Жртва злоупотребе могла би закључити да је поступак регистрације конципиран на штету савесног лица које је дужно да пролази кроз компликоване процедуре како би доказало своју савесност и спречило настанак штете, па чак и евентуалне кривичне одговорности. Овај закључак, међутим, само је делимично основан
Поступак регистрације привредних субјеката претрпео је велике промене пре десет година када је престао да буде судски и постао административни, за који је надлежност преузела Агенција за привредне регистре. Цела идеја настала је, између осталог, из потребе убрзања поступка и постизања веће ефикасности кроз постојање јединственог, електронског система регистровања података који су од значаја за привредне субјекте и који су неопходни у свакодневном правном и пословном промету, а у складу с релевантним директивама ЕУ, па је тако регистрација привредних субјеката постала једна од првих области која се хармонизовала са европским прописима.
Поред увођења информационих технологија у поступак регистрације, убрзавање поступка, међутим, захтевало је и додатне мере. Наиме, морало се одустати од судског начина испитивања докумената и доказивања чињеница у поступку регистрације који је дозвољавао судији да посумња у истинитост акта којим се доказује чињеница која је предмет уписа или у постојање неке чињенице од које зависи исход захтева за упис у судски регистар.
Следствено наведеном, регистратору је ово право на сумњу ускраћено и установљено је начело формалности, према којем регистратор доноси одлуке на основу чињеница из пријаве, приложених докумената и регистрованих података, без испитивања тачности чињеница из пријаве, веродостојности приложених докумената и правилности и законитости поступака у којима су документи донети.
Ово је кључно начело поступка регистрације и најзаслужније за брзи поступак регистрације у којем се одлуке доносе у року од пет дана (рачунајући ту и нерадне!), али је истовремено и интригантни позив несавесним појединцима за вршење злоупотреба.
Прописи и пракса у доказивању идентитета чланова
За доказивање идентитета чланова привредних друштава у поступку регистрације кључни су подаци који се уписују у регистар. Они су прописани одредбом члана 6. Правилника о садржини регистра привредних субјеката и документацији потребној за регистрацију („Сл. гласник РСˮ, бр. 6/2012).
За домаће физичко лице, дакле, држављанина Републике Србије – то су лично име и јединствени матични број грађана (ЈМБГ).
За странца – лично име и број пасоша и држава издавања, а ако је реч о странцу коме је издата лична карта за странца, уписују се лично име и лични број странца. Иначе, у скорије време уведена је пракса по којој надлежни орган при дирекцији полиције, односно Управа за странце додељује посебан, тзв. евиденцијски број странцима којима је одобрен привремени боравак у Републици Србији, о чему се издаје уверење, а број се уписује у дозволу привременог боравка у пасошу. Реч је о броју који има одређене заједничке карактеристике са ЈМБГ-ом домаћих држављана и постао је значајан податак за идентификацију странаца у правном систему Републике Србије, с обзиром на то да се са овим бројем странци на привременом боравку легитимишу и пред Пореском управом, док је АПР дозволио упис овог податка, поред броја пасоша, као додатног идентификационог податка. Осим тога, поседовање евиденцијског броја нужно је за добијање квалификованог сертификата за електронско потписивање докумената.
За домаће правно лице предмет регистрације су пословно име, седиште и матични број, а за страно правно лице – пословно име, седиште, број под којим се то лице води у матичном регистру и назив тог регистра.
Истим Правилником, код сваке правне форме привредног субјекта, предвиђен је документ који представља доказ о идентитету:
1) за домаће физичко лице – фотокопија личне карте, мада се у пракси прихвата и фотокопија пасоша Републике Србије, будући да садржи све релевантне податке који су предмет регистрације (име, презиме и ЈМБГ); при том, јасно је да се само важећи документ сме употребити као доказ о идентитету;
2) за странца – фотокопија пасоша, односно фотокопија личне карте, ако је издата странцу;
3) за правно лице – доказ о идентитету представља извод из матичног регистра ако је оснивач правно лице које није регистровано у Регистру који води Агенција за привредне регистре. АПР води неколико статусних регистара којима је обухваћен највећи број правних лица која се јављају као оснивачи привредних субјеката. Најчешће су то други привредни субјекти и удружења грађана, те с обзиром на то да су уписани у АПР, ова правна лица не достављају доказ о идентитету.
Она домаћа правна лица која нису уписана у неки од регистара при АПР-у, као што су, на пример, установе, морају доставити извод из матичног регистра (изузетак представљају сама Република Србија и јединице локалне самоуправе који јесу правна лица, могу бити оснивачи привредних субјеката, али нису субјекти уписа у регистре). При том, за разлику од личне карте или пасоша, овај документ мора бити достављен у оригиналу или овереној фотокопији.
Извод из матичног регистра (у оригиналу или овереној копији) обавезан је документ и за страна правна лица. При том, за страна правна лица постоји додатни захтев. Наиме, сходно Закону о легализацији исправа у међународном промету („Сл. лист СФРЈˮ, бр. 6/73 и „Сл. лист СЦГˮ, бр. 1/2003 – Уставна повеља), јавне исправе издате у иностранству могу се употребити у Републици Србији само ако су легализоване, односно ако су прошле посебан поступак признања надлежних органа Србије (тзв. пуна легализација). Нешто је једноставније ако је реч о изводу који потиче из земље која је потписница Хашке конвенције о укидању потребе легализације страних јавних исправа, за који је довољно да буде снабдевен потврдом Apostille, а најједноставније је у случају земаља с којима Србија има потписан билатерални споразум о међусобном признавању исправа и које се третирају као домаће те им треба никаква посебна потврда, односно овера, да би биле употребљене у Србији.
За њих је, међутим, као и за све остале исправе састављене на страном језику, потребно прибавити превод овлашћеног тумача.
Једна од честих дилема јесте и питање старости извода, што је вероватно последица код нас раније устаљене праксе да изводи из матичних књига не могу бити старији од шест месеци од дана издавања, али у поступку регистрације ово правило никад није важило. Заправо, не постоји ниједан пропис који предвиђа да извод из страног регистра као доказ о идентитету мора бити одређене старости. Суштина је да извод мора садржати актуелне податке о одређеном правном лицу, а њихова старост није предмет испитивања. Дакле, на подносиоцу пријаве је да достави актуелан извод.
Најзад, још један захтев форме важи за све изводе – морају бити достављени у оригиналу или овереној фотокопији. Ако се оверава фотокопија, онда то мора учинити за то надлежан орган – а то су (још увек) суд, општински орган управе или јавни бележник (сходно последњим изменама Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа, „Сл. гласник РСˮ, бр. 93/2014 и 22/2015). Важно је имати у виду да судски тумач није овлашћен да потврђује аутентичност преписа, односно копије извода и такав се извод у поступку регистрације не прихвата.
Могуће злоупотребе и како их спречити
Дакле, по Закону који уређује поступак регистрације, правило је да се сва документација која се доставља Регистру прилаже у оригиналу или овереној фотокопији, осим ако је законом другачије предвиђено. Фотокопија личне карте, односно пасоша, као доказ о идентитету члана друштва, један је од тих ретких изузетака у којима Регистар прихвата обичне (неоверене) копије неког документа.
Већ смо напоменули да се подразумева да се само важећи документ може употребити као доказ о идентитету у поступку регистрације.
За лична документа ово значи да им није истекао рок важења и да нису оглашена неважећим (за случај нестанка), а за изводе да садрже актуелне податке, о чему је управо било речи.
При том, регистратор може једноставним увидом у достављени документ утврдити рок важења личне карте, те може лако да одбаци захтев ако је она истекла, исто као и пасош. Ако је, међутим, лична карта (или пасош) оглашена неважећом или је злоупотребљена, регистратор ове чињенице, у присуству начела формалности, не може, па чак и не сме да утврђује.
Одавде произлази очигледан простор за злоупотребе. Због тога су се јавили захтеви за изменама у прописима како би се увела обавеза достављања оверене фотокопије личног документа. Познаваоцима поступка регистрације, међутим, јасно је да увођење овакве измене не би допринело смањењу могућности злоупотреба.
Зашто је то тако? Наиме, фотокопија личног идентификационог документа доставља се у поступку регистрације у две основне ситуације:
1) приликом оснивања привредног субјекта, или
2) приликом уписа промене чланова друштва (приступање новог члана).
У обе ситуације, сходно Правилнику о садржини регистра привредних субјеката и документацији потребној за регистрацију, потребно је доставити и један документ који подлеже обавезној овери надлежног органа (суд, општина, јавни бележник), а то је оснивачки акт или уговор о преносу удела. Приликом овере ових аката, овлашћено лице дужно је да утврди идентитет потписника акта, увидом у идентификациони документ, чији се број обавезно наводи у клаузули овере. Из овога произлази да је лице које врши оверу потписа у прилици да изврши непосредан увид у оригинални идентификациони документ. Ова провера може се истовремено сматрати и својеврсном супституцијом оверавања копије личног идентификационог документа, с обзиром на то да оверитељ све видљиве мањкавости у документу може уочити и приликом овере оснивачког акта или уговора, исто као што би их уочио и приликом овере копије документа. Дакле, ако лична карта или пасош „прођеˮ ову контролу, сувишно је захтевати да и копија самог документа буде оверена. Јер ако је реч о документу који је фалсификован, оверитељ то не би могао да уочи ни приликом овере копије, као ни приликом утврђивања идентитета код овере потписа. Ако би пак извршио оверу на основу препознатог мањкавог документа, нашли бисмо се на терену његове кривичне одговорности.
Замислимо, ипак, ситуацију у којој једно несавесно лице пронађе начин да заобиђе контролу надлежног органа овере и на основу фалсификованог документа издејствује оверу оснивачког акта или уговора о преносу удела и затим тај акт заједно са фалсификованим личним документом достави регистру у намери да изврши упис оснивача или члана једног привредног субјекта. Сходно помињаном начелу формалности, регистратор не може да испитује веродостојност приложених докумената (чак и када би уочио мањкавости, мада се оне најчешће не могу уочити), те би логично уследио упис лица чији се подаци у личном документу наводе. Даље се намеће питање – шта савесни власник личне карте (односно пасоша) може учинити у оваквој ситуацији?
Пре свега, потребно је пажљиво чувати лична документа и ограничити круг лица која могу да дођу у њихов посед и евентуално их злоупотребе. Уколико нам документа буду украдена, важно је да се то без одлагања пријави полицији, како би украдени документ био оглашен неважећим. Овај поступак, нажалост, не би могао да спречи регистрацију привредног субјекта, будући да АПР не располаже подацима МУП-а који се односе на лична документа, тако да АПР не би могао да добије повратну информацију да је лице са одређеним матичним бројем пријавило нестанак документа.
Ако пак дође до сазнања да је документ злоупотребљен у поступку регистрације, поступање савесног лица даље зависи од тога да ли је неко основао нови привредни субјект „на његово имеˮ или је извршио упис тог лица у већ постојећи. Разлика потиче од чињенице да је Законом о поступку регистрације у Агенцији за привредне регистре („Сл. гласник РСˮ, бр. 99/11, 83/2014) посебно предвиђен поступак за случај када је оснивање привредног субјекта извршено на основу „лажног документа, документа издатог у незаконито спроведеном поступку или документа с неистинитим чињеницамаˮ (в. члан 33. наведеног закона). Наиме, у овој ситуацији Закон предвиђа да лице које има правни интерес може тужбом захтевати утврђење да је регистрација оснивања привредног друштва ништава, при чему се тужба подноси надлежном суду у року од 30 дана од дана сазнања тужиоца за разлоге ништавости, а најкасније у року од годину дана од дана регистрације. По пријави тужиоца, уз коју се доставља доказ о покретању поступка за утврђивање ништавости регистрације оснивања привредног друштва, регистратор региструје забележбу постојања спора за утврђење ништавости регистрације. Најзад, када правноснажном пресудом буде утврђена ништавост регистрације оснивања привредног друштва, суд ће, у року од 15 дана од дана правноснажности, доставити пресуду регистру ради регистрације забележбе ништавости регистрације оснивања и покретања поступка принудне ликвидације тог друштва. Ваља напоменути да је овакво уређење института у складу са европским директивама из исте области, те да због правне сигурности овај специфични „правни лекˮ није предвиђен за широку примену и због тога су рокови кратки, а основи за утврђење ништавости стриктно прописани.
Шта, међутим, ако се за злоупотребу не сазна на време и рокови (субјективни и/или објективни) прођу? Алтернатива је у могућности утврђења ништавости оснивачког акта у складу са чланом 13. ст. 1. тач. 1) Закона о привредним друштвима, будући да се може сматрати да оснивачки акт са овереним потписом неког другог лица, а не лица чији су подаци у акту наведени, нема одговарајућу форму прописану законом, а то је законом предвиђени разлог за ништавост оснивачког акта. Следствено наведеном, поново је потребно обратити се суду ради утврђења ништавости, а суд ће, као и у претходном случају, пресуду којом се утврђује ништавост оснивачког акта по правноснажности доставити АПР-у ради покретања принудне ликвидације.
Кад је реч о преварном упису у већ постојећи привредни субјект (случај са фалсификовањем уговора о преносу удела), решење се налази у сходној примени Закона о општем управном поступку и ванредним правним лековима које он нуди. Савесно лице које је благовремено пријавило нестанак личног документа, располагаће одговарајућим решењем МУП-а у коме се изгубљени/украдени документ оглашава неважећим. Тај акт биће главни доказ који савесно лице мора приложити ради коришћења правног лека из члана 239. ст. 1. тач. 1) Закона о општем управном поступку, односно ради понављања поступка услед сазнања за нове чињенице – чињенице да у поступку регистрације нису били приложени сви прописани документи – у конкретном случају валидан доказ о идентитету, тј. важећа лична карта. Наравно, у оваквом случају, неопходно је утврдити да је лични документ био (зло)употребљен након што је оглашен неважећим. Отуд, између осталог, потиче важност благовременог реаговања на нестанак личног документа.
Уместо закључка
Из свега наведеног, жртва злоупотребе могла би закључити да је поступак регистрације конципиран на штету савесног лица које је дужно да пролази кроз компликоване процедуре како би доказало своју савесност и спречило настанак штете, па чак и евентуалне кривичне одговорности. Овај закључак, међутим, само је делимично основан. Тачно је да у поступку има простора за побољшања, која би се, пре свега, могла наћи у успостављању система електронске размене података између АПР-а и МУП-а (какви већ постоје са, на пример, пореском управом или пословним банкама) који би сигнализирао АПР-у да је лични документ издат одређеном лицу оглашен неважећим или да је пријављен његов нестанак, чиме би се знатно смањила могућност злоупотреба у поступку регистрације и на увођењу ове процедуре се убрзано ради.
У међувремену, потребно је да несавесна лица имају у виду да је злоупотреба личних докумената основ за кривичну одговорност која може резултирати затворском казном, док је за савесна лица најважније да не губе из вида да је поступак постављен управо имајући на уму савесну већину, којој је претежан интерес да поступак регистрације буде брз и ефикасан, односно базиран на претпоставци да је савесно поступање правило, а злоупотреба изузетак за који је надлежно кривично законодавство.
[signoff]
ЛИЧНА ДОКУМЕНТА ИЗДАТА У ИНОСТРАНСТВУ
За разлику од домаћих држављана, којима је у пракси дозвољено да користе и пасош и личну карту као доказ о идентитету, на стране држављане се то не примењује. Наиме, странац може употребити личну карту као доказ о идентитету само ако му је личну карту за странца издала Управа за странце, односно надлежни орган Републике Србије, док се друга лична документа издата у иностранству (осим пасоша), у наведене сврхе не могу користити. За упис евиденцијског броја, доставља се уверење Управе за странце.
[/signoff]
[signoff]
ДВОЈНО ДРЖАВЉАНСТВО
Треба споменути и категорију лица с двојним држављанством. У пракси су се јављали случајеви да се једно исто физичко лице легитимише и као странац и као домаћи држављанин (користећи пасош стране државе и личну карту Републике Србије), па чак и у истом друштву – у једном статусу као заступник, а у другом као члан друштва. Иако овакво поступање није нигде експлицитно забрањено, оно није исправно, јер се једно исто физичко лице у регистру може водити само под једним идентитетом – било то домаће или страно држављанство.
Овакви случајеви најчешћи су код лица која, поред српског, имају и држављанство неке од бивших република СФРЈ, који се у регистар уписују с различитим документима из незнања, а не из несавесних побуда. Увек када се може утврдити да је реч о истом лицу, Регистар овакве уписе одбацује.
[/signoff]