Добровољно измирење потраживања у току извршног поступка

Питање добровољног измирења престације од стране извршног дужника након покретања поступка извршења, у пракси је веома  значајно, а нарочито онда када се у позицији извршног дужника нађу правно неука лица, али и правна лица која се нису сусретала са том процесном улогом.

Извршни поступак по својој природи представља законом уређен правни поступак који воде судови и јавни извршитељи по предлогу странака или по службеној дужности и најчешће је уређен императивним законским нормама. Извршни поступак није сам себи циљ, већ представља наставак неког претходно вођеног правног поступка или раније успостављеног правног односа из ког је проистекао кондемнаторни захтев једне стране према другој. Циљ извршног поступка је реализација тог кондемнаторног захтева о којем је претходно одлучено у одговарајућем правном поступку (судском или вансудском) или пак о постојању и садржини тог захтева постоји исправа којом се он доказује (нпр. рачун – отпремница, меница и др.). Како је вођење неког претходног поступка или постојање правног односа међу странкама неопходно да би се покренуо извршни поступак у којем ће се реализовати претходно постојећи кондемнаторни захтев, то је јасно да до испуњења тог захтева није могло доћи добровољно, већ је у оквиру извршног поступка неопходно предузети одређене, законом прописане, мере којима ће се издејствовати његово испуњење. Из наведеног произлази дефиниција извршног поступка или поступка извршења као поступка у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања једне стране (извршни поверилац), заснована на извршним и веродостојним исправама, на штету имовине друге стране (извршни дужник) против које су наведене исправе и усмерене.

Из претходног је јасно да извршни поступак представља поступак који се води онда када извршни дужник не жели да, у за то остављеном року, добровољно приступи намирењу потраживања извршног повериоца, иако је о том потраживању правноснажно или коначно одлучено у неком судском или управном поступку или је пак о њему сачињена нека веродостојна исправа. Самим тим, извршни поступак је тај који се са својим арсеналом правних средстава намеће као алтернатива недостатку добре воље извршног дужника за добровољно измирење обавезе и заправо представља поступак принудног намирења.

Имајући у виду да представља врсту правног поступка који у највећој мери тангира имовину извршног дужника, на први мах би се могло помислити да у извршном поступку владају искључиво императивне одредбе усмерене против извршног дужника, те да након његовог покретања извршни дужник остаје без могућности да добровољно измири дуговање, већ се мора препустити милости и немилости одредби које уређују поступак принудног извршења. Наравно, ово није случај у стварности и наравно да извршном дужнику и даље стоји на располагању могућност да се предомисли и да добровољно изврши своју утврђену обавезу, чак и након што је против њега отпочео поступак принудног извршења.

Као што је већ речено, извршном поступку је претходио одређени правни однос о којем је одлученој у некој другој врсти судског или вансудског поступка или је пак у вези са тим правним односом настала одговарајућа веродостојна исправа, али у сваком случају постоји претпоставка да је извршни дужник морао бити упознат са постојањем тог правног посла и из истог настале обавезе. У сваком случају, извршни дужник је у одређеном периоду имао остављену могућност да добровољно измири дуговање (парициони рок). Уколико дужник поступи у складу са утврђеном обавезом и измири је у остављеном року, то представља редовни след ствари и тада, наравно, нема потребе за покретањем извршног поступка, односно поступка принудног извршења.

У случају да дужник не измири добровољно своју обавезу и против њега буде покренут поступак принудног извршења, он тада постаје извршни дужник са процесним овлашћењима и могућностима које прописује Закон о извршењу и обезбеђењу. Дужник и даље има могућност да добровољно измири своју обавезу, с тим што сада то чини у својству извршног дужника, из чега проистичу и његове обавезе да, поред раније постојећег дуговања, измири и трошкове који настану покретањем извршног поступка, затим да о добровољном испуњењу обавезе обавести и водитеље поступка извршења (суд или јавни извршитељ), као и да трпи друге консеквенце свог непоступања у париционом року.

Како је Законом о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015 и 106/2016) уређено да се извршни поступак дели на фазу одређивања извршења и фазу спровођења извршења, које се воде пред судом и јавним извршитељем, то ни тренутак у којем ће се извршни дужник одлучити за добровољно намирење у току извршног поступка, није без значаја. Међутим, како је поступак спровођења извршења поверен јавним извршитељима, то је у пракси најчешћи случај да извршни дужник приступа добровољном измирењу дуга у фази коју води јавни извршитељ.

Као и код других правних поступака, и након покретања извршног поступка настају нови трошкови везани за тај поступак, па се самим тим поставља и питање на чији терет они падају. Међутим, имајући у виду да је извршни дужник тај услед чијег непоступања је уопште и дошло до покретања извршног поступка, у пракси је најчешћа ситуација да управо он сноси и све трошкове извршног поступка. С тим у вези од значаја је и питање када се извршни поступак сматра покренутим, с обзиром на то да од тог тренутка настају и трошкови његовог вођења. Закон о извршењу и обезбеђењу прописује да се извршни поступак покреће тако што извршни поверилац подноси предлог за извршење на основу извршне или веродостојне исправе, а по службеној дужности покреће се само ако је законом одређено. Дакле, од тренутка када извршни поверилац поднесе предлог за извршење, сматра се да је извршни поступак покренут и од тог тренутка настају трошкови одређивања извршења, а касније и трошкови спровођења извршења. Да се чекање односно непоступање у париционом року извршном дужнику не исплати – јасно је ако се зна шта све може представљати трошкове извршног поступка. Иако ове трошкове најчешће унапред плаћа (предујмљује) извршни поверилац, они касније углавном падају на терет извршног дужника. Тако трошкове извршног поступка представљају судске таксе за доношење решења о извршењу, предујмљивање трошкова покретања поступка и награде за вођење поступка пред јавним извршитељем, трошкови слања писмена, добијања података о дужниковој имовини, трошкови спровођења извршних радњи на терену и др.

С обзиром на то да у извршном поступку влада начело хитности и ефикасности, извршни дужник нема простора за одлагање уколико жели да приступи добровољном измирењу своје обавезе након што је покренут извршни поступак. Како је старање о наплати предметног потраживања сада постало брига онога ко води поступак извршења (јавни извршитељ), то ситуација налаже да добровољно измирење обавезе извршни дужник реализује уз знање јавног извршитеља. Управо из тог разлога постоје наменски рачуни јавних извршитеља као посебна врста банковних рачуна које јавни извршитељи, као носиоци јавних овлашћења, морају да имају отворене, како би се на те рачуне уплаћивала средства добијена у извршном поступку, било да се ради о принудно наплаћеним средствима, било о средствима које извршни дужник добровољно пренесе на рачун јавног извршитеља након што је против њега покренут извршни поступак. Преносом средстава на овај начин извршни дужник се ослобађа своје обавезе у целости или делимично, не ризикујући притом да извршни поверилац „прећути” да су му средства пренета, чиме би се створио ризик да се исти дуг од извршног дужника наплати два пута – добровољно и принудно.

Иако је то у пракси најчешћи случај, овај начин добровољног измирења не односи се само на новчана потраживања извршног повериоца према извршном дужнику, већ се може применити и на она неновчана потраживања, при чему се, наравно, она не измирују преко наменских рачуна јавног извршитеља, већ уз његово учешће у том поступку.

Међутим, иако је обавештавање и учешће јавног извршитеља приликом добровољног измирења обавезе у току самог извршног поступка веома пожељно, оно за извршног дужника није и обавезно. Он свакако може одлучити да своју престацију изврши директно извршном повериоцу, па чак са њим у сваком тренутку може закључити поравнање или, теоријски, добити опрост дуга. Све ово из разлога што извршни дужник, наравно, не дугује суду или јавном извршитељу, већ његово дуговање постоји према извршном повериоцу и заснива се на оном правном односу који је између њих постојао пре покретања извршног поступка и због којег је извршни поступак заправо и покренут. Међутим, како извршни дужник није блaгoвремено испунио своје дуговање, логично је да сноси одређене правне консеквенце због кашњења, а оне се огледају пре свега у увећању иницијалног износа дуга. Новчани дуг се тако, услед кашњења у измиривању, увећава пре свега за законску камату, а у одређеним случајевима може постојати и уговорена камата, а затим, уколико је пре извршног поступка вођен парнични или неки други поступак, извршни дужник може дуговати и трошкове тог поступка. Поред тога, уколико се ради о дуговању по основу комерцијалних трансакција, на терет дужника може бити преваљена накнада за кашњење у испуњавању новчане обавезе у складу са одредбама Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама. На крају, на терет извршног дужника, поред свега наведеног, могу пасти и трошкови извршног поступка, како је у претходном делу текста већ поменуто. Сва наведена дуговања извршни дужник може измирити директно извршном повериоцу, који је у том случају дужан да о тренутку и износу измирења обавести суд, односно јавног извршитеља. Међутим, поставља се питање ког дела своје обавезе ће се дужник ослободити у случају делимичног измирења дуга, односно како ће извршни поверилац урачунати дужникове уплате. Иако се у пракси неретко дешава да извршни повериоци различито обрачунавају делимична измирења дуга, требало би да ова ситуација буде недвосмислена и да се овакве отплате дуга обрачунавају у складу са одредбама Закона о облигационим односима којима се прописује да се, ако дужник, поред главнице, дугује и камате и трошкове, урачунавање врши тако што се прво отплаћују трошкови, затим камате и најзад главница. Ове законске одредбе итекако имају практичан значај јер за извршног дужника може бити од важности да ли је својим делимичним измирењем дуга отпочео са отплатом главнице или је исплатио само трошкове и затезну камату која може наставити да се увећава све док се не отпочне се отплатом главнице дуга. Из свега наведеног јасно је да није сасвим свеједно да ли ће дужник своју обавезу измирити пре или након покретања извршног поступка, нити је свеједно да ли ће је након покретања извршног поступка измирити директно извршном повериоцу или ће то учинити преко суда, односно јавног извршитеља.

Проблем начина урачунавања делимичних уплата извршног дужника знатно мање је изражен уколико се уплата врши преко наменског рачуна јавног извршитеља, јер тада јавни извршитељ који води поступак, тачно зна када је и у којој мери извршни дужник измирио своје дуговање, па готово да не постоји ризик да исти дуг који је извршни дужник добровољно измирио, од њега буде наплаћен и принудно.

Претходно је већ наглашено да, иако на први поглед може деловати да је одредбама којима се уређује извршни поступак уређено само принудно извршење, а да добровољно извршење од стране извршног дужника није регулисано, то није сасвим тако. Напротив, Закон о извршењу и обезбеђењу у одређеној мери чак и промовише добровољно или мирно решавање предмета поступка и то чини у знатнијој мери него што је био случај са претходно важећим законским текстом. Тако ЗИО прописује да је јавни извршитељ дужан да посредује између странака ради споразумног намирења извршног повериоца. Поред наведеног, ЗИО доста исцрпно уређује институт одлагања извршења, прописујући да до њега може доћи како на захтев извршног повериоца и извршног дужника појединачно, тако и по њиховом споразуму за одлагање, али и на захтев треће стране. Иако циљ института одлагања извршења није да извршни дужник „купи” додатно време, већ да се спречи евентуално наступање штете, до које би могло доћи ако се већ започето извршење не одложи, њиме се свакако промовише и могућност извршног дужника да и након покретања поступка принудног извршења добровољно измири свој дуг према извршном повериоцу.

Међутим, поставља се питање шта се дешава ако извршни дужник након покретања извршног поступка измири свој дуг повериоцу у целости, а о томе не буду благовремено обавештени суд, односно јавни извршитељ, услед чега дође и до принудног извршења истог дуга на имовини извршног дужника. У том случају би извршни дужник био незаконито оштећен, а на рачун његове имовине незаконито би се увећала имовина извршног повериоца. Како извршни дужник нема извршну нити веродостојну исправу против извршног повериоца, он тај више наплаћени износ дуга не може вратити покретањем новог извршног поступка против извршног повериоца, а покретање парничног поступка било би нефер и несразмерно компликовано решење ове ситуације. Из тог разлога Закон уређује правни поступак противизвршења. Поступак противизвршења представља једну врсту акцесорног извршног поступка који је везан за претходно вођени извршни поступак који је окончан и не може да се води без њега, самостално. У поступку противизвршења учествују исте странке као и у окончаном извршном поступку, само што оне сада имају обрнуте процесне улоге. Поступак противизвршења покреће се подношењем предлога за противизвршење којим извршни дужник тражи да суд донесе решење којим обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем у року од осам дана и одређује му средство и предлог извршења ако не врати што је примио у року. Дакле, поступак противизвршења представља један корективни правни поступак којим се исправља неправилност која је настала претходно окончаним извршним поступком у којем је извршни поверилац неосновано примио више од оног што је било његово потраживање, а све на штету извршног дужника.

Као један од пет разлога за покретање поступка противизвршења, Закон о извршењу и обезбеђењу изричито наводи и то да се у случају да је у току извршног поступка извршни дужник добровољно намирио потраживање извршног повериоца мимо суда тако да је извршни поверилац двоструко намирен, предлог за противизвршење може поднети у року од 30 дана од окончања извршног поступка.

Сходно одредбама којима је уређен извршни поступак, у решењу о усвајању предлога за противизвршење суд обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем у року од осам дана и одређује средство и предлог извршења ако извршни поверилац не врати што је примио у року. У свему осталом поступак извршења углавном користи правила „уобичајеног” извршног поступка, што је и логично јер представља поступак принудне наплате против извршног повериоца.

Из свега наведеног јасно се види да, иако у природи представља поступак принудне наплате, извршни поступак није просто егзекутивни поступак којим се безусловно намирује потраживање извршног повериоца, већ представља законом уређен поступак у којем и даље постоји могућност извршног дужника да добровољно измири своју престацију све док она не буде намирена принудним путем. Без обзира на то што питање добровољног измирења престације од стране извршног дужника након покретања поступка извршења, не представља нарочито компликовано правно питање, оно је у пракси значајно, нарочито онда када се у позицији извршног дужника нађу правно неука лица, али и правна лица која се нису сусретала са том процесном улогом. Када су у питању ови извршни дужници, неретко се дешава да до самог уручивања решења о извршењу нису знали за постојање дуга, што је нарочито случај када су у питању дуговања која постоје по веродостојним исправама. У том случају је сасвим оправдано да извршни дужник добије још једну шансу и да престацију коначно добровољно измири у току већ покренутог извршног поступка.