Измене у начину достављања писмена према новом Закону о парничном поступку отварају бројне недоумице у пракси. У свом поступању судови се већ сада суочавају са потенцијалним проблемима, али је јасно да ће многи од њих тек доћи на ред
Закон о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије”, бр. 72 од 28. септембра 2011. године, у даљем тексту: ЗПП), чија је примена почела 1. фебруара 2012. године, донео је изузетно значајне новине у области достављања писмена. Тако је одредбама члана 128. ЗПП-а, којима се регулише начин достављања, предвиђено да се писмена достављају непосредно у суду, преко поште, лица регистрованих за обављање послова достављања, лица запосленог у суду, других државних органа, лица са јавним овлашћењима или других лица одређених посебним прописима, на начин прописан ЗПП-ом. Наведену одредбу условило је увођење нових професија бележника и судског извршитеља и очекивани обим послова које наведена лица могу обављати, а који би подразумевао и могућност вршења доставе.
Лице које врши достављање дужно је да на захтев лица коме се достављање врши докаже својство лица овлашћеног за достављање, што, свакако, онемогућава злоупотребе, лажна представљања, а тиме и повреду права лица којима се достава врши.
Лица које достављач затекне на месту на коме треба да се изврши достављање дужна су да на његов захтев пруже податке о свом идентитету, што представља новину у односу на раније предвиђене одредбе о достављању, а у пракси, такође, и одговор на потребу да се спрече чести приговори да достављање није извршено лицу коме је по закону морало или могло да се изврши.
Достављање електронским путем
Изузетно значајну новину представља законом регулисана могућност достављања електронским путем. Према одредбама члана 129. ст. 1. ЗПП-а предвиђено је да достављање може да се обавља и електронским путем у складу са посебним прописима. Ово је ново законско решење, јер до сада законом није постојала могућност доставе на поменути начин. Претпоставка оваквог степена доставе јесте веома висок степен техничке оспособљености, а свакако и пре свега, поседовање потребних уређаја, односно рачунара којима би се такво достављање могло извршити. Управо из наведених разлога, закон за сада предвиђа да је поменути начин доставе могућ и то у складу са посебним прописима којима се регулише питање електронске комуникације, али не и да се достављање мора обављати на наведени начин, нити да је оно редован начин доставе. Из тога би се могло закључити да само онда када је то могуће и када постоји сагласност странака у погледу таквог начина доставе, суд писмено може достављати електронски.
Према одредбама члана 129. ст. 2. ЗПП-а, достављање електронским путем сматра се извршеним под условом да је таквим начином достављања могуће обезбедити повратни податак о томе да је лице примило писмено, што би представљало заправо опцију у електронској комуникацији која подразумева да се у тренутку отварања, односно пријема е-поруке, односно отварања писмена, које се доставља на наведени начин, аутоматски тражи и потврда за пријем истог. Свакако да би се као повратни податак да је лице примило писмено прихватило и свако изричито потврђивање пријема писмена е-поруком послатом од стране примаоца, али се суд на то не може ослонити, с обзиром на то да би прималац писмена могао, пре свега да се упозна са садржином писмена, а потом да зависно од садржине и својих интереса, односно интереса странке коју заступа, потврди пријем писмена или ускрати исти. Стога, према наведеним одредбама евидентно је да је законодавац мислио на аутоматску електронску потврду пријема писмена, већ у тренутку његовог преузимања, односно отварања електронске поште од стране примаоца писмена.
Нејасна је и контрадикторна, међутим, одредба става 3. истог члана којим се истиче да потврда о пријему писмена достављеног електронским путем представља одштампани електронски запис о дану и часу када је уређај за електронски пренос података забележио да је писмено послато примаоцу, односно назив пошиљаоца и примаоца и назив писмена, јер се датум пријема писмена везује за тренутак отпослања одштампаног електронског записа примаоцу, а не за тренутак потврде његовог пријема.
Свакако да би се у ситуацијама у којима странке суду достављају писмена као електронске записе, у случају потребе оцене његове благовремености, тренутак када је писмено послато могао сматрати релевантним за рачунање законских рокова за отпослање истог. Другим речима, уколико би, на пример, жалбу за коју постоји законски рок жалилац послао последњег дана рока електронским путем у првостепени суд, пријем пошиљке би морао да се сматра као дан отпослања суду, односно податак када је електронски запис послат примаоцу, те би се и благовременост наведене жалбе ценила с обзиром на означени тренутак, без обзира на то што је запис послат по окончању радног времена суда (по подне или ноћу), када су судски рачунари били искључени и када можда и није био евидентиран пријем наведене е-поруке све до поновног укључења рачунара првог наредног радног дана.
Значај наведеног уочава се посебно у ситуацији када се ради о викенду и за суд нерадним данима, државним празницима, јер би се према одредбама наведеног члана, на пример, жалба послата електронским путем, у петак у 23 часа (у нерадно време суда) морала сматрати и ценити као благовремено послата ако је у питању последњи дан рока за подношење жалбе, иако би наведени електронски запис у суд стигао тек у понедељак (са првим наредним радним даном), када би и сви електронски уређаји поновно били доступни за пријем електронске поште. Рачунање благовремености, односно утврђивање времена отпослања – предаје писмена било би у описаној ситуацији веома слично достави писмена преко поште, као препоручене пошиљке.
Будући да сваки документ послат електронском поштом садржи евидентирано време слања, али према времену које сâм електронски уређај евидентира, поставља се питање како спречити могућности злоупотребе овог начина доставе, јер се променама у самом систему електронског уређаја могу унети и другачије време или датум отпослања писмена од оног који важи према званичним евиденцијама – календарима? У том смислу, мора се обезбедити провера поузданости унетих података о времену отпослања, што према техничким могућностима представља стављање одређене званичне ознаке када је писмено послато (временске маркице) од стране овлашћених званичних институција. Једино би се на тај начин добила потврда када је према општеважећем календару и времену писмено заиста и послато, а што би било аналогно потврди коју пошта, као јавно предузеће, ставља на писмено послато у виду препоручене пошиљке стављањем R маркице. Само тако би се поуздано могло утврдити време отпослања писмена електронским путем и тиме спречити свака злоупотреба уз истовремено обезбеђење адекватног начина да странке очувају и остваре рокове, односно право на предузимање радњи у одређеним роковима.
Имајући у виду околност да и суд може странкама вршити доставу електронским путем, исто тумачење довело би, чини се, до значајног ограничења права странака, па се поставља питање на који начин треба тумачити ове одредбе у таквој ситуацији. Наиме, уколико би писмени отправак своје одлуке суд послао странци електронским путем, односно у форми електронског записника, могло би се поставити питање да ли би потврду о пријему писмена достављеног електронским путем, такође, представљао одштампани електронски запис о дану и часу када је уређај за електронски пренос података забележио да је писмено послато примаоцу? Ово тим пре, јер би суд наведено писмено могао послати у време када због организације свог радног времена правно лице није могло да га преузме, или када је искључен рачунар, односно електронски уређај. Применом цитираних норми и њиховим језичким тумачењем, у том случају би, иако правно лице није примило наведени електронски запис, нити га је отворило и било упознато са његовом садржином, већ почео да тече рок за жалбу и то од тренутка када је суд послао своју одлуку, а што с обзиром на могућност наступајућег викенда или државног празника, за странку и њеног пуномоћника, може, такође, представљати нерадне дане у којима електронски уређаји не би били доступни.
Чак и у ситуацији у којој би означена е-порука несумњиво стигла примаоцу, али када не би била отворена, те се странке не би упознале са њеном садржином, а имајући у виду могућност наступајућег викенда и евентуалних нерадних дана који би се због празника или других околности (колективног коришћења годишњег одмора и сл.) спојили са викендом, у посматраном случају би могло доћи до знатног скраћивања, па чак и до истека рока за подношење правног лека. А све то, и пре него што би странка била упозната са садржином наведене е-поруке која у електронској форми садржи судску одлуку, чиме би јој право на жалбу суштински могло бити знатно ограничено, па чак и сасвим ускраћено.
У судској пракси пред Привредним апелационим судом засад није било оваквих проблема будући да се још увек није приступило електронском начину доставе докумената, ни од стране суда странкама нити у супротном смеру, иако су трговински судови технички најбоље опремљени електронским уређајима. Судије, међутим, већ сада сагледавају потенцијалне проблеме до којих би могло доћи поменутим начином достављања.
Могућност доставе електронским путем засад је ограничена искључиво на писмена за које по члану 141. ЗПП-а није предвиђена обавезна лична достава.
Међусобно достављање
Значајна новина коју је закон унео у свој текст, а која је у пракси раније уведена из практичних разлога, јесте могућност да странке непосредно и благовремено упућују поднеске и друга писмена једна другој и да поднесак и друга писмена заједно са доказом о достављању наведеног поднесу суду. Ранија судска пракса увек је уважавала такве захтеве странака или обавештења странака да су другој страни директно доставили одређена писмена, уколико су суду могли одмах, на лицу места, да презентују доказе о томе или уколико друга страна која је пријемник није оспоравала пријем писмена. Оваква законска могућност, међутим, није изричито постојала, али је одредбама члана 130. ЗПП-а сада уведена у праксу. Овде је важно уочити да се наведена могућност непосредног и благовременог упућивања поднеска не односи и на она писмена која се према закону морају лично доставити, будући да се ова писмена морају и даље достављати преко суда.
Имајући у виду да достава електронским путем није искључена код непосредне доставе писмена између странака, то отвара могућност тумачења према коме се непосредна међусобна достава може обављати и електронским путем, чиме се ствара простор и за све друге проблеме на које смо указали у погледу утврђивања времена када је писмено достављено. Овде је олакшавајућа околност у томе да се на овај начин не могу достављати писмена за која ЗПП предвиђа обавезну личну доставу, а то су поднесци који су изричито наведени у чл. 141. ЗПП-а.
Будући да је новим ЗПП-ом ограничен и рок за доставу поднесака суду на 15 дана пре заказаног рочишта (касније достављени поднесци се не узимају у обзир), време достављања у електронској комуникацији се ипак може појавити као веома важно?
У односу на ранија законска решења, дефиниције достављања у новом ЗПП-у нешто су другачије када је у питању достављање физичким лицима, државним органима или правним лицима, а што је регулисано одредбама члана 131. ЗПП-а:
- Достављање физичким лицима врши се на адресу која је означена у тужби, односно на адресу пребивалишта или боравишта уписану код органа надлежног за вођење евиденције о личним картама. Овакву доставу, на адресу која је евидентирана код органа надлежних за вођење евиденције о личним картама и претпоставку да је на наведени начин достава уредно извршена, омогућило је доношење других прописа којима је изричито дефинисана обавеза странака да благовремено и тачно обавештавају надлежне органе о адреси свог пребивалишта, односно боравишта и промена истих је условљена управо обавезама из наведених прописа.
- Достављање државним органима, органима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, према новом законском решењу врши се предајом писмена у просторији за пријем писмена или писарници, и као дан достављања сматра се дан предаје писмена. Уочава се да, у односу на претходно законско решење, више не постоји обавеза предаје писмена лицу овлашћеном за пријем писмена, већ је довољно само да се предаја изврши у просторији за пријем писмена или писарници, што је значајно јер се више не може истицати приговор да писмено није примило овлашћено лице.
- Достављање правним лицима доноси промену начина достављања која је дефинисана у члану 131. ст. 3. ЗПП-а, а посебно је значајна за трговинске, односно привредне спорове. Сада се достављање правним лицима врши предајом писмена у просторијама правног лица, запосленом лицу у правном лицу, односно заступнику правног лица на адресу из јавног регистра, односно на адресу његовог пребивалишта. У односу на раније законско решење, према коме се достава правном лицу вршила предајом писмена у просторијама правног лица, лицу овлашћеном за пријем писмена, уочава се, пре свега, да наведено овлашћење више није неопходно, већ да је довољно да се писмено достави лицу које је запослено у том правном лицу. Тиме је и код правних лица избегнута могућност подношења приговора да је достава извршена лицу које није овлашћено за пријем писмена, а што био чест основ злоупотребе у поступању странака. Језичким тумачењем текста цитираног члана, сада би се уредном доставом сматрала достава извршена у било којим просторијама правног лица, дакле, не само у просторијама седишта правног лица, и то било ком запосленом раднику. Судска пракса, међутим, остаје на становишту да се достављање врши на адреси уписаног седишта правног лица. За сада још увек нема одлука кроз које би се исказало становиште о уредности доставе, на пример, у једној од продавница или канцеларија правног лица које су ван његовог регистрованог седишта, а недвосмислено представљају његове пословне просторије, све то уз претпоставку да је предаја извршена раднику запосленом код тог правног лица. Обавеза запосленог да писмено прими и потом га достави надлежнима, обухваћена је унутрашњом организацијом самог правног лица и не може представљати изговор, односно разлог за подношење приговора неуредне доставе.
Постојећу судску праксу, према којој се, у случају да достава не може да се изврши на адресу седишта правног лица, достава покушава на адресу законског заступника уписаног у регистар (а то је адреса уписана код Агенције за привредне регистре, по подацима о заступнику, или адреса из личне карте), прихватио је нови ЗПП и унео у своје законско решење, којим предвиђа начин достављања правним лицима. Тиме је предвидео да се, поред доставе писмена у просторијама правног лица запосленом лицу, достављање врши и законском заступнику правног лица на адресу из јавног регистра, односно на адресу његовог пребивалишта. То значи да ће се достава законском заступнику вршити према одредбама за достављање физичком лицу, на адресу која је уписана у јавни регистар, а ако на тој адреси није могућа достава истом лицу, односно ако је на истој адреси непознат, онда ће се достава извршити на адресу његовог пребивалишта које је, сходно члану 131. ст. 1. Закона којима се предвиђа достављање физичким лицима, уписано код органа надлежног за вођење евиденције о личним картама.
Достављање јавном бележнику и извршитељу може се извршити на начин као и пуномоћнику, што представља ново законско решење условљено увођењем нових професија јавног бележника и извршитеља у правни живот Републике Србије.
Достављање у преградак код суда
Новину у погледу начина достављања правним лицима и адвокатима, представља, такође, и могућност да се достављање врши у суду, полагањем писмена у посебни преградак, на њихов захтев и по одлуци председника суда. У тој ситуацији достављање врши овлашћено лице суда, а на наведени начин може се извршити достава само правним лицима и адвокатима.
За овакву доставу потребно је задовољити два услова, а то је да су правна лица или адвокати захтевали отварање посебног прегратка у суду и да је председник суда такву одлуку донео. Овај начин доставе регулисан је детаљно одредбама члана 138. ЗПП-а, тако што је предвиђено да адвокат, односно овлашћени представник правног лица који преузима судска писмена из судског прегратка мора да преузме сва писмена која су у преградак положена. Предвиђена је, такође, обавеза адвоката, односно овлашћеног представника правног лица да писмено преузме из прегратка код суда у року од 8 дана од дана полагања у судски преградак, те да се уколико писмено не буде подигнуто у наведеном року достављање врши истицањем писмена на огласну таблу суда и сматра се извршеним по истеку рока од 8 дана од дана оваквог истицања.
И овде је важно назначити да се сви наведени начини доставе, по Закону односе само на поднеске за које, по члану 141. закона, није предвиђена обавеза личне доставе.
Закључимо на крају да се још увек не могу сагледати сви проблеми око уредности доставе који ће се појавити применом анализираних законских решења, те да је више него сигурно да ће пракса кроз тумачења и заузете ставове морати у будућности да реши још многе од њих.
[signoff]
Учешће полиције у достављању
Надлежни орган полиције дужан је да на захтев суда помогне приликом обављања послова достављања, што не значи успостављање обавезе на страни полиције да врши доставу, већ само да пружи асистенцију при достављању, и то у случају постојања потребе за тим. У неким срединама и даље је у примени давна пракса судова да у случају да не могу да доставе писмена од полиције затраже да их доставе уместо њих. У већини случајева полиција, међутим, одбија да врши доставу указујући на то да за то нема овлашћење. Новим законским решењем не уводи се обавеза, нити овлашћење полиције за достављање писмена, већ се само омогућава да, у случају потребе (ако није могуће извршити доставу), лица овлашћена за доставу то учине уз асистенцију полиције.
[/signoff]