Доживотни затвор: за и против

Иако је увођење доживотног затвора у кривичноправни систем Републике Србије у сагласности с ратификованим конвенцијама и стандардима Европске уније, потребно је посебно размотрити домен и очекиване ефекте ове казне на пољу сврхе кажњавања и сузбијања криминалитета

 

 

Казна доживотног затвора примењује се у већини земаља света, а у европским земљама, са изузетком неких држава (Шпанија и Португалија, државе бивше Југославије са изузетком Словеније и др.), предвиђа се као најстрожа казна која је резервисана за најтежа дела. Од бивших држава Југославије, БиХ, Црна Гора, Хрватска и Србија, не предвиђају казну доживотног затвора, већ временски ограничену казну затвора од 40 или 50 година. У Републици Хрватској је 2003. године било предлога да се казна доживотног затвора уведе изменама Казненог закона, али, након јавне расправе, овај предлог ипак није усвојен.

 

Казну доживотног затвора предвиђа и члан 77. Римског статута Међународног кривичног суда, па будући да је Република Србија потписник овог статута и како је дужна да своје законодавство усагласи с Римским статутом, може се рећи да је увођење доживотног затвора, барем за кривична дела на која се односи сâм Статут, обавеза и за Републику Србију.

Кривични законик („Сл. глaсник РС”, бр. 85/05, 88/05 – испрaвкa, 107/05 – испрaвкa, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14, у даљем тексту: КЗ), уз пратеће измене, у кривичним поступцима примењује се девет година. Предложене измене КЗ-а које су садржане у Нацрту, по својој садржини су највеће промене које ће (уколико буде усвојен) овај Законик претрпети.

У образложењу које је дато уз Нацрт закона о изменама и допунама КЗ-а наводи се да је основни разлог промена усаглашавање са одређеним стандардима у процесу придруживања Републике Србије Европској унији. У првом плану, измене се односе на постојећа решења о кривичним делима против привреде која су, како је то објашњено, превазиђена и која „судска пракса сама, без интервенције законодавца, не може успешно да реши и прилагоди их новонасталим приликама у области привредних односаˮ. У оквиру Општег дела Кривичног законика нацрт садржи измене одредаба које регулишу кривичне санкције.

Најзначајнија измена ових одредаба свакако је предвиђање доживотног затвора, који ће сада одражавати снажнију криминалнополитичку реакцију на тешка кривична дела и „адекватније изразити тежину кривичних дела и степен кривице учиниоцаˮ.

Иако је увођење доживотног затвора у кривичноправни систем Републике Србије у сагласности с ратификованим конвенцијама и стандардима Европске уније, потребно је посебно размотрити домен и очекиване ефекте ове казне на пољу сврхе кажњавања и сузбијања криминалитета, а у односу на прилике и потребе у Републици Србији, како би њено увођење заиста било оправдано и нужно.

 

Кратак осврт на ранија законска решења о кривичним санкцијама у Србији

Казна доживотног затвора била је заступљена још у деветнаестом веку у кривичноправном систему Србије, у којем је поред смртне казне и телесних казни, предвиђена и тамница, а касније и робија у доживотном трајању (са оковима или без њих).

Кривични законик Краљевине Југославије из 1929. године прописивао је смртну казну (вешањем), робију (доживотну или временски ограничену од једне до двадесет година), заточење (од једне до двадесет година), строги затвор и затвор (од седам дана до пет година) и новчану казну – као главне казне, а губитак часних права и губитак службе – као споредне. Нови систем казни уводи се 1951. године доношењем Кривичног законика ФНРЈ, у којем су смртна казна, строги затвор и затвор прописани као главне казне, ограничење грађанских права, забрана бављења одређеним занимањем и конфискација имовина као споредне, и новчана казна, која се могла изрећи као главна или споредна. Одредбом члана 29. овог законика предвиђено је да се смртна казна у два случаја може заменити строгим затвором у доживотном трајању – актом амнестије или помиловањем или када суд, с обзиром на тежину казне, нађе да би требало изрећи смртну казну, али да постоје оправдани разлози да се она не изрекне, а да временска казна строгог затвора не би одговарала тежини кривичног дела.

Након доношења Устава СФРЈ из 1974. године и ступања на снагу девет кривичних закона 1977. године (савезни, шест републичких и два покрајинска) казна затвора се Кривичним законом СФРЈ 1976. године, временски ограничава предвиђањем законског максимума. Одредбом члана 38. КЗ-а СФРЈ прописује се да казна затвора, која сад представља унификацију некадашњег строгог затвора и затвора, у трајању од максимум 15 година, односно за тешке облике кривичних дела и кривична дела учињена са умишљајем за која је запрећена казна до петнаест година и за она за која је прописана смртна казна и 20 година. Супститут смртној казни сада је казна затвора у ограниченом временском трајању и она не може прећи законски максимум.

Уставом СР Југославије, 26. априла 1992, укинута је смртна казна за кривична дела прописана савезним законима (геноцид, ратни злочини, политички и војни деликти и др.), али су федералне јединице задржале право да прописују смртну казну за дела из своје надлежности (убиство и разбојништво), све до 26. фебруара 2002. године када је измењен Кривични закон тако што је из њега избрисана смртна казна.

Кривични законик („Сл. глaсник РС”, бр. 85/05, 88/05 – испрaвкa, 107/05 – испрaвкa, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) донет је октобра 2005. године, а ступио је на снагу 1. јануара 2006. године. Одредбом члана 43. прописује се да се учиниоцу кривичнoг дeлa мoгу изрeћи:

1) казна зaтвoрa;

2) нoвчaнa кaзнa;

3) рaд у jaвнoм интeрeсу, и

4) oдузимaњe вoзaчкe дoзвoлe.

 

Нацрт закона о изменама и допунама Кривичног законика

Нацрт закона о изменама и допунама Кривичног законика као једну од важнијих новина уводи казну затвора у неограниченом трајању – доживотни затвор. Некада најтежа казна затвора у трајању од 30 до 40 година, овим нацртом је замењена казном доживотног затвора. Одредбом члана 3. овог неусвојеног Закона о изменама и допунама предвиђа се измена важећег члана 43. КЗ-а тако што се прописује шест врста казни које се могу изрећи учиниоцу кривичног дела и то: доживотни затвор, казна зaтвoрa, казна кућног затвора, рaд у jaвнoм интeрeсу (као главне казне) и нoвчaнa кaзнa и oдузимaњe вoзaчкe дoзвoлe (као главне и као споредне казне).

У члану 5. Нацрта, прописује се нова одредба 44а која ближе уређује казну доживотног затвора. Зa нajтeжa кривичнa дeлa и нajтeжe oбликe тeшких кривичних дeлa мoжe сe уз кaзну затвора изузeтнo прoписaти и кaзнa доживотног зaтвoрa. Идентична законска формулација предвиђена је важећом одредбом члана 45. ст. 3. КЗ-а, али се односи на прописивање казне затвора у трајању од 30 до 40 година. Казна доживотног затвора, дакле, није апсолутна, што значи да се она не може предвиђати као једина главна казна за одређено кривично дело, већ алтернативно с казном затвора.

Иако је доживотни затвор специфичан по неограниченом трајању, није сасвим јасно из којег разлога се он издваја као посебна врста казне када има исту правну природу као и казна затвора која се може изрећи у оквиру законског минимума и максимума. Из даљих одредаба овог нацрта може се закључити да доживотни затвор представља супституцију за казну затвора у најдужем законом прописаном трајању од 30 до 40 година, која је предвиђена у оквиру казне затвора и која је некада била супститут за смртну казну. У образложењу Нацрта наводи се да је доживотни затвор суштински једна од три казне лишења слободе (казна затвора, доживотни затвор и кућни затвор), али је формално раздвојен, нарочито из разлога што се уместо казне затвора од тридесет до четрдесет година сада предвиђа доживотни затвор који се не прописује и не изриче у одређеном временском трајању.

У погледу кривичних дела која је законописац уврстио у најтежа кривична дела, односно најтеже облике кривичног дела, за која се може изрећи доживотни затвор спадају она дела за која се сада може изрећи казна затвора у трајању од 30 до 40 година. То су кривична дела:

– тешко убиство из члана 114. КЗ-а;

– убиство представника највиших државних органа из члана 310. КЗ-а;

– тешка дела против уставног уређења и безбедности Србије из члана 321. ст. 2. КЗ-а;

– удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. ст. 5. КЗ-а;

– геноцид из члана 370. КЗ-а;

– злочин против човечности из члана 371. КЗ-а;

– ратни злочин против цивилног становништва из члана 372. ст. 3. КЗ-а;

– ратни злочин против рањеника и болесника из члана 373. ст. 2. КЗ-а;

– ратни злочин против ратних заробљеника из члана 374. ст. 2. КЗ-а;

– употреба недозвољених средстава борбе из члана 376. ст. 2. КЗ-а;

– противправно убијање и рањавање непријатеља из члана 378. ст. 3. КЗ-а;

– агресивни рат из члана 386. ст. 2. КЗ-а;

– тероризам из члана 391. ст. 4. КЗ-а;

– употреба смртоносне направе из члана 391в ст. 3. КЗ-а;

– уништење и оштећење нуклеарног објекта из члана 391г ст. 3. КЗ-а;

– угрожавање лица под међународном заштитом из члана 392. ст. 3. КЗ-а.

 

Измене су предложене и за она кривична дела која у свом бићу садрже кривично дело за које је запрећена казна доживотног затвора. На пример, члан 333. ст. 3. КЗ-а, према Нацрту, инкриминише учиниоца који пружи пoмoћ учиниoцу кривичнoг дeлa зa кoje je прoписaн доживотни затвор.

Овакво одређивање услова примене ове врсте казне само за одређена кривична дела, која су напред наведена, у пракси није увек најбоље решење. Сужавање примене овог института на извршиоце само незнатног броја кривичних дела доводи до тога да је немогуће применити овај институт и на извршиоце осталих „тешкихˮ кривична дела, па и на она кривична дела за која је запрећена максимална казна и која могу, с обзиром на могуће тешке последице, да имају исти квалитет друштвене опасности и опасности извршиоца. Тешке последице настале извршењем ових кривичних дела не морају да прате само таксативно набројана дела, већ те последице могу да настану и извршењем других кривичних дела која Нацртом нису предвиђена. Такве последице, па и теже, могу настати како извршењем кривичних дела квалификованог убиства – вишеструких убистава и слична, тако и код кривичних дела силовања или разбојништва. На пример, за кривично дело силовања квалификовано смртном последицом или силовање учињено према детету, учинилац ће се казнити затвором од најмање десет година. Дакле, може му се изрећи законски максимум од 20 година, при чему није алтернативно предвиђена могућност изрицања казне затвора у трајању од 30 до 40 година, па самим тим ни предложена казна доживотног затвора.

Овде се чини да је боље законско решење општа формулација да се овај институт може применити за најтежа кривична дела, односно најтеже облике кривичног дела за која се може изрећи максимална казна затвора у трајању од двадесет година.

Доживотни затвор може се изрећи само учиниоцу који је у врeмe извршeњa кривичнoг дeлa нaвршиo двaдeсeт jeдну гoдину живoтa. Овакво решење није ново, с обзиром на то да је према важећем КЗ-у исти услов прописан за изрицање казне затвора од 30 до 40 година. Како је ratio legis ограничења који се односи на животну доб учиниоца, управо дужина казне (30 до 40 године), има смисла да се и у односу на доживотни затвор примени наведено ограничење.

У нацрту се посебно предвиђа да се доживотни затвор не може изрећи у случајевима када закон предвиђа да се казна може ублажити (члан 56. ст. 1. тач. 1)) или када постоји неки од основа за ослобођење од казне.

У погледу примене института стицаја, одредбе су остале непромењене, па када суд изриче јединствену казну, aкo je зa нeкo oд кривичних дeлa у стицajу утврдиo кaзну доживотног зaтвoрa изрeћи ћe сaмo ту кaзну, применом принципа апсорпције.

За примену казне доживотног затвора од важности је и примена института условног отпуста, помиловања и амнестије. У нацрту су унете промене у делу који регулише примену условног отпуста, где се прописује да је за условни отпуст учиниоца који је осуђен на казну доживотног затвора, потребно да издржи двадесет пет година. Ова одредба, као што је и наведено у образложењу Нацрта закона о изменама и допунама Кривичног законика, неопходна је када се има у виду став Европског суда за људска права да се доживотни затвор не може прописати и изрећи без права осуђеног да по одређеном основу краће траје и да се трансформише у временску казну (условни отпуст, помиловање, амнестија), као и да време после којег осуђени стиче то право не може бити дуже од 25 година.

 

Разлози за увођење доживотног затвора

У образложењу Нацрта се наводи: „Криминалнополитичко оправдање казне доживотног затвора јесте у томе што она треба да буде изузетна казна која замењује смртну казну. За нека најтежа кривична дела у односу на одређене учиниоце временска казна лишења слободе не указује се адекватномˮ.

Наведени разлози нису сасвим јасни. Наиме, казна доживотног затвора и њена изузетност у примени треба да „замењује смртну казнуˮ. Смртна казна, међутим, одавно не постоји у нашем кривичноправном систему нити је у сагласности с Протоколом бр. 13 уз Конвенцију за заштиту људских права и темељних слобода о укидању смртне казне у свим околностима, па је нејасно зашто би се уопште криминалнополитички разлози базирали на замени смртне казне. Ово посебно када се има у виду да се у даљем тексту образложења говори о доживотном затвору као супституту за временски ограничену казну затвора (од 30 до 40 година).

Даље, „неадекватност временске казне лишења слободе у односу на одређене учиниоце најтежих кривичних делаˮ отвара дилеме у погледу досадашњих ефеката временски ограничене казне затвора на пољу специјалне превенције, генералне превенције или друштвене осуде, јачања морала и учвршћивања обавезе поштовања закона.

У образложењу Нацрта оспорава се приговор нехуманости казне доживотног затвора, тврдњом да би и постојећа најстрожа казна у трајању од четрдесет година могла под одређеним условима да буде и нехуманија од казне доживотног затвора. Као пример ове тврдње наводи се осуђени који је издржавао казну у трајању од четрдесет година и који пред крај свог живота буде пуштен на слободу, па се поставља питање шта он тиме добија с обзиром на то да је по правилу без средстава за живот, у дубокој старости, с прекинутим везама с породицом и пријатељима и сл.

Као аргумент за увођење казне доживотног затвора уместо казне затвора од тридесет до четрдесет година наводи се избегавање арбитрарности у погледу његовог трајања јер исто не зависи од воље законодавца или суда.

Истиче се и аргумент да доживотни затвор има симболички значај јер може адекватније да изрази тежину неких кривичних дела и степен кривице учиниоца иако се практично у извршењу може свести на исту дужину као и казна у трајању од тридесет до четрдесет година.

У образложењу Нацрта истиче се да, са изузетком неколико држава, а ту су пре свега државе настале на територији бивше Југославије (осим Словеније), као и Шпанија, Португалија и Норвешка, све остале европске државе познају казну доживотног затвора. С друге стране, све остале европске државе не познају постојеће законско решење у Републици Србији, као и у већини земаља насталих на територији бивше Југославије (Босна и Херцеговина, као и њени ентитети и дистрикт Брчко, Црна Гора, Хрватска) у којима је уместо доживотног затвора предвиђена дуготрајна временска казна затвора у одређеном распону. Овакво решење изазива дилеме да ли је реч о суштински различитој казни лишења слободе, и дилеме у ком распону је прописати (и да ли уопште у распону или у фиксном трајању) и какав је њен однос с редовном казном затвора.

Када се имају у виду међународни стандарди према којима су државе дужне да у спровођењу казнене политике воде рачуна да дуготрајне казне затвора (доживотног поготово) изричу и прописују само ако су нужне за заштиту друштва, из којих стандарда се основано може закључити да свака држава за себе мора проценити да ли се таквом репресијом, казном доживотног затвора, постиже основна сврха кажњавања и заштита својих грађана, онда аргументи да доживотни затвор познаје велики број европских држава и да постојеће законодавно решење није уобичајено, јер га не познаје ниједна друга европска земља, нису сами по себи довољни.

 

Доживотни затвор – одмазда или превенција?

Општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција јесте сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством. Чланом 42. КЗ-а прописује се и сврха кажњавања, и то спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да убудуће не чини кривична дела – специјална превенција, утицање на друге да не чине кривична дела – генерална превенција и изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона.

Кривично право има свој репресивни и превентивни циљ. Кажњава се не само зато што је учињено кривично дело, већ и зато да се не би вршила кривична дела, при чему и претња казном представља кривичноправну репресију.

Доживотни затвор удовољава потреби пооштравања репресије, у смислу оштрије криминалнополитичке реакције на најтежа кривична дела, која је истицана у јавности последњих неколико година, и њиме се исказује већа одлучност државе у сузбијању најтежих казнених дела чиме се јача поверење у правни поредак.

Критике у јавности о преблагој казненој политици, када су у питању најтежа кривична дела, могу се оправдати и чињеницом да је пракса показала да су у већини случајева учиниоци ових кривичних дела млађе животне доби, због чега су и након времена издржане казне способни да понове дело. Сведоци смо и да јавност, често коментаришући максималне казне изречене за тешка дела, износи предлоге о увођењу смртне казне, препознајући је као једини вид одговарајућег кажњавања учиниоца.

Увођење доживотног затвора, свакако, испунило би очекивања јавности и у том смислу би он могао бити одговарајућа замена за очекивану смртну казну. Можемо рећи и то да би казна затвора имала једну врсту симболичког значаја јер би адекватније изразила тежину кривичног дела и јачу друштвену осуду без обзира на то што би се извршење ове казне практично свело на казну у трајању од 30 до 40 година.

Аргументи за увођење доживотног затвора оправдани су и када се има у виду да је предвиђен уз казну затвора за неколико кривичних дела, која по својим последицама и природи спадају у круг најтежих кривичних дела, па је јасна интенција законописца да примену ове казне сведе на нужне и изузетне случајеве. При том, суду је остављена могућност изрицања казне затвора или доживотног затвора поштујући тиме потребу да се свака казна индивидуализује у односу на конкретан случај и учиниоца.

У погледу генералне превенције, доживотни затвор има своје предности у односу на казну затвора ограниченог трајања, јер учиниоцу прети „казна за цео животˮ и не оставља се могућност одмеравања казне у краћем трајању од максималне казне. Остаје, међутим, спорно да ли ће се увођењем доживотног затвора на генералнопревентивном плану заиста утицати на учиниоце да не врше кривична дела? Да ли ће пооштравање казни за најтежа кривична дела смањити криминалитет у једном друштву и где је граница пооштравања криминалне политике? Иако немамо одговор на ова питања, јасно је да само пооштравање казни нема искључиве ефекте на плану сузбијања криминалитета јер би одавно сва законодавства овог света за најтежа дела предвиђала само доживотни затвор. С друге стране, ни смртна казна није показала своје ефекте у прошлости нити је допринела већој генералној превенцији.

У погледу специјалне превенције, за увођење доживотног затвора у кривичноправној литератури и стручној јавности наилазимо на подељења мишљења. Присталице доживотног затвора истичу да она има јаче превентивно дејство на учиниоца у поређењу с временски ограниченом казном затвора, с обзиром на то да отвара могућност да се учинилац пусти на слободу (применом института условног отпуста) тек када се заиста постигну резултати у смислу преваспитања учиниоца, смањења ризика од рецидива, односно утицаја на њега да више не врши кривична дела. То даље значи да се одлука о томе колико ће учинилац провести у заводској установи преноси на каснију фазу и то на фазу пеналног третмана, а не када се учиниоцу суди. Ипак, овде треба имати у виду да у погледу специјалне превенције, доживотни затвор има највише ефеката у ситуацији када потпуно изостане ресоцијализација учиниоца и смањење ризика да ће поновити дело, јер ограничена казна затвора, па чак и она у трајању од 40 година, нема ефекта у односу на „непоправљиве учиниоцеˮ.

С друге стране, критичари сматрају да доживотни затвор који сâм по себи подразумева лишење слободе за „цеоˮ живот, нема боље ефекте од временске казне затвора већ напротив, он потпуно негира специјалну превенцију. Ако је један од циљева кажњавања ресоцијализација и утицај на учиниоца да убудуће не врши кривична дела, изрицање доживотног затвора не оставља могућност да се учинилац поправи и врати у друштво, већ се то евентуално може постићи применом условног отпуста. То даље значи да се доживотни затвор претвара у временски ограничену казну.

Постоје и мишљења да задржавање у заводским установама у дугом временском периоду доводи до обесмишљавања ресоцијализације и онепособљава учиниоца за живот на слободи, десоцијализује их, а ти негативни ефекти су још и више заступљени код доживотног затвора.

Када би се прихватио став да је хуманије да учинилац проведе цео живот у заводској установи јер је без средстава за живот у дубокој старости и других социјалних разлога, онда долазимо до закључка да доживотни затвор није институт који одговара тој сврси. У том случају би се евентуално могао размотрити институт сигурносног смештаја који постоји у законодавствима већине развијених земаља, при чему се ова мера састоји у одузимању слободе, али за разлику од казне затвора није замишљена да се кроз њу остварује сврха кажњавања, већ да се отклони опасност учиниоца због чега се извршава након издржане казне затвора и траје у зависности од процене опасности да ли ће учинилац поновити неко тешко дело (Краљевина Југославија је Кривичним закоником из 1929. предвиђала сигурносну меру задржавања опасних злочинаца).

Прописивањем казне доживотног затвора уместо казне затвора од тридесет до четрдесет година избегава се и арбитрарност приликом изрицања казне јер трајање доживотног затвора не зависи од воље законодавца или суда. С тим што постоји опасност да се судије теже одлучују да изрекну овакву казну него постојећу временски ограничену, што би довело до тога да се за најтежа кривична дела пре изрекне двадесет година затвора као законски максимум него раније тридесет до четрдесет.

На крају, треба имати у виду трошкове које евентуално може проузроковати ово ново законско решење, јер је познато колико државу кошта један дан у затвору.

 

Уместо закључка

У даљем процесу доношења Закона о изменама КЗ-а очекујемо да предлагач изнесе јаче аргументе који ће се, пре свега, базирати на поштовању европских стандарда којима је предвиђено да је прописивање казне доживотног затвора нужно за заштиту друштва, односно грађана Републике Србије, водећи при том рачуна и истичући оне аргументе који се тичу опште сврхе изрицања кривичних санкција, као и аргументе који се тичу утицаја изрицања доживотне казне затвора на генералну и специјалну превенцију, па и могућности ресоцијализације извршиоца. То ће, наравно, захтевати дубљу анализу не само конкретних друштвених околности у Републици Србији, него и анализу постојеће судске праксе када су у питању практични ефекти изрицања казни затвора у максималном трајању, како на извршиоца кривичних дела, тако и на друге потенцијалне извршиоце, па и на јавност.

Сматрамо да предлагач Нацрта закона о изменама КЗ-а, својим разлозима није показао да је ради заштите грађана Републике Србије нужно предвиђати институт казне доживотног затвора у правном систему кривичних санкција Србије, а аргументи којима се при том руководио, у суштини су недовољни и нису у довољној мери правно утемељени.

 

[signoff]

Пракса Међународног кривичног суда за бившу СФРЈ и правила трибунала за бившу Југославију и Руанду

Доживотни затвор је најтежа казна коју изричу трибунали за бившу Југославију и Руанду, те према томе, осуђени на ту казну не могу да буду ослобођени раније од оних којима су одмерене временски ограничене казне од рецимо 20 или 30 година. Будући да се такви осуђеници по правилу ослобађају након издржане две трећине казне, они који су кажњени доживотним затвором не могу да рачунају на превремено ослобађање пре истека две трећине најдуже временске казне коју су изрекли међународни судови, а она тренутно износи 45 година затвора и изречена је једном од осуђених у Аруши. Они који су у Хагу и Аруши осуђени на доживотне казне, мораће, дакле, да у затвору проведу најмање још 30 година, рачунајући време које су до сада провели у притворској јединици. У одлуци којом је крајем јуна ове године одбацио захтев генерала Станислава Галића, председник Механизма за међународне судове Теодор Мерон први пут је дефинисао минималну казну коју мора да одслужи осуђени на доживотни затвор да би испунио услов за превремено пуштање на слободу.

[/signoff]

 

[signoff]

КОРИСНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

1) Мапа држава које примењују казну доживотног затвора доступна је на сату: https://en.wikipedia.org/wiki/Life_imprisonment#World_view

2) Више о аргументима „заˮ и „противˮ и току јавне расправе о предлогу да се казна доживотног затвора уведе у кривично законодавство Републике Хрватске видети у Сведровић М.: Криминалнополитичка оправданост промјена казнених санкција са освртом на увођење доживотног затвора и на сустав изрицања новчане казне, Хрватски љетопис за казнене знаности и праксу, број 2/2003, Загреб

3) Нацрт закона о изменама и допунама Кривичног законика доступан је на сајту Министарства правде

4) Образложење Нацрта закона о изменама и допунама Кривичног законика доступно је на сајту Министарства правде

5) Стојановић З.: Превентивна функција кривичног права, Crimen 1/2011, Београд, стр. 4

6) Турковић К. и Маршавелски А.: Реформа сустава казни у новом казненом закону, Хрватски љетопис за казнено право и праксу број 2/2012, вол. 19, Загреб, pp. 799-800

[/signoff]