У јавности се често могу чути изјаве како у Србији нема дискриминације, будући да се она не препознаје или се према неким њеним облицима испољавања грађани односе крајње равнодушно. Ипак, дискриминација на раду, о којој се тако нерадо говори, постоји и у нашој земљи
Недозвољено, неоправдано и неправедно разликовање појединаца и група у друштву, које их доводи у неравноправан положај у односу на друге, јесте дискриминација. Она представља повреду људских права, социјалне правде и принципа једнакости. Осим тога, она је вид неетичког, али и неморалног понашања. Један од најприсутнијих видова дискриминације код нас јесте дискриминација на раду.
Дискриминација на раду представља недозвољено понашање сваког лица на раду и у вези с радом, при чему за њено постојање није од значаја намера починиоца дискриминације. Прецизније, дискриминација постоји и онда када је учињена без намере. Она може бити резултат стереотипа и предрасуда, а често и незнања. За препознавање и борбу против дискриминације, као изузетно штетне појаве за појединца и организацију, потребно је знање и развијање свести о значају елиминисања дискриминаторског понашања, а то је процес у који треба уложити доста труда.
Када говоримо о дискриминацији која је у вези с радним односима, ту имамо у виду дискриминацију при запошљавању и ону која је у вези са самим радом. У случају запошљавања могуће је да се лицу онемогућава заснивање радог односа или другог облика радног ангажовања без радног односа, иако оно испуњава све услове за запошљавање и, у поређењу с другима, има чак и боље квалификације за тај посао. Дискриминација на раду и у вези с радом доводи се у везу с бројним правима из радног односа. Наиме, запосленом се у случају дискриминације ускраћује неко право у целини или делимично, односно лице се неоправдано доводи у неповољнији положај у односу на друге запослене. Дискриминатори на раду могу бити послодавац, али и други запослени.
Често се могу чути изјаве како дискриминација не постоји у Србији, будући да се она не препознаје или се према неким њеним облицима испољавања грађани односе крајње равнодушно, као према нечему што је уобичајено или што представља део већ успостављене праксе на нашим просторима. Ипак, дискриминација на раду о којој се нерадо говори, постоји и у нашој земљи.
Да бисмо што боље разумели шта све може да буде дискриминација на раду, наводимо неколико примера из праксе:
– послодавац даје отказ уговора о раду запосленом након што је сазнао да је он ромске националности;
– жени се пре одласка на породиљско одсуство уручује отказ уговора о раду;
– трудница се распоређује на лошије плаћене послове који не одговарају њеном степену образовања у циљу дестимулисања да остане код тог послодавца (ово је, наравно, порука и за остале запослене који желе да планирају породицу);
– у уговор о раду убацује се клаузула о планирању породице – запослена се унапред одриче права по основу трудноће, порођаја, материнства, односно ограничава јој се могућност да у неком будућем периоду затрудни;
– у конкурсу објављеном за рад у трафици послодавац тражи особу млађу од 30 година, за рад у кафићу наводи да је потребна девојка, истиче да се на конкурс не могу јавити лица старија од 45 година;
– запосленом који је члан синдиката уручује се отказ уговора о раду – што значи да се остваривање права из радног односа условљава послушношћу, односно спречавањем слободе удруживања и деловања синдикалних организација.
Синдикати у Србији могли би да имају знатно активнију улогу у заштити права запослених која су угрожена или повређена. Осим тога, они могу имати велику улогу и утицај на сузбијање дискриминације. Наступ синдиката против послодавца, свакако, не лишава запосленог могућности и права да се заштити и пред судом, као и да надокнади претрпљену штету. Преко синдиката он може добити правну помоћ и друге врсте подршке у судском поступку.
У пракси се однос између послодавца и запосленог, нажалост, посматра као приватни однос у којем не постоји улога државе која би поставила одређена правила према којима се остварује и штити право на рад, а у вези с тим, и права запослених. Па, се тако запошљавање и рад најчешће доживљавају као односи две неједнаке стране, од којих једна поставља правила – послодавац, а друга је дужна да их поштује – кандидат за посао.
И сама свест лица која су у потрази за послом често је таква да су они задовољни оним што им пружа послодавац, превиђајући да им закони гарантују већа права и више привилегија од оних који им се заиста и нуде. И баш то и јесте кључна чињеница која отвара пут послодавцима да злоупотребе положај и врше дискриминацију.
[signoff]
Примери дискриминације на раду јесу многобројни:
- неоправдано неисплаћивање зараде или накнаде зараде;
- исплаћивање ниже зараде од оне коју остварују други запослени на истим пословима; – онемогућавање напредовања или стручног усавршавања;
- незаконит отказ уговора о раду и др.
[/signoff]