Доживотни затвор – изолација или одмазда

Закон о изменама и допунама Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 35/2019) уводи казну доживотног затвора за поједина кривична дела.  Аутор у чланку  наводи  аргументе предлагача за увођења ове казне, као и ставове дела стручне јавности, при чему је дат и осврт на проблем забране условног отпуста.

 

Измене Кривичног законика Републике Србије, које су усвојене 21. маја и ступају на снагу 1. децембра 2019. године, уводе казну доживотног затвора, која до сада није постојала у систему казни нашег кривичног законодавства. Србија је 2002. године укинула смртну казну, а изменама КЗ-а од 2006. година прописана је, као најтежа кривична санкција, казна затвора у трајању од 30 до 40 година. Ову казну тренутно издржава 86 осуђеника у Србији, што је званичан податак Управе за извршење кривичних санкција.

Изузетно, тешка убиства, а посебно ако су жртве деца, озбиљно потресају јавност. У таквим случајевима, нарочито ако је убиству претходило сексуално злостављање, јавност тражи повратак смртне казне. Јаке емоције и згроженост злочином често су повод и за јавне полемике о поновном увођењу смртне казне, иако то није могуће будући да је Србија чланица Савета Европе.

Без намере да се опредељујемо за или против увођења казне доживотног затвора, у наставку ће бити наведени најзначајнији аргументи из образложења предлагача, списак инкриминација које су запрећене доживотним затвором и мишљења дела стручне јавности који је имао прилику да своје ставове истакне у медијима и на стручним саветовањима, с обзиром на то да праве јавне расправе није било.

Посебно ће бити указано и на проблем забране условног отпуста са издржавања казне доживотног затвора, која се односи на поједина кривична дела. Ова забрана упућује на закључак да доживотни затвор представља пуку изолацију осуђеника до краја живота, што се не може сматрати чак ни одмаздом, као што је то случај са смртном казном. Чини се да затварање тешког злочинца до краја његовог живота представља заправо замену за смртну казну, с тим што је овде реч о такозваној грађанској смрти. Осуђеник ће бити изолован до краја живота, склоњен као опасан за друштво, без могућности да се „поправи”, да било када изађе на слободу, а трошкове и ризике његовог боравка у изолацији сносиће држава.

Народна иницијатива

После убиства петнаестогодишње девојчице Тијане Јурић августа 2014. године у Бајмоку основана је фондација која носи њено име и покренута је акција за увођење казне доживотног затвора. Извршилац злочина Драган Ђурић осуђен је правоснажно на максималних 40 година затвора. Фондација „Тијана Јурић” поднела је Скупштини Србије 9. новембра 2017. године Народну иницијативу за измене и допуне Кривичног законика, коју је подржало 158.460 грађана Републике Србије. Тако велики број потписа био је аргумент Министарства правде да не отвори јавну расправу.

Закон о изменама и допунама КЗ-а назван је у јавности „Тијанин закон”, па лаичка јавност сматра да је реч о посебном законском тексту, а заправо је реч о КЗ-у, у коме увођење доживотног затвора није једина измена, мада јесте најважнија.

Наведеном иницијативом за измене и допуне Кривичног законика предлаже се прописивање казне доживотног затвора за најтежа кривична дела против живота и тела и кривична дела против полне слободе у случајевима када је услед извршења дела наступила смрт детета, малолетног лица, бремените жене и немоћног лица. Поред тога, овом иницијативом предвиђа се да лица која су осуђена на доживотни затвор немају права на условни отпуст, наведено је у образложењу Министарства правде, у одељку „Разлози за доношење закона”.

Казна доживотног затвора уведена је и за сва кривична дела, односно њихове најтеже облике, за која је до сада КЗ прописивао најтежу казну затвора од 30 до 40 година. Дакле, осим за кривична дела која су обухваћена иницијативом Фондације „Тијана Јурић”, казна доживотног затвора прописана је и за низ других кривичних дела.

За све облике тешког убиства из члана 114. КЗ-а запрећене су казне доживотног затвора. То су: убиство на свиреп или подмукао начин, убиство при безобзирном насилничком понашању, убиство при коме је са умишљајем доведен у опасност живот још неког лица, убиство при извршењу разбојништва или разбојничке крађе, убиство из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из безобзирне освете или из других ниских побуда, убиство службеног или војног лица при вршењу службене дужности, убиство судије, јавног тужиоца, заменика јавног тужиоца или полицијског службеника у вези са вршењем службене дужности, убиство лица које обавља послове од јавног значаја у вези са пословима које то лице обавља, убиство детета или бремените жене, убиство члана своје породице „којег је претходно злостављао” и умишљајно убиство више лица.

У свим наведеним случајевима тешког убиства (члан 114. став 1. КЗ-а) осуђеник може да тражи условни отпуст после 27 година, осим ако је реч о убиству детета и трудне жене (тачка 9). У таквим случајевима осуђеник ће бити у затвору до краја живота и неће имати никаквог интереса да се добро влада јер му закон не даје могућност да уопште поднесе молбу за условно пуштање на слободу.

Условни отпуст није могућ ни за најтеже облике кривичних дела против полне слободе. То су најтежи облици силовања (члан 178. став 4), обљубе над немоћним лицем (члан 179. став 3), обљубе са дететом (члан 180. став 3) и обљубе злоупотребом положаја (члан 181. став 5) – ако је наступила смрт лица према којем је дело извршено или је дело учињено према детету.

Осим ових кривичних дела која су обухваћена иницијативом Фондације „Тијана Јурић”, казна доживотног затвора предвиђена је изменама КЗ-а и за следеће инкриминације:

– убиство представника највиших државних органа (члан 310. КЗ-а)[1],

– тешка дела против уставног уређења и безбедности Србије (члан 321. став 2. КЗ-а),

– удруживање ради вршења кривичних дела (члан 346. став 5. КЗ-а),

– геноцид (члан 340. КЗ-а),

– злочин против човечности (члан 371. КЗ-а),

– ратни злочин против цивилног становништва (члан 372. став 3. КЗ-а),

– ратни злочин против рањеника и болесника (члан 373. став 2. КЗ-а),

– ратни злочин против ратних заробљеника (члан 374. став 2. КЗ-а),

– употреба недозвољених средстава борбе (члан 376. став 2. КЗ-а),

– противправно убијање и рањавање непријатеља (члан 378. ст. 3. и 4. КЗ-а),

– агресивни рат (члан 386. став 2. КЗ-а),

– тероризам (члан 391. став 4. КЗ-а),

– употреба смртоносне направе (члан 391в став 3. КЗ-а),

– уништење и оштећење нуклеарног објекта (члан 391г став 3. КЗ-а),

– угрожавање лица под међународном заштитом (члан 392. став 3. КЗ-а).

Осуђени на казну доживотног затвора за ова кривична дела могу да траже условни отпуст после 27 година проведених иза решетака. Суд има могућност да донесе одлуку о условном отпусту, али и да одбије молбу. За условни отпуст са казне доживотног затвора прописани су строги услови – ако се у току издржавања казне тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело.

При оцени да ли ће се осуђени условно отпустити узеће се у обзир његово владање за време издржавања казне, извршавање радних обавеза, с обзиром на његову радну способност, као и друге околности које показују да је у односу на њега постигнута сврха кажњавања. Не може се условно отпустити осуђени који је током издржавања казне два пута дисциплински кажњаван и коме су одузете додељене погодности, наведено је у члану 46. КЗ-а.

Рок за опозив условног отпуста траје десет година од дана када је осуђени условно отпуштен са издржавања казне доживотног затвора.

Сва наведена кривична дела убудуће не застаревају, а до сада је чак и за најтеже инкриминације, осим за ратне злочине, био одређен рок застаре. Од дана када ће измене и допуне КЗ-а ступити на снагу, дакле од 1. децембра 2019. године, застарелост кривичног гоњења и извршења казне не може да наступи и за кривична дела за која је предвиђена казна доживотног затвора.

Ова казна не може да се изрекне лицима која у време извршења кривичног дела нису навршила 21 годину живота, као ни у случајевима када постоји неки од законских основа за ублажавање казне или за ослобођење од казне, као што су прекорачење границе нужне одбране, покушај или битно смањена урачунљивост.

Сврха кажњавања

Иако могућност условног отпуста „дозвољава” да осуђеник на доживотну казну затвора може да се поправи, виновници пет злочина чије су жртве деца, малолетници, немоћна лица или бремените жене – остају иза решетака, по сили закона, до своје смрти. За неке од њих то може да буде врло кратак период, док за друге то може да значи и више од пола века у затворској ћелији. Криминолози и пенолози истичу да су ови осуђеници, без икакве наде да било када, па и пред крај живота, изађу на слободу, у већем ризику да у затворској установи изврше самоубиство или убиство другог осуђеника, стражара или неког од запослених у установи. Такође је већи и ризик од бекства.

Због тога се намећу питања да ли казна доживотног затвора без могућности условног отпуста може да испуњава сврху кажњавања и шта је у оваквим случајевима заправо сврха кажњавања. Да ли је то изолација или одмазда?

Делимичан одговор може да се наслути из образложења предлагача: Чланом 1. Нацрта закона допуњује се члан 42. Кривичног законика тако што се уводи још један циљ који треба да се постигне сврхом кажњавања, а то је остваривање праведности и сразмерности између учињеног дела и тежине кривичне санкције. На тај начин дају се смернице судијама да приликом одмеравања казне узму и овај разлог у циљу постизања сврхе кажњавања у сваком појединачном случају. Криминално-политичко оправдање казне доживотног затвора јесте у томе што она треба да буде изузетна казна која замењује смртну казну. За нека најтежа кривична дела у односу на одређене учиниоце временска казна лишења слободе не указује се адекватном.

Предлагач, дакле, указује на правду и на сразмерност злочина и казне, што упућује на закључак да је ипак реч о одмазди, а затим наводи да је реч о замени за смртну казну, што указује и на одмазду и на изолацију као крајњи циљ – да се опасни злочинац трајно одстрани из друштва.

У образложењу предлагач такође истиче да казна доживотног затвора има и симболички значај, па се наводи да она може адекватније да изрази тежину неких кривичних дела и степен кривице учиниоца, иако се практично у извршењу може свести на исту дужину као и казна у трајању од тридесет до четрдесет година.

Ова „симболика” подсећа на популистичке ефекте кажњавања, какви постоје у неким западним земљама, где се злочинцу изриче на пример 15 доживотних робија или више стотина година затвора. Јасно је да један серијски убица нема 15 живота, али уколико је убио 15 људи, онда осећај грађана за правду и реакције јавног мњења очигледно налажу судијама да за свако од 15 убистава „одрежу” по једну доживотну робију. Тако су намирене потребе јавног мњења за правдом, а постигнута је и сразмера између злочина и казне, па и симболика, јер је јасно да није могуће да се над једним осуђеником изврши 15 доживотних казни.

Једина разлика између смртне казне и доживотног затвора без могућег условног отпуста јесте у непоправљивости смртне казне. Сви аргументи против смртне казне, осим непоправљивости, могу да се истакну и против казне доживотног затвора када нема могућности условног отпуста. Непоправљивост је увек био један од најјачих аргумената противника смртне казне. Њена непоправљивост после погубљења значи да ствари не могу да се врате у пређашње стање уколико би се појавио доказ, најчешће у виду резултата ДНК анализе, који указује на то да је неко други, а не покојни осуђеник на смрт учинио конкретан злочин. У случају доживотног затвора, аргумент непоправљивости не стоји јер осуђеник може да се пусти из затвора уз накнаду штете за неосновану осуду.

У образложењу за увођење казне доживотног затвора наведено је у којим се државама примењује ова кривична санкција: Са изузетком неколико држава, а ту су пре свега државе настале на територији бивше Југославије (осим Словеније), као и Шпаније, Португалије и Норвешке, све остале европске државе познају казну доживотног затвора. Те државе су: Аустрија, Финска, Француска, Немачка, Италија, Македонија, Словенија, Швајцарска итд. Република Србија, као и већина земаља насталих на територији бивше Југославије (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска), сада познаје решење које није уобичајено и које, осим поменутих, не познаје ниједна друга европска земља. Уместо доживотног затвора предвиђена је дуготрајна временска казна затвора у одређеном распону, а негде у фиксном трајању.

Предлагач истиче да је нехуманост уобичајени приговор који се упућује казни доживотног затвора, али указује на то да се ни постојећа најстрожа казна од 40 година затвора не разликује много од доживотног затвора, па да може чак да буде и „нехуманија”.

Уколико осуђени који је издржавао казну у трајању од четрдесет година буде пред крај свог живота пуштен на слободу, поставља се питање шта он тиме добија с обзиром на то да је по правилу без средстава за живот, у дубокој старости, са прекинутим везама са породицом и пријатељима и слично, наведено је у образложењу.

Због забране условног отпуста за поједине злочине Комитет за људска права Савета Европе упутио је писмо министарки правде Нели Кубуровић, у коме изражава забринутост због одлуке да није потребна јавна расправа о изменама Кривичног законика Републике Србије и позива да се још једном размотре одредбе о условном отпусту. У писму се наглашава да одредбе КЗ-а морају бити у складу са праксом Европског суда за људска права у Стразбуру и са чланом три Европске конвенције о људским правима, који прописује да нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.

Мора постојати могућност условног отпуста осуђеника на доживотну казну затвора, као и могућност преиспитивања пресуде. Таква одредба требало би да допусти домаћим властима да размотре да ли је дошло до значајних промена у животу затвореника, односно да ли је постигнут напредак у његовој рехабилитацији, наводи се у писму из Стразбура.

Истакнуто је такође да је у већини европских држава које прописују казну доживотног затвора предвиђена могућност условног отпуста после 25 година. Наведено је да је Европски суд за људска права у случају „Винтер и други против Уједињеног Краљевства” заузео став да условни отпуст мора да постоји као могућност у случају сваког осуђеника на доживотну казну. Изостала је јавна расправа о изменама КЗ-а, па стручна јавност није имала прилику да у образложеним примедбама достави предлагачу – Министарству правде – аргументе за и против увођења казне доживотног затвора. Измене КЗ-а садрже још неколико значајних новина, као што је, на пример, сужавање могућности за изрицање условне осуде и прописивање правила за строже кажњавање повратника. Стручна јавност остала је ускраћена и за примедбе на ове и друге новине у КЗ-у, па се може рећи да су све измене „прошле у пакету са доживотним затвором”, а увођење ове казне предлагач сматра неспорним с обзиром на потписе више од 150.000 грађана Србије.

Тако је полемика о изменама Кривичног законика овог пута вођена у медијима и на понеком стручном скупу. Адвокати су у изјавама истицали да се доживотни затвор без могућности условног отпуста своди на одмазду и „подилажење популистичким захтевима јавног мњења”. У саопштењу за јавност Адвокатска комора Београда изразила је забринутост поводом измена Кривичног законика и истакла следеће: Имајући у виду да је претежни део измена настао као реакција на тренутно расположење јавног мњења, а не као резултат озбиљне стручне расправе и анализе, очекујемо да ће у пракси резултирати бројним неправичним ситуацијама у којима изречене казне неће бити сразмерне друштвеној опасности конкретних кривичних дела и њихових учинилаца.

Казна доживотног затвора била је и тема на међународној научној конференцији одржаној на Тари средином маја, са темом „Одговорност и санкција у кривичном праву”. Кривичари су истакли да се најтежи злочинци, убице, педофили и предатори највише плаше психијатријског лечења и хемијске кастрације, а не затвора. Поставили су и питање где би били смештени осуђеници на доживотну казну затвора и да ли ће бити неопходна изградња нових затворских капацитета са посебним мерама заштите. Подсетили су и на податак да један осуђеник у Србији кошта државни буџет 15 евра дневно, па се намеће и питање колики ће у будућности бити трошкови казне доживотног затвора.

Кривичари су још једном указали на то да тежина запрећене казне не утиче превентивно на потенцијалне извршиоце да не чине кривична дела. Једино што их одвраћа је извесност откривања, кривичног гоњења и процесуирања.

На  крају треба истаћи да се казна доживотног затвора не може примењивати ретроактивно. Измене КЗ-а ступају на снагу 1. децембра, па сходно томе могу да се примене на кривична дела која буду извршена почевши од тог датума.

[1] Када је реч о убиству представника највиших државних органа, члан 310. таксативно наводи да су то председник Републике, председник и чланови Владе, народни посланици, председник Уставног суда, председник највишег суда у Републици Србији и републички јавни тужилац.