ISSN 2406-1085

Категорија: ИЗДВАЈАМО…

  • Из судске праксе: Кривично дело грађење без грађевинске дозволе

    У пракси се поставило питање да ли постоји кривично дело ако је  објекат грађен без грађевинске дозволе али је касније донето решење о озакоњењу.

    У пресуди Врховног касационог суда, Кзз. 1116/18 од 7. 2. 2019 наводи се следеће:

    Накнадно озакоњење објекта грађеног без грађевинске дозволе, не представља основ који искључује противправност кривичног дела грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 3. у вези става 2. КЗ, али се може ценити као олакшавајућа околност на страни окривљеног, приликом одмеравања врсте и висине кривичне санкције која му се изриче.

    Из образложења:

    Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости истиче да су побијане пресуде донете уз повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1. ЗКП, јер се у радњама окривљеног не садрже сви елементи бића кривичног дела грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 3. у вези става 2. КЗ за које је окривљени правноснажно оглашен кривим, пошто недостаје противрпавност као општи елемент кривичног дела, која је према ставу браниоца, искључена доношењем решења о озакоњењу предметног објекта, грађеног без грађевинске дозволе.

    Међутим, како је бранилац окривљеног ову повреду закона истицао и у жалби на побијану првостепену пресуду, а приликом другостепеног одлучивања суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и на страни пет последњи пасус и шест први и други пасус, дао јасне и довољне разлоге да у конкретном случају доношење решења о озакоњењу објекта грађеног без грађевинске дозволе, не представља основ који искључује противправност, те да се у радњама окривљеног стичу сви елементи кривичног дела из члана 219а став 3. у вези става 2. КЗ за које је правноснажно оглашен кривим – то наведене разлоге у свему као правилне прихвата и Врховни касациони суд, те у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на исте и упућује. Уз то, овај суд наглашава да се накнадно озакоњење објекта грађеног без грађевинске дозволе, може у зависности од сваког конкретног случаја, ценити као олакшавајућа околност на страни окривљеног, приликом одмеравања врсте и висине кривичне санкције која му се изриче.

    Сентенца је објављена у нашем издању Прописи.нет у делу Судска пракса.

     

    Редакција

  • Из судске праксе: Услови за престанак радног односа који је заснован на одређено време ради замене другог запосленог

    Радни однос заснован на одређено време ради замене одсутног запосленог није лимитиран трајањем 24 месеца, па може трајати краће или дуже, зависи од временског периода одсутности запосленог.

    Поводом спора око овог  питања  у пресуди Врховног касационог суда, Рев2. 799/17 од 4. 4. 2018  наведено је следеће:

    „Услови за отказ уговора о раду заснованог на одређено време ради замене одсутног запосленог наступају тек повратком одсутног запосленог на рад.

    Из образложења:

    Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је радни однос тужиље могао престати само из разлога повратка на рад ВВ, јер је тужиља засновала радни однос код тужене на одређено време ради замене привремено одсутне запослене до њеног повратка на рад, а тужиљи је уговор о раду отказан након два месеца због престанка потребе за њеним радним ангажовањем, тј. због потреба процеса и организације рада, а да при том у решењу није наведено које су то потребе процеса и организације рада условиле престанак потребе за радом тужиље.

    По оцени Врховног касационог суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су усвојили тужбени захтев тужиље и поништили решење тужене од 27. 4. 2015. године, којим је тужиљи отказан уговор о раду на одређено време.

    Одредбом члана 37. став 1. Закона о раду (“Сл. гласник РС“, бр. 24/05 … 75/14) прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба, а ставом 2. да радни однос на одређено време не може бити дужи од 24 месеца, док је ставом 4. прописано да изузетно од става 2. овог члана, уговор о раду на одређено време може да се закључи, ако је то потребно због замене привремено одсутног запосленог до његовог повратка.

    У конкретном случају нису испуњени услови прописани законом за давање отказа, по основу који је наведен у решењу о отказу, јер је тужиља засновала радни однос на одређено време до повратка одсутног запосленог. Овако заснован радни однос није лимитиран трајањем 24 месеца, па може трајати краће или дуже, зависи од временског периода одсутности запосленог. Када се одсутни запослени врати на рад, уговор о раду који је заснован на одређено време престаје по самом закону у смислу члана 175. тачка 1. Закона о раду, којим је прописано да запосленом радни однос престаје истеком рока на који је заснован. Стога, услови за отказ уговора о раду заснованог на одређено време ради замене одсутног запосленог наступају тек повратком одсутног запосленог на рад, а тужиљи је уговор о раду отказан након два месеца због престанка потребе за њеним радним ангажовањем, при чему није наведено да је престала потреба за вршењем послова које је тужиља радила.“

     

    Цитирану сентенцу, као и још приближно 60.000 примера из судске праксе можете пронаћи у нашем издању Прописи.нет у делу Судска пракса.

  • Нови поступак предвиђен изменама ЗИО-а: добровољно намирење новчаног потраживања пре покретања извршног поступка

    Чланом 138а Закона о извршењу и обезбеђењу уведен је посебан нови поступак који наше извршно законодавство до сада није познавало, а то је поступак добровољног намирења новчаних потраживања пред јавним извршитељем, чија примена почиње од 1. јануар 2020. године.

    Правилник о поступку добровољног намирења новчаног потраживања пре покретања извршног поступка, објављен је у „Службеном гласнику РСˮ број 90/2019 од 20. 12. 2019, а ступа на снагу 1. јануара 2020. године.

    Суштина овог поступка је у томе да дужник постигне споразум са повериоцем уз посредовање јавног извршитеља, али без улажења у извршни поступак и уз знатно мање трошкове. Овде није реч о извршном поступку, већ о облигационом односу између дужника и повериоца који би постигли договор и његовим испуњењем избегли извршни поступак.

    Циљ овог тзв. меког метода наплате дуговања јесте смањење броја извршних поступака и представља последњу шансу да се стране у неком облигационом односу договоре у погледу испуњења утврђених обавеза.

    Поступак добровољног намирења новчаног потраживања пре покретања извршног поступка започиње подношењем писменог предлога извршног повериоца, који је обавезан да, уз овај предлог, јавном извршитељу достави и извршну или веродостојну исправу којом доказује постојање и доспелост свог потраживања. Дакле, иницијатива за овај поступак мора да потекне од извршног повериоца.

    У поступку учествује јавни извршитељ по избору извршног повериоца, а изузетно, уколико се поступак добровољног намирења новчаног потраживања пре покретања извршног поступка води ради добровољног намирења новчаног потраживања насталог из комуналних или сродних делатности, предлог се подноси јавном извршитељу чија се надлежност одређује у складу са чланом 393. Закона.

     Јавни извршитељ наложиће извршном повериоцу да уплати предујам на име трошкова овог поступка у складу са одредбама Јавноизвршитељске тарифе

    Након достављања доказа о уплати предујма, јавни извршитељ позива извршног дужника да добровољно намири новчано потраживање

     

    Као што се види, јавни извршитељ ће имати посредничку улогу у постизању споразума између дужника и повериоца.

    Поступак се сматра окончаним:

    –  безуспешним протеком рока од 60 дана,

    – закључењем споразума између извршног повериоца и извршног дужника

    – добровољним намирењем новчаног потраживања из извршне или веродостојне исправе.

    У случају да потраживање из извршне или веродостојне исправе буде добровољно намирено у целини или делимично, као и у случају закључења споразума између извршног повериоца и извршног дужника, јавни извршитељ има право на накнаду у складу са Јавноизвршитељском тарифом, при чему трошкове овог поступка коначно сноси извршни дужник.

    Споразум потписују извршни поверилац и извршни дужник, при чему њиме уређују даљи однос између извршног повериоца и извршног дужника у погледу намирења новчаног потраживања – плаћање дуга на рате, отпуст дуга и др.;

    Осим тога, битна је и законска одредба по којој, покретањем поступка добровољног намирења новчаног потраживања пре покретања извршног поступка, настаје застој застарелости у трајању од шездесет дана.

    О окончању поступка добровољног намирења новчаног потраживања јавни извршитељ сачињава записник.

    Више о овој теми читајте у Коментару у нашем издању Прописи.нет.

  • Ко је одговоран за накнаду штете проузроковане падом на улици услед неуредног одржавања улице

    У наставку наводимо део сентенце из пресуде Апелационог суда у Београду, Гж. 4113/18 од 20. 7. 2018 а коју у целости можете прочитати у нашем издању Прописи нет у делу Судска пракса.

     

    Град као јединица локалне самоуправе и јавно комунало предузеће коме је уговором поверено вршење комуналне делатности одржавања улица, солидарно одговарају за накнаду штете проузроковане падом на улици услед неуредног одржавања улице.

    Из образложења:

    Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је, крећући се поплочаним тротоаром, нагазила на нестабилну плочу, пала је и претрпела тешку телесну повреду у виду прелома десног ручног зглоба и посекотина на ногама.

    Одлуком Града о улицама и локалним путевима („Службени лист града Београда“ 3/01…29/07) у члану 2. је дефинисано да су улице јавни путеви у насељеном месту који служе за кретање возила и пешака са елементима који одговарају потребама насеља (ивичњаци, тротоари, кишна канализација и сл.), а чланом 14. је предвиђено да се радовима на одржавању улица и локалних путева сматрају поправка, обнављање и замена делова коловоза, тротоара и трупа пута са одговарајућим корекцијама којима се битно не мењају конструктивни елементи, нивелација постојећих сливника и шахтова у коловозу и тротоару и слични послови. Туженом ЈКП „Београд-пут“ су уговором закљученим са наручиоцем „Дирекција за путеве“, поверени радови на одржавају улица и општинских путева, чланом 4 уговора је предвиђена обавеза извођача радова да врши редовне прогледе улица и путева саобраћајне опреме и да предузима хитне интервенције, а чланом 10 одговорност извођача радова за квалитетно одржавање саобраћајница и последица према трећим лицима проузроковане неиспуњењем уговорних обавеза.

     

    Одржавање улица је одредбом из чл. 4. и 5. Закона о комуналним делатностима предвиђено као комунална делатност коју организује и обезбеђује јединица локалне самоуправе преко вршиоца комуналне делатности који може бити јавно предузеће, привредно друштво, предузетник или други привредни субјект. Град Београд је као јединица локалне самоуправе у вршењу ове законске обавезе основао ЈКП „Београд-пут“ и уговором му је поверио вршење комуналне делатности одржавања улица на својој територији. Комунална делатност одржавања улица је посао од општег интереса, па тужени ЈКП „Београду-пут“ као правно лице – вршилац комуналне делатности, одговара за штету, ако без оправданог разлога неуредно врши своју услугу по одредби из чл. 184. ЗОО. Издигнута изнад нивоа тротоара и са подлогом неспојена и нестабилна плоча као елеменат тротоара својим положајем угрожава безбедност пешака. Да су радови на одржавању улица у која спада поправка, обнављање или замена оштећених делова тротоара, (којима се битно не мењају конструктивни елементи улица), вршена како је требало ризик од повређивања би био отклоњен и до повређивања пешака не би дошло, па је тужени по овом пропису одговоран за насталу штету.

     

    Скрећемо пажњу и на два текста  која се баве сличним питањима из судске праксе а који су објављени у нашем часопису Леге Артис Прописи у пракси:

    Одговорност путара за штету 

    Накнада штете услед саобраћајне несреће и уједа паса луталица

  • Клаузула о заштити пословне тајне као део уговора о раду

    Клаузула која регулише заштиту пословне тајне постала је скоро неизоставни део уговора о раду који се у данашње време закључују.

    У пракси послодавци најчешће општим актом регулишу појам пословне тајне, услове под којима се чува и обезбеђује, као и то да одавање пословне тајне представља повреду радне обавезе и може да буде основ за отказ уговора о раду, али и за накнаду штете. Затим се уговорима о раду/анексима са сваким запосленим појединачно утврђују ближи услови заштите пословне тајне.

    Трајање обавезе чувања пословне тајне и повреда те обавезе

    Закон о заштити пословне тајне („Сл. гласник РС“, бр. 72/2011) у члану 6. наводи да „заштита пословном тајном траје све док су информације које представљају ту тајну чуване као поверљиве.”

    Послодавци са запосленима уговарају да запослени имају обавезу да пословну тајну чувају током трајања радног односа, као и након престанка радног односа, и то без временског ограничења (заувек).

    С друге стране, многи подржавају становиште да оваква одредба не може да се уговори законито, већ мора да се одреди трајање чувања пословне тајне, односно мора да се инкорпорира позивање (макар и генерално) на неки други пропис који прописује трајање чувања пословне тајне. Заговорници овог становишта сматрају да не може да се уговори да је запослени дужан да заувек чува пословну тајну, већ само док се те информације чувају као поверљиве.

    Тужба због повреде пословне тајне

    У случају повреде пословне тајне, послодавац тужбом може да покрене поступак пред судом против запосленог и да захтева:

    – престанак радњи које могу да доведу до незаконитог прибављања, коришћења или откривања пословне тајне, као и забрану незаконитог прибављања, коришћења или откривања информација које представљају пословну тајну;

    –  спречавање промета, односно одузимање и повлачење из промета, измену или уништавање свих предмета који садрже информације које представљају пословну тајну, ако је те податке могуће посредно или непосредно видети или преносити;

    – накнаду штете, укључујући стварну штету и изгубљену добит, а ако је повреда учињена намерно, послодавац уместо накнаде имовинске штете може да захтева накнаду до троструког износа уобичајене накнаде коју би примио за конкретни облик коришћења предмета заштите да је то коришћење било законито;

    – отказ уговора о раду и

    – објављивање пресуде у јавном гласилу о трошку запосленог.

    Поступак по оваквој тужби је хитан. Тужба због повреде пословне тајне може да се поднесе у року од шест месеци од дана када је послодавац сазнао за повреду и учиниоца, а најкасније у року од три године од дана када је повреда учињена.

    Уговорна казна

    Често се у пракси у уговоре о раду уноси уговорна казна и то је такође прихваћено у судској пракси. Дакле, у случају да запослени прекрши ову клаузулу, активира се уговорена одредба о уговорној казни и, без обзира на то да ли је послодавац заиста претрпео штету или не, има право да од запосленог (или бившег запосленог) потражује накнаду штете у висини уговорне казне. Ако запослени одбије да исплати износ уговорне казне, послодавац ће ипак морати да подигне тужбу против запосленог, али бар неће морати да доказује штету и њену висину, већ само да је дошло до повреде и да је уговорен одређени износ уговорне казне који је запослени дужан да му плати.

    Више о овој теми читајте у тексту О спорним аспектима клаузуле забране конкуренције и заштити пословне тајне у часопису Леге Артис Прописи у пракси.

  • Исплата отпремнине при одласку у пензију

    У пракси се поставило питање да ли постоји обавеза послодавца да запосленом који иде у пензију исплати отпремнину ако је запослени једнострано отказао радни однос, као и питање да ли обавеза исплате отпремнине постоји без обзира о којој врсти пензије је реч.

    У наставку наводимо изводе из пресуде суда и мишљења Министарства за рад поводом ових питања а које можете пронаћи у нашем издању Прописи.нет:

    Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж1. 3280/18 од 17. 7. 2018:

    Запосленом који је поднео захтев за престанак радног односа због остваривања услова за одлазак у пензију, радни однос може престати или споразумно или отказом од стране запосленог, и у оба случаја запослени има право на отпремнину.

    Из образложења:

    На основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, правилном применом материјалног права, насупрот наводима жалбе туженог, правилно је првостепени суд обавезао туженог да тужиљи исплати отпремнину при одласку у старосну пензију са припадајућом затезном каматом, дајући за своју одлуку разлоге које прихвата и овај суд .

    Према становишту Апелационог суда, запосленом који је поднео захтев за престанак радног односа због остваривања услова за одлазак у пензију, радни однос може престати или споразумно или отказом од стране запосленог, док у оба случаја запослени има право на отпремнину.

    Чланом 175. тач. 2. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13) прописано је да радни однос престаје кад запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју.

    Према томе, наведеном законском одредбом прописани су услови у погледу година живота и стажа осигурања чијим испуњењем запосленом престаје радни однос. Запосленом који је поднео захтев за престанак радног односа због остваривања услова за одлазак у пензију, радни однос може престати или споразумно, у складу са чланом 177. Закона о раду или отказом од стране запосленог у складу са чланом 178. истог закона. У оба случаја, с обзиром да је основ престанка радног односа остваривање права на пензију, запослени има права на отпремнину у складу са чланом 119. Закона о раду.

    Имајући у виду да је тужиљи радни однос код туженог престао због остваривања права на пензију, а што произлази из садржине изјаве тужиље и решења РФ ПИО, то су неосновани жалбени наводи туженог да тужиљи радни однос није престао због остваривања права на пензију, већ на основу једностраног раскида – отказа уговора о раду од стране запосленог, те да Закон о раду не предвиђа обавезу послодавца да исплати отпремнину запосленом који отказује уговор о раду.

    Неосновани су и жалбени наводи да тужиља није у законском року из чл. 195. ст. 1 и 2. Закона о раду покренула судски спор против туженог у овој правној ствари, јер се ради о новчаном потраживању тужиље, за које је прописан рок застарелости у трајању од 3 године од настанка обавезе у чл. 196. истог закона, те тамо где је предвиђен рок застарелости, не делује преклузивни рок.

    Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-430/2016-02 од 15. 6. 2016:

    Право на отпремнину при одласку у пензију остварује запослени коме престаје радни однос због испуњења услова, односно остваривања права на пензију, без обзира да ли се ради о старосној, инвалидској или породичној пензији

    Чланом 176. тачка 1) Закона о раду прописано је да запосленом престаје радни однос независно од његове воље и воље послодавца ако је на начин прописан законом утврђено да је код запосленог дошло до губитка радне способности – даном достављања правноснажног решења о утврђивању губитка радне способности.

    Чланом 119. став 1. тачка 1) Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) утврђено је да је послодавац дужан да, у складу са општим актом, исплати запосленом отпремнину при одласку у пензију у висини најмање две просечне зараде.

  • Повреда запосленог на путу од куће до посла: Кад послодавац одговара за штету

    Повреда на раду је увек довољна за остваривање права по основу социјалног осигурања, али не мора увек бити довољна за остваривање права на накнаду штете од стране послодавца.
    Поводом случаја када је запосленог повредио треће лице, у својој одлуци Врховни касациони суд је заузео следећи став:
    Не постоји одговорност послодавца за нематеријалну штету насталу услед телесне повреде коју је запосленом, на путу од посла до куће, нанело треће лице, без обзира да ли се та повреда по прописима о здравственом, пензијском и инвалидском осигурању сматра повредом на раду.

    Из образложења:

    Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био запослен код тужене на пословима …. Тужиоца је приликом повратка са посла кући, напало непознато лице и дрвеним предметом нанело тешке телесне повреде. Услед нанетих повреда тужилац је трпео физичке болове и страх, а његова општа животна активност је умањена за 30%. Поводом штетног догађаја, у којем су тужиоцу нанете тешке телесне повреде, подигнута је оптужница против окривљеног ББ.

    Првостепени суд је из тако утврђеног чињеничног стања, нарочито чињенице да је тужилац повређен на раду коју потврђује сачињени извештај о повреди на раду, извео закључак о постојању одговорности тужене у смислу члана 164. Закона о раду и њеној обавези да тужиоцу надокнади насталу нематеријалну штету ….

    По налажењу Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужене указује да су нижестепени судови у овом спору погрешно применили материјално право.

    Одредбом члана 164. Закона о раду је прописано да ако запослени претрпи повреду на раду или у вези са радом, послодавац је дужан да надокнади штету у складу са законом и општим актом. Исказ „у складу са законом“, употребљен у наведеној одредби, значи у складу са Законом о облигационим односима. Због тога, послодавац одговара по правилима Закона о облигационим односима о одговорности за штету по основу кривице (члан 154. став 1), односно о одговорности за штету од опасне ствари и опасне делатности (чланови 173. и 174).

    Појам повреде на раду дефинисан је у члану 22. Закона о пензијском и инвалидском осигурању…
    Ако повреду на путу од куће до посла или обрнуто, или на службеном путу, изазове треће лице, запослени ће моћи да оствари права по основу здравственог, пензијског и инвалидског осигурања, али не и по основу накнаде штете јер кривица трећег искључује одговорност послодавца.

    У конкретном случају, тужиоца је повредило треће лице па је тим поводом покренут и кривични поступак. Тужена није крива што је треће лице повредило тужиоца, нити је повреда настала од опасне ствари или опасне делатности тужене. Због тога не постоји одговорност тужене за нематеријалну штету насталу услед телесне повреде коју је тужиоцу, на путу од посла до куће, нанело треће лице, без обзира да ли се та повреда по прописима о здравственом, пензијском и инвалидском осигурању сматра повредом на раду. У том контексту је чињеница да је тужена сачинила извештај о повреди на раду, сама по себи, без утицаја на постојање њене одговорности и обавезе да тужиоцу надокнади насталу штету.

    (Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 438/17 од 22. 3. 2017)

    Сентенцу у целости можете прочитати у нашем издању Прописи.нет у делу Судска пракса.

  • Питање законите државине код стицања права својине на непокретности одржајем

    Државина је законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављен силом, преваром или злоупотребом поверења.
    СИТУАЦИЈА КАДА УГОВОР О КУПОПРОДАЈИ НИЈЕ ОВЕРЕН

    У ситуацији када се претендује на стицање права својине путем одржаја и позива на закониту државину стечену писменим уговором о купопродаји непокретности, куће или нпр. пољопривредног земљишта, када је исплаћена купопродајна цена и тужилац као купац ступио у посед предметне непокретности, поставља се питање да ли се ради о законитој државини ако уговор о купопродаји није оверен у суду у време када је судска овера била законом прописани услов и начин за ваљан промет непокретности.

    Ако је, према Закону о промету непокретности важећем у време извршене купопродаје непокретности, уговор о преносу права на непокретности између физичких лица морао да се закључи у писменој форми, а потписи да се овере у суду, тада уговор који није сачињен како је наведено не би производио правно дејство. Уколико уговор није конвалидиран, не ради се о законитој државини подобној за стицање права својине путем одржаја.

    СИТУАЦИЈА КАДА СЕ НЕПОКРЕТНОСТ КОРИСТИ У СВОЈСТВУ ЗАКУПЦА, ПОДСТАНАРА И СЛ.

    У одређеном броју случајева тражено је утврђење права својине путем одржаја од стране лица које је непокретност користило заједно с власником непокретности, најчешће даљим сродником који није законски наследник титулара права својине. У таквој ситуацији не ради се о законитој државини и такво коришћење, односно посед непокретности чак ни протеком законског рока од 20 година не може да води стицању својине.

    Време коришћења непокретности заједно с власником непокретности, а у својству закупца, подстанара, у својству даљег рођака коме је власник непокретности допустио да непокретност заједно с њим користи, као и у својству члана породичног домаћинства власника непокретности, не може да се рачуна у временски рок који води стицању права својине одржајем јер није испуњен ни услов законитости ни услов савесности.

     

    Није законит основ државине ако је посед стечен уговором о закупу, поготово ако је исти привременог карактера.

    О томе говори најновија одлука Апелационог суда у Београду:

    У конкретном случају тужилац је државину на предметним катастарским парцелама стекао по основу уговора о закупу који је у својству закупца закључио са Друштвеним фондом за грађевинско земљиште општине Г., као закуподавцем, дана 9. 12. 1992. године, а којим су му предметне непокретности предате на привремено коришћење на период од десет година. Тужилац није имао закониту државину предметних парцела, дефинисану одредбом члана 72. Закона о основама својинскоправних односа, с обзиром на то да није имао пуноважан правни основ потребан за стицање права својине на земљишту, имајући у виду да уговор о закупу не преставља основ за стицање права својине, већ основ за коришћење спорних парцела. Такође, имајући у виду да је државину тужилац на спорним непокретностима имао по основу закљученог уговора о закупу на основу ког је имао право привременог коришћења спорних парцела, то исти није могао оправдано веровати да спорне непокретности користи и држи као власник, односно да тужилац није могао да не зна да непокретности које држи нису његове, па се државина тужиоца не може сматрати савесном, односно да тужилац није био савесни држалац спорних непокретности – катастарских парцела на којима тражи утврђење права својине путем одржаја, због чега путем одржаја не може да стекне право својине на истима.

    ФИКТИВНИ ПРАВНИ ПОСАО

    У вези са питањем законитости државине као основа за редован одржај поставља се и питање може ли се право својине одржајем стећи на основу фиктивног правног посла. По ставу новије праксе не може јер овако закључен правни посао не води стицању права својине.

    О одржају у судској пракси читајте детаљније тексту Весне Филиповић, судије Апелационог суда у Београду и Драгане Марчетић, судије Вишег суда у Београду, у октобарском броју нашег часописа Леге Артис Прописи у пракси.