Категорија: Трговина

Нови Правилник о евиденцији промета почео је да се примењује с почетком ове календарске године. Ко све има обавезу евиденције промета према овом правилнику, на који начин и у којим документима се она остварује, сазнајте у тексту који следи

 

У систему прописа који уређују промет робе и услуга, Закон о трговини („Сл. гласник РС”, бр. 53/10 и 10/13) има централно место, јер уређује целокупан промет (набавку и продају) и понашање учесника у том промету, односно промет робе и услуга. У циљу што ефикасније контроле, Закон прописује вођење евиденције о набавци, продаји и о продајној цени, као и друге евиденције о испоруци, односно превозу робе.

 

У инспекцијској контроли неопходно је утврдити да ли је роба евидентирана, по којим ценама, порекло робе и др. Према обавези дефинисаној Законом о рачуноводству („Сл. гласник РСˮ, бр. 62/13) рок за издавања рачуноводствених исправа је три дана, а рок за евидентирање додатних пет дана, односно постоји раскорак од датума настанка промене до евидентирања у пословним књигама. За инспекцијске органе неопходна је ажурнија евиденција, где се промене евидентирају даном настанка, у посебним случајевима наредног дана. Из тог разлога, као и због потребе ажурног утврђивања стања залиха, неопходно је вођење помоћне књиге о евиденцији промета.

Члан 37. Закона о трговини (у даљем тексту: Закон) предвиђа да је трговац дужан да води евиденцију о набавци, продаји и продајној цени робе, као и друге евиденције о испоруци, односно превозу робе. Евиденција мора бити доступна у продајном објекту, односно у трговини ван продајног објекта, на месту које се пријави министарству. За трговину ван продајног објекта, евиденција се води на нивоу целокупног промета тог трговца у трговини ван продајног објекта на тржишту Републике Србије. Евиденција се води на основу исправа које су прописане чланом 35. Закона, као и других исправа о промету робе/услуга. Осим тога, овим чланом предвиђено је да министар надлежан за послове трговине ближе прописује садржину, облик, начин вођења и место чувања евиденције.

Нови Правилник о евиденцији промета („Сл. гласник РСˮ, бр. 99/15, у даљем тексту: Правилник), ступио је на снагу 10. децембра 2015. године, а примењује се од 1. јануара 2016. године, чиме је престао да важи Правилник о евиденцији промета и услуга („Сл. гласник РСˮ, бр. 45/96… и 7/10).

 

Према новом Правилнику, обавезу евиденције промета имају правна лица и предузетници који:

– врше промет робе на мало;

– врше промет робе на велико, а пословне књиге не воде по принципу двојног књиговодства;

– врше откуп пољопривредних производа и домаћих животиња на откупном месту, и

– пружају комисионе услуге у промету робе.

 

Евиденцију промета чини Књига евиденције промета (Образац КЕП), као и:

1) за комисионаре:

– пријемни лист комисионе робе (Образац ПКР), односно Евиденција продате, исплаћене и враћене комисионе робе комитентима (Образац ПКР1);

– уколико комисионар има за комитенте физичка лица, дужан је да води и Дневне извештаје о пријему робе од комитената (Образац КРИ) и извештај о исплаћеној и враћеној роби комитентима (Образац КРИ1);

2) за трговце који обављају промет на мало нафте и нафтних деривата и који обављају промет на велико, а не воде двојно књиговодство:

– дневни пумпни извештај (Образац ДПИ).

 

Књига евиденције води се за свако велепродајно место, продајни објекат и друго продајно место на ком се обавља трговина на мало, пружају комисионе услуге и врши откуп пољопривредних производа. Ако трговац има више пословних јединица или одељења у оквиру истог продајног објекта, евиденцију може да води посебно за сваку пословну јединицу или одељење или на нивоу продајног објекта, у зависности од одлуке трговца. До сада се евиденција о промету водила посебно за свако одељење.

Према Закону, трговина се може обављати у малопродајном објекту и ван малопродајног објекта. Уколико се трговина обавља у малопродајном објекту, евиденција је и доступна у малопродајном објекту или се мора учинити доступном у малопродајном објекту без одлагања, према налогу лица које врши контролу. Према Закону о инспекцијском надзору („Сл. гласник РС”, бр. 36/15), инспектор који врши контролу евиденције промета треба да најави контролу најмање три дана пре почетка контроле.

Уколико се трговина обавља ван малопродајног објекта, трговац који обавља трговину на мало ван продајног објекта Књигу евиденције води на нивоу целокупног свог промета у трговини ван продајног објекта. Трговци који обављају трговину на мало ван продајног објекта дужни су да доставе попуњени образац Министарству трговине, туризма и телекомуникација о пријави места на коме се води евиденција. Образац се може преузети на сајту Министарства (www.mtt.gov.rs) и попуњен се шаље на е-адресу: kep@mtt.gov.rs.

Књига евиденције промета води се у писаном облику, ручно или електронски, тако да омогућава увид и контролу промета. Трговац нумерише стране, врши сабирање износа који преноси на следећу страну као донос са претходне стране. Уколико се евиденција води електронски, штампање се врши на захтев контролних органа. На крају пословне године евиденција се штити тако да није могућа измена листова или делова евиденције и тако да се у сваком тренутку може одштампати.

Правилником је прописано да се Књига евиденције води ажурно, уредно и тачно, на начин који не дозвољава брисање унетих података, по хронолошком реду. За уредно и ажурно вођење Књиге евиденције, на начин прописан Правилником, и за обезбеђење њене доступности одговорно је лице које се задужује робом: рачунополагач, односно предузетник.

Примљена роба ставља се у промет тек после евидентирања у Књизи евиденције. Изузетак је дневна штампа, пастеризовано млеко и основне врсте хлеба (хлеб за дневну потрошњу) који се могу ставити у промет по калкулисаним ценама у складу са законом и другим прописима, пре евидентирања задужења, с тим да се евидентирање задужења изврши најкасније наредног дана за претходни дан. До сада је постојала обавеза да се задужење наведених производа евидентира најкасније до краја радног времена на дан пријема робе у продајном простору, просторији, односно продајном месту.

Новину представља одредба члана 11. ст. 4. Правилника којом је прописано да се евидентирање продајних подстицаја код којих трговац не зна унапред врсту и количину робе за коју ће потрошачи искористити продајни подстицај („трећи артикал за 1 динарˮ, „доносиоцу летка попуст 20%ˮ и сл.) може вршити и наредног дана за претходни дан.

Евидентирање се врши на основу веродостојних исправа, као што су фактура, царинска исправа, доставница, отпремница, фактура, интерна преносница, пријемница, дневни извештај фискалне касе, односно фискални документ, записник, пописна листа, реверс, исправа о откупу, потврда и др. Исправе на основу којих се врши евидентирање у Књизи евиденције морају да садрже и јединичну цену и вредност робе. Правилником је прописано да се под јединичним ценама подразумева малопродајна цена с порезом на додату вредност (ПДВ), односно велепродајна цена код трговине на велико. Исправе на основу којих се врши евидентирање морају бити у оригиналу или копији, односно у писаном или електронском облику.

Поред коришћења наведених исправа, трговци-комисионари евидентирање у Књизи евиденције врше и на основу прописаних образаца за евидентирање комисионе продаје, и то: Образаца ПКР, ПКР-1, КРИ и КРИ-1 (видети рубрику Корисни модели правних аката).

 

Евидентирања на Обрасцу КЕП

У колону број 1: уписује се редни број сваког појединачног евидентирања. Редни број се уписује и на рачуноводственој исправи која се одлаже по редоследу.

У колону број 2: уписује се датум евидентирања (дан и месец), година за коју се води образац КЕП већ пише у заглављу.

У колони број 3: описује се евидентирана промена: назив, број и датум документа, а при евидентирању набавке робе пословно име добављача, односно име и пребивалиште добављача.

У колону број 4: уписује се задужење трговца у том објекту, односно продајном месту и то за трговину на мало по малопродајним ценама (цене са ПДВ-ом), а за трговину на велико, по великопродајним ценама, на следећи начин:

(1) трговац уписује вредност задужења на основу калкулације цене која је основ за евидентирање набављене робе за трговину на мало и трговину на велико и сачињава се на основу прописаних исправа о набавци робе;

 

Калкулација цене сачињава се на основу прописаних исправа о набавци робе: фактура, отпремница, фактура – отпремница, доставница, интерна преносница, пријемница или друга одговарајућа исправа за робу.

 

Калкулација садржи следеће елементе:

1) пословно име трговца,

2) назив и адресу продајног места,

3) ПИБ трговца,

4) редни број,

5) трговачки назив робе,

6) јединицу мере,

7) количину,

8) набавну цену по јединици мере,

9) вредност робе по фактури добављача,

10) разлику у цени (маржа),

11) продајну вредност робе без ПДВ-а,

12) износ пореза на додату вредност,

13) продајну вредност робе са обрачунатим ПДВ-ом и

14) продајну цену робе по јединици мере.

 

Уколико трговац није у систему ПДВ-а, у калкулацији неће ни исказивати износ пореза на додату вредност.

 

(2) трговац уписује вредност задужења на основу интерно пренете робе као прималац робе, а код издаваоца се евидентира као сторно, при чему вредности не морају бити идентичне (због зависних трошкова преноса робе);

(3) трговац – комисионар уписује вредност примљене робе по својим продајним ценама (са ПДВ-ом и провизијом), а на основу прописаног документа о пријему робе – образаца ПКР и КРИ, уз које се прилажу исправе о усаглашености, уколико је могуће и исправе о набавци робе када робу прима у комисиону продају правно лице или предузетник, односно доказ о пореклу робе, када робу прима у комисиону продају комитент физичко лице (фискални исечак, односно фискални рачун, доказ о плаћеној царини, други доказ који садржи податке ради информисања потрошача о пореклу и другим својствима производа у смислу прописа о безбедности производа и заштити потрошача); ако се роба враћа комитенту, комисионар врши сторнирање црвеним сторном, а приликом сабирања износ црвеног сторна се одузима од укупног збира;

(4) трговац који врши откуп пољопривредних производа и домаћих животиња уписује износ са исправе издате у складу с поменутим Правилником о минималним техничким условима на откупним местима („Сл. гласник РСˮ, бр. 32/11) пољопривредном произвођачу приликом примопредаје пољопривредних производа и домаћих животиња са обрачунатим ПДВ-ом;

Приликом примопредаје пољопривредних производа и домаће стоке издају се исправе које садрже следеће податке:

(а) назив откупљивача, седиште, адреса, ПИБ и текући рачун;

(б) назив, адреса или број откупног места;

(в) име, презиме, пребивалиште, адреса и ЈМБГ пољопривредног произвођача, број регистрованог пољопривредног газдинства;

(г) назив, количина и квалитет, односно класа откупљених производа;

(д) цену откупљених производа по јединици мере;

(ђ) датум и рок исплате као и начин исплате.

Исправа мора бити потписана од овлашћеног лица откупљивача и оверена печатом, као и потписана од пољопривредног произвођача који је предао пољопривредни производ, односно домаћу животињу.

Такође, трговац уписује и податке о: промени цене робе услед нивелације, промени стопе ПДВ-а, враћању, отпису робе услед крађе и више силе, мањку по одлуци трговца или расходу робе (кало, растур, лом и квар и др.).

Евидентирање у случају промене цене робе врши се на основу пописа или података из пословних књига, а у случају враћања, отписа, мањка по одлуци трговца, или расхода робе – на основу одговарајуће рачуноводствене и друге исправе (записник oвлашћеног службеног лица министарства надлежног за унутрашње послове, акт осигуравајућег друштва и сл.).

На основу извршеног пописа или података из пословних књига, за износ којим се увећава вредност робе, врши се евидентирање као и при набавци робе, а у случају смањења вредности робе врши се сторнирање црвеним сторном (исписивање износа који се заокружује). Приликом сабирања износ црвеног сторна одузима се од укупног збира.

 

У колону број 5: уписује се раздужење објекта – продајног места по основу промета робе који се у њему врши:

1) трговац и трговац-комисионар уписују износ дневног промета за продату робу на основу износа евидентираног преко фискалне касе, фискалних рачуна, фактура и других законом прописаних докумената;

2) трговац који врши откуп пољопривредних производа и домаћих животиња уписује раздужење на основу документа о продатим, односно отпремљеним пољопривредним производима и домаћим животињама (фактура, отпремница, фактура – отпремница, интерна преносница, доставница);

3) трговац уписује и податке у случају повраћаја робе услед раскида, односно одустанка од уговора о продаји, евидентирањем смањења раздужења робе црвеним сторном (исписивање износа који се заокружује); приликом сабирања износ црвеног сторна одузима се од укупног збира.

 

За робу на залихама врши се попис робе сходно пореским прописима и прописима о рачуноводству. Стање утврђено пописом упоређује се са стањем које се добија салдирањем колона број 4. (Задужење) и 5. (Раздужење) у Књизи евиденције. Уколико постоји разлика, та разлика се евидентира у Књизи евиденције, на следећи начин: вишак се уписује у колону задужења, а мањак се уноси у колону раздужења.

У односу на образац из претходног правилника избрисана је колона 6. – евиденција уплате на рачун, што представља значајно поједностављење с обзиром на то да је изазивала бројне недоумице.

 

Евиденције за комисиону продају

Роба примљена на комисиону продају мора се евидентирати на пријемном листу. Пријемни лист комисионе робе води се на обрасцу ПКР који садржи:

– податке о комисионару (пословно име);

– место пословања где се налази продајни простор комисионара за који се води евиденција о пријему робе од комитената и општину у којој се то место налази;

– датум и број пријемног листа комисионе робе;

– број обрасца КРИ за комитента физичко лице;

– редни број из Књиге евиденције;

– редни број робе коју је комисионар предао комитенту;

– назив робе;

– датум пријема робе;

– јединицу мере за робу која је примљена у комисиону продају (килограм, метар, комад и др.);

– количину примљене робе;

– вредност која припада комитенту по јединици производа без ПДВ-а;

– укупну вредност која припада комитенту без ПДВ-а;

– износ који од вредности продате робе припада комисионару (комисиона провизија – додата вредност);

– обрачунати ПДВ;

– продајну вредност робе;

– цену по јединици производа са ПДВ-ом;

– пословно име и седиште комитента правног лица или предузетника, односно име и презиме и потпис комитента физичког лица, адресу становања и број телефона комитента;

– број личне карте;

– порески идентификациони број (ПИБ) комитента;

– печат и потпис комисионара.

 

Образац ПКР води се посебно за сваког комитента, нумерише се хронолошким редом, попуњава се у два примерка, од којих се један примерак уручује комитенту, а у горњем десном углу обрасца уписује се број под којим је извршио евидентирање у Евиденцији промета, а за комитента – физичко лице и број одговарајућег обрасца КРИ. Редни број под којим је образац ПКР евидентиран у Књизи евиденције комисионар истиче са продајном ценом на роби.

 

Евиденција продате, исплаћене и враћене комисионе робе води се на обрасцу ПКР-1 који садржи:

– редни број из Књиге евиденције;

– број евиденције продате, исплаћене и враћене комисионе робе;

– редни број;

– назив робе;

– број Обрасца ПКР којим је примљена роба;

– датум и износ исплаћен комитенту;

– датум, количину и вредност са провизијом и ПДВ-ом враћене робе;

– потпис комитента;

– пословно име комитента правног лица, или предузетника, односно име и презиме и потпис комитента физичког лица, адресу становања и број телефона комитента; број личне карте;

– ПИБ комитента;

– печат и потпис комисионара.

 

Образац ПКР-1 води се посебно за сваког комитента, нумерише се хронолошки, попуњава се у два примерка од којих се један уручује комитенту, а у горњем десном углу уписује се редни број под којим је евидентирано раздужење кроз Књигу евиденције у вези с предметном робом.

Роба на комисиону продају може бити примљена од правних и од физичких лица. Уколико су комитенти физичка лица, комисионар је дужан да води и Дневни извештај о пријему робе на комисиону продају од комитената физичких лица на обрасцу КРИ.

 

Образац КРИ садржи:

– податке о комисионару (пословно име);

– место пословања где се налази продајни простор комисионара за који се води евиденција о пријему робе од комитената физичких лица и општину у којој се то место налази;

– датум и број дневног извештаја о пријему робе на комисиону продају од комитената – физичких лица;

– редни број, име и презиме комитента, адресу становања и број телефона комитента;

– број личне карте;

– ПИБ комитента;

– врсту робе и јединицу мере;

– количину робе примљене на дан сачињавања извештаја, вредност те робе која припада комитенту без ПДВ-а (посебно за робу из увоза на основу доказа о плаћеној царини и за осталу робу на основу одговарајућег доказа о пореклу), укупну вредност која припада комитенту без ПДВ-а по основу примљене робе у текућој години до дана који претходи дану сачињавања извештаја, везу са претходним КРИ обрасцима који садрже податке о претходном пријему робе на комисиону продају од истог комитента физичког лица у текућој години (број обрасца КРИ/редни број комитента);

– опис, број и датум доказа о пореклу робе (фискални исечак, односно фискални рачун, доказ о плаћеној царини, други доказ који садржи податке о пореклу и својствима производа ради информисања потрошача у смислу прописа о безбедности производа и заштити потрошача);

– збир износа у колонама које садрже податке о вредности које припадају свим комитентима – физичким лицима од којих се прима роба на комисиону продају у току дана за који се сачињава извештај, име и презиме, потпис и број телефона лица које је извршило евидентирање;

– печат и потпис комисионара.

 

Податке из Обрасца КРИ о комитенту – физичком лицу, пореклу производа примљених на комисиону продају од комитената физичких лица и друге податке за информисање потрошача у смислу прописа о безбедности производа и заштити потрошача, комисионар наводи на декларацији производа. Образац КРИ се попуњава у једном примерку и нумерише се хронолошким редом.

Дневни извештај исплаћене и враћене робе комитентима – физичким лицима води се на обрасцу КРИ-1 који је одштампан уз овај правилник и чини његов саставни део (у даљем тексту: образац КРИ-1).

 

Образац КРИ-1 садржи:

– податке о комисионару (пословно име), место пословања где се налази продајни простор комисионара за који се води евиденција исплаћене и враћене робе комитентима – физичким лицима и општину у којој се место пословања налази;

– датум и број дневног извештаја исплаћене и враћене робе комитентима физичким лицима;

– редни број, име и презиме комитента, адресу становања и број телефона комитента;

– број личне карте, ПИБ комитента;

– врсту робе и јединицу мере;

– количину продате, односно враћене робе;

– вредност робе која се враћа комитенту на дан сачињавања извештаја;

– потпис комитента;

– укупну вредност робе која је враћена комитенту у текућој години до дана који претходи дану сачињавања извештаја;

– износ исплаћен са рачуна комисионара на рачун комитента на дан сачињавања извештаја;

– доказ о исплати преко рачуна;

– везу са претходним обрасцима КРИ-1 који садрже податке о претходно враћеној и/или исплаћеној роби истом комитенту – физичком лицу у текућој години (број обрасца КРИ-1/редни број комитента);

– збир износа у колонама које садрже податке о вредности враћене робе, односно исплаћеним износима комитентима – физичким лицима за продату робу, име и презиме, потпис и број телефона лица које је извршило евидентирање, печат и потпис комисионара.

 

Образац КРИ-1 се попуњава у једном примерку и нумерише се хронолошким редом.

 

Евиденције за трговце који врше промет нафте и нафтних деривата

Трговци који обављају промет нафте и нафтних деривата дужни су да воде и Дневни пумпни извештај на обрасцу ДПИ.

Образац ДПИ садржи: пословно име трговца, број дневног пумпног извештаја, делатност енергетског субјекта, датум сачињавања извештаја, број резервоара, врсту течног горива, стање залиха од претходног дана, улаз горива у току дана, укупне количине горива у резервоару, излаз горива источеног преко справе за мерење течних горива или мерних инсталација за истакање течних горива из резервоара (фабрички број справе за мерење течних горива, стање бројчаника на почетку и крају дана, источена количина преко бројчаника), стање залиха на крају дана обрачунато на 15°C према врстама горива и по резервоарима (док је раније у ову колону уписивано стање залиха на крају дана у центиметрима и литрима), као и температурне разлике и источено – враћено гориво у резервоар приликом оверавања (уместо колоне у коју је уписивано стање воде у резервоарима и то у центиметрима и у литрима).

Образац ДПИ води се хронолошки и у горњи десни угао уписује се број из Књиге евиденције под којим је уписано раздужење за источено гориво евидентирано у том обрасцу.

 

Закључивање и чување Књиге евиденције

Члановима 17–19. прописан је начин закључивања и чувања Књиге евиденције. После извршених евидентирања за протеклу годину, врши се закључивање Књиге евиденције.

Крајњи салдо, разлика збира колоне број 4. (Задужење) и колоне број 5. (Раздужење ) представља вредност робе која се преноси као почетно стање у наредну годину.

Закључивање које се води ручно врши се на последњој страни последњих евидентирања за протеклу пословну годину и оверава потписом рачунополагача, односно предузетника. Ако се евиденција води у електронском облику, закључивање се врши штампањем почетне стране и крајњег салда, који се оверава потписом рачунополагача, односно предузетника. Књига евиденције која се води електронски, на крају пословне године штити се на начин који онемогућава измену листова или делова евиденције, с тим да се може у сваком тренутку одштампати.

Евиденција промета робе и документација на основу које су вршена евидентирања чува се на начин, на месту и у року у којем се чувају помоћне књиге у складу са прописима о рачуноводству. Чланом 24. ст. 5. Закона о рачуноводству („Сл. гласник РСˮ, 62/13) прописано је да се помоћне књиге чувају пет година од њиховог закључивања.

 

Казне за непридржавање правила о вођењу евиденције промета робе

Законом су прописане новчане казне за прекршаје уколико трговци не воде евиденцију промета робе, односно ако ту евиденцију не воде на потпун и прописан начин. Чланом 74. Закона предвиђена је новчана казна од 100.000,00 до 1.000.000,00 за прекршај за правно лице уколико не води евиденцију промета на потпун и прописан начин. За исти прекршај прописана је новчана казна од 5.000,00 до 50.000,00 за физичко лице или одговорно лице у правном лицу, док је за предузетника прописана казна од 10.000,00 до 100.000,00 динара.

Када трговци уопште не воде евиденцију промета, односно ако не поседују одговарајуће исправе које прате робу, прописане су новчане казне за прекршаје уз могућност изрицања одређених заштитних мера. Чланом 75. Закона прописане су новчане казне од 500.000,00 до 2.000.000,00 динара за прекршај за правна лица ако не поседују одговарајуће исправе које прате робу, односно ако не воде евиденцију промета. Поред овога, уз прекршајну казну, правном лицу се може изрећи и заштитна мера забране обављања одређене делатности у трајању од шест месеци до две године, као и заштитна мера јавног објављивања пресуде.

За исти прекршај предузетник може бити кажњен новчаном казном од 50.000,00 до 500.000,00 динара. Уз ову прекршајну казну предузетнику се може изрећи и заштитна мера забране вршења одређене делатности у трајању од шест месеци до две године.

За наведени прекршај прописане су новчане казне за физичко лице или одговорно лице у правном лицу од 50.000,00 до 150.000,00 динара. Уз ову прекршајну казну одговорном лицу у правном лицу може се изрећи заштитна мера забране да врши одређене послове у трајању од три месеца до једне године.

 

[signoff]

Шта садржи образац о пријави места на коме се води евиденција?

Наведени образац садржи следеће податке:

1) пословно име и адресу трговца;

2) адресу на којој се води Књига евиденције;

3) датум почетка обављања трговине ван продајног објекта,

4) име и презиме, број телефона и адресу електронске поште контакт особе.

Свака промена ових података пријављује се Министарству.

[/signoff]

Основни циљ доношења новог закона о оглашавању јесте унапређење пословног амбијента и стварање услова за поштену конкурентску борбу између учесника на тржишту, а самим тим и до боље позиције потрошача. Његов нацрт представља корак напред у целовитом уређењу ове области, поштујући захтеве које намећу пракса и обавеза хармонизације с прописима Европске уније у овој области

 

Изразито динамичан индустријски развој од почетка двадесетог века до данас донео је бројне промене, узрокујући све интензивнији пораст обима производње. Технике и технологије за производњу одређених добара лако су доступне, а у мноштву различитих производа отежане су могућности да се потрошачима понуди нешто иновативно. Осим тога, интернационализација и глобализација пословања утичу на стварање „светског потрошачаˮ, што додатно повећава конкуренцију у производима на појединачним тржиштима.

Велика концентрација на страни понуде ствара константан притисак да се нешто прода, док је с друге стране потражња ограничена. Притисак борбе за тржишно учешће намеће сталну борбу за придобијање нових потрошача, али и настојање да се у тој борби елиминише конкуренција. На тржишту је све више стандардизованих производа, сами производи се лако и брзо опонашају, цене су транспарентне и брзо се прате. За брзу и сталну конкурентску борбу преостаје још једино ефикасан систем комуницирања.

Значај комуницирања привредних субјеката с окружењем у тржишним економијама достигао је такав ниво да се комуницирање сматра кључним фактором ефикасног функционисања предузећа. Ово се није десило случајно, а ни тренутно, већ је резултат укупног економског и друштвеног развоја. Ако потенцијални купац није информисан о постојању производа и његовим карактеристикама, тада тешко може доћи до сусрета понуде и тражње. Производити добар производ, уз прихватљиву цену и добар систем дистрибуције, само по себи није довољно за остварење жељеног тржишног успеха. Неопходан услов је и ефикасна комуникација с тржиштем. Знање, односно обавештеност купца, полазна су претпоставка у моделима одлучивања о куповини. Комуникациони или промоциони микс, на специфичан начин, комуницирањем трговца с потрошачима, упознаје потрошача с производом и његовим одликама, условима куповине и мотивише их на куповину. И управо на тај начин комуницирање омогућава процес размене, али и доприноси вредности производа у очима потрошача.

Велики притисак за повећање продаје, с једне стране, и велика конкуренција и ограничена тражња, с друге, непрестано намећу потребу за новим начинима привлачења пажње потрошача. У таквим условима за све тржишне субјекте неопходно је дефинисати правила како би се тиме обезбедила поштена тржишна утакмица.

У нашем правном систему тренутно је на снази Закон о оглашавању („Сл. гласник РСˮ, бр. 79/2005). Досадашњи Закон је представљао први корак у уређивању ове области, међутим, динамичан развој начина и облика комуницирања привредних субјеката са окружењем и потреба за даљом хармонизацијом с прописима Европске уније, у складу са споразумом о Стабилизацији и придруживању, а пре свега имплементацијa решења директива 2006/114/EЗ о обмањујућем и упоредном оглашавању, директиве 2010/13/EЗ о услугама аудио-визуелних медија и директиве 2003/33/EЗ о хармонизацији закона, прописа и административних аката држава чланица везаних за оглашавање и спонзорство дуванских производа, условили су потребу за доношењем осавремењеног прописа који би боље одговорио захтевима времена.

Нацрт закона о оглашавању (у даљем тексту: Нацрт) састоји се из следећих целина:

1) Уводне одредбе;

2) Општа правила;

3) Посебна правила;

4) Директно оглашавање;

5) Спонзорство;

6) Правна заштита;

7) Надзор.

 

У другом делу Нацрта дефинисана су општа правила оглашавања као што су:

1) слобода и равноправност у оглашавању за домаћа и страна лица;

2) стандарди саморегулативе, под којом се подразумева скуп правила којима се дефинишу поступци у комерцијалној комуникацији која обухвата оглашавање у вези с једним или више пословних поступака или пословних грана, односно правила струке, за чије су формулисање, прихватање, примену, праћење примене и ревизију одговорни сви учесници у оглашавању, односно професионална удружења оглашивача, произвођача и преносилаца огласних порука, а која су утврђена у складу са одредбама овог закона и посебним прописима;

3) заснованост оглашавања на позитивним друштвеним принципима друштвене одговорности и одсуства злоупотребе прималаца;

4) забрана оглашавања правно недозвољеног садржаја и подстицања дискриминације.

 

У овом делу регулисано је обмањујуће и упоредно оглашавање у складу с прописима Европске уније. У систему законске регулативе Европске уније, област обмањујућег оглашавања регулисана је заједно са упоређујућим, Директивом 2006/114/EЗ која се у земљама чланицама примењује од 12. децембра 2006. године.

Упоређујуће и обмањујуће оглашавање регулисано је једним прописом у Европској унији, управо да би се направила разлика између ова два облика оглашавања.

У члану 1. Директиве, као њен основни циљ, наведена је заштита трговаца од обмањујућег оглашавања и његових неправедних последица и прописују се услови под којима је дозвољено упоређујуће оглашавање. Обмањујуће и нефер упоредно оглашавање може имати негативне последице на потрошаче, али и на оглашиваче (трговце) чији имиџ може бити нарушен нефер праксом њихових конкурената.

Према Директиви, обмањујуће оглашавање је било које оглашавање које на било који начин, укључујући и његов приказ, обмањује или може да утиче на економско понашање примаоца поруке или ће због тога нашкодити конкуренту. Приликом процене да ли је оглашавање обмањујуће узимају се у обзир све његове карактеристике, а нарочито информације у вези са:

1) својствима робе и услуга, као што су природа, састав, расположивост, количина, спецификација, начин коришћења, подобност за употребу у одређене сврхе, географско или трговачко порекло, начин и датум израде робе, начин и време пружања услуге, резултатима или другим показатељима тестова или провера спроведених на роби или услузи;

2) ценом или начином обрачунавања цене и условима продаје робе или пружања услуга;

3) природом, својствима и правима оглашивача, као што су његов идентитет и имовина, квалификација, индустријска, комерцијална или интелектуална својина, награде и признања која је добио.

 

У нашем законодавству, обмањујуће оглашавање регулисано је и Законом о заштити потрошача („Сл. гласник РСˮ, бр. 62/2014), који је пренео Директиву 2005/29/ЕЗ. Ова Директива регулише непоштену пословну праксу привредних субјеката према потрошачу (B2C, business to consumer commercial practice). Преношењем ове директиве осигурава се да потрошачи не буду обмањивани и да свака тврдња трговаца буде јасна, прецизна и поткрепљена истинитим информацијама. Пословна пракса B2B (business to business) не спада под ову директиву и делимично је регулисана Директивом 2006/114/ЕЗ о обмањујућем и упоређујућем оглашавању која је везана за конкуренцију, али штити и потрошаче.

Ипак, све форме упоредног оглашавања нису обмањујуће, па самим тим нису ни забрањене. Упоређујуће оглашавање које није обмањујуће и где се упоређују проверљиве и репрезентативне карактеристике, може бити легитимно средство обавештавања потрошача о предностима робе и услуга.

Упоређујуће оглашавање дозвољено је када су испуњени следећи услови:

1) када није обмањујуће у смислу дефиниције обмањујућег оглашавања у овом Нацрту и члановима 19. и 20. Закона о заштити потрошача;

2) када пореди робу и услуге које задовољавају исте потребе или су намењени истој сврси;

3) када врши објективно поређење једног или више материјалних, релевантних, проверљивих и репрезентативних својстава робе и услуга, укључујући и цену;

4) када не омаловажава нити обезвређује жигове, трговачки назив, ознаке географског порекла или друге ознаке по којима се конкурент препознаје или издваја, његову робу или услуге, активности или околности;

5) у случају производа са ознаком порекла дозвољено је само упоређивање оних са истом ознаком;

6) када не злоупотребљава углед конкурента, његовог жига, трговачког назива, ознаке географског порекла или друге ознаке, по којој се конкурент препознаје или издваја, или ознаке порекла конкурентског производа;

7) када не представља робу и услуге као имитације или реплике робе и услуга који носе заштићени жиг, трговачки назив или ознаку географског порекла;

8) када не ствара забуну међу трговцима, између оглашивача и конкурената, као и између жига, трговачког назива, ознаке географског порекла или друге ознаке по којој се препознају или издвајају оглашивач, односно његов конкурент.

 

Упоређујуће оглашавање може бити и корисно јер се тиме потрошачима, на темељу већег броја информација, омогућава рационално информисање, а самим тим обезбеђује и већа могућност за доношење рационалне одлуке о куповини.

Забрањено је и прикривено оглашавање, односно онај вид оглашавања који јавност може довести у заблуду у погледу његове стварне природе, као што су, рецимо, информативни чланци у новинама који имају за сврху промовисање неког привредног субјекта.

Осим тога, уређено је оглашавање продајних подстицаја, што представља допуну у односу на важећа правила о продајним подстицајима која су садржана у прописима из области трговине (Закон о трговини, „Сл. гласник РСˮ, бр. 53/10 и 10/13).

Прецизиран је начин одговорности преносилаца огласне поруке и могућност ослобађања. Преносилац огласне поруке биће одговоран уколико је знао или је на основну редовне провере околности морао знати да је садржај огласне поруке супротан прописима, а на то није упозорио оглашивача, односно емитовао ју је без претходно прибављене декларације.

Посебна правила и ограничења, као трећи део Нацрта, односе се на:

1) заштиту малолетника (видети оквир);

2) различита правила према начину оглашавања, и

3) различита правила према врсти производа.

 

Све огласне поруке преносе се преко различитих средстава, а свака врста огласног средства са собом носи одређене специфичности. Посебна правила у погледу начина оглашавања преко масовних медија обухватају одредбе о оглашавању у електронским медијима, штампи, на јавном простору и интернет оглашавање.

Посебна правила у погледу оглашавања у електронским медијима, прописана су Законом о електронским медијима и одредбе Нацрта упућују на њихову примену. Поред тих посебних правила, на оглашавање у електронским медијима, примењују се сва општа, као и посебна правила с обзиром на предмет оглашавања, на основу овог закона.

Штампаним медијима сматрају се и дигитална издања дневних и периодичних новина, односно других штампаних средстава јавног информисања, која су једнака штампаном издању и доступна су на захтев корисницима путем интернета.

Посебно и детаљно се уређује оглашавање на јавном простору. Као облици оглашавања на јавном простору јављају се сви видови истицања средстава за оглашавање, као што су огласни пано, плакат, дисплеј, светлеће ознаке и сл., на јавној површини, као и на осталим површинама. Предвиђена је надлежност јединице локалне самоуправе у погледу уређења постављања огласних паноа, путем јавног конкурса. За све облике оглашавања на површинама које нису у јавној својини, потребна је сагласност власника, односно лица које располаже одговарајућим правом или овлашћењем за давање такве сагласности.

Први пут се у законодавство Републике Србије уводи појам интернет оглашавања. Интернет оглашавање је дефинисано као оглашавање на интернет презентацији, друштвеној мрежи, апликацији, односно путем другог вида комуникације путем интернета, када из садржаја огласне поруке несумњиво произлази да је усмерена на примаоце огласне поруке из Србије, под условом да се огласна порука упућује на адресу пословница где се може набавити роба/услуга која се оглашава (ако су у Србији), да огласна порука користи српски језик или домаћу валуту, или да огласна порука користи страни језик или страну валуту, али омогућава и српским држављанима набавку робе или услуге која се оглашава. Цитирани услови су постављени алтернативно.

Као карактеристични облици интернет оглашавања наведени су банери, контекстуалне поруке и менији (на пример, поп-ап поруке, графички кориснички интерфејси и сл.), специјализовани онлајн магазини и сл. Сва општа и посебна правила о оглашавању, прописана овим нацртом, сходно се примењују на интернет оглашавање.

 

Посебна правила с обзиром на предмет оглашавања јесу:

– ограничења оглашавања алкохолних пића;

– забрана оглашавања дуванских производа;

– ограничења оглашавања игара на срећу;

– наградне игре;

– здравствене изјаве и нутритивне изјаве;

– опојне дроге и друге психоактивне контролисане супстанце;

– ограничења оглашавања порнографије;

– ограничење оглашавања оружја.

 

Оглашавање алкохолних пића, због штетности за здравље, друштво и безбедност, подлеже строгој законској регулативи. Полазећи од таквог значаја овог предмета оглашавања, прописана је општа забрана, уз одређене прецизно наведене изузетке. Дозвољено је истицање жига или друге ознаке алкохолног пића на продајном месту, објављивање обавештења о квалитету и другим својствима алкохолног пића на продајном месту, сајамском штанду, као и у погледу одређених публикација и на средствима пословне комуникације и пословне репрезентације (B2B комуникација).

Као изузетак од забране оглашавања предвиђен је посебан режим за алкохолна пића са садржајем алкохола мањим од 20%, пре свега за пиво и вино, уз прецизиране дозвољене начине и облике оглашавања. Наиме, временски је детерминисано оглашавање ових алкохолних пића, затим на возилима осим средстава јавног саобраћаја, а локацијски на јавном простору је ограничено оглашавање у кругу од 100 метара од предшколских, школских, здравствених или установа намењених малолетницима.

Важно је истаћи да је критеријум разграничења алкохолних пића дефинисан у апсолутном износу садржине алкохола (20%), полазећи од недостатака досадашњег законског решења које је предвиђало посебна правила у погледу пива и вина, али и недоумице у одређеним конкретним ситуацијама (безалкохолно пиво, сајдер и друга пића са ниским садржајем алкохола и сл.).

Прописана је забрана оглашавања дуванских производа, која је у сагласности са обавезама предузетим одговарајућом конвенцијом Савета Европе и Директивом 2003/33/EЗ. Осим потпуне забране оглашавања, забрањена је дистрибуција и истицање жига или друге ознаке. Једини предвиђени изузетак је излагање на продајном месту, у стручним часописима и средствима пословне комуникације и репрезентације.

Као и у случају алкохолних пића, предвиђена је забрана приказивања пушења или опонашања пуђења, спонзорства ван позитивних прописа, и изузетак за оглашавање борбе против пушења.

У погледу ограничења оглашавања игара на срећу, предвиђена су истоветна локацијска и терминска ограничења која су прописана у погледу алкохолних пића са алкохолом до 20%, као и у медијским садржајима који су тематски намењени малолетницима.

Поред тога, као услов за оглашавање наградне игре, предвиђена је сагласност надлежног органа (Пореска управа) за приређивање такве игре.

Порнографија, укључујући и позивање на порнографске садржаје (на пример, линкови или хотлајн) ограничена je на специјализоване порнографске часописе или програме.

Оружје је, такође, ограничено на стручну јавност, осим оног намењеног спорту или лову.

Неки производи, као што су адвокатске услуге, финансијске услуге и лекови и медицинска средства регулисани су посебним прописима, па их у Нацрту није било потребно посебно наводити.

Четвртим делом Нацрта регулише се директно оглашавање. Директно оглашавање је другачији облик тржишног комуницирања с потрошачима. Оглашивач се обраћа тачно одређеним циљним сегментима потрошача, путем медија директног комуницирања с потрошачима. Порука је усмерена на тачно идентификовану особу или домаћинство, а не на општи аудиторијум као код масовног комуницирања. На раст овог облика тржишног комуницирања утицале су друштвене и технолошке промене и данас постоји велики број медија који омогућавају раст директног оглашавања.

Нацртом је предвиђено да је допуштено упутити огласну поруку појединачно одређеном лицу само уколико оно није јасно изразило своје противљење (такозвана opt-out клаузула). То значи да је одговарајућа ознака на поштанском сандучету у пракси довољна за одговорност оглашивача и преносиоца.

Слање ненаручене робе и директно обраћање на улици, осим уколико је лице јасно изразило вољу за таквим обраћањем, није дозвољено.

Регулисање директног оглашавања представља шири елемент заштите потрошача. Законом о заштити потрошача („Сл. гласник РСˮ, бр. 62/2014), члановима 38, 39. и 40, дефинисана су ограничења употребе појединих средстава комуникације на даљину (непосредно оглашавање, слање ненаручених пошиљки и оглашавање средствима комуникације на даљину).

Пети део Нацрта односи се на регулисање спонзорства. Реч је о пословном односу између спонзора, с једне стране, који обезбеђује средства, а за узврат од спонзорисаног лица, с друге стране, добија услуге које може да искористи као комерцијалну предност.

Спонзорство мора бити јасно означено и не сме да доводи у заблуду примаоца огласне поруке у погледу идентитета спонзора, спонзорисаног лица или активности, делатности спонзора, својстава њихових производа, њиховог утицаја и потенцијалних опасности по здравље.

Ради заштите интегритета спонзорисаног лица, није дозвољено да спонзор ограничава креативну слободу спонзорисаног лица, односно да утиче на садржај спонзорисане активности, уметничког, спортског или културног садржаја спонзорисане активности. Истовремено, предвиђена је заштита пословног угледа, имена, робног жига спонзора, од повреда које може да учини спонзорисано лице.

Прописана су и посебна правила за спонзорисање од стране произвођача алкохолних пића и дуванских производа, која су усклађена са одговарајућим посебним правилима о оглашавању наведених производа.

Чланом 5. Директиве 2003/33/ЕЗ о усклађивању закона, уредби и других прописа држава чланица о оглашавању и спонзорисању дуванских производа дефинисано је следеће:

1) забрањено је спонзорисање дешавања или активности који укључују државе чланице или се одвијају у њима или имају другачији прекогранични утицај;

2) забрањује се било какво дистрибуирање дуванских производа у контексту спонзорисања дешавања с циљем директног или индиректног ефекта промовисања дуванских производа.

 

Последњим члановима Нацрта дефинисани су правна заштита и надзор.

 

[signoff]

Посебна правила о заштити малолетника

Огласне поруке, нарочито путем масовних медија, доступне су свим лицима, па и малолетним која могу бити поводљива и подложна негативним утицајима. Из тог разлога, посебну пажњу треба усмерити на заштиту малолетника. Регулација прати одредбе претходног закона и европских директива.

Забрањена је злоупотреба недостатка искуства деце, онемогућавањем или отежавањем разликовања стварности и маште. Резултат уметничких или моделарских активности, који се приказује у огласној поруци, мора одговарати просечном детету одређеног, истакнутог узраста.

Осим тога, предвиђени су и забрана у погледу оглашавања млека и друге хране и пића за новорођенчад, затим приказа деце у опасној ситуацији, као и посебни услови у погледу заштите ауторитета породице и школе.

У погледу оглашавања у образовним и васпитним установама, посебна пажња је посвећена школама, обдаништима и сличним образовно-васпитним установама, у којима оглашавање није дозвољено, осим у циљу заштите општег интереса и интереса малолетника.

[/signoff]

 

[signoff]

Електронске цигарете

Новину представља и уређивање тзв. електронских цигарета, односно других производа који по својој функцији подражавају или замењују цигарете и друге дуванске производе, на које се сходно примењују правила о оглашавању дуванских производа.

[/signoff]

Доношењем правилника који омогућавају имплементацију Закона о посредовању у промету и закупу непокретности створене су правне претпоставке за убрзање процеса којим се посредовање у промету и закупу непокретности из правно неуређеног стања доводи у уређено стање према европским стандардима

 

На основу овлашћења из Закона о посредовању у промету и закупу непокретности („Сл. гласник РС”, бр. 95/13), донета су четири подзаконска акта („Сл. гласник РС”, бр. 75/14), која су ступила на снагу 29. јула 2014. године, и то:

1) Правилник о евиденцији о посредовању у промету и закупу непокретности (са обрасцем ЕОП – Евиденција о посредовању у промету и закупу непокретности);

2) Правилник о пословном простору и опреми посредника у промету и закупу непокретности;

3) Правилник о стручном испиту за посреднике у промету и закупу непокретности (с програмом стручног испита, који обухвата четири предмета, односно испитне области), и

4) Правилник о регистру посредника у промету и закупу непокретности (са обрасцем ЗУРП – Захтев за упис у регистар посредника у промету и закупу непокретности и обрасцем ИРП – Извод из регистра посредника у промету и закупу непокретности).

До доношења Закона о посредовању у промету и закупу непокретности (у даљем тексту: Закон) 30. октобра 2013. године, посредовање у промету и закупу непокретности било је правно неуређена област, и поред чињенице да се ради о области пословних услуга у којој грађани неретко решавају своја егзистенцијална питања (куповина и продаја стана).

Од тренутка ступања на снагу овог закона, пре десет месеци (Закон је ступио на снагу 8. новембра 2013. године), привредни субјекти који се баве посредовањем у промету и закупу непокретности (у даљем тексту: посредници) имају законску обавезу да с клијентима који продају, купују, дају у закуп или узимају у закуп непокретности (у даљем тексту: налогодавац), закључе писани уговор. Овом законском одредбом створене су претпоставке за јачање правне сигурности свих учесника у овим правним пословима. Законом су створени услови за јачање конкурентности у области посредовања у промету и закупу непокретности, што је и била једна од интенција Закона, будући да се посредници боре на тржишту да привуку налогодавце квалитетнијом услугом за исти или чак и мањи новчани износ од конкуренције. Закључен уговор с налогодавцем обавезан је услов да би посредник уопште могао да огласи непокретност.

Ресорно министарство за послове трговине (у даљем тексту: Министарство), од средине 2014. године, спроводи контроле код највећих оглашивача у Републици Србији с циљем да се онемогући објављивање огласа нелегалних посредника, што је био и један од главних захтева Групације посредника при Привредној комори Србије (која окупља посреднике који послују у складу с Кодексом пословања који је Групација донела по усвајању Закона). Чланице Групације су се обавезале да едукацијом својих чланица и другим мерама (укључујући рад суда части) прекину вишедеценијску праксу објављивања огласа понуде и тражње непокретности за које не постоје закључени уговори. Дешавало се да посредници објављују огласе за непокретности на атрактивним локацијама по ценама испод тржишних, само да би привукли клијенте, а потом им нуде друге непокретности. Спречавање обмањујућег пословања изузетно је важно и из угла добијања реалне слике о понуди и тражњи непокретности у Србији, јер већ описана негативна пракса није омогућавала реално сагледавање српског тржишта непокретности.

Уговор о посредовању веома је значајан за привредне субјекте који легално послују, јер представља конкретан правни основ за наплату посредничке провизије од налогодавца, што је у ранијем периоду често представљало проблем (налогодавци су одбијали да плате посредничку провизију по закљученом послу).

Правно уређење области посредовања у промету и закупу непокретности, подржано информативном кампањом Министарства (која почиње да се спроводи у четвртом кварталу 2014. године), несумњиво ће довести и до промене у понашању и навикама потрошача у Србији, који ће све више (а према проценама Министарства до 2016. године, када буде завршен процес – чак искључиво) користити услуге легалних посредника.

 

Правилник о евиденцији о посредовању у промету и закупу непокретности

Овим правилником утврђена је обавеза посредника да води евиденцију о закљученим уговорима о посредовању на посебном обрасцу ЕОП који је објављен уз правилник, а који дајемо у рубрици Корисни модели правних аката.

Практично, то значи да посредник треба у образац ЕОП да унесе податке о свим уговорима који су на снази дана 29. јула 2014. године. Поред тога, посредник попуњава податке о себи (пословно име, седиште, ПИБ и матични број) у левом горњем делу обрасца. На средини обрасца (само на првој страници) уписује пословну годину: 2014. Након што у образац ЕОП унесе податке о свим уговорима који су на снази, посредник треба да га одштампа на папиру и потпише у горњем десном делу на месту које је предвиђено за потпис одговорног лица.

Посредник наставља да води евиденцију, уносећи податке о новим закљученим уговорима и насталим променама у року од осам дана од дана закључења уговора о посредовању, односно настанка промене по уговорима који се већ налазе у евиденцији. Тиме се обезбеђује ажурност евиденције, која је погодан инструмент за праћење пословног портфолија посредника. Евиденција се чува трајно, а документација која чини његов прилог, најмање десет година од дана његовог закључења.

Министарство, односно тржишна инспекција, у вршењу надзора над пословањем привредних субјеката контролисаће да ли посредници воде евиденцију у складу с правилником. Евиденција је важан инструмент у откривању нелегалног пословања и у борби државе против сиве економије.

Подаци из уговора и других докумената треба да су унети у евиденцију тачно и потпуно. Новчаном казном од 100.000,00 до 500.000,00 динара казниће се за прекршај правно лице (одговорно лице у правном лицу казниће се новчаном казном од 10.000,00 до 100.000,00 динара), а предузетник од 50.000,00 до 500.000,00 динара, уколико не води, односно не води тачно и потпуно евиденцију о посредовању у складу са чланом 17. Закона. Поред тога, уз прекршајну казну, правном лицу или предузетнику може се изрећи и заштитна мера забране вршења посредовања у промету, односно закупу непокретности од једне до две године, као и заштитна мера јавног објављивања пресуде.

 

Правилник о пословном простору и опреми посредника у промету и закупу непокретности

Овим правилником прописују се минимални технички услови за пословни простор и опрему за обављање послова посредовања у промету и закупу непокретности, а у вези са чланом 14. Закона.

Посредник мора да обавља делатност у пословном простору или у стану који се користи као пословни простор, у ком случају мора испуњавати све законске услове који се односе на пренамену стана у пословни простор. Прописано је да, када посредник обавља делатност у стану који се користи као пословни простор, тај стан мора имати посебан улаз из ходника стамбене зграде, из дворишта, односно са улице, као и да у стану мора постојати санитарни чвор, те да стан не може да се користи за становање. Ове одредбе правилника изузетно су значајне у борби против сиве економије, јер онемогућавају ранију негативну праксу да посредници уопште немају пословни простор, нити одговарајуће услове за пружање услуге клијентима (непостојање тоалета) или да инспекција не може да врши контролу пословања, јер посредници „раде” из приватних станова, па по том основу не дозвољавају улазак инспекторима у стамбени простор.

Од 29. јула 2014. године, посредник мора бити технички опремљен савременим средствима комуникације: фиксним, односно мобилним телефоном и приступом интернету. Посредник мора располагати и опремом за идентификацију лица – електронским читачем биометријске личне карте с микроконтролером (чипом), рачунаром и штампачем.

Све наведено представља основни стандард савременог пословања и не захтева превелику инвестицију, а у члану 33. Закона прописана је казнена одредба за привредни субјект који послује у пословном простору који не испуњава услове из члана 14. Закона: новчаном казном од 100.000,00 до 500.000,00 динара казниће се за прекршај правно лице (одговорно лице у правном лицу казниће се новчаном казном од 10.000,00 до 100.000,00 динара), а предузетник од 50.000,00 до 500.000,00 динара.

 

Правилник о стручном испиту за посреднике у промету и закупу непокретности

Највеће интересовање од свих подзаконских аката који су представљени јавности на скупу у Привредној комори Србије 29. јула 2014. године, на дан њиховог ступања на снагу, изазвао је управо овај правилник.

Његове одредбе обавезују лица која се баве посредовањем у промету и закупу непокретности (у даљем тексту: посредници) да положе стручни испит уколико желе легално да се баве овим послом. У Министарству истичу да је овај правилник плод заједничког рада домаћих стручњака и представника посредника, уз коришћење иностране позитивне праксе.

Стручни испит обухвата проверу знања из четири предмета, односно испитних области:

1) правни оквир у вези с посредовањем у промету и закупу непокретности (5 модула);

2) финансијски и порески аспекти посредовања у промету и закупу непокретности (4 модула);

3) менаџмент у посредовању у промету и закупу непокретности (4 модула), и

4) основе просторног планирања и изградње (6 модула).

Кандидати спремају испит према Програму полагања стручног испита који је дат као прилог уз Правилник о стручном испиту (налази се на интернет страници Министарства www.mtt.gov.rs под Документи) и садржи и списак литературе и правних извора за сваки модул у оквиру предмета, односно испитне области.

Стручни испит се састоји из два дела: писменог и усменог дела. Писмени испит је у форми теста, који траје највише 3 сата, с питањима и четири одговора од којих кандидат треба да заокружи тачан одговор. Тест обухвата све модуле у оквиру испитних области, а питања су формулисана на начин који омогућава да се утврди да ли кандидат зна материју подмодула (на пример, код правног оквира подмодул 1.5. Обавезе посредника – да ли кандидат зна које су обавезе посредника према члану 16. Закона).

Тест је положио кандидат који одговори тачно на најмање 60% питања из сваке испитне области. Кандидат који је положио тест стиче услов за полагање усменог дела испита, а који се полаже пред шесточланом комисијом и може трајати најдуже 30 минута. На усменом делу теста кандидати треба да покажу примењено знање, односно деловање у конкретном пословном односу с клијентом, поступак пред институцијом, решење проблема.

Стручни испит може да пријави свако лице које има пребивалиште на територији Републике Србије, најмање IV степен стручне спреме и које је уплатило износ таксе од 14.000,00 динара.

По завршетку техничких припрема за полагање стручног испита које су у току, Министарство ће објавити обавештење са свим потребним упутствима за кандидате на интернет страници Министарства, када ће почети пријављивање испита за први испитни рок у 2014. години. Тачан датум и место полагања стручног испита утврђује председник испитне комисије најмање десет дана пре испитног термина.

Јавност је већ обавештена о томе да у Министарству планирају да први термин за полагање стручног испита буде крајем октобра 2014. године. Решењем министра број 110-00-33/2014-04 од 30. јула 2014. године утврђено је да испитни рок 1/2014 за полагање стручног испита за посреднике у промету и закупу непокретности траје од 22. октобра 2014. до 22. јануара 2015. године, а у том периоду биће више испитних термина, о чему ће сви кандидати бити благовремено обавештени.

За савремену правну праксу интересантно је истаћи да је ово први правилник о стручном испиту који садржи износ таксе за полагање стручног испита у апсолутном износу (члан 17. Правилника), као и износ надокнаде за рад Испитне комисије (члан 11. Правилника). Ови износи су утврђени према посебној методологији (која води рачуна о доступности јавне услуге, економској снази и стварним трошковима стручног испита) и на основу Закона о буџету, Министарство је писмено образложило њихову висину у поступку доношења подзаконског акта, а ради добијања сагласности министра финансија на правилник (сходно члану 30. ст. 2. Закона).

Кандидати који су пријавили стручни испит могу једанпут по испитном року одустати од полагања испита, уколико о томе писменим путем обавесте Министарство најкасније пет радних дана пре термина одређеног за полагање. Кандидату се одређује накнадни термин за полагање испита. У случају болести и других оправданих разлога (смртни случај блиског члана породице, али и важне службене обавезе и сл.) кандидат може једанпут по испитном року оправдати неизлазак на испит. У таквим случајевима, писменим путем (с приложеним доказима) обавештава Министарство најкасније два радна дана након дана одређеног за полагање. Након процене оправданости разлога и провере доказа, Министарство обавештава кандидата о томе да ли му је одобрен нови термин за полагање или да разлози, односно докази, нису уважени (у том случају поново пријављује полагање стручног испита и плаћа таксу од 14.000,00 динара).

У случају одустајања од полагања испита или удаљавања са испита због нарушавања реда или покушаја преваре или извршене преваре, кандидат се оцењује оценом „није положио”. Кандидат који је на стручном испиту оцењен овом оценом може се пријавити за полагање у наредном испитном року (поново плаћа 14.000,00 динара).

Кандидат који је положио стручни испит (писмени и усмени део) оцењује се оценом „положио”. Министарство овом кандидату издаје Уверење о положеном стручном испиту у писменом облику, у року од 30 дана од дана објављивања списка кандидата који су положили стручни испит, а који се објављује на интернет страници Министарства у року од осам дана од дана завршетка стручног испита.

Министарство води евиденцију о издатим уверењима о стручном испиту. Евиденција је битна и из угла провере података које посредници подносе на обрасцу захтева за упис у Регистар посредника – дајемо га на крају овог текста, а који је у уској вези са стручним испитом за посреднике који многи називају лиценцирање посредника. У сваком случају, професија посредника сада је законом уређена, чиме се стварају претпоставке за виши квалитет услуге потрошачима и привреди који користе услуге посредовања у промету и закупу непокретности, али и за друштвену афирмацију и развој ове професије која може постати атрактивна за нова улагања капитала и запошљавање младих школованих људи.

 

Правилник о регистру посредника у промету и закупу непокретности

Правилник непосредно доприноси јачању правне сигурности грађана и привредних субјеката у области посредовања у промету и закупу непокретности. Законом је прописано да министарство надлежно за послове трговине у писаној и електронској форми води Регистар посредника (у даљем тексту: Регистар).

Доношењем Правилника, који детаљно прописује облик, садржину и начин вођења Регистра, образац захтева за упис у Регистар и образац извода из Регистра, стварају се законске претпоставке за установљење и вођење Регистра као ажурне јавне базе података доступне, посредством интернета, свим заинтересованим странама у земљи и иностранству. Практично, то значи да ће пре свега корисницима услуга посредника у промету и закупу непокретности бити омогућено да на једном месту (на званичној интернет страници министарства надлежног за послове трговине), претрагом базе података, коју Министарство редовно ажурира, имају свеобухватан увид и правовремене информације о свим регистрованим посредницима у промету и закупу непокретности на територији Републике Србије, као и о лицима која обављају послове посредовања у промету и закупу непокретности, а имају положен стручни испит. На тај начин поставља се додатна препрека за лица која се нелегално баве овом делатношћу и тиме држава појачава борбу против сиве економије.

Регистар доприноси увођењу реда на тржишту непокретности, сходно стандардима држава чланица Европске уније. Све наведено је у функцији стварања повољног економског амбијента и законитог пословања привредних субјеката, који се баве посредовањем у промету и закупу непокретности, а потрошачима и привредним субјектима – корисницима услуга посредовања у промету и закупу непокретности обезбеђује виши степен правне сигурности и квалитетнију услугу.

Важно је подсетити на то да се упис у Регистар посредника у промету и закупу непокретности врши на захтев лица које тражи упис у тај регистар (у даљем тексту: подносилац захтева). Решење о упису у Регистар посредника доноси министар надлежан за послове трговине у року од 30 дана од дана подношења захтева.

На овом месту важно је подсетити на услове које привредно друштво или предузетник морају да испуњавају за упис у Регистар посредника.

Према члану 5. Закона о посредовању у промету и закупу непокретности, услови за упис у Регистар посредника подразумевају:

– да предузетник или најмање једно физичко лице које оснива привредно друштво, односно други члан привредног друштва, или најмање један запослени, односно најмање једно лице које је ангажовано ван радног односа (у даљем тексту: ангажовано лице) има положен стручни испит из члана 11. овог закона;

– важећи уговор о осигурању закључен у складу са чланом 7. овог закона;

– одговарајући пословни простор у складу са чланом 14. овог закона;

– да није изречена заштитна мера из члана 32. ст. 2. и члана 33. ст. 4. овог закона, која је на снази у време подношења захтева.

Уз попуњени захтев на обрасцу ЗУРП (који дајемо у рубрици Корисни модели правних аката), подносилац захтева за упис у Регистар посредника прилаже неопходне доказе:

1) изјаву подносиоца да је одређено лице које има положен стручни испит запослено или ангажовано ван радног односа код подносиоца, или да је одређено лице које има положен стручни испит оснивач или члан привредног друштва (у даљем тексту: члан друштва) које је подносилац, односно предузетник који је подносилац; уз наведену изјаву прилаже се додатна изјава тог лица, с његовим ЈМБГ-ом и овереним потписом, којом потврђује да је оно запослено или ангажовано ван радног односа код подносиоца захтева, односно да је члан друштва; додатна изјава се не подноси ако члан друштва, односно предузетник подноси изјаву за самог себе;

2) примерак уговора о осигурању од одговорности за штету у складу са чланом 13. Закона о посредовању у промету и закупу непокретности;

3) пуномоћје, ако се захтев подноси преко пуномоћника;

4) доказ о уплаћеној административној такси.

 

Уместо закључка

Према проценама Министарства, процес превођења области посредовања у промету и закупу непокретности из нерегулисаног стања у уређено стање – када ће сви посредници бити уписани у Регистар, који је доступан корисницима интернета на званичној интернет страни Министарства – трајаће између осам и дванаест месеци.

Активности које се односе на установљење Регистра посредника планиране су за четврти квартал 2014. године, али је њихова реализација условљена расположивим буџетским средствима, која ће бити позната тек по усвајању ребаланса буџета Републике Србије.

У току је и израда посебног информативног материјала који је намењен корисницима и пружаоцима услуга посредовања у промету и закупу непокретности. Дистрибуција овог материјала планирана је за четврти квартал 2014. године, а циљ информативне кампање, коју Министарство спроводи заједно са удружењима посредника, огледа се у већој информисаности заинтересованих страна и укупне јавности у Србији о новим законским прописима у овој области.

 

[signoff]

Перспектива делатности

На посредницима је да искористе ову шансу коју им Закон пружа и да своје пословање не само ускладе са законским прописима већ и да га унапреде, специјализују се, међусобно удруже и пословно повежу, развију и тржишту понуде нове услуге и савремено пословање уз конкурентне цене. Овакав сценарио, по којем ће посредници економски ојачати, представља пожељан развој ове области – чиме она постаје конкурентнија и може спремно ући у утакмицу са иностраном конкуренцијом која постаје неминовна у даљем процесу европских интеграција, са свим погодностима за кориснике услуга у Републици Србији.

Законом о услугама који је планиран за 2015. годину, инкорпорираће се директива ЕУ о услугама која омогућава прекогранично пружање услуга, па ће српски посредници бити изложени конкуренцији из држава чланица ЕУ, али исто тако представља могућност да своје услуге нуде на великом тржишту ЕУ.

У Министарству се не слажу с прогнозама по којима ће због нових правилника, пре свега због обавезе полагања стручног испита за посреднике, доћи до смањења броја посредничких фирми (којих је данас, према подацима ПКС, у Србији око 800 активних), а тиме и до конкуренције међу посредницима.

Сâм број посредничких фирми није фактор који гарантује конкуренцију, а садашње стање у којем у просеку посредници запошљавају 1,3 запослена сведочи о ниској ефикасности у овом делу пословних услуга.

[/signoff]

 

[blockquote]

Питања и одговори:

П: Како да у евиденцију упишем 2.000 уговора?

О: Технички потпуно изводљиво, јер образац ЕОП има дефинисану ширину колоне, док је број редова неограничен и омогућава посреднику да упише све потребне податке. Посредничке фирме са овако великим бројем уговора сигурно ће инвестирати у одговарајућа софтверска решења која ће им омогућити да ефикасно управљају својим портфолијом уговора и да истовремено ускладе своје пословање с правилником.

П: Како да евидентирам уговор о посредовању за продају 20 станова?

О: У колонама 2,3,4 и 5 уписују се подаци који се односе на уговор (а уговор је један), док се подаци о непокретности (без обзира на то да ли је једна или више, а у овом случају 20 станова) уписују у колоне 6–12. Технички могуће, јер број редова у обрасцу ЕОП није ограничен.

[/blockquote]

 

[signoff]

Фер тржишни услови

Кандидати нису обавезни да похађају курсеве за полагање стручног испита који се нуде на тржишту, нити имају обавезу да купују уџбенике и скрипте. Регулатива онемогућава негативну праксу када чланови испитних комисија истовремено држе курсеве за припрему испита.

Министарство је настојало да и у сфери едукације створи фер тржишне услове не фаворизујући никога на тржишту, тако да се кандидати самостално опредељују да ли ће и код кога апсолвирати курсеве за припрему полагања испита.

[/signoff]

 

 

 

Кроз седам детаљних корака упознајемо вас са свим оним појединостима и условима које је потребно задовољити да бисте се, као предузетник или привредно друштво, бавили малопродајом

Обављање делатности малопродаје подразумева поштовање низа правних прописа. Трговину могу да обављају лица која имају својство трговаца у складу са Законом о трговини („Сл. гласник РС”, бр. 53/10 и 10/13), а својство трговца имају правна лица и предузетници који обављају трговину и који су регистровани у складу са важећим прописима. Осим тога, својство трговца имају и физичка лица и то: пољопривредници, лица која врше промет уловљене дивљачи, рибе, гљива, дивље флоре и фауне и осталих шумских плодова, као и физичка лица која у виду занимања обављају делатност слободне професије.

Доносимо преглед 7 неопходних корака које је потребно испунити да бисте се бавили трговином на мало.

#1 РЕГИСТРАЦИЈА

Поступак регистрације привредних субјеката регулисан је Законом о поступку регистрације у Агенцији за привредне регистре („Сл. гласник РС”, бр. 36/11). У том смислу успостављен је једношалтерски систем регистрације (one stop shop) у оквиру ког је у року од два дана могуће извршити регистрацију привредног субјекта. Једношалтерски систем регистрације омогућио је привредним субјектима да подношењем једне регистрационе пријаве изврше потпуну регистрацију привредног субјекта, што подразумева добијање решења о оснивању привредног субјекта које у себи садржи: јединствени матични број привредног субјекта, порески идентификациони број (ПИБ), чиме је читав поступак скраћен на једну процедуру.

Овај поступак се покреће подношењем пријаве Агенцији, а сама пријава се подноси на прописаном обрасцу. Уз пријаву се прилажу прописани документи (видети оквир) у оригиналу, овереном препису или овереној фотокопији, као и доказ о уплати накнаде за вођење поступка регистрације. Ако је документ поднет на страном језику, прилаже се и превод тог документа сачињен од овлашћеног судског тумача.

[signoff]

Документација потребна за регистрацију

Попис докумената која се морају доставити приликом регистрације зависи од правне форме, а правне форме оснивања су: предузетници и привредна друштва, која могу бити ортачко друштво, командитно друштво, друштво с ограниченом одговорношћу и акционарско друштво.

Привредна друштва се оснивају оснивачким актом који има форму уговора о оснивању, ако га оснива више оснивача, или одлуке о оснивању, ако га оснива један оснивач. Лица која у смислу овог закона оснивају привредно друштво јесу оснивачи друштва. Сви оснивачи привредног друштва потписују оснивачки акт. Потписи оснивача на оснивачком акту привредног друштва оверавају се.

Оснивачки акт привредног друштва има садржину утврђену Законом о привредним друштвима. Поред оснивачког акта, ортачко и командитно друштво могу имати и уговор ортака друштва, друштво с ограниченом одговорношћу и уговор чланова друштва, а акционарско друштво и статут.

Уговор о оснивању и ОП образац (Образац оверених потписа лица овлашћених за потписивање) оверавају се у минимум три примерка (један за суд или општину у зависности од тога где се врши регистрација, један за АПР и један за привредни субјекат). Приликом овере ових докумената потребно је платити накнаде за оверу.

Након овере документа потребно је уплатити оснивачки капитал у банци код које се планира отварање рачуна.

Уз јединствену регистрациону пријаву оснивања предузетника и регистрације у јединствени регистар пореских обвезника са унетим релевантним подацима, прилаже се и:

1) доказ о идентитету предузетника (за домаће физичко лице – фотокопија личне карте, а за странца – фотокопија пасоша, односно фотокопија личне карте, ако је издата странцу);

2) доказ о уплаћеној накнади на рачун Агенције за привредне регистре;

3) уколико се предузетник региструје за обављање делатности за коју се тражи претходна сагласност надлежног органа, као услов за регистрацију, АПР-у је потребно поднети и решење надлежног органа у оригиналу или овереној копији.

Уз пријаву оснивања ортачког друштва прилаже се:

1) уговор о оснивању са овереним потписима чланова друштва;

2) доказ о идентитету члана друштва (за домаће физичко лице – фотокопија личне карте, а за странца – фотокопија пасоша, односно фотокопија личне карте, ако је издата странцу, односно извод из матичног регистра, ако је оснивач правно лице које није регистровано у Регистру који води Агенција за привредне регистре);

3) одлука о именовању заступника, ако није именован уговором о оснивању;

4) потпис заступника оверен од надлежног органа овере;

5) потврда банке о уплати новчаног улога, односно споразум чланова о процени вредности неновчаног улога или процена вредности неновчаног улога, ако се улог уплаћује, односно уноси у друштво до оснивања;

6) доказ о уплати накнаде за регистрацију оснивања и објаву оснивачког акта.

Уз пријаву оснивања командитног друштва прилаже се:

1) уговор о оснивању друштва са овереним потписима чланова друштва;

2) доказ о идентитету члана друштва (за домаће физичко лице – фотокопија личне карте, а за странца – фотокопија пасоша, односно фотокопија личне карте, ако је издата странцу, односно извод из матичног регистра, ако је оснивач правно лице које није регистровано у Регистру који води Агенција за привредне регистре);

3) одлука о именовању заступника, ако није именован уговором о оснивању;

4) потпис заступника оверен од надлежног органа овере;

5) потврда банке о уплати новчаног улога, односно споразум чланова о процени вредности неновчаног улога или процена вредности неновчаног улога, ако се улог уплаћује, односно уноси у друштво до оснивања;

6) доказ о уплати накнаде за регистрацију оснивања и објаву оснивачког акта.

Уз пријаву оснивања друштва с ограниченом одговорношћу прилаже се:

1) оснивачки акт друштва са овереним потписима чланова друштва;

2) доказ о идентитету чланова друштва (за домаће физичко лице – фотокопија личне карте, а за странца – фотокопија пасоша, односно фотокопија личне карте, ако је издата странцу, односно извод из матичног регистра, ако је оснивач правно лице које није регистровано у Регистру који води Агенција за привредне регистре);

3) одлука о именовању заступника, ако није одређен оснивачким актом;

4) потпис заступника оверен од надлежног органа овере;

5) потврда банке о уплати новчаног улога, односно споразум чланова о процени вредности неновчаног улога или процена вредности неновчаног улога, ако се улог уплаћује, односно уноси у друштво до оснивања; законом је смањен минимални износ основног капитала за оснивање друштва с ограниченом одговорношћу и он се приликом оснивања мора уписати у износу од 100 динара, а уплатити у року одређеном оснивачким актом, што је знатно мањи износ од раније прописаног минималног новчаног улога који је износио 500 евра у динарској противвредности;

6) доказ о уплати накнаде за регистрацију оснивања и објаву оснивачког акта.

Уз пријаву се прилажу одлуке о именовању председника и чланова надзорног одбора, ако је управљање друштвом дводомно, а председник и чланови надзорног одбора нису именовани оснивачким актом.

Уз пријаву оснивања акционарског друштва прилаже се:

1) оснивачки акт друштва са овереним потписима чланова друштва;

2) статут друштва потписан од чланова друштва;

3) потврда кредитне институције о уплаћеним акцијама у новцу, односно процена овлашћеног процењивача вредности неновчаног улога или потврда надлежног органа о процени вредности неновчаног улога у складу са законом;

4) одлука о именовању директора, ако нису одређени статутом;

5) одлука о именовању чланова надзорног одбора, ако је управљање друштвом дводомно, а ако они нису одређени статутом;

6) одлука о именовању чланова извршног одбора, ако је управљање друштвом дводомно;

7) одлука о именовању заступника друштва, ако нису одређени статутом;

8) потпис заступника оверен од надлежног органа овере;

9) доказ о уплати накнаде за регистрацију оснивања и објаву оснивачког акта.

[/signoff]

Одабир претежне делатности Приликом регистрације потребно је уписати делатност којом ће се привредни субјекат претежно бавити. Избор делатности фирме је слободан и врши се на основу Закона о класификацији делатности, којим је прописано да фирма може имати више делатности од којих само једну наводи као претежну.Делатност се у пријаву уписује у облику шифре делатности. Списак свих делатности и њихове шифре налазе се у Уредби о класификацији делатности, где су делатности разврстане у секторе, који су подељени на области, области су подељене на гране и гране на групе, па је зато шифра четвороцифрени број.

Различити прописи у области услуга имали су негативан утицај на конкурентност привреде Европске уније. Стога је донета Директива о услугама на унутрашњем тржишту која државама чланицама налаже предузимање конкретних законодавних и практичних мера и креирање процеса који ће се користити годинама

Процес европских интеграција започео је стварањем Европске заједнице за угаљ и челик 1952. године и потписивањем Римског уговора 1957. године којим је створена Европска економска заједница. Данас се заједница европских земаља не може замислити без јединственог унутрашњег тржишта које је и темељ њеног привредног и политичког функционисања.

[signoff]

Директива о услугама

Текст Директиве садржи Преамбулу у којој су детаљно изнети циљеви и значај њеног доношења, као и елементи важни за њену интерпретацију и примену. Поред тога, текст садржи 46. чланова распоређених у 8 глава:

1) Глава I – опште одредбе које се односе на предмет Директиве;

2) Глава II – односи се на административно поједностављење пружања услуга;

3) Глава III – слобода настањивања пружаоца услуга и одобрење за обављање делатности;

4) Глава IV – уређује слободу пружања услуга на тржишту ЕУ;

5) Глава V – односи се на квалитет услуга које се пружају;

6) Глава VI – дефинише услове под којима се одвија административна сарадња у области пружања услуга између држава чланица ЕУ;

7) Глава VII – програм за зближавање;

8) Глава VIII – завршне одредбе.

[/signoff]

Од првобитног циља, стварања повољних услова за развој црне металургије, прешло се на стварање заједничког тржишта, потом јединственог тржишта, а затим и монетарне уније.

Унутрашње тржиште представља срж и највећи успех данашње Европске уније, а његово основно обележје јесу четири слободе: слободно кретање робе, људи, услуга и капитала на целој територији Уније. Стварање јединственог унутрашњег тржишта има за циљ равноправну конкуренцију свих привредних субјеката на подручју Европске уније и повећавање конкурентности европске економије на међународном нивоу. Унутрашње тржиште званично је успостављено 1. јануара 1993. године.

Још 1968. године створена је царинска унија, па је укидање царина и квота у трговини међу државама чланицама било темељ на којем је настала идеја о стварању јединственог тржишта. Тек су, међутим, доласком Жака Делора на чело Европске комисије 1985. године покренуте нове акције за продубљивање интеграције. Европска комисија је у документима објавила 300 предлога за укидање физичких, техничких и фискалних баријера приликом стварања унутрашњег тржишта с роком до 1992. године. Тај пројекат је познат под називом Европа 92. Од тих 300 предлога, 282 предлога преточена су у уредбе и директиве, од којих је до 31. децембра 1992. више од 90 посто и спроведено у дело. Јединствено тржиште заиста је и успостављено 1993. године Уговором о Европској унији (Уговор из Мастрихта), док је 2002. године уведен евро и тиме успостављена монетарна унија, чиме се наставило јачање унутрашњег тржишта и успоставила тешња веза међу државама чланицама. Тада је и промењен назив, од Европске економске заједнице постала је Европска унија. Развој јединственог тржишта осмишљен је као континуирани процес укидања баријера и усклађивања националних законодавстава с правом Европске уније.

Два основна начела на којима је утемељено унутрашње тржиште осигуравају непостојање дискриминације и различитог третмана домаћих и страних, односно увозних производа, али и обавезу узајамног признавања.

Тржишна слобода, као темељ привредног развоја послужила је као основа за развој унутрашњег тржишта Европске уније. Главни мотив оснивања било је слободно обављање трговине, кретања људи, добара, капитала, те слобода пружања услуга међу државама чланицама. То су такозване четири тржишне слободе.

Слобода кретања робе обухвата укидање царина и такси са истом сврхом, усвајање заједничке царинске тарифе према трећим земљама, забрану количинских ограничења и мера с једнаким учинком и реформу државних монопола. Циљ ових мера је интегрисање тржишта држава чланица и слободно кретање робе, под једнаким условима, односно слободна трговина. Ограничења су могућа ако то захтевају потребе јавног морала, јавног реда, јавне сигурности, заштите здравља људи, животиња и биљака, заштите националног блага, уметничке или археолошке вредности, те заштите индустријског и трговачког власништва. Контрола робе која прелази унутрашње границе држава чланица престала је 1. јануара 1993. године.

Слобода кретања људи значи слободан боравак, рад и кретање држављана Европске уније на њеној целокупној територији, без изложености дискриминацији на основу држављанства. Развој слободе кретања људи текао је постепено, тако да је прво обухватала само раднике, а с временом је слобода кретања обухватила и самозапослене особе, студенте, а данас и све грађане ЕУ.

Одредбе о слободном кретању радника садржавао је још и Уговор о Европској економској заједници (1957/1958), док су се остали држављани Европске уније могли слободно кретати и живети на целој територији Уније тек од 1993. године, односно од успостављања унутрашњег тржишта. Ограничења слободног кретања људи предвиђена су само у случајевима запошљавања у државним службама и ако то захтевају интереси јавног реда и сигурности и заштите здравља.

Слобода пружања услуга омогућава привредним субјектима право пружања услуга у свим државама ЕУ, без обзира на то у којој им је држави чланици пословно седиште, као и слободу пословног настањивања у свакој од њих, што им омогућава слободно обављање привредне активности у било којој држави чланици. Тако, на пример, банке или осигуравајућа друштва могу пружати услуге на целој територији Европске уније, а грађани могу изабрати најповољнију услугу која се нуди на унутрашњем тржишту.

Слобода кретања капитала означава уклањање препрека у кретању капитала унутар Уније, али и забрањује ограничења кретања капитала између држава чланица и трећих земаља, чиме грађани и пословни субјекти стичу слободан приступ финансијским услугама на територију целе ЕУ.

Стварање јединственог тржишта појединим категоријама субјеката донело је вишеструке користи. Због повећане конкуренције цене су смањене, а потрошачи имају и већи избор робе. На крају, пословни субјекти и пружаоци услуга имају веће тржиште и веће могућности за покретање посла у другим државама чланицама.

Начело слободе пружања услуга

Ово начело подразумева привремено или повремено пружање услуга ван граница матичне државе. Регулисање сфере услуга предвиђено је још Уговором о оснивању Европске заједнице. Опште дефинисање, с једне стране, и раст активности у овој области, с друге стране, довели су, међутим, до појаве великог броја захтева за коначним разрешењем пред Судом правде Европске уније. Судска пракса није била довољна за спровођење овог начела и било је очигледно да је ову област било потребно регулисати посебним правним актима. Донето је више директива које су парцијално регулисале поједине области што није могло довести до стварања јединственог тржишта услуга.
Европски парламент је 12. децембра 2006. године усвојио Директиву 2006/123 о услугама на унутрашњем тржишту, познату као Болкштејнова директива (Directive 2006/123 on services in the internal market) у циљу смањења различитих приступа регулисању сектора услуга. Различити прописи у области услуга имали су негативан утицај на конкурентност привреде Европске уније. Циљ Директиве јесте стварање јединственог тржишта услуга укидањем препрека у пружању услуга између држава чланица.

Осим што државама чланицама налаже предузимање конкретних законодавних мера, директива од њих тражи и остварење низа практичних мера, као што су јединствене контактне тачке. Уз одговарајућу примену, ти инструменти настављају унапређење развоја унутрашњег тржишта. Директива не захтева само једнократну примену, већ креирање процеса који ће се користити годинама.

Као секундарни извор права, Директива се мора посматрати заједно са Уговором о оснивању Европске заједнице као примарним извором права. Национално законодавство које уређује услужне активности мора бити усклађено са чланом 43. и чланом 49. Уговора о оснивању Европске заједнице.

Примена Директиве

Директива се примењује на све услуге које нису изричито искључене. Појам услуге дефинисан је широко и представља самостално обављање привредне делатности уз надокнаду. У смислу Уговора о оснивању Европске заједнице и Директиве, да би се нека активност сматрала услугом мора бити реч о самозапошљавању.

Директивом нису обухваћене следеће услуге:

– непривредне услуге од општег значаја (реч је о услугама које се не пружају уз надокнаду);

– финансијске услуге укључујући банкарске услуге, кредитне услуге, осигурање и реосигурање, радне или приватне пензије, услуге фондова хартија од вредности и инвестиционих фондова, савети везани за плаћања; ове услуге су наведене у Анексу Директиве;

– услуге електронских комуникација и мрежа, и пропратни садржаји и услуге у складу с Директивама 2002/19/ЕЗ, 2002/20/ЕЦ, 2002/21/ЕЦ, 2002/22/ЕЦ и 2002/58/ЕЦ;

– услуге на пољу превоза и односи се на услуге промета садржане у Глави V Уговора о оснивању Европске заједнице; искључење обухвата ваздушни саобраћај, морски и саобраћај унутрашњим пловним путевима, укључујући лучке услуге, као и друмски и железнички саобраћај, градски превоз, такси, возила хитне помоћи; искључење услуга превоза не обухвата, на пример, аутошколе, услуге селидбе, изнајмљивање аутомобила, погребне услуге;

– услуге здравствене заштите, било да су пружене у здравственим институцијама или не, и без обзира на начин на који су организоване и финансиране на националном нивоу, као и да ли су јавне или приватне;

– аудио-визуелне услуге, без обзира на метод продукције, дистрибуције и преноса и радио-емитовање;

– коцкарске активности које укључују улог са финансијском вредношћу у играма на срећу, укључујући лутрије, коцкање које нуде казина или овлашћени простори, клађење, бинго и услуге које иду у корист и пружају их добротворна друштва или непрофитне организације;

– активности које су повезане са спровођењем званичне власти у складу са чланом 45. Уговора о оснивању ЕЗ;

– социјалне услуге;

– услуге приватне заштите;

– услуге које пружају бележници и судски извршитељи именовани званичним актом владе.

На услуге које су искључене из Директиве примењују се чланови Уговора о оснивању Европске заједнице који се односе на услуге.

Административно поједностављење

Поглавље II Директиве, чланови 5–8. налажу чланицама поједностављење административних процедура успостављањем „јединствених контактних тачака” и предвиђањем могућности завршетка поступка на даљину и електронским путем, и осигуравање једноставне доступности информација о националним захтевима за пружаоце и примаоце услуге.

Све процедуре се морају преиспитати и уколико нису довољно једноставне морају се поједноставити што је дефинисано чланом 5. Државе чланице испитују процедуре из угла пружаоца услуга, а свако поједностављење носи са собом и смањење административног оптерећења самог државног апарата. Подразумева се анализа свих административних корака које је потребно реализовати пре почетка пружања услуге, али и оних који се намећу у каснијој фази. У складу с тим државе чланице морају да ураде детаљну анализу прописа и обезбеде њихову усклађеност. Такође, све дуплиране процедуре морају бити искључене, а све компликоване поједностављене. И колико год да ове активности делују разумљиво и да анализа не би требало да покаже да постоји велики број непотребних прописа, пракса ипак показује другачије. У земљама чланицама или кандидатима које су ушле у процес имплементације Директиве, након анализе утврђен је велики број прописа који се морају ревидирати (на пример, у Црној Гори је то 85 прописа).

Државе чланице морају да оцене и да ли су све предвиђене процедуре заиста и потребне и да ли је све неопходне податке потребно да прибави сâм пружалац услуге или су можда одређене информације већ доступне из других извора. Такође, морају да оцене и да ли је оправдано захтевати подношење одређених доказа у посебном облику, примерке у њиховом изворном облику, облику оверене фотокопије или са овереним преводом. У циљу поједностављења, мораће да прихвате документе других држава чланица који служе сврси, односно из којих је видљиво да је предметни захтев задовољен. Државна управа ће морати да оцени садржај, а не само форму, докумената које издају друге државе чланице.

Пружаоцима услуга се мора осигурати могућност утврђивања свих процедура потребних за приступ услужној активности и њихово извршење кроз „јединствене контактне тачке”. „Јединствене контактне тачке” замишљене су као јединствени саговорници из перспективе пружаоца услуге који тако не мора контактирати више надлежних институција или тела како би прикупио све потребне информације и довршио све потребне кораке.

Појам „јединствене контактне тачке” не значи да државе чланице морају успоставити једно централизовано тело на својој територији. Чланице се могу одлучити за неколико „јединствених контактних тачака”, али она мора бити „јединствена” из перспективе појединачног пружаоца.

Осим тога, државе чланице могу основати „јединствене контактне тачке” у електронском облику. У том случају, веома је важно направити јасну структуру информација које су неопходне пружаоцима услуга. У складу с тим, није довољно да државе чланице осигурају пуки попис информација. Такође, ако су „јединствене контактне тачке” постављене само у електронском облику, потребно је одредити и телефонску линију на коју се пружаоци услуга могу обратити некоме за добијање конкретних информација у случају потешкоћа.

Одредбе Поглавља III, чланови 9–15, примењују се само на случајеве када се оснива седиште фирме или филијала, а не на случајеве пружања прекограничних услуга којима се бави Поглавље IV.

Директива прави разлику између правила примењивих на оснивање фирме или филијале и оних која се примењују на пружање прекограничних услуга.

Чланови 9–15. односе се на оснивање седишта фирме или филијале пружаоца услуга, а чланови 16–21. на прекогранично пружање услуга, односно случајеве у којима пружалац услуга нема регистровану адресу у држави чланици у којој пружа услуге.

Разликовање између оснивања седишта фирме или филијале и пружања прекограничних услуга стога је кључно како би се утврдило којим је правилима Директиве обухваћен пружалац услуга.

Државе чланице не могу наметати властите захтеве на пружаоце услуга који немају седиште фирме или филијалу на њеној територији, осим тамо где је то оправдано разлозима пописаним у члану 16. То значи да су захтеви које државе чланице могу наметнути тим пружаоцима услуга ограничени. Њима се не намеће уклањање постојећих захтева, већ их само обавезује да не примењују своје властите захтеве на пружаоце услуга са седиштем у другим државама чланицама. Члан 16. не спречава државе чланице да своје захтеве задрже за своје националне субјекте.

Примена националних захтева може се оправдати само ако је нужна за заштиту јавне политике, јавне безбедности, јавног здравља или околине.

Пружаоци услуга из других држава чланица морају да прођу кроз административни поступак у облику одобрења или регистрације пре започињања поступка пружања сопствених услуга.

Пружалац услуга не сме имати обавезу оснивања фирме или филијале, али треба да има могућност да користи неку врсту инфраструктуре, као што је пословни простор или слично, за обављање активности прекограничних услуга, на пример, за примање клијената или складиштења опреме коју користи при пружању својих услуга.

Поглавље V, чланови 22–27. Директиве предвиђају скуп мера за подстицање бољег квалитета услуга и унапређење информација и транспарентности у вези с пружаоцима услуга и њиховима услугама. Развој политике квалитета услуга кључан је за уредно функционисање унутрашњег тржишта и конкурентност европског услужног сектора. Мере побољшања квалитета значајне су за примаоце услуге, а нарочито за потрошаче.

Да би се обезбедила заштита примаоца услуга, прописане су неке информације које треба да буду доступне примаоцима, али и информације које се пружају на захтев примаоца. Информације морају бити стављене на располагање или пренете на јасан и недвосмислен начин и пружене пре склапања уговора, или у случају да нема писаног уговора, пре пружања услуга. Неке информације треба пружити само ако то затражи прималац. То укључује цену одређене услуге, ако се не ради о претходно одређеној цени, односно, ако је немогуће дати тачну цену, тада методу њеног израчунавања. Остале информације које прималац може затражити односе се на мултидисциплинарне активности и партнерства пружаоца, мере предузете ради спречавања сукоба интереса и информације освим меродавним кодексима поступања или расположивим вансудским начинима решавања спора.

Такође, овим поглављем, чланом 23. изражено је настојање да се ојача поверење потрошача у услуге из других држава чланица кроз подстицање осигуравања свих пружаоца чије услуге потенцијално могу представљати ризик за потрошача. Државе чланице подстичу пружаоце услуга који имају седиште фирме или филијале на њиховој територији, чије услуге представљају непосредан и посебан ризик за здравље или сигурност примаоца или треће особе, односно за финансијску сигурност примаоца, да закључе осигурање од професионалне одговорности адекватно природи и обиму или да обезбеде гаранцију или сличан споразум који је еквивалентан или суштински упоредив у погледу своје сврхе.

Чланом 25. дефинисано је уклањање захтева који намећу обавезу обављања искључиво одређене делатности и којима се ограничава извршење различитих активности заједнички или кроз партнерство. У овом члану, међутим, наводи се да таква ограничења могу бити задржана за регулисане професије и за услуге сертификовања, акредитације, техничког надзора и тестирања. Државе чланице које дозвољавају мултидисциплинарне активности морају да обезбеде спречавање сукоба интереса, независност и непристраност које се захтевају код неких активности и међусобну усклађеност правила која уређују професионалну етику и поступање за различите активности.

Чланом 26. предвиђа се оквир за добровољне мере побољшања квалитета које државе чланице морају подстицати у сарадњи с Комисијом, посебно кроз примену једног од метода сертификације или оцене активности пружаоца услуга од стране независних или акредитованих тела, или састављање повеља или ознака квалитета, које спроводе струковна тела, као и на добровољне европске стандарде. Како би се потрошачима олакшало поређење различитих обележја услужних активности у различитим државама чланицама, члан 26. ст. 2. налаже државама чланицама да пружаоцима и примаоцима осигурају једноставну доступност информација о важности ознака квалитета и о критеријумима за њихово добијање.

Овим поглављем предвиђено је и решавање спорова. У циљу унапређења поступања по жалбама, што је важно како би јачало поверење у прекограничне услуге, овим чланом предвиђа се да пружаоци дају контактне детаље, посебно адресу на коју примаоци могу послати жалбу или затражити информацију. Државе чланице, такође, морају да обезбеде да пружаоци одговоре на жалбе у најкраћем могућем року и уложе највеће напоре како би пронашли задовољавајуће решење и обавестили примаоце о свим могућностима коришћења вансудских средстава решавања спорова.

Поглављем VI дефинисана је административна сарадња што је веома важно за стварање јединственог тржишта услуга на простору Европске уније. Чланови 28–36. правно обавезују државе чланице да једна другој пружају помоћ, посебно да одговарају на тражење информација, ако је то потребно.

Да би се остварило јединство на тржишту Европске уније, државе чланице су дужне да сарађују. У складу с тим, државе чланице одређују један или више центара за везу чији се контакти саопштавају другим државама чланицама и Комисији. Комисија објављује и ажурира списак места везе.

Да би уредно функционисала, административна сарадња треба да има подршку техничких средстава која омогућују непосредну и брзу комуникацију између надлежних тела различитих држава чланица. Из тог разлога је Комисија преузела обавезу да у сарадњи с државама чланицама успостави електронски систем размене информација између држава чланица (члан 34. ст. 1. и уводна изјава 112). Он ће омогућити надлежним телима да на једноставан начин пронађу одговарајућег саговорника у другим државама чланицама.

С обзиром на осетљивост информација о некажњавању, члан 33. предвиђа посебна правила за размену информација о казненим санкцијама, дисциплинским и управним мерама, које непосредно говоре о стручности пружаоца или о његовој пословној поузданости, али и о одлукама које се односе на несолвентност или стечај, укључујући преваре. У складу са чланом 33. ст. 3, размена таквих података о некажњавању треба да следи правила о заштити личних података. Информације о казненим санкцијама, дисциплинским и управним мерама могу се саопштавати само ако је донета коначна одлука, тј. ако (више) не постоје могућности за жалбу и те информације могу се користити само у односу на питање због којег су затражене (члан 28. ст. 3).

Чланови 30. и 31. предвиђају поделу задатака између различитих држава чланица. На основу ових чланова, свака држава чланица је начелно одговорна за надзор и извршење својих властитих захтева. Друга држава чланица мора сарађивати у стварном надзору.

Држава чланица у којој се услуга пружа мора бити та која је одговорна за надзор над активношћу пружаоца и која може предузети мере. С друге стране, у односу на случајеве у којима је држава чланица где се услуга пружа спречена да примени своје властите захтеве на пружаоце услуга из других држава чланица, држава чланица у којој пружалац услуга има седиште осигураће усклађеност са својим националним захтевима (члан 30. ст. 1).

Како би се осигурао квалитетан надзор и адекватна заштита примаоца услуга, важно је да државе чланице буду брзо обавештене о услужним активностима које могу нанети озбиљну штету здрављу или сигурности људи односно околине. Члан 32. утврђује механизам којим се настоји да државе чланице обавесте све остале државе чланице и Комисију у најкраћем могућем року ако добију сазнања о поступању пружаоца услуга или о посебним околностима везаним за услужну активност, које би могле нанети озбиљну штету здрављу или сигурности људи односно околине. Такве информације ће омогућити надлежним телима других земаља чланица да брзо реагују, детаљно надзиру пружаоца услуга и, ако је то потребно, предузму нужне превентивне акције.

У Поглављу VII дефинисано је преиспитивање законодавства и процес међусобног оцењивања. У складу с Директивом, државе чланице ће морати да преиспитају своје законодавство у низу подручја. Чланом 39. предвиђено је да државе чланице известе Комисију о резултатима преиспитивања који се прослеђује државама чланицама које предају своја запажања у року од шест месеци. Тај поступак обезбеђује транспарентност и пружа прилику државама чланицама да модернизују и поједноставе своје законске оквире.

Преиспитивање и оцена националног законодавства налаже се у Директиви у два различита контекста и с два различита циља. С једне стране постоји обавеза преиспитивања састава одобравања и одређених захтева који се односе на:

– програм одобрења (члан 9. ст. 2);

– захтеве за евалуацију (члан 15. ст. 5); и

– мултдисциплинарне делатности (члан 25. ст. 5).

У складу са чланом 39. ст. 5, државе чланице треба да преиспитају захтеве које примењују на пружаоце услуга са седиштем у другој држави чланици који на њиховој територији пружају услуге. Ово извештавање је трајан процес јер постоји стална обавеза држава чланица да извештавају о свим променама захтева, укључујући нове захтеве, које оне примењују на улазне услуге. Замишљено је да се тиме постигне транспарентност и правна сигурност пружаоца услуга.

Значај Директиве

Имплементација Директиве је веома значајна јер осим унапређења законодавног оквира садржи и веома важне мере које се тичу унапређења администрације.

Први пут се једним прописом налаже детаљна анализа свих постојећих прописа за поједине области и њихова доступност на једном месту, што ће веома олакшати рад пружалаца услуга, а предности се могу искористити и у другим сферама.

 

Високо учешће сиве економије у пословима посредовања у промету и закупу непокретности, недовољно квалитетна услуга посредника, непостојање осигурања од одговорности, само су неки од разлога доношења новог закона који регулише ову материју

 

Тржиште промета непокретности једно je од ретких у којима се обавља пружање услуге која захтева знатно ангажовање средстава, а чије је обављање до доношења Закона о посредовању у промету и закупу непокретности („Сл. гласник РС”, бр, 95/2013, у даљем тексту: Закон), који је ступио на снагу 9. новембра 2013. године, било у потпуности нерегулисано и остављало доста простора за различите шпекулативне радње на штету купаца непокретности, при чему није била регулисана обавеза професионалног оспособљавања лица која обављају послове посредовања у промету непокретности, регистровање посредника (привредних субјеката који пружају услуге посредовања), закључивање писаног уговора о посредовању, нити потенцијална одговорност за штету проузроковану купцима, тј. корисницима услуга.

Уочено је високо тржишно учешће нелегалних посредника из тзв. сиве зоне економије, који не само да представљају нелојалну конкуренцију која угрожава пословање и опстанак правних субјеката који легално послују и плаћају порез већ проузрокују велику материјалну штету грађанима Републике Србије и висок степен правне несигурности у области која је економски веома значајна (а за грађане често и од егзистенцијалног значаја).

Анализом стања у области промета и закупа непокретности идентификовани су одређени проблеми који би требало да буду отклоњени Законом. С тим у вези уочено је високо учешће сиве економије у пословима посредовања у промету и закупу непокретности, недовољно квалитетна услуга посредника, непостојање осигурања од одговорности, није одређена потребна стручна спрема за лице које обавља послове посредовања. Поред тога, посредници немају обавезу да прикажу сву документацију у вези с непокретношћу, нити да та документа тј. копије докумената чувају, уговори о посредовању се у пракси ретко закључују, уговори не садрже све потребне елементе, ни обавезе и одговорности посредника, провизије се често исплаћују у готовом, а не преко рачуна, чиме се доводи у питање контрола токова новца и опорезивање, због чега држава нема одговарајући извор података о обављеним трансакцијама у посредовању у промету непокретности (обим, врста, вредност, по територији и сл.).

 

Законом се по први пут у нашем правном систему прописује посебан правни режим за ову врсту привредне активности.

 

Превасходни разлог за доношење закона јесте обезбеђење правне сигурности за грађане и правна лица у коришћењу услуга посредника у промету и закупу непокретности.

 

Овим Законом јединствено и целовито уређују се услови и начин обављања посредовања у промету и закупу непокретности, као и надзор над применом самог закона. Намера није да се унесе додатна регулатива, већ да се уведе ред у ову област, односно да се подржи рад привредних субјеката који послују у складу с позитивним прописима, као и да се утиче на развој сигурнијег пословног амбијента с обзиром на то да је велика пажња посвећена сузбијању „црног”, односно „сивог” тржишта.

Поред увођења реда у област посредовања, шири значај огледа се у стварању предвидивог и сигурног пословног амбијента у складу са европским стандардима. Нарочито се водило рачуна о томе да се не наруше економске слободе и не отежа бављење овим послом, али да се истовремено обезбеди виши степен професионалности и унапреди пословање у складу с добрим пословним обичајима.

Будући да Република Србија нема одговарајућу правну регулативу која би прецизно прописивала ко се и под којим условима може бавити пословима посредовања у промету непокретности, део посредника послује по европским стандардима пословања, док се одређени број посредника не придржава ни добрих обичаја пословања, због чега привредни субјекти и грађани имају велике проблеме као купци односно продавци, односно закупци и закуподавци непокретности.

С једне стране, а према проценама, око 1/3 до чак 1/2 трансакција на тржишту непокретности обавља се уз посредовање нерегистрованих привредних субјеката, дакле у сивој зони економије, уз одсуство правила и стандарда пословања и истовремено избегавање плаћања пореза.

С друге стране, проблеми постоје и у корпусу регистрованих привредних субјеката, где је присутна појава непоштене тржишне утакмице која се огледа у оглашавању продаје непостојећих непокретности, ангажовању нестручних лица на пословима посредовања и то без закључења одговарајућег уговора у складу са законом којим се регулишу радни односи, што све заједно доводи до неквалитетног пружања услуге.

Значај Закона огледа се и у подизању квалитета услуге и афирмацији посредничке професије. Увођењем свима доступног Регистра посредника снажно се подржава легално пословање и доприноси смањењу сиве економије, а што доприноси јачању укупне правне сигурности у Републици Србији.

Из аспекта појединца и његове породице, Закон је веома значајан због чињенице да се ради о трансакцијама великих новчаних износа, значајним такође и за привреду државе, којима се неретко решавају круцијална егзистенцијална питања грађана Србије, а за које је пословна и правна сигурност и квалитет услуге од изузетне важности.

Предмет Закона обухвата регулисање услова и начина за обављање делатности и надзор над применом самог закона. Због природе ове делатности која се заснива на уговору о посредовању, који је посебан именовани уговор, одређена је сходна примена Закона о облигационим односима.

Члан 3. Закона одређује значење кључних појмова, па је тако посредовање у промету и закупу непокретности дефинисано као посебна делатност проналажења и довођења у везу налогодавца и друге уговорне стране, ради преговора и припреме за закључење уговора о промету, односно закупу непокретности, које се обављају уз новчану накнаду. Посредовања могу обављати само привредни субјекти, дакле предузетници и привредна друштва, који су уписани у Регистар посредника. Законом се прописују јасни услови које привредна друштва или предузетници морају да испуњавају за обављање делатности посредовања у промету непокретности и дефинишу се услови које мора да испуњава физичко лице које обавља послове посредовања.

 

Услови за упис постављени су потпуно недискриминаторски, тј. сваки привредни субјект може потпуно равноправно поднети захтев за упис у Регистар. Да би предузетник обављао послове посредовања неопходно је да он сâм, односно лице код њега запослено, има положен стручни испит за обављање послова посредовања. Исти услов у погледу положеног стручног испита важи и за привредно друштво, односно један оснивач или запослено лице мора имати положен овај испит.

Ипак, према члану 12. овог закона, а као што ћемо видети касније, послове посредовања може да обавља само оно лице које има положен стручни испит за обављање послова посредовања, док друге послове (код посредника) могу обављати и лица која немају положен овај испит.

 

Стручни испит за обављање послова посредовања представља новину коју уводи овај закон (члан 10). Полагањем овог испита лице стиче право да након оснивања предузетничке радње, односно запослењем код посредника обавља послове посредовања. Стручни испит представља један од инструмената који ће јачањем професионалности лица која се баве посредовањем допринети и афирмацији ове професије по узору на државе ЕУ. Министарство ће о издатим уверењима о положеном стручном испиту водити евиденцију.

 

Посредник је у обавези да закључи уговор о осигурању од одговорности за штету (члан 13) коју би повредом одредаба уговора о посредовању могао да нанесе налогодавцу. Прописани су минимални износи свота осигурања по једном штетном догађају, као и минимална агрегатна сума за све штетне догађаје у једној осигуравајућој години, а што не представља препреку посреднику да закључи уговор о осигурању с већом сумом осигурања од оне која је Законом предвиђена. Кључно је да посредник има важећи уговор о осигурању у сваком тренутку, јер то није само услов за упис у Регистар посредника већ и предмет инспекцијског надзора.

За штету коју би посредник могао да проузрокује налогодавцу обављањем посредовања свота осигурања износи минимално 15.000 евра у динарској противвредности по једном осигураном случају, односно укупно минимално 45.000 евра у динарској противвредности за све одштетне захтеве у једној години осигурања.

Једно од најбитнијих решења јесте увођење Регистра посредника, који ће водити и редовно ажурирати Министарство и јавно објављивати путем интернета, а којем ће свако заинтересовано лице, било да је купац, продавац, закупац или закуподавац моћи да приступи без икаквих ограничења. У њему се налазе подаци о посредницима, запосленим, односно радно ангажованим лицима која имају положен стручни испит, адреси пословног простора и изреченим заштитним мерама. За упис у Регистар подноси се захтев и докази о испуњености прописаних услова. Министарство може увидом у Регистар привредних субјеката утврдити да ли је предузетник или привредно друштво регистрован у складу с прописима, те стога предузетници и привредна друштва неће бити у обавези да прилагањем одговарајућег извода, потврђују свој статус. Овим се смањује оптерећење за лица која подносе захтев за упис у Регистар с обзиром на то да податке који се већ налазе у јавним регистрима и евиденцијама Министарство проверава по службеној дужности. О извршеном упису доноси се посебно Решење, применом правила општег управног поступка, и то у року не дужем од 30 дана од дана подношења захтева и тада посредник стиче право да почне са обављањем делатности. Предвиђена је и санкција брисања посредника из Регистра, ако престане да постоји неки од услова из члана 5. тач. 1), 2) и 3) и на лични захтев о чему се доноси посебно решење. Посредник је дужан да сваку насталу промену пријави најкасније у року од 7 дана од дана њеног настанка. Поред тога, прописано је да се Министарство по службеној дужности стара за промену података до којих је дошло вршењем надзора у складу са овим законом, као и по основу података којим располажу државни органи у склопу службених евиденција.

Обавезом уписа у Регистар посредника обезбеђује се брз улазак у посао и несметано обављање делатности без икаквих додатних административних препрека.

Увођењем регистра посредника и његовом доступношћу на сајту Министарства, обезбеђује се јавност података као један од основних услова за већу сигурност пословања у овој области. Овај Закон обавезује посреднике да воде евиденцију о посредовању, што ће не само допринети јачању финансијске дисциплине, већ ће омогућити и одговарајуће формулисање државне политике и унапређење регулативе у овој области.

Забрањено је да лице које није уписано у Регистар посредника обавља посредовање. Из ове одредбе произлази да само лица која су уписана у Регистар могу да обављају делатност посредовања. За неовлашћено обављање делатности посредовања правно лице, предузетник, одговорно лице у правном лицу, односно физичко лице, казниће се новчаном казном у висини од двоструке до петоструке вредности уобичајене посредничке накнаде. Овом формулацијом прекршаја постиже се одвраћање учинилаца прекршаја неовлашћеног обављања делатности посредовања у промету и посредовању непокретности, а с обзиром на незанемариву материјалну корист која се обављањем ових послова може прибавити. Формулацијом санкције, која је у складу са одредбом Закона о прекршајима, предвиђена је могућност да се учинилац прекршаја, за прекршаје из области промета робе или услуга, казни новчаном казном у сразмери с висином причињене штете или неизвршене обавезе, односно с вредношћу робе или друге ствари која је предмет прекршаја, али не више од двадесетоструког износа тих вредности.

Поред тога, утврђена је и забрана да лице које има положен стручни испит обавља послове посредовања или друге послове за два или више посредника, без писмене сагласности свих укључених посредника и уколико странке о томе нису обавештене, као и могућност да оштећени посредник оствари накнаду штете уколико лице које има положен стручни испит поступи супротно забрани да обавља посредовање за два или више посредника.

Пошто испуни све законом прописане услове, посредник је дужан да се придржава одређених правила која се односе на начин самог обављања делатности. Пре свега, регулисан је међусобни однос посредника и налогодавца кроз уговор о посредовању, који се закључује у писаном или електронском облику. Уговор садржи податке о обе уговорне стране (уз податак о посреднику, обавезно и број под којим је уписан у Регистар), предмету посредовања, посредничкој накнади, евентуалним додатним трошковима и другим услугама у вези с послом који је предмет посредовања, а по потреби и друге податке. Посредник уговором преузима првенствено обавезу да повеже налогодавца с трећим лицем ради реализације уговора о посредовању, да дâ објективно мишљење о цени непокретности или износу закупнине. Ово мишљење посредника јесте процена вредности непокретности, која нема статус процене стручног проценитеља, већ је засновано на искуству и стручности посредника, а имајући у виду прилике на тржишту и друге релевантне околности. Обавезе налогодавца односе се нарочито на давање тачних и потпуних података о свим околностима од значаја за посредовање и за предметну непокретност, давање на увид оригиналних исправа, исплату посредничке надокнаде, исплату посебно уговорених трошкова, као и на обавештавање о свим променама у вези с правом на непокретности, роковима и цени, и то у року од три дана од њеног настанка, у писменој форми. Уколико постоји потреба налогодавца да остане анониман, дозвољено је уговарање посебне клаузуле о анонимном налогодавцу, у ком случају је посредник у обавези да чува идентитет налогодавца у складу са условима из уговора, а најкасније до закључења посредованог правног посла. Посредник може понудити налогодавцу да уговоре још једну посебну клаузулу и то о ексклузивном посредовању, али је дужан да га посебно упозори на правне последице ове клаузуле јер у случају непоштовања ове изричито преузете обавезе, налогодавац на име накнаде штете, дугује ексклузивном посреднику износ уговорене посредничке накнаде. Ексклузивно посредовање подразумева да се налогодавац обавеже да ће посредовани посао који за предмет има тачно одређену непокретност, за њега обавити искључиво један посредник и то ангажовани посредник.

Уговор о посредовању престаје пре истека рока на који је закључен извршењем уговора или отказом у писаној форми било ког уговарача. Отказ уговора о посредовању не мора бити образложен и производи правно дејство од времена достављања посреднику. Уговор се закључује на рок од годину дана, уколико није другачије уговорено.

 

Налогодавац је дужан да надокнади изричито уговорене настале трошкове без обзира на исход посредовања, а такође и да исплати сразмерну или посредничку накнаду у целини, уколико је правни посао закључен по престанку посредничког уговора, а то представља непосредну последицу посредниковог деловања.

Саставни део уговора о посредовању јесу општи услови посредника, због чега је посредник дужан да их видно истакне у својим просторијама или на интернет презентацији. Обавезан садржај општих услова чине подаци о износу посредничке накнаде, односно о начину на који ће се одредити износ посредничке накнаде (у апсолутном износу или у проценту), пословима које се посредник обавезује да уради, а који улазе у посредничку накнаду, врсту и висину трошкова за додатне услуге.

Посредник је дужан да води евиденцију о посредовању, која представља пословну књигу и која је предмет надзора инспекцијског органа. У њу се уписују нарочито подаци о уговорима о посредовању и потпосредовању, о налогодавцу, предметној непокретности, исходу посредовања и посредничкој накнади.

Оглашавање у вези с прометом и закупом непокретности које врши посредник дозвољено је само ако је за конкретну непокретност закључен уговор о посредовању, односно потпосредовању. Обавезни подаци који се оглашавају јесу пословно име и број под којим је посредник уписан у Регистар посредника, цена, локација, површина и структура непокретности.

Накнада или тзв. посредничка провизија саставни је део посредовања, али право на накнаду посредник стиче моментом закључења уговора за који је посредовао, уз могућност одступања од овог правила, уговарањем да се право на посредничку накнаду стиче моментом потписивања предуговора, уз изричиту забрану посреднику да захтева плаћање дела накнаде пре закључења уговора, односно предуговора за који је посредовао. Посредник, потпосредник, односно лице које има положен стручни испит и запослено је или радно ангажовано код посредника, односно потпосредника нема право на посредничку накнаду уколико у своје име као странка, с налогодавцем закључи уговор који је био предмет посредовања. Рачун за извршене услуге посредник може издати само у складу са уговором о посредовању, дакле, у износу који је договорен, чиме се додатно повећава степена правне сигурности за налогодавце.

 

Инспекцијски надзор врше тржишни инспектори и у вршењу надзора имају сва овлашћења која су им дата Законом о трговини („Сл. гласник РС”, бр. 53/2010 и 10/2013). Тржишни инспектор овлашћен је да приликом вршења надзора прегледа пословни простор, врши увид у пословне књиге, евиденције, исправе, електронска документа, као и у другу документацију у вези са обављањем делатности, врши копирање пословних књига, евиденција, исправа и електронских докумената, које су предмет надзора, врши идентификацију лица која обављају делатност, путем увида у личну исправу или другу јавну исправу са фотографијом, узима писмене и усмене изјаве лица која обављају делатност, односно сведока или службених лица, као и да позива ова лица да дају изјаве, о питањима од значаја за предмет надзора, фотографише, врши видео-снимање простора у којем се врши надзор и сл. Уколико утврди повреду закона, тржишни инспектор има и овлашћење да изрекне и одређене мере и као што су, на пример, отклањање утврђене неправилности и привремене забране вршења одређене услуге.

Тржишни инспектор ће поднети захтев за покретање прекршајног поступка, за кажњиве радње, односно прекршаје прописане овим Законом. Новчане казне прекршајни суд може изрећи у распону од 100.000 до 500.000 динара. С обзиром на то да је реч о истој економској активности за коју није од значаја облик организовања привредног субјекта, казна је прописана у истом износу и за предузетника и за привредно друштво.

Овај Закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Сл. гласнику Републике Србије”, осим одредаба члана 11. које се примењују по истеку 12 месеци од дана ступања на снагу овог закона и одредаба чл. 4–10. и члана 13. које се примењују по истеку 18 месеци од дана ступања на снагу овог закона.

 

Одредбе из члана 11. односе се на стручни испит.

 

Одредбе из чланова 4, 5, 6, 7, 8, 9. и 10. односе се на упис у регистар посредника, услове за упис, податке који се уписују, јавност регистра, промене података, извод из регистра и брисање из регистра.

 

Одредбе из члана 13. односе се на уговор о осигурању од одговорности за штету која би могла да настане за налогодавца услед неиспуњења уговорних обавеза из уговора о посредовању.

 

[signoff]

Подзаконски акти

Закон предвиђа и доношење следећих подзаконских акaта у року од шест месеци од дана ступања Закона на снагу:

– Правилник којим се уређује облик, садржина и начин вођења Регистра посредника;

– Правилник којим се уређује облик и садржина обрасца захтева за упис у Регистар посредника;

– Правилник којим се уређује облик и садржина обрасца извода из Регистра посредника;

– Правилник којим се утврђује начин спровођења полагања стручног испита, висину таксе за полагање стручног испита, износ накнаде за рад чланова комисије, као и садржина и облик уверења о положеном стручном испиту;

– Правилник којим се утврђује садржина, облик и начин вођења евиденције издатих уверења о положеном стручном испиту;

– Правилник којим се утврђују минимални технички услови за простор и опрему за обављање посредовања;

– Правилник којим се одређује облик, садржина, начин вођења и рок чувања евиденције о посредовању.

[/signoff]

 

[signoff]

КОЛИКО ЊИХ ЈЕ У ОВОМ ПОСЛУ?

Према подацима Агенције за привредне регистре („Саопштење о пословању привреде у Републици Србији у 2012. години – упоредни подаци из финансијског извештаја за 2011. и 2012. годину”) у 2012. години, у групи са основном шифром делатности 68* – Пословање са некретнинама постојало је 835 привредних друштва и 101 регистровани предузетник. У ту ширу групу спада ужа група са основном шифром делатности 6831 – делатност агенција за некретнине, која је у 2012. години подразумевала, такође, према подацима АПР-а, 279 привредних друштава (која су запошљавала 430 лица) и одређени број предузетника.

 

Међутим, број посредника је и већи, јер многи послују под другом основном шифром делатности. Процењује се да у Србији послује укупно око 500 регистрованих посредника, привредних друштава и предузетника, са минимумом око 1.500 особа ангажованих на овим пословима.

[/signoff]

Убрзаним развојем нових технологија отворене су бројне могућности за унапређење пословања привредних субјеката, али и за пласман робе и услуга на начин који је донедавно био непојмљив на глобалном тржишту. Уз бројне погодности које доноси овакав начина пословања, отварају се и бројна питања у погледу законске заштите и регулативе уопште

 

Информатичка револуција продрла је у све поре привредног и друштвеног живота, а развој нових технологија с могућношћу брзог преноса информација битно је утицао и на стварање сасвим новог начина пословања, тзв. електронског пословања.

Електронско пословање означава аутоматизацију пословних процеса применом информационих и комуникационих технологија, и као такво јавља се 70-их година 20. века с појавом електронских система плаћања. Осамдесетих година развијена су два облика овог пословања:

– електронска размена података (EDI, Electronic Data Interchange), и

– електронска пошта.

Обе технологије су допринеле знатном смањењу количине употребљеног папира и повећању аутоматизације пословања. Омогућено су слање и пријем докумената у стандардном електронском облику путем приватних мрежа. EDI је, међутим, скупа технологија и није доступна великом броју предузећа, па су мала и средња предузећа уместо приватних мрежа користила онлајн сервисе/мреже с додатом вредношћу.

Прави процват у развоју електронског пословања догодио се током 90-их година прошлог века, на шта су, пре свега, утицали:

– појава World Wide Weba у оквиру Интернета;

– почетак комерцијалне примене Интернета;

– проналазак програма за претраживање Интернета;

– прихватање Интернета као пословног канала од стране великих компанија.

Омогућени су разноврсни облици пословања и једноставно и јефтино ширење информација, па су тако и мала и средња предузећа добила могућност значајнијег коришћења електронског пословања што им је приближило глобално тржиште.

Најновије активности у домену електронског пословања представљају електронска производња и електронска дистрибуција.

Електронско пословање значи примену електронске технологије у постојећим привредним активностима, односно електронизацију, а не настанак новог сектора привреде. Оно подразумева нов начин обављања пословних процеса у циљу постизања веће оперативне ефикасности и повећања вредности робе и услуга које се испоручују потрошачима. у области електронског пословања, међутим, важе нека правила која не важе у области традиционалних пословних процеса.

Електронско пословање је обављање пословних операција применом савремене електронске технологије. У ширем значењу оно би обухватило и делимичну примену савремене електронске технологије, док се према ужем схватању електронским пословањем сматра само комплетна електронизација.

Постоје различити критеријуми за класификацију електронског пословања. Најзначајнији је подела према степену коришћења савремених технологија у пословању, и према којој оно може бити потпуно и делимично.

Потпуно електронско пословање представља пословање уз примену електронских технологија у коме су све фазе пословног процеса максимално електронифициране. Све фазе, од производње до испоруке робе потрошачу, у потпуности подразумевају примену електронских технологија, па се електронски могу дистрибуирати само електронски производи.

Делимично електронско пословање представља електронификацију појединих пословних процеса. У пракси се чешће сусреће, најчешће као резултат недостатка финансијских средстава, слабе развијености појединих технологија и сл.

 

Електронско пословање се састоји из неколико области:

1) електронска трговина;

2) електронска плаћања;

3) електронске комуникације;

4) електронска производња;

5) електронска дистрибуција;

 

Електронска трговина

Иако се термини електронско пословање и електронска трговина често поистовећују, електронска трговина представља само један део електронског пословања и обухвата све активности куповине и продаје производа и услуга које се обављају путем различитих канала електронске комуникације, а пре свега интернета.

Електронска трговина се може поделити према различитим критеријумима. Ако као критеријум узмемо степен електронизације, е-трговину је могуће поделити на:

1) потпуно електрифицирану трговину, која подразумева комплетну електронификацију свих пословних процеса; могућности електронификације су условљене природом предмета трговања; код неких производа се могу електрифицирати само куповина и плаћање, док је код неких цео процес могуће електрифицирати;

2) делимично електрифицирану трговину, код које је искоришћен само део могућности за електронификацију.

Према субјектима који учествују у електронској трговини, могућа је класификација на:

1) B2B (business-to-business), која обухвата трговину на велико, односно трговину међу привредним субјектима;

2) B2C (business-to-consumer), као продаја робе и услуга потрошачима, па можемо рећи да је реч о малопродаји;

3) C2C (consumer-to-consumer), као трговина међу појединцима; највећи део овог пословања чине аукције са чак 90% учешћа;

4) B2A (business-to-administration), као размена између привредних субјеката и државних органа; и

5) C2B (consumer-to-business), као облик у коме појединци продају производе и услуге пословним купцима.

У неким документима се помиње и облик C2A (consumer-to-administration) који још увек није развијен, а односи се на исплату социјалне помоћи, уплате пореза и сл.

Предмет трговања електронским путем могу бити материјална и нематеријална добра. Уколико су предмет трговања материјална добра, е-трговина представља систем који олакшава продају, док се испорука и даље обавља на класичан начин, путем поште или неког другог сервиса.

Када су предмет трговине нематеријална добра, управо је интернет систем преко кога је та добра могуће непосредно испоручити.

 

Законска регулатива

Због приступа великог броја корисника савременим средствима комуникације, електронско пословање омогућава извршавање и разних пословних злоупотреба, као што су преваре, финансијске малверзације и сл., па сходно томе захтева посебно регулисање будући да се у њему не могу применити сва правила и контролни механизми класичног пословања.

Правно регулисање није једноставно из два разлога:

1) промене у овом сегменту веома су брзе и интензивне;

2) технологија која се примењује није ограничена само на један регион или земљу, па се поставља питање извора права у том случају.

Раст трансакција у електронском пословању условио је доношење потребних прописа за регулисање ове области.

Главни проблем електронског пословања је у утврђивању аутентичности пословног партнера. Из тог разлога појавила се потреба за постојањем гаранције да је друга страна управо она која се као таква представља. Један од најбитнијих закона који регулише ову област јесте Закон о електронском потпису.

Електронски потпис је технологија која се примењује за проверу аутентичности потписника и заштиту података који се преноси. Реч је о техници шифрирања потписа која повећава сигурност трансакција. Дигиталним шифрирањем електронски документ постаје нечитак свима онима који немају кључ.

За заштиту података који се преносе користе се технике које представљају производ криптографије, науке из области примењене математике. Криптографија је наука која развија технику трансформације података из изворног у криптографски облик (енкрипција), а затим из криптографског облика у изворни (декрипција). Оба поступка користе алгоритам и унапред утврђена правила, кључеве да би написали криптовану поруку, тј. да би је протумачили.

У зависности од кључева који се користе, постоје две методе:

1) метод јавног кључа – једног, за креирање криптоване поруке, и, другог, за њено дешифровање; кључеви су математички повезани, а ова метода се назива и асиметрична криптографија;

2) метод приватног кључа – подразумева коришћење једног кључа и за шифровање и дешифровање, али њиме располажу само пошиљалац и прималац; назива се и симетрична криптографија.

 

Једна од криптографских техника која показује да ли је порука промењена у транспорту јесте hash функција. Реч је о математичком процесу заснованом на алгоритму којим се порука сажима у hash вредност. Када прималац прими поруку примењује ову функцију и уколико је порука измењена добија другачију hash вредност.

Најприменљивија метода заштите података данас је дигитални потпис који се добија комбиновањем методе приватног кључа и hash функције – добија се hash вредност на коју се примењују метод приватног кључа како би вредност била позната само пошиљаоцу и примаоцу.

У многим земљама постоје и тела за сертификацију која издају уверења о поузданости података која су потписана дигиталним потписима.

Примена електронског потписа у електронском пословању је еквивалент примени својеручног потписа у класичном пословању. Уз своју примарну улогу, електронски потпис штити и интегритет поруке, чега нема код својеручног потписа.

Велика Британија је прва земља у Европи која је, 1997. године, правно дефинисала коришћење електронског потписа, а наредне године јој се придружују Француска и Немачка, доносећи Закон о електронском потпису. Исте године је и Европска комисија изнела предлог Директиве о електронском потпису која је донета 1999, а формално је ступила на снагу 19. јануара 2000. године. Директива ЕУ 1999/93/ЕЦ о електронским потписима представља правно утемељење електронског потписа и на основу ње су донети сви закони о електронском потпису у земљама чланицама.

Доношењем Закона о електронском потпису („Сл. гласник РС”, бр. 135/2004) Република Србија је започела стварање правног оквира за регулисање области развоја информационог друштва. Закон је у потпуности усклађен с Директивом.

Закон регулише услове под којима је електронски потпис једнак својеручном потпису, дефинише електронске сертификате и сертификациона тела, али и услове које морају да испуњавају сертификациона тела која издају квалификоване сертификате за верификацију електронских потписа.

Овим законом дефинисано је да електронски потпис има правно дејство и да се може користити као доказно средство у законом уређеном поступку, осим када се, у складу с посебним прописима, захтева да само својеручни потпис има правно дејство и доказну казну.

Електронски сертификат, у смислу овог закона, јесте електронска потврда којом се потврђује веза између података за проверу електронског потписа и идентитета потписника.

Такође, усвојен је и Закон о електронској трговини („Сл. гласник РС”, бр. 41/2009) 2009. године, који је у правни систем увео институт услуге информационог друштва и услова за пружање услуга информационог друштва. Закон регулише обавезне информације у вези са обавештавањем о пружаоцу услуга, обавезне податке пре закључења уговора, услове за пуноважност уговора, као и поступак закључења уговора, у циљу транспарентности пословања и заштите корисника услуге и потрошача, као и питање комерцијалне поруке и нетражене комерцијалне поруке, одговорности пружаоца услуга и складиштење података. Закон представља израз процеса правне хармонизације са европским законодавством, којим је транспонована Директива о електронској трговини (Директива 2000/31/ЕЦ).

Најзначајнији допринос овог закона огледа се у дефинисању уговора у електронском облику:

– правна сигурност – не постоји могућност оспоравања пуноважности уговора само на основу чињенице закључења уговора електронским путем – први пут уводи могућност закључивања и реализације правног посла у промету искључиво електронским путем;

– правни предуслов за изједначавање електронског облика пословања с класичним непосредним обликом.

Уговор у електронској форми сматра се закљученим у тренутку када понуђач прими поруку да је понуђени прихватио понуду. Понуда и прихват понуде, као и друге изјаве воље учињене електронским путем, сматрају се примљеним када им лице коме су упућене може приступити.

 

Законом је уређено и питање одговорности пружаоца услуге информационог друштва, па тако, ово лице није одговорно за садржај поруке и њено упућивање, ако није:

– иницирало пренос;

– извршило одабир података или документа која се преносе;

– изузело или изменило податке у садржају поруке или документа; или

– одабрало примаоца преноса.

Уговори у електронском облику не примењују се на:

– правне послове којима се врши пренос права својине на непокретности или којима се установљавају друга стварна права на непокретностима;

– изјаве странака и других учесника у поступку за расправљање заоставштине;

– форму завештања, уговоре о уступању и расподели имовине за живота, уговоре о доживотном издржавању и споразуме у вези с наслеђивањем, као и друге уговоре из области наследног права;

– уговоре о утврђивању имовинских односа између брачних другова;

– уговоре о располагању имовином лица којима је одузета пословна способност;

– уговоре о поклону;

– друге правне послове или радње, за које је посебним законом или на основу закона донетих прописа, изричито одређена употреба својеручног потписа и документима на папиру или овера својеручног потписа.

Године 2009. усвојен је и Закон о електронском документу („Сл. гласник РС”, бр. 51/2009), а којим се уређују услови и начин поступања са електронским документом.

Електронски документ јесте скуп података састављен од слова, бројева, симбола, графичких, звучних и видео записа садржаних у поднеску, писмену, решењу, исправи или било ком другом акту који сачине правна и физичка лица или органи власти ради коришћења у правном промету или у управном, судском или другом поступку пред органима власти, ако је електронски израђен, дигитализован, послат, примљен, сачуван или архивиран на електронском, магнетном, оптичком или другом медију.

Закон предвиђа да се електронском документу не сме одбити пуноважност зато што је у електронском облику.

 

Прописи који се односе на е-трговину садржани су и у Закону о облигационим односима (који регулише послове обављања трговине на даљину), Кривичног законика, Закона о трговини, Закона о заштити потрошача, Царинског закона, Закона о поштанским услугама.

Осим тога, донете су и неке уредбе које смањују препреке за развој е-трговине:

1) Уредба о измени Уредбе о врсти, количини и вредности робе на коју се не плаћају увозне дажбине, роковима, условима и поступку за остваривање права на ослобођење од плаћања увозних дажбина: ослобођена су од плаћања увозних дажбина физичка лица која бесплатно примају пошиљке мале вредности:

а) од физичких лица из иностранства на пошиљке мале вредности у укупној вредности до 70 евра (пре измене 45 евра), и

б) од правних лица из иностранства на пошиљке у укупној вредности до 50 евра (пре измене 25).

2) Уредбу о одређивању делатности код чијег обављања не постоји обавеза евидентирања промета преко фискалне касе („Сл. гласник РС”, бр. 18/2009, 109/2009), по којој је електронска трговина ослобођена ове обавезе.

[signoff]

Термин електронско пословање први пут је, 1996. године, употребила америчка компанија IBM настојећи да овим појмом опише трансформацију кључних пословних процеса кроз употребу интернет технологија. До тада се под термином електронско пословање подразумевало пословање у области електронске индустрије.

[/signoff]

[signoff]

Е-ПОСЛОВАЊЕ: ПРЕДНОСТИ И МАНЕ

У очигледне предности овог облика пословања убрајају се:

– брже и прецизније обављање пословних операција;

– смањење трошкова пословања, пре свега административних трошкова;

– брисање просторних и временских препрека за склапање послова;

– смањење грешака у пословању и сл.

Ипак, овај облик пословања има и одређене слабости:

– многи пословни субјекти не поседују довољна знања за употребу информационих технологија;

– захтева се велики ниво поверења;

– проблем заштите приватности и података;

– доказивање аутентичности (да је реч о пословном субјекту који се представља под одређеним именом).

Електронско пословање, које је добило замах појавом интернета, данас отвара врата новом начину комуницирања и с потрошачима и с конкуренцијом. Његово занемаривање и неспремност за укључивање у нове трендове у пословању смањује конкурентске предности предузећа.

[/signoff]

[signoff]

Е-ТРГОВИНА: ПРЕДНОСТИ И МАНЕ

Међу највеће предности е-трговине спадају:

– приступ ширем тржишту;

– производи и услуге доступни су 24 часа дневно и омогућена је већа транспарентност цена и упоредивост информација о производима;

– понуда је већа и прилагодљивија индивидуалним захтевима потрошача;

– смањење трошкова пословања: трансакционих трошкова између пословних партнера, трошкова везаних за закуп залиха, радне снаге и др.;

– повећање конкурентности отварањем нових канала продаје: могућност приступа великом броју потенцијалних купаца, смањење просторних и међународних баријера, као и могућност циљања одређених тржишних ниша;

– иновирање пословних процеса кроз унапређење сарадње с клијентима, као што су: прикупљање повратних информација, прилагођавање навикама купаца, итд.

И овде, јасно, постоје и одређени недостаци:

– потреба сталног улагања у даљи развој и прилагођавања пословних процеса, што изискује и велика улагања у едукацију;

– ризик преваре;

– заштита података и друго.

[/signoff]

[signoff]

УСКОРО И ЗАКОНСКЕ ИЗМЕНЕ

Иако је Закон о електронској трговини великим делом следио и пренео решења директиве, три године након његовог доношења закона, јавила се потреба да се преиспитају усвојена решења у циљу прецизирања норми и уклапања у тржишни и правни оквир Републике Србије. Очекује се да се Закон ускоро нађе у скупштинској процедури.

Неке од најзначајнијих измена јесу прецизније дефинисање пружаоца услуга информационог друштва у складу са законом о трговини и прецизније регулисање поља примене закона, тиме што се оно проширује и на пружаоце услуга који немају седиште у Републици Србији, у односу на област потрошачких уговора и нетражених комерцијалних порука, а у складу с Директивом, које нису биле транспоноване основним текстом закона. Тиме се стварају услови да пружаоци услуга чија је економска активност директно усмерена на потрошаче и кориснике с територије Републике Србије, имају обавезу поштовања меродавних правила овог закона, без обзира на њихово седиште.

[/signoff]

[signoff]

ЗАШТИТА ПОТРОШАЧА У Е-ТРГОВИНИ

У Закону о трговини, електронска трговина (облик B2C) је према месту трговине сврстана у трговину на мало ван продајног објекта.

Уговор закључен између трговца и потрошача претежном употребом једног или више средстава комуникације на даљину, који за предмет има продају робе или пружање услуге, јесте уговор на даљину.

Према Закону о заштити потрошача продаја на даљину представља могућност закључења уговора о продаји између потрошача и трговца који се физички не налазе на истом месту.

Код продаје на даљину потрошач има право да се предомисли, једнострано раскине уговор, односно одустане од куповине у року од 14 дана од дана када му је испоручен производ без навођења разлога за одустанак. Закон не дозвољава да се од потрошача захтева да плати унапред. При закључивању уговора на даљину, дужност трговца је да потрошаче на јасан и разумљив начин предуговорно информише о основним условима из уговора, постојању права на једнострани раскид уговора, као и о поступку у коме то право остварује.

Последице једностраног раскида:

– потрошач враћа робу трговцу и сноси трошкове транспорта;

– трговац враћа потрошачу уплаћена средства по основу уговора, најкасније у року од 30 дана.

Код електронске трговине могућност раскида уговора постоји попуњавањем обрасца за једнострани раскид електронским путем, на интернет страници трговца, а трговац електронском поштом шаље потврду о пријему.

Предвиђени су и изузеци од права на једнострани раскид уговора на даљину, и то у случају уговора о:

– пружању услуга, ако је уз изричиту сагласност потрошача трговац започео пружање услуге пре истека рока за једнострани раскид;

– продаји робе или пружању услугу чија цена зависи од промена на финансијском тржишту на које трговац не може утицати;

– испоруци запечаћених аудио или видео снимака или рачунарског софтвера ако је потрошач испоручену робу отпечатио;

– играма на срећу.

Уговор на даљину не може се једнострано раскинути ни код пружања финансијских услуга у случају:

– финансијске услуге чија цена зависи од промена на финансијском тржишту које трговац не може да контролише;

– уговора о осигурању путника или пртљага или других уговора о краткорочном осигурању који се закључују на период краћи од месец дана;

– уговора који је у целости извршен уз изричиту сагласност потрошача.

[/signoff]

[signoff]

Шта је то PayPal?

Осим законске регулативе, и бројне компаније настоје да нађу решење за смањење могућности злоупотреба у е-трговини. Један од начина заштите података у овом облику трговине, пре свега података о картицама приликом плаћања, јесте коришћење сервиса PayPal који омогућава куповину без дељења информација о кредитној картици.

Овом, несумњиво, врло популарном сервису, који је однедавно доступан и у нашој земљи, посветићемо целовит текст у септембарском броју нашег часописа.

[/signoff]