У тренутку оснивања друштва није лако предвидети како ће друштво стварно пословати и колики ће му капитал заиста бити потребан. У том смислу, додатне уплате обезбеђују праву меру капитализације друштва. Сличан ефекат може се постићи и по основу зајма које члан друштва даје друштву. Ипак, треба имати на уму да су у питању потпуно различити правни односи између друштва и његових чланова, за које важе и посебна правила
У друштву с ограниченом одговорношћу, као друштву са сложеном правном структуром, јавља се специфичан институт додатних уплата, као облик додатног, спољног финансирања друштва од његових чланова. Када су предвиђене уговором о оснивању или општом одлуком скупштине друштва, додатне уплате представљају новчане износе које чланови друштва уносе у имовину друштва преко вредности својих улога. Додатне уплате не улазе у основни капитал друштва, нити повећавају улог, односно удео члана, а могу накнадно бити враћене члановима који су их унели.
Да би друштво од својих чланова могло да захтева додатне уплате, неопходно је да се за то испуне одређене правне претпоставке.
Прва од њих је да се додатне уплате предвиде у уговору о оснивању (оснивачком акту) друштва или у општој одлуци скупштине друштва.
Друга претпоставка је да је скупштина друштва, као надлежни орган донела пуноважну појединачну одлуку о додатним уплатама.
Трећа је претпоставка да је захтев друштва за додатну уплату јасно одређен по висини и року.
Коначно, потребно је и да је захтев упућен члановима друштва, и то од надлежног органа.
Кад су све четири правне претпоставке испуњене, друштво има право да од сваког члана захтева додатну уплату. То право има карактер потраживања и може се, по потреби, реализовати и принудним путем.
С друге стране, члан друштва или с њим повезано лице може дати зајам у свако доба. Релевантне законске одредбе не условљавају да зајам мора бити у новцу, како то иначе чине законске одредбе које се односе на додатне уплате. Стога је зајам могућ и давањем других заменљивих ствари. Зајам представља релативно једноставан механизам финансирања друштва. Потребно је само сачинити и уговором дефинисати услове зајма. Уговор о зајму закључен између друштва и његовог члана носи корпоративне, пореске и девизне импликације, о којима ће бити више речи на одговарајућем месту у овом тексту.
ДОДАТНЕ УПЛАТЕ
Додатне уплате чланова друштва с ограниченом одговорношћу имају значајно место у праву привредних друштава. Као извор сигурног додатног финансирања друштва, додатне уплате представљају неку врсту стендбај-капитала који се, зависно од потреба и околности, може, али не мора користити. Кад се томе дода чињеница да се додатне уплате, по правилу, враћају члановима друштва, онда када та средства друштву више нису неопходна, јасно се види да је то у суштини најповољнији облик спољног финансирања друштва. На основу њега друштво стиче додатна средства у тренутку када су му потребна, без повећања основног капитала, тј. без трајног везивања додатног новца чланова друштва и без трајног повећања билансне пасиве друштва.
У питању је специфичан институт који се на уговорној основи може успоставити и код друштава лица, али је он своју пуну афирмацију и реални смисао нашао тек код друштва с ограниченом одговорношћу.
Додатне уплате се најједноставније могу дефинисати као новчани износи које чланови друштва с ограниченом одговорношћу уносе у друштво на основу посебне одлуке скупштине друштва, а у складу са уговором о његовом оснивању. Додатне уплате су, дакле, увек новчаног карактера. Утврђивање обавезе на име додатних уплата у стварима и правима није могуће, јер би се то противило самој природи овог института.
Институт додатних уплата представља значајну специфичност права друштава с ограниченом одговорношћу. У друштвима лица чланови могу уговорити најразличитије обавезе према друштву, па и накнадне, додатне уплате. С друге стране, додатне уплате не постоје код акционарског друштва, које представља типично друштво капитала. Код друштва с ограниченом одговорношћу, напротив, захваљујући присутности одређених персоналних карактеристика, овакав институт је не само могућ већ и познат и признат у правима многих земаља.
Начин утврђивања обавезе додатне уплате
Према Закону о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/2011, 99/2011 и 83/2014, у даљем тексту: Закон) додатне уплате представљају начин финансирања друштва с ограниченом одговорношћу од чланова друштва.
Повећање основног капитала релативно је једноставан и ефикасан механизам финансирања друштва. Неповољна страна овог начина финансирања огледа се у чињеници да чланови друштва свој улог не могу да повлаче. Управо у томе се и огледа предност додатних уплата, као треће опције финансирања друштва од чланова – уз повећање капитала и зајам. Претходним Законом о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 125/2004, у даљем тексту: претходни Закон) био је предвиђен институт додатних улога, с тим да сâм по себи он није био довољно јасан. Најпре терминолошки, јер израз „додатни улози” имплицира да је реч о улозима оснивача којима се повећава основни капитал. У сваком случају, досадашња пракса је отклонила те недоумице, па се институт додатних уплата заправо врло интензивно примењивао и био је омиљено средство брзог и ефикасног финансирања друштва.
Пре свега, напомињемо да је и до сада постојала посебна шифра плаћања, па није било сметњи да се и технички изврше додатне уплате, али и њихово враћање члановима. На крају, као прилог тези да додатни улози (предвиђени претходним Законом) нису у потпуности одговарали институту додатних уплата јесте и одредба члана 590. Закона која предвиђа да уколико оснивачким актом друштва није другачије одређено, додатни улози у постојећим друштвима уговорени или уплаћени до дана ступања на снагу Закона сматрају се зајмом и на те улоге ће се примењивати одредбе Закона које уређују зајам друштву.
Додатне уплате су привлачне и у пракси широко примењиване из простог разлога што је процедура њихове уплате и враћања била прилично једноставна. Наиме, у том случају чланови друштва доносе одлуку о додатним уплатама, уплаћују новац на рачун друштва и ти износи се враћају слободно, уз поштовање одредаба о ограничењима плаћања.
Законом је, најпре, отклоњена свака дилема да ли су додатне уплате дозвољене и могуће. Даље, јасно је одређено да додатне уплате могу бити само у новцу, те да не повећавају основни капитал друштва. Основ за додатне уплате може да буде оснивачки акт или одлука скупштине друштва којом би се предвидела обавеза чланова друштва да поред уплате основног капитала изврше и додатне уплате сразмерно или несразмерно висини свог удела.
Уколико одлуку о обавези додатних уплата доноси скупштина друштва, онда се таква одлука доноси једногласно. Оснивачким актом може се предвидети и мања већина (не мања од обичне већине од укупног броја гласова чланова друштва), али се тада обавеза додатних уплата односи само на оне чланове који су гласали за такву одлуку. На крају, у погледу износа, оснивачким актом или одлуком скупштине може се одредити максималан износ додатних уплата. У таквим случајевима потребно је накнадно донети и посебну одлуку скупштине којом ће се прецизирати тачан износ додатних уплата (у оквиру напред поменутог максимума). Управо због тога Законом је овде прописана мања већина потребна за доношење одлуке (обична већина гласова свих чланова друштва), али је оснивачким актом могуће одредити и већу већину потребну за доношење овакве одлуке.
Када је реч о рачуноводственом евидентирању додатних уплата, у зависности од одлуке скупштине друштва и њихове намене, такво евидентирање треба извршити у корист (укупног) капитала или обавеза према члановима друштва.
На овом месту представљамо извод из мишљења Министарства финансија, бр. 140/16/401-00-1094/12 од 20. 7. 2012:
„Додатне уплате чланова друштва са ограниченом одговорношћу уређене су одредбама чл. 178–180. Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/2011 и 99/2011 – даље: Закон).
Чланом 178. ст. 1. Закона, прописано је да се оснивачким актом или одлуком скупштине може утврдити обавеза чланова друштва да, поред уплате уписаног основног капитала, изврше додатне уплате друштву, а ст. 2. истог члана прописано је да се додатним уплатама не повећава основни капитал друштва, као и да додатне уплате могу бити само у новцу.
Према одредбама члана 180. Закона, у погледу враћања додатних уплата, прописана су следећа правила:
– додатне уплате могу се вратити члановима друштва само ако нису неопходне за покриће губитака друштва или за измирење поверилаца;
– додатне уплате се не могу вратити члану друштва пре уплате, односно уноса целокупног уписаног улога у друштво;
– враћање додатних уплата члановима друштва врши се сходном применом одредаба овог закона о смањењу основног капитала друштва;
– у случају стечаја друштва, потраживање члана друштва по основу додатних уплата намирује се тек након пуног намирења стечајних поверилаца друштва с припадајућим каматама.
Имајући у виду наведене одредбе Закона, према којима додатне уплате немају карактер основног капитала друштва, као и да евентуално враћање додатних уплата зависи од конкретних околности (да ли су потребне за покриће губитка или намирење поверилаца друштва), рачуноводствено евидентирање треба спровести на један од следећих начина:
– уколико није извесно да ће додатне уплате бити враћене члановима друштва, односно не постоји одлука о моменту враћања додатних уплата, што значи да не постоји садашња обавеза у смислу Оквира за састављање и презентацију финансијских извештаја, додатне уплате треба евидентирати у оквиру класе 3 – Капитал; с обзиром на то да Правилником о Контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за привредна друштва, задруге, друга правна лица и предузетнике („Сл. гласник РС”, бр. 114/2006, 119/2008, 9/2009, 4/2010 и 3/2011 – даље: Правилник о Контном оквиру), није предвиђен посебан рачун за евидентирање додатних уплата чланова друштва, евидентирање треба извршити у корист рачуна 322 – Статутарне и друге резерве. Наиме, према члану 24. ст. 5. Правилника о Контном оквиру, на рачуну 322 исказују се резерве које се формирају у складу са општим и другим актом правног лица;
– уколико се додатне уплате врше с циљем покрића губитка друштва, у складу са одлуком скупштине друштва и чланом 180. ст. 1. Закона, губитак се може непосредно покрити у корист рачуна 350 – Губитак ранијих година, на терет рачуна 241 – Текући (пословни) рачуни или 244 – Девизни рачун (у случају уплата чланова из иностранства у складу са законом);
– уколико је одлуком скупштине друштва утврђена обавеза друштва да изврши повраћај додатних уплата и испуњени су услови за признавање садашње обавезе у смислу Оквира за састављање и презентацију финансијских извештаја, рачуноводствено евидентирање додатних уплата врши се у корист рачуна 469 – Остале обавезе, на терет рачуна 241 – Текући (пословни) рачуни или на терет рачуна 322 – Статутарне и друге резерве (уколико је одлука о повраћају донета након претходног евидентирања додатних уплата у корист рачуна 322).
Према томе, рачуноводствено евидентирање додатних уплата треба извршити у корист (укупног) капитала или обавеза према члановима друштва, у зависности од одлуке скупштине друштва и њихове намене у складу са Законом.”
Последице неизвршења обавезе додатне уплате
Занимљиво је напоменути да је Законом прописана појачана одговорност чланова у погледу непоштовања обавезе додатних уплата.
Основно је правило да члан друштва одговара друштву за извршење обавезе додатне уплате на начин на који одговара за уплату уписаног основног капитала. Ова одговорност, у крајњој линији, може да доведе до искључења члана друштва, па су последице свакако озбиљне. Чак и уколико члан друштва пренесе удео на треће лице, са стицаоцем остаје солидарно одговоран за извршење додатних уплата и то у року од три године од дана регистрације новог члана друштва.
Члан друштва може се ослободити обавезе додатне уплате ако у року од 30 дана од дана доспелости те обавезе овласти друштво да прода његов удео у поступку јавног надметања или на други начин. Ово је право које припада само оним члановима који су у целости уплатили, односно унели свој улог. У зависности од исхода те продаје, члан друштва (заправо бивши члан) може остати одговоран да уплати разлику до износа његове обавезе додатне уплате уколико остварена цена није довољна.
Уколико члан друштва не овласти друштво да изврши продају његовог удела или ако његов удео не буде продат у року од две године од дана доспећа обавезе додатне уплате, скупштина може у року од 180 дана од дана истека прописаног, односно одређеног или уговореног рока, донети одлуку о искључењу тог члана из друштва без права на накнаду вредности његовог удела. И у случају искључења, међутим, искључени члан друштва према друштву остаје у обавези на додатну уплату.
Посматрајући напред описане одредбе Закона одмах се примећују две битне тенденције:
– додатне уплате прописане оснивачким актом или одлуком скупштине стварају обавезу чланова према друштву;
– појачана је одговорност чланова, и та одговорност је и материјална (обавеза да се изврши додатна уплата плаћањем или продајом) и статусна (могућност искључења члана); при томе једна одговорност не искључује другу, па ће тако и искључени члан друштва остати одговоран за обавезу додатних уплата.
Закључак је да су Законом предвиђене врло озбиљне последице и појачана одговорност чланова, уколико су се определили за додатне уплате као начин финансирања. На овај начин послата је порука да је додатна уплата могућ и дозвољен правни посао, али и да се једном преузета обавеза према друштву мора извршити, с тим да се и код њиховог враћања морају поштовати посебна правила предвиђена Законом.
Враћање додатних уплата
Законом су прописана и посебна правила у вези с враћањем додатних уплата. У том контексту, разликује се враћање у редовном поступку и враћање додатних уплата у поступку стечаја.
У редовном поступку, додатне уплате ће се вратити члановима једино уколико нису неопходне за покриће губитака друштва или за намирење поверилаца. То значи да се, најпре, мора утврдити да ли друштво има губитке, као и то да ли је донело одлуку о покрићу тих губитака. Након тога треба утврдити стање постојећих обавеза друштва и уколико друштво има довољно средстава да намири потраживања свих поверилаца, из преосталог износа могу се вратити додатне уплате члановима.
Поред овог ограничења, додатне уплате се не могу вратити члановима пре него што су уплатили, односно унели свој уписани улог у основни капитал друштва.
Враћање додатних уплата врши се сходном применом правила Закона о смањењу основног капитала. Конкретно, то значи да ће се приликом враћања додатних уплата испоштовати процедура заштите поверилаца. У првом кораку то обухвата доношење и објављивање одлуке о враћању додатних уплата на интернет страници Регистра привредних субјеката Агенције за привредне регистре у трајању од три месеца. У ова три месеца евентуални повериоци пријављују своја потраживања и она се намирују или обезбеђују или оспоравају.
Дакле, за разлику од поступка за регистрацију смањења основног (регистрованог) капитала друштва, где постоји тзв. други корак, у случају додатних уплата, које никад нису претворене у капитал, Регистратор након три месеца не може донети никакво решење о смањењу додатних уплата или каквој другој регистрацији, будући да се додатне уплате не региструју, па никаква измена у регистрованим подацима и не настаје.
Под овим околностима, Регистратор може само издати потврду да је Одлука о враћању додатних уплата била регистрована и објављена на интернет страни Регистра привредних субјеката у трајању од три месеца, а ово се може утврдити и претрагом интернет стране Агенције за привредне регистре.
Сматрамо да је одредбом о враћању додатних уплата у редовној процедури законодавац увео врло строга ограничења која ће у пракси вероватно довести до тога да се овај институт више не користи у толикој мери. Наиме, основна предност додатних уплата била је управо могућност ефикасне уплате и враћања тих уплата. У погледу самих уплата, видели смо да постоји релативно једноставна процедура. Код поступка враћања, међутим, процедура је знатно сложенија. Прописујући сходну примену одредаба о смањењу основног капитала, законодавац је у великој мери усложио процедуру, јер процедура смањења капитала троши време и предвиђа предузимање неколико радњи. Све ово ће, по нашем мишљењу, дестимулисати чланове да се одлучују за овај механизам финансирања друштва, па додатне уплате неће више бити толико присутне у пракси.
Када је реч о враћању додатних уплата у поступку стечаја друштва, прописано је да се додатне уплате враћају тек након намирења стечајних поверилаца. Стечајни поступак подразумева прикупљање имовине стечајног дужника и расподелу те имовине (стечајне масе) у складу с решењем о деоби коју доноси суд. Даље, стечајна маса се дели према редоследу намирења, односно према исплатним редовима. Додатне уплате спадају у трећи исплатни ред и враћају се тек након намирења свих поверилаца из тог исплатног реда. Све ово додатно доприноси констатацији да је враћање додатних уплата постало изузетно сложено и захтевно, тако да додатне уплате нису више онако ефикасан начин финансирања као што је то до сада био случај.
ЗАЈАМ
Зајам између привредних друштава је уговор у привреди, па се по Закону о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – Одлука УСЈ и 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и „Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља) сматра да дужник дугује камату, што отвара одређена пореска питања, попут остваривања прихода и опорезивања камата.
Неповољна страна овог начина финансирања огледа се у чињеници:
– да зајам као уговор између члана и друштва може да буде предмет посебног одобрења;
– код зајмова између повезаних лица, у смислу Закона о порезу на добит правних лица („Сл. гласник РС”, бр. 25/2001, 80/2002, 80/2002, 43/2003, 84/2004, 18/2010, 101/2011, 119/2012, 47/2013, 108/2013 и 68/2014, у даљем тексту: ЗПДПЛ) потребно је да се поштују правила о трансферним ценама и правила о утањеној капитализацији.
Уколико је реч о прекограничним зајмовима (дакле, када је члан друштва као зајмодавац страно правно лице) они се региструју код Народне банке Србије (у даљем тексту: НБС) и враћају се тек после одређеног времена и одређеном динамиком.
Дакле, код зајма постоје многе околности предвиђене и пореским и девизним прописима о којима треба водити рачуна и које, у крајњој линији, ову опцију чине мање атрактивном.
Пореске импликације давања зајма друштву од члана или с њим повезаног лица
Према одредби члана 62. ЗПДПЛ-а (Камата „ван дохвата руке” и спречавање утањене капитализације) код дуга према повериоцу са статусом повезаног лица из члана 59. ЗПДПЛ-а, пореском обвезнику, изузев банци и привредном друштву које обавља делатност финансијског лизинга у складу с прописима који уређују финансијски лизинг, признаје се као расход у пореском билансу износ камате и припадајућих трошкова на зајам, односно кредит до висине четвороструке вредности обвезниковог сопственог капитала. За банке и даваоце финансијског лизинга лимит је десетоструки износ обвезниковог сопственог капитала.
Сопствени капитал, у смислу ЗПДПЛ-а, једнак је разлици између активе на основу које обвезник остварује приход и с њом повезаних дугова, с тим што су и актива и дугови упросечени за стање на дан 1. јануара и 31. децембра текуће године.
На овом месту вреди напоменути да не постоји обавеза исказивања камате ван дохвата руке у случају кад порески обвезник капитализује трошкове позајмљивања – камате. У том смислу наводимо извод из мишљења Министарства финансија, бр. 430-07-00153/2011-04 од 8. 2. 2012:
„Када обвезник, приликом изградње пословног објекта средствима зајма добијеним од свог повезаног лица, камату по основу тог зајма, под условима прописаним МРС 23, приписује набавној вредности предметног објекта, у том случају, не примењују се одредбе члана 62. Закона, односно члана 6. Правилника о садржају пореског биланса (које се односе на начин ограничења признавања расхода у пореском билансу обвезника по основу камате код дуга према повезаном лицу), имајући у виду да обвезник, по основу предметне камате (а сагласно прописима о рачуноводству и ревизији и МРС 23), није исказао расход у својим пословним књигама.
Са становишта Закона о порезу на добит правних лица („Сл. гласник РС”, бр. 25/2001, 80/2002, 80/2002 – др. закон, 43/2003, 84/2004, 18/2010 и 101/2011 – даље: Закон), начин утврђивања „камате ван дохвата руке” (и спречавање утањене капитализације) прописан је одредбом члана 62. Закона. Наиме, у смислу те одредбе, код дуга према повериоцу са статусом повезаног лица из члана 59. ст. 2. до 5. овог закона, пореском обвезнику се признаје као расход у пореском билансу износ камате и припадајућих трошкова на кредит, односно зајам добијен од повезаног лица у износу до висине четвороструке (за банке десетоструке) вредности обвезниковог сопственог капитала.
Ограничење камате код дуга према повезаном лицу утврђује се у складу са чланом 6. Правилника о садржају пореског биланса и другим питањима од значаја за начин утврђивања пореза на добит правних лица („Сл. гласник РС”, бр. 99/2010, 8/2011 и 13/2012 – даље: Правилник), на Обрасцу ОК – Ограничење камате код дуга повезаном лицу, који је прописан тим правилником.
У складу с наведеним, у случају када обвезник, приликом изградње пословног објекта средствима зајма добијеним од свог повезаног лица, камату по основу тог зајма, под условима прописаним МРС 23, приписује набавној вредности предметног објекта, у том случају, не примењују се одредбе члана 62. Закона, односно члана 6. Правилника (које се односе на начин ограничења признавања расхода у пореском билансу обвезника по основу камате код дуга према повезаном лицу), имајући у виду да обвезник, по основу предметне камате (а сагласно прописима о рачуноводству и ревизији и МРС 23), није исказао расход у својим пословним књигама.
Напомињемо да је одредбом члана 9. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Сл. гласник РС”, бр. 80/2002, 84/2002 – испр., 23/2003 – испр., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 – др. закон, 62/2006 – др. закон, 63/2006 – испр. др. закона, 61/2007, 20/2009, 72/2009 – др. закон, 53/2010, 101/2011 и 2/2012 – испр.), прописано да се пореске чињенице утврђују према њиховој економској суштини. Ако се симулованим правним послом прикрива неки други правни посао, за утврђивање пореске обавезе основу чини дисимуловани правни посао. Када су на прописима супротан начин остварени приходи, односно стечена имовина, Пореска управа ће утврдити пореску обавезу у складу са законом којим се уређује одговарајућа врста пореза.
Према одредбама члана 62. Закона, односно члана 6. Правилника, под припадајућим трошковима код дуга према повезаном лицу, подразумевају се накнаде и провизије које клијент плаћа за одобравање кредита (као, на пример, трошкови обраде кредита, осигурања кредита и сл.), те с тим у вези, курсне разлике обрачунате по основу главнице, односно камате код дуга у страној валути, не представљају припадајуће трошкове, у смислу Закона и Правилника.”
Такође, као врло важно намеће се и питање припадајућих трошкова код камате на зајам који је узет од повезаног лица. Наиме, расходи камата и припадајућих трошкова, под којима се подразумевају накнаде и провизије које клијент плаћа за одобравање кредита, код дуга према повериоцу са статусом повезаног лица, који се не признају у пореском билансу обвезника, обрачунавају се на Обрасцу ОК. У припадајуће трошкове не урачунавају се курсне разлике обрачунате на главницу дуга.
На овом месту цитираћемо мишљење Министарства финансија, бр. 413-00-02606/2010-04 од 5. 1. 2011, које је за предмет имало управо ову тему:
„Према одредби члана 62. ст. 1. и 2. Закона о порезу на добит правних лица („Сл. гласник РС”, бр. 25/2001, 80/2002, 80/2002 – др. закон, 43/2003, 84/2004 и 18/2010 – даље: Закон), код дуга према повериоцу са статусом повезаног лица из члана 59. овог закона, пореском обвезнику, изузев банци, признаје се као расход у пореском билансу износ камате и припадајућих трошкова на зајам, односно кредит добијен од повезаног лица у износу до висине четвороструке вредности обвезниковог сопственог капитала, при чему лимит из става 1. овог члана за банке представља десетоструки износ обвезниковог сопственог капитала.
У складу са одредбом члана 6. ст. 2. Правилника о садржају пореског биланса и другим питањима од значаја за начин утврђивања пореза на добит правних лица („Сл. гласник РС”, број 99/10 – даље: Правилник), расходи камата и припадајућих трошкова (под којима се подразумевају накнаде и провизије које клијент плаћа за одобравање кредита, као, на пример, трошкови обраде кредита, осигурања кредита и сл.), код дуга према повериоцу са статусом повезаног лица, који се не признају у пореском билансу обвезника, у складу са чланом 62. Закона, обрачунавају се на Обрасцу ОК, који је одштампан уз овај правилник и чини његов саставни део.
С тим у вези, курсне разлике које су обрачунате по основу главнице односно камате код дуга у страној валути не представљају припадајуће трошкове, у смислу Закона и Правилника.”
Уместо закључка
Сврха постојања додатних уплата изразито је економске природе. Кроз предвиђање права друштва да утврди обавезу додатне уплате својим члановима, ствара се сигурна „резерва капитала” друштва, без његовог непотребног „заробљавања” у оквиру основног капитала друштва.
У тренутку оснивања друштва није лако предвидети како ће друштво стварно пословати и колики ће му капитал заиста бити потребан. Додатне уплате тако обезбеђују праву меру капитализације друштва. Како, међутим, унета средства по основу додатних уплата нису везана, престанком потребе за њима она се једноставно враћају члановима друштва.
Додатне уплате треба разликовати од зајма члан(ов)а друштву. Мада се зајмови, као и додатне уплате, воде у пасиви друштва, они представљају различите правне односе између друштва и чланова. Односи по основу зајма се просуђују искључиво по основу уговора о зајму, као и одговарајућих законских норми о овом уговору, што између осталог значи да је враћање зајма слободно, без ограничења која прописује закон за враћање додатних уплата. Због тога је изузетно важно да се у конкретном случају утврди да се заиста ради о зајму, а не о субвенцији коју је члан дао друштву.
[signoff]
МИШЉЕЊЕ АУТОРА
Одређена процедура и одређени ниво заштите (пре свега поверилаца) код враћања додатних уплата може и треба да постоји. Ипак, мишљења смо да није требало предвиђати сходну примену одредаба о смањењу основног капитала. У крајњој линији, таква процедура није предвиђена ни код враћања зајмова, па се поставља питање зашто би била предвиђена код додатних уплата, које иначе значе враћање само главнице и никада не предвиђају камату (што је случај код зајмова).
Чини се да је намера законодавца, барем у одређеној мери, била да додатне уплате учини мање атрактивним, као и да фаворизује преостале начине финансирања друштва од његових чланова.
[/signoff]
[signoff]
Специфичности прекограничних зајмова
Законом о девизном пословању („Сл. гласник РС”, бр. 62/2006, 31/2011 и 119/2012, у даљем тексту: ЗДП) утврђује се да су капитални послови – послови између резидената и нерезидената чија је намена пренос капитала. Капитални послови су, између осталог, директне инвестиције, дефинисане као улагања резидента у иностранству и нерезидента у Републици Србији у правно лице с циљем да се укључи у управљање пословима тог правног лица.
Под овим улагањем сматра се: оснивање правног лица, огранка или представништва, куповина удела или акција у капиталу правног лица, докапитализација правног лица, као и сваки други облик улагања којим улагач стиче најмање 10% учешћа у основном капиталу, односно најмање 10% гласачких права, у року не дужем од годину дана од дана првог улагања у то правно лице у случају сукцесивних улагања (ради достизања прага од 10%), као и кредити и зајмови с роком доспећа од пет година или дужим уколико имају природу подређеног потраживања (субординирани кредити и зајмови).
ЗДП-ом се, такође, утврђује да су кредитни послови са иностранством – кредити, које одобрава банка или страна банка, и зајмови између резидената и нерезидената, о којима резиденти извештавају НБС. Кредитни послови са иностранством су, између осталог, и субординирани кредити и зајмови у девизама.
Платни промет по финансијским и субординираним кредитима и зајмовима у девизама, кредитима и зајмовима које од нерезидента узимају резиденти – физичка лица и огранци страних правних лица, као и по кредитима и зајмовима у динарима који се резидентима одобравају у складу са чланом 18. ст. 2. ЗДП-а, може се вршити само уколико су резиденти о тим пословима претходно известили НБС у складу с релевантним одредбама ЗДП-а.
Одлуком о извештавању о кредитним пословима са иностранством („Сл. гласник РС”, бр. 56/2013) прописано је да се кредитно одобрење у девизама евидентира појединачно, и то, поред осталог, на пријави кредитног одобрења (Образац КО-2), уз коју се доставља документација којом се доказује да је нерезидент основан као облик директне инвестиције резидента у иностранству – ако се одобрава субординирани кредит или зајам.
[/signoff]