најисправнију одлуку при куповини.

 

У Директиви су дефинисани:

– продајна цена као коначна цена за јединицу производа, или одређену количину производа , укључујући ПДВ и остале порезе;

– цена по јединици која означава коначну цену, укључујући ПДВ и остале порезе, за један килограм, литар, метар, квадратни метар или један кубни метар производа или другој појединачној јединици количине која се широко и обично користи у држави чланици у промету специфичних производа.

У основи, то би значило следеће: уколико, на пример, имамо детерџент за прање веша у врећицама од 2, 3, 6 и 9 kg, а цене су следеће 430 динара, 579 динара, 980 динара и 1.350 динара, поставља се питање која је понуда најповољнија (уколико се посматра само ценовни аспект)?

 

У ту сврху, за избор најповољније понуде користимо цену по јединици мере, па тако:

– 2 kg = 430 динара, 1 kg = 215 динара;

– 3 kg = 579 динара, 1 kg = 193 динара;

– 6 kg = 980 динара, 1 kg = 163,33 динара;

– 9 kg = 1.359 динара, 1 kg = 151 динар.

 

Закључак је да је најповољнија понуда врећице од 9 kg, будући да је цена по килограму детерџента у том случају и најнижа.

 

Поље примене Директиве ограничено је само на производе и њиме нису обухваћене услуге.

 

Према члану 3. Директиве дозвољавају се и одређена одступања од овог правила, и то за:
– производе који се испоручују у току пружања услуга;

– производе који се продају на аукцији и уметничка дела и антиквитете; и
– производе који се продају у расутом стању, односно нису претходно припремљени, већ се мере у присуству потрошача, и код којих мора бити истакнута само јединична цена.

Осим тога, цена по јединици не мора бити истакнута уколико је једнака продајној цени, али и уколико истицање ове цене може довести до забуне. У прелазном периоду, мала трговинска предузећа могу бити ослобођена ове одредбе.

 

Примена Директиве у земљама чланицама ЕУ

Директива дозвољава одређена одступања, међутим, не придржавају се све чланице ове могућности. Наиме, Директива оставља могућност да се за производе који прате услугу не истиче цена по јединици мере, као и за производе који су предмет аукције и уметничка дела. Ову могућност не користе Финска и Француска. У Шведској су изузети производи који се продају на аукцијама и сличним поступцима, баш као и у Мађарској. Белгија искључује производе који се испоручују у току пружања услуге и оне који се продају јавним надметањем. Пољска издваја производе који прате услугу. У Луксембургу су изузета уметничка дела и антиквитети само уколико ти производе носе јасан показатељ који омогућава њихову идентификацију на ценовнику који мора бити доступан потрошачима. Остале чланице су потпуно користиле одступање.

Све државе су изузеле одређене робе од обавезе истицања јединичне цене. Шведска нема списак производа, али напомиње да се ова одредба не односи на производе код којих би то изазвало забуну. Кипар, Летонија и Литванија имају отворене листе у којима су дати примери производа за које се обавеза не примењује.

У неким земљама изузети су производи који се продају у количинама испод неке граничне вредности, на Кипру је то 5 g и 5 ml, а у Литванији и Летонији 100 g и 100 ml. Неке чланице су изузеле производе који се продају у аутоматима. Данска, Финска, Естонија и Словачка искључују производе који се не могу поделити без мењања њиховог квалитета или природе.

Остали изузеци су специфични. На пример, дански закон искључује производе који претходно нису припремљени, као што су колачи, Естонија изузима чоколадне фигуре изненађења и јаја, рано свеже поврће, биљке у саксијама, освеживаче даха и жвакаће гуме. Финска изузима чоколадна јаја, украсне слаткише. У Холандији, Естонији и Словачкој искључени су производи који се користе у процесу обраде. Пољска искључује цвеће и биљке, живе животиње, прехрамбене производе који претходно нису упаковани, као и робу која се нуди ван пословних просторија или чија је цена испод 4 злота. Грчка искључује козметичке производе, парфеме и тоалетне производе. У Немачкој су искључени пића и дуван за жвакање, а у Шпанији вино и алкохолна пића с контролисаним именом порекла.

Да би се олакшала примена, државе могу саставити списак непрехрамбених производа или категорије производа за које се истиче јединична цена. Само неколико чланица је искористило могућност састављања таквих листа. Француска, Белгија и Луксембург су донеле позитивне листе непрехрамбених производа. Данска и Финска имају листе које обухватају и прехрамбене и непрехрамбене производе.

Неколико чланица је искористило могућност да не прописује одмах и обавезу истицања цене по јединици за мала трговинска предузећа. Релевантни прагови се крећу од 50 m² у Грчкој до 500 m² у Словенији. Неке земље су искључиле објекте где се купци служе на шалтеру, као што је случај у Холандији, Словачкој и Грчкој. У Француској то важи за продајне објекте до 120 m². Аустрија изузима радње са до 9 запослених.

Путујући трговци су изузети у Аустрији, Ирској и Луксембургу, док се у Естонији изузецима сматрају претходно упаковани производи једнаке запремине или тежине, који се нуде у покретним објектима, трафикама, уличним тезгама. Малтешки закон оставља могућност надлежном органу да утврди критеријуме.

 

Примена Директиве у Хрватској, најновијој чланици ЕУ

У Хрватској је ова Директива транспонована у Закон о заштити потрошача, на основу које је донет Правилник о начину истицања цијене и цијене за јединицу мјере производа и услуга.

Осим основних дефиниција, Правилник садржи позитивну листу категорија за које је потребно истаћи цену за јединицу мере, а то су:

1. храна и храна за животиње, осим ако није другачије прописано;
2. детерџенти у смислу прописа којима се уређује здравствена исправност детерџената;
3. дечје пелене;
4. боје и лакови, изузев сликарских боја;
5. уља и течности за моторе и моторна возила;
6. дестилована вода;
7. производи за негу лица и тела;
8. производи за прање и чишћење лица и тела;
9. производи за прање и негу косе;
10. производи за прање, чишћење и негу зуба и усне шупљине.

 

Такође, наведени су и одређени изузеци за које не треба истаћи цену по јединици:

– за производе масе мање од 50 грама или запремине мање од 50 милилитара;

– за производе који се продају као поклон пакети или комплети;

– за производе који се продају на снижењу и распродаји;

– за посластице за кућне љубимце;

– за колаче;

– за алкохолна пића у паковањима до 100 ml;

– за смрзнуте десерте запремине до 500 ml;

– за воће и поврће које се продаје комадно или у свежњу.

 

Хрватска је искористила и могућност да у прелазном периоду од ове обавезе изузме трговине чији су објекти мањи од 50 m².

И поред детаљних објашњења, у Хрватским радњама ипак се види неразумевање одредаба Правилника (видети слике 1. и 2).

 

Имплементација Директиве у Републици Србији

Током 2010. године, одредбе Директиве имплементиране су у Закон о трговини („Сл. гласник РС”, бр. 53/10) и Закон о заштити потрошача („Сл. гласник РС”, бр. 73/10). Почетак примене ових закона, 1. јануар 2011. године, донео је, међутим, бројне недоумице привреди. Законом о изменама и допунама Закона о трговини („Сл. гласник РС”, бр. 10/13) ближе су објашњене поједине одредбе. Законом је одређен појам претходно упаковане робе, за који се искључиво везује обавеза истовременог истицања продајне и јединичне цене. Прописано је да се јединична цена истиче за упаковане намирнице које могу бити и неједнаких и једнаких називних количина. Такође, предвиђена је израда Правилника којим се прописују начин и услови истицања јединичне цене и који треба да обухвати листу производа за које је обавезно истицање јединичне цене.

 

Истицање цене је предвиђено за следеће групе производа:

– храну и храну за животиње;

– алкохолна и безалкохолна пића;

– воду;

– детерџенте;

– боје и лакове, изузев сликарских боја;

– уље, мазива и друге течности за моторе и моторна возила;

– дестиловану воду;

– производе за прање, чишћење и негу лица;

– производе за прање и негу косе;

– производе за прање, чишћење и негу зуба и усне шупљине.

 

Изузете су следеће групе производа:

– производи који се продају као поклон пакети или комплети;

– воће и поврће које се продаје комадно или у свежњу.

 

Осим тога, Правилником ће бити дефинисано да јединична цена за исту врсту производа у једном малопродајном објекту мора бити једнака. То значи да јединична цена за чоколаде, на пример, може бити 1 kg и све чоколаде ће поред продајне цене имати истакнуту и цену по килограму. То може, међутим, бити и 100 g, јер се највећи број чоколада продаје у паковању од 100 g, што значи да ће јединична цена бити исказана за оне производе чија тежина одступа од предвиђене јединице.

 

Истицање јединичне цене омогућиће боље ценовно поређење и лакше куповине.

 

    

 

На овим сликама видимо истицање цене за папирну конфекцију где је јединица мере за тоалет папир у једној радњи 100 листића, а у другој је за убрусе то ролна. Ролна не може бити јединица мере будући да нису све ролне исте дужине. Управо због оваквих тешкоћа, Правилник не предвиђа истицање јединичне цене за ову врсту производа.

 

Јединична цена за исту врсту производа у једном малопродајном објекту мора бити једнака.

У наступајућој сезони годишњих одмора многи туристи ће организацију својих одмора поверити некој од бројних туристичких агенција. С друге стране, није редак случај да поједине агенције своје туристе „оставе на цедилу”. Иако у томе има мало утехе, корисно је знати која вам правна средства у том случају стоје на располагању и која су уопште ваша права

 

Свакоме од нас, макар једном у животу, догодило се да му се „путовање из снова”, које је месецима жељно ишчекивао, на крају претвори у праву ноћну мору. Разлози за то врло често не морају бити на страни путника, већ кривца треба потражити у организатору путовања (или лицима с којима организатор има пословну сарадњу), и то првенствено због непоштовања уговорних обавеза.

Закон о заштити потрошача („Сл. гласник РС”, бр. 73/2010, у даљем тексту: ЗЗП) дефинише туристичко путовање (пакет аранжман), које укључује превоз, смештај и друге туристичке услуге, као припремљену комбинацију две или више туристичких услуга коју је, самостално или по захтеву потрошача, утврдио трговац. Трајање туристичког путовања може бити краће (укључује једно ноћење) или дуже од 24 часа (вишедневни боравак, укључује услугу смештаја у одређеним терминима или одређеном трајању и остале туристичке услуге, на пример, превоз).

 

Обавезе организатора путовања пре потписивања уговора

Према члану 93. ЗЗП-а, организатор путовања (трговац) дужан је да у примереном року, а пре закључења уговора о организовању (туристичког) путовања, путника (потрошача) обавести о:

– укупној цени туристичког путовања (укључујући порезе и додатне трошкове);

– укупном износу средстава који је потрошач дужан да плати пре путовања (аванс);

– распореду доспећа и износу рата;

– одредишту;

– карактеристикама и категоријама превоза;

– датумима, времену и месту поласка и повратка (привременог заустављања);

– врсти превоза и својствима превозног средства (опремљености и степену удобности превозног средства);

– смештајном објекту (локација, врста, категорија и садржај туристичког објекта према важећим прописима државе у којој се објекат налази);

– смештајној јединици (соба, апартман, студио, опремљеност, ниво удобности и друге карактеристике);

– броју, распореду, врсти и начину услуживања оброка;

– посетама, излетима и другим услугама;

– могућности осигурања које покрива трошкове отказа туристичког путовања од стране потрошача (у случају несреће или болести);

– документима и роковима неопходним за прибављање виза, с царинским, граничним и административним формалностима;

– важећим здравственим условима који се захтевају за туристичко путовање и боравак уз детаљне здравствене препоруке;

– условљавању реализације туристичког путовања бројем пријављених путника и року за обавештавање потрошача о отказивању путовања у случају недовољног броја пријављених;

– називу, пословном имену и седишту организатора путовања (ради достављања писмена у судском поступку).

 

Трговац је дужан да потрошача на јасан и разумљив начин обавести о наведеним подацима без накнаде, у писменој форми или на другом трајном носачу записа. Ако потрошач резервише туристичко путовање путем средстава комуникације на даљину (преко интернета), трговац је у обавези да потрошачу омогући доступност наведених обавештења за све време трајања резервације.

Све ове информације (обавештења), по правилу, налазе се у програму путовања који израђује организатор, а на шта га обавезује и сâм закон. Члан 56. Закона о туризму („Сл. гласник РС”, бр. 36/2009, 88/2010, 99/2011 – др. закон, 93/2012, у даљем тексту: ЗОТ) предвиђа обавезу организатора путовања да утврди опште услове путовања и да изради програм путовања, у писаној форми (штампаној или електронској), у складу са законом, као и да се истих придржава. Општи услови путовања утврђују се у складу с наведеним законом, а на питања која нису посебно уређена сходно се примењују одговарајуће одредбе закона којим се уређују облигациони односи, заштита потрошача и заштита конкуренције.

Општим условима путовања уређују се права и обавезе организатора путовања и права и обавезе путника, а нарочито:

– право организатора путовања на накнаду учињених трошкова (ако је путник одустао од уговора или обезбедио одговарајућу замену или је замену нашао сâм организатор);

– одговорност организатора путовања када извршење услуга повери трећим лицима;

– права путника за случај отказа путовања;

– услови за измену уговорене цене;

– подаци о осигураним случајевима и инструментима обезбеђења, као и начину њиховог активирања;

– поступак, рокови и обавезе организатора путовања у вези с рекламацијом путника због отказа путовања, неизвршења или непотпуног извршења услуга обухваћених програмом путовања.

Организатор путовања је дужан да опште услове путовања и програм путовања уручи путнику, непосредно или електронским путем, истовремено са издавањем потврде о путовању. Својим потписом или електронским путем, путник потврђује пријем општих услова и програма путовања. Врло је важно, а и корисно би било, да пре потписивања уговора, путник прочита сву документацију коју му је организатор доставио или ону која се налази у саставу уговора. У случају да му оваква документа нису достављена, путник би требало да инсистира на њиховом достављању, те да се упозна са својим правима и обавезама, као и са условима под којима ће путовање бити организовано, тим пре што се уговор позива на опште услове путовања или програм, предвиђајући и одредбу којом путник својим потписом гарантује да је упознат с поменутим документима.

 

Уговор о организовању (туристичког) путовања

Основ за регулисање правног односа између организаторa путовања и путника јесте уговор о организовању (туристичког) путовања (у даљем тексту: уговор) који је предвиђен Законом о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и „Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља, у даљем тексту: ЗОО). Чланом 859. ЗОО-а, уговор се дефинише као уговор којим се организатор путовања обавезује да путнику прибави скуп услуга које се састоје од превоза, боравка и других услуга које су с њима повезане, а путник се обавезује да организатору плати једну укупну (паушалну) цену. Уговор се закључује у писменој форми или на трајном носачу записа (трајном медијуму).

Након потписивања уговора, организатор путовања је дужан да потрошачу преда најмање један примерак потписаног уговора. У случају закључења уговора, обавештење о условима путовања постаје његов саставни део, обавезује организатора путовања и не може се мењати, уколико уговорне стране изричито не уговоре другачије или уколико промене не настану услед више силе. Организатор путовања дужан је да обавести другу страну (путника) о свакој промени података у примереном року пре закључења уговора, у писменој форми или на трајном медијуму.

Ако пре уговореног дана отпочињања туристичког путовања трговац утврди да је принуђен да измени поједине битне одредбе уговора (на пример, цену, дестинацију, превозно средство, карактеристике или категорију превоза, датум отпочињања туристичког путовања, врсту, локацију, категорију или ниво удобности смештаја), дужан је да измене без одлагања саопшти путнику, у писменој форми или на трајном медијуму. Путник може да прихвати измене уговора, укључујући и измену укупне цене туристичког путовања, или може да без накнаде раскине уговор.

Приликом закључења уговора, а најкасније пре отпочињања туристичког путовања, организатор путовања дужан је да путнику достави обавештење о локалном представнику или локалној агенцији трговца од које по потреби може да затражи помоћ, број телефона за хитне случајеве и друге податке ради непосредног контакта с трговцем.

Ништаве су оне одредбе уговора између потрошача и трговца које су, супротно одредбама закона, закључене на штету потрошача, међутим, ништавост поједине одредбе уговора не подразумева ништавост целог уговора уколико уговор може да производи правно дејство и без те одредбе.

Организатор путовања одговоран је да путнику надокнади штету коју проузрокује услед потпуног или делимичног неизвршења обавеза које се односе на организовање путовања, а које су предвиђене уговором.

 

Право организатора путовања да одустане од уговора

Организатор путовања може одустати од уговора, потпуно или делимично, без обавезе на накнаду штете, ако пре или за време извршавања уговора наступе изванредне околности које се нису могле предвидети, избећи нити отклонити, а које би, да су постојале у време закључења уговора, представљале оправдан разлог за организатора путовања да уговор не закључи. Организатор путовања може одустати од уговора без обавезе на накнаду штете и кад се минималан број путника, предвиђен у потврди о путовању, није сакупио, под условом да је о тој околности путник био обавештен у примереном року који не може бити краћи од 5 дана пре дана кад је путовање требало да отпочне. У случају одустанка од уговора пре његовог извршења, организатор мора у целини вратити оно што је примио од путника. Ако је организатор одустао од уговора за време његовог извршења, има право на правичну накнаду за остварене уговорене услуге, а дужан је предузети све нужне мере за заштиту интереса путника.

 

Измена програма путовања

Измене у програму путовања могу се вршити само ако су проузроковане ванредним околностима које организатор путовања није могао предвидети, избећи или отклонити (природне непогоде, грађански рат и сл.). Трошкове који су настали услед измене програма путовања сноси организатор путовања, а смањење трошкова иде у корист путника. Замена уговореног смештаја може се вршити само употребом објекта исте категорије, или на терет организатора, употребом објекта више категорије и у уговореном месту смештаја. Ако су у програму путовања извршене битне измене без оправданог разлога, организатор путовања мора у целини вратити оно што је примио од путника који је због тога одустао од путовања. Ако су битне измене у програму учињене за време извршавања уговора, путник у случају одустанка сноси само стварне трошкове остварених услуга.

 

Искључење и ограничење одговорности организатора путовања

Ништаве су одредбе уговора којима се искључује или смањује одговорност организатора путовања, али је пуноважна писмена одредба уговора којом се унапред одређује највиши износ накнаде који ће надокнадити организатор путовања, под условом да није у очигледној несразмери са штетом. Ово ограничење износа накнаде не важи ако је организатор штету проузроковао намерно или крајњом непажњом.

 

Повећање уговорене цене

Организатор путовања може захтевати повећање уговорене цене само ако је после закључења уговора дошло до промена у курсу размене валуте или до промене у тарифама превозника, које утичу на цену путовања, и то само ако је исто предвиђено у потврди о путовању. Ако повећање уговорене цене пређе 10%, путник може раскинути уговор без обавезе да накнади штету. У том случају путник има право на враћање онога што је платио (члан 876. ЗОО-а).

 

Обавезе путника пре отпочињања путовања

Путник је дужан да организатору путовања плати уговорену цену за путовање у време како је уговорено, односно уобичајено. Путник је дужан да на тражење организатора благовремено достави све податке потребне за организовање путовања. Путник је дужан да се стара да он сâм, његове личне исправе и његов пртљаг испуњавају услове предвиђене граничним, царинским, санитарним, монетарним и другим административним прописима. Путник одговара за штету коју причини организатору путовања неизвршавањем обавеза које за њега произлазе из уговора и закона.

 

Право путника да одустане од уговора

Путник може у сваком тренутку одустати од уговора, потпуно или делимично (члан 99. ст. 1. ЗЗП-а). Осим тога, путник пре отпочињања туристичког путовања може одредити друго лице које уместо њега има право да користи уговорене услуге уколико то лице задовољава посебне захтеве предвиђене за одређено туристичко путовање, али о изменама мора благовремено обавести организатора. У том случају, путник јемчи за извршење обавезе према трговцу и за додатне трошкове који настану заменом.

Ако путник пре почетка путовања одустане од уговора у разумном року (благовремени одустанак који се одређује с обзиром на врсту аранжмана), организатор путовања има право само на накнаду административних трошкова (који не могу бити већи од 5% од вредности туристичког путовања, члан 99. ст. 2. ЗЗП-а). У случају неблаговременог одустанка од уговора, организатор путовања може од путника захтевати накнаду у одређеном проценту уговорене цене који се утврђује сразмерно времену преосталом до почетка путовања и који мора бити економски оправдан. Организатор путовања има право на накнаду само учињених трошкова ако је путник одустао од уговора због околности које није могао избећи или отклонити и које би, да су постојале у време закључења уговора, представљале оправдан разлог да не закључи уговор (на пример, смртни случај ближег члана породице), као и у случају ако је путник обезбедио одговарајућу замену или је замену нашао сâм организатор. Ако путник одустане од уговора након почетка путовања, а није имао разлога за то, организатор има право на пуни износ уговорене цене путовања.

 

Немогућност испуњења

Ако због догађаја за који уговорне стране нису одговорне испуњење обавеза организатора путовања постане немогуће, престају и обавезе путника. Ако је путник предузео одређене радње у циљу испуњења своје уговорне обавезе, може захтевати од организатора путовања повраћај уплаћених средстава по правилима о враћању стеченог без основа. Трошкове повратка путника у место поласка или друго договорено место, сносе уговорне стране у једнаким деловима, а друге трошкове који се односе на престанак уговора сноси путник (члан 106. ЗЗП-а).

 

Последице раскида уговора

Ако пре уговореног датума отпочињања туристичког путовања путник раскине уговор или ако организатор из било ког разлога раскине уговор, изузев уколико је за то одговоран путник, путник има право избора:

1) да прихвати замену уговореног туристичког путовања другим путовањем истог или бољег квалитета и плати разлику у цени;

2) да прихвати замену уговореног туристичког путовања другим путовањем слабијег квалитета и прими накнаду за разлику у цени;

3) да захтева повраћај уплаћених средстава.

Организатор је дужан да путнику накнади трошкове настале раскидом уговора, осим у случају: раскида уговора због недовољног броја пријављених путника (рок за обавештавање потрошача о раскиду не може бити краћи од пет дана од дана отпочињања туристичког путовања), или престанка уговора због немогућности испуњења уговорних обавеза за који нису одговорне уговорне стране (члан 100. ЗЗП-а).

Одговорност за штету

Ако организатор путовања, или треће лице које је у његово име требало да изврши обавезу из уговора, не испуни, односно делимично испуни обавезу или ако касни с њеним испуњењем, путник може да захтева накнаду штете коју је претрпео, укључујући и нематеријалну штету. Организатор путовања који је трећим лицима поверио извршење туристичких услуга, такође, одговара путнику за штету која је настала због потпуног или делимичног неизвршења ових услуга, осим ако докаже да се понашао као пажљив организатор путовања при избору лица која су их извршила. Путник има право да непосредно од трећег лица одговорног за штету захтева потпуну или допунску накнаду за претрпљену штету. У мери у којој је накнадио штету путнику, организатор путовања стиче сва права регреса према трећем лицу одговорном за ову штету. Путник је дужан да уступи организатору путовања исправе и све што је потребно за остваривање тог права.

 

Право на приговор и поступак подношења

У ситуацији када туристичке услуге нису адекватно или су непотпуно извршене (оне које су предвиђене програмом путовања), организатор путовања дужан је да путнику врати разлику између уговорене цене и цене путовања снижене сразмерно неизвршењу или непотпуном извршењу услуга.

Путник је дужан да трговца, посредника, локалног представника или локалну агенцију, у писменој форми или на други начин, обавести о недостацима извршених услуга. У случају да путник сматра да се организатор (агенција) не придржава програма и општих услова путовања, дужан је да поднесе приговор у року од најкасније месец дана од дана утврђивања недостатака (члан 109. ЗЗП-а), односно у року од осам дана од дана завршетка путовања (члан 869. ст. 1. ЗОО-а). Ови рокови се сматрају преклузивним и њиховим протоком путник губи право да од организатора захтева накнаду. Пре отпочињања туристичког путовања, организатор путовања је дужан да на јасан и разумљив начин, у писменој форми или на трајном медијуму, обавести путника о могућим последицама пропуштања извршења наведене дужности. Организатор је дужан да путнику омогући да се на једноставан и приступачан начин обраћа лицу одговорном за пријем притужби.

За време трајања путовања, писмени приговор с доказима (за уговорене, а неизвршене услуге) путник предаје организатору или лицу које је он одредио. Организатор је дужан да без одлагања одговори на притужбе путника и отклони свако одступање од уговора на које путник укаже.

У случају да одступање од уговора на које путник укаже није отклоњено за време трајања путовања, путник има право да захтева сразмерно умањење цене. Ако одступање од уговора на које путник укаже, представља неизвршење или делимично извршење уговорне обавезе у погледу њеног обима или квалитета, путник може од трговца да захтева повраћај уплаћених средстава. Путник не може да захтева умањење цене ако несавесно пропусти да укаже на одступања између пружених и уговорених услуга (члан 104. ЗЗП-а).

Организатор путовања дужан је да врати средства у року одређеном општим условима путовања, односно програмом путовања, који не може бити дужи од 15 дана од дана отказа путовања, односно од дана подношења основаног приговора путника за регрес.

У случају да од организатора путовања није добио одговор на приговор у предвиђеном року или није задовољан исходом приговора или му није враћен договорен износ у прописаном року, путник се писмено с доказима обраћа туристичкој инспекцији. Туристички инспектор, по пријави, поступа приоритетно и утврђује чињенице (да ли је приговор путника основан, које услуге нису извршене или су непотпуно извршене, да ли постоји основ за сразмерно снижење цене и сл.) и евентуално упућује странке на постизање задовољавајућег договора, односно вансудског поравнања. О извршеној контроли и предузетим мерама подносилац пријаве се одмах обавештава, по правилу, писаним путем. Иако утврди да је приговор путника оправдан, туристички инспектор нема овлашћење да наложи агенцији да оштећеном путнику врати разлику у цени, тако да надаље путник може да оствари своја права и разлику у цени само у договору са агенцијом (у вансудском поравнању) или да поднесе тужбу надлежном суду. Захтев за снижење цене не утиче на право путника да захтева накнаду настале штете од организатора судским путем (члан 869. ст. 2. ЗОО-а).

[signoff]

ПОТВРДА О ПУТОВАЊУ

Приликом закључења уговора, Организатор путовања издаје путнику потврду о путовању која, између осталог, обавезно мора да садржи:

– место и датум издавања;

– ознаку и адресу организатора путовања;

– име путника;

– место и датум почетка и завршетка путовања;

– датуме боравка;

– нужне податке о превозу;

– укупну цену;

– услове под којима путник може тражити раскид уговора; као и

– друге податке за које се сматра да је корисно да буду садржани у потврди.

Организатор путовања одговара за сву штету коју друга страна претрпи због неиздавања потврде о путовању или њене нетачности (све док се не докаже супротно, сматра се да је тачно оно што је наведено у потврди).

[/signoff]

[signoff]

ИНСПЕКЦИЈСКА СТАТИСТИКА

Од почетка ове године, туристичка инспекција је поднела 20 предлога за одузимање лиценци туристичким агенцијама, од којих је 12 и изгубило дозволу за рад. Такође, грађани су поднели укупно 49 пријава на рад туристичких агенција, од којих је, према налазима инспекције, 20 било основано. Највећи број агенција којима су одузете лиценце за рад има своје седиште у Београду.

[/signoff]

[signoff]

ОПРЕЗА НИКАД ДОВОЉНО

Уговор о организовању туристичког путовања пре потписивања треба прочитати и пажљиво се упознати са општим условима и планом путовања. Осим тога, на сајту Агенције за привредне регистре треба проверити податке о одабраној туристичкој агенцији (да ли је активна), док на сајту Народне банке Србије треба проверити да ли је овој агенцији блокиран рачун.

[/signoff]

[signoff]

САОБРАЗНОСТ УСЛУГЕ

Сматра се да услуга није саобразна уговореној ако:

1) по садржини, квалитету и сврси не одговара опису који је трговац пре закључења уговора дао огласом,

2) не одговара опису који је трговац дао у току пружања услуге под условом да је то могло да утиче на одлуке потрошача;

3) нема посебна својства која је захтевао потрошач, а која су трговцу била позната у тренутку закључења уговора или су му морала бити позната;

4) нема редовна својства услуга исте врсте;

5) не одговара очекивањима која су основана с обзиром на природу услуге и јавна обећања трговца у погледу посебних својстава услуге;

6) по садржини, квалитету и сврси не одговара опису који је пре закључења уговора, огласом или на други сличан начин дало треће лице у име трговца.

[/signoff]

[blockquote]

КРАТАК ПРЕГЛЕД ПОСТУПКА ПО РЕКЛАМАЦИЈИ

Уколико путник сматра да се агенција не придржава програма и општих услова путовања, потребно је да:

1. на лицу места поднесе писмени приговор представнику агенције и прибави могуће доказе;
2. упути писмени приговор агенцији у року од 30 дана од дана утврђивања недостатака.

Агенција је дужна да у законском року (15 дана) одговори на упућени приговор и да у случају оправданог приговора врати договорену разлику у цени за неизвршене услуге (у року од 15 дана).

Уколико путник није добио одговор на приговор, није задовољан исходом приговора или му није враћен договорен износ у прописаном року, тек тада се може обратити Сектору туристичке инспекције, подносећи писану пријаву (садржи изјаву и могуће доказе) на следећи начин:

1) редовном поштом: Сектор туристичке инспекције, Омладинских бригада 1, 11070 Нови Београд

2) телефоном: 011/3139-686 (нон-стоп)

3) е-поштом: turisticka.inspekcija@mfp.gov.rs

На сајту Министарства (www.turizam.mfp.gov.rs) налази се образац за достављање пријава грађана у електронској форми.

[/blockquote]

[blockquote]

Како је агенција „Компас” изгубила компас?

Уредник вашег часописа је за ускршње празнике доживео посве „необично искуство” које би желео да подели с читаоцима, како би у јеку туристичке сезоне и сами могли да извуку одређене поуке и пажљивије приступе избору туристичке агенције.

Преко агенције „Компас”, са супругом је уплатио 9-дневни туристички аранжман аутобусом за Провансу и Азурну обалу. У свему одлично и врло зналачки осмишљен, овај аранжман је требало да буде права туристичка посластица, а чини се да је у својој реализацији на крају, ипак, „испао” превелики залогај за организатора путовања, агенцију „Компас”, будући да је његова успешна организација у потпуности изостала, на велико незадовољство и огорчење бројних путника.

Агенција није испоштовала две значајне компоненте обећаног туристичког програма, а оне се односе на одговарајући превоз и организационо вођење аранжмана/услуге стручног туристичког водича.

Група коју је сачињавало 28 путника на путовање је упућена врло некомфорним аутобусом, изразито сумњиве исправности (и без очигледне „вуче”, што је условило на успонима крајње успорену и непотребно дугачку вожњу), с возачима који готово сигурно никада нису напуштали границе наше земље, а чија је професионалност, због бројних несналажења на путу и испољеног немара у вожњи, такође, озбиљно доведена у питање. Све то је резултовало неудобним и крајње стресним путовањем, са честим „губљењима” и проблемима у проналажењу смештајних објеката и туристичких локалитета, због чега су путници велики део времена проводили у аутобусу, а што, свакако, није била замисао ниједног од њих приликом избора и уплате овог аранжмана.

Будући да (према сопственом признању) никада није био на оваквом путовању и потпуно неприпремљен за посао којег се прихватио, очигледно, у последњем тренутку (по речима Агенције, због отказивања претходно ангажованог водича), водич уопште није испоштовао туристички програм, већ је путнике само „допремао”, с мање или више потешкоћа, на места предвиђена програмом, произвољно процењујући колико је времена потребно за разгледање појединих локалитета и модификујући туристички аранжман „онако у ходу”. Треба ли рећи да је изостала и било каква „стручна прича” о градовима и знаменитостима које су „посећене”, тако да су путници били препуштени индивидуалном разгледању садржаја из програма, а што, опет, није било „обећање” туристичке понуде.

У крајњем исходу, напорно и крајње нестручно вођено путовање проузроковало је велику тензију међу путницима, претварајући оно што је за његове учеснике требало да буде превасходно одмор, у извор непотребног стреса и међусобних размирица на релацији путници–водич, али и недопустиве нетрпељивости међу самим путницима.

По рекламацији на путовање у законском року, агенција „Компас” је, такође, у законском року прихватила захтев за повраћајем новца на име неиспуњених услуга из свог програма, али не и у износу који је захтеван приговором. Процењујући неуспешност свог програма на срамних 12% од цене уплаћеног аранжмана, агенција се у рекламационом поступку врло увредљиво односила према оштећеним путницима, напомињући да су „повремена губљења” занемарљива (!?) спрам дужине пређеног пута од 3.700 km. У арсенал овог непоштовања испољеног према путницима спада и „галантна” понуда додатног, али ипак условљеног (јер га треба платити) попуста на будући аранжман (по моделу „имамо ми и аранжмане од 1.500 евра, па ви видите колики је то онда попуст”), за који је свима јасно да се, након оваквог искуства, сасвим сигурно неће догодити.

Будући да овај рекламациони поступак није решен на задовољство оштећене стране, Туристичкој инспекцији је упућена пријава против агенције „Компас”.

 

Епилог: Иако званична инспекцијска контрола још увек траје, агенција „Компас” је непосредно пред објављивање нашег часописа накнадно уважила приговор оштећене стране исплаћујући надокнаду у захтеваном износу (50%). Остаје нејасно да ли је то учињено под притиском инспекцијских органа, након обавештавања матичне агенције у Словенији, услед доследно спровођене негативне кампање у друштвеним медијима или садејством свих поменутих и дозвољених мера додатног притиска.

[/blockquote]