Нормативни оквир заштите од насиља у породици, како кривичноправни тако и грађанскоправни, пружа могућност за делотворно и ефикасно функционисање свих чинилаца у систему заштите жртве од насиља у породици. Истраживања, међутим, показују тенденцију раста ове појаве што доводи у сумњу ефикасност примене мера заштите од насиља у породици
Насиље у породици је комплексно девијантно понашање које привлачи пажњу стручњака из многих области – социологије, криминологије, права, психологије и других научних дисциплина. Иако још увек не постоји универзално прихваћена дефиниција насиља у породици, у савременој литератури обично се наводи да је насиље у породици сваки вид физичког, сексуалног, психичког или економског злостављања које врши један члан породице према другом члану породице, без обзира на то да ли такво понашање правни прописи инкриминишу и да ли је извршилац насиља пријављен органима гоњења.
Насиље у породици је универзална појава која прожима сва постојећа друштва. Оно спада у ред најтежих облика насиља јер се његовим испољавањем крше основна људска права и слободе чланова породице, као што је право на живот, право на слободу и безбедност, право на телесни интегритет и др. Ова патолошка појава оставља несагледиве последице и на индивидуалном и на друштвеном плану. Све до краја шездесетих година 20. века, међутим, насиље у породици није привлачило пажњу друштва. Доминирало је схватање да је насиље у оквиру породице приватна ствар, те да конфликте, уколико се не ради о лишењу живота, треба да решавају сами чланови породице. До преокрета је дошло седамдесетих година 20. века, под утицајем снажног феминистичког покрета, када је почео да сазрева став да је насиље у породици криминалитет, те да чињеница што се оно дешава унутар породице не умањује друштвену опасност ове криминалне појаве и да породица у којој постоји насиље не сме да буде заштићена доменом приватности.
На основу досадашњих истраживања несумњиво произлази да насиље у породици представља модел понашања, а не појединачни инцидент, да је пораст насиља у друштву директно повезан с порастом насиља у породици, да особа може бити изложена овом виду насиља током целог свог живота, да су најчешће жртве насиља у породици жене, деца и старе особе, да су последице изложености насиљу бројне и да битно утичу на ментално здравље оних према којима се оно испољава, као и оних који су његове посредне жртве.
Насиље у породици на територији Србије, све донедавно, није било предмет ширег истраживања, тако да се није знао његов стварни обим, као ни облици испољавања. Досадашња истраживања показују да је овај облик насиља у порасту, чему су, вероватно, допринели тешкa економска ситуација, избеглиштво, расељавање, ратно окружење и други фактори због којих је читаво друштво годинама било изложено хроничном стресу.
Теоријска објашњења насиља у породици многобројна су и различита, али феминистичке теорије најпотпуније објашњавају насиље према женама и једине су утицале на промену праксе у институцијама. Феминистичке теорије полазе од тога да је однос моћи у друштву увек у корист мушкараца и да је тај однос моћи у друштву рефлектован у породици, односно у браку. У патријархално организованом друштву гледа се благонаклоно на мушко насиље у браку и спречава ефикасна реакција институција на ову појаву. У савременој литератури сматра се да кључну улогу међу узроцима ове појаве има патријархални модел породичних односа у коме је насиље прихватљив, уобичајен, па и пожељан облик дисциплиновања чланова породице.
Савремени приступ овој појави заснива се на ставу да насиље у породици није искључиво лични проблем и индивидуална патологија, већ друштвени проблем и социјална патологија. Подаци о томе ко су претежне жртве насиља потврђују став да је ова појава омогућена дискриминацијом, услед чега се у међународним документима насиље у породици сагледава као насиље засновано на родној одређености, а његово спречавање темељи на постулатима у домену људских права и принципу забране дискриминације.
Нормативни оквир
Србија је ову појаву посебно инкриминисала 2002. године, увођењем посебног новог кривичног дела насиље у породици, а затим је креирала нова законска решења 2005. године, уводећи, поред кривичноправне заштите, и грађанскоправну заштиту од насиља у породици.
Кривични законик Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005 и 72/2009) насиље у породици инкриминише као кривично дело против брака и породице, предвиђајући пет облика овог кривичног дела, као и могућност да суд у кривичном поступку одреди меру безбедности забране приближавања и комуникације са оштећеним ради заштите особе према којој је насиље извршено. Одредбом члана 194. ст. 1. овог Закона прописано је да ће се казнити затвором од три месеца до три године ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице. Уколико је при извршењу овог дела коришћено оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, учинилац ће се, према другом ставу овог члана, казнити затвором од шест месеци до пет година, а ако је услед овог дела наступила тешка телесна повреда или тешко нарушавање здравља или су учињена према малолетном лицу, учинилац ће се, према трећем ставу овог члана, казнити затвором од две до десет година. Четвртим ставом овог члана прописана је казна затвора од три до петнаест година, ако је услед овог дела наступила смрт члана породице. Пети став овог члана посебно инкриминише кршење мера заштите од насиља у породици које је суд одредио и прописује за кршење мера казну затвора од три месеца до три године и новчану казну. Посебно је значајно прописивање могућности изрицања мере безбедности, односно могућност да суд учиниоцу кривичног дела, у складу са чланом 89а овог Закона, забрани приближавање оштећеном на одређеној удаљености, приступ у простор око места становања или места рада, као и да забрани даље узнемиравање оштећеног, односно даљу комуникацију са оштећеним. Трајање мере не може бити краће од шест месеци нити дуже од три године, рачунајући од дана правноснажности одлуке, с тим да се време проведено у затвору, односно у здравственој установи у којој је извршена мера безбедности, не урачунава у време трајања ове мере.
Грађанскоправни аспект заштите од насиља у породици заснива се на одредбама Породичног закона Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 18/2005) који у члану 10. прокламује забрану насиља у породици и право свакога на заштиту од овог насиља. Насиље у породици дефинисано је одредбом члана 197. овог закона као „понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице”, а нарочито наношење или покушај наношења телесне повреде, изазивање страха претњом убиством или наношењем телесне повреде члану породице или њему блиском лицу, присиљавање на сексуални однос, навођење на сексуални однос или сексуални однос с лицем које није навршило 14. годину живота или с немоћним лицем, ограничавање слободе кретања или комуницирања с трећим лицима, вређање, као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање.
Евидентно је да је законска дефиниција насиља у породици веома широка, јер обухвата све могуће видове испољавања насиља, тј. свако дрско, безобзирно и злонамерно понашање којим се угрожавају основне вредности људског бића. Дрскост, безобзирност и злонамерност јесу компоненте насиља у породици које га јасно разликују од дозвољеног понашања. Ради се о социјалним конструкцијама заснованим на одређеним вредносним претпоставкама и стандардима који дефинишу однос према члану породице, те су дрскост, безобзирност и злонамерност правни стандарди чија се садржина може одредити само релацијски у односу на опште друштвене норме и вредности, културне обрасце понашања и захтеве који се постављају као изричите забране одређеног понашања.
Закон дефинише ко се све сматра чланом породице, односно ко су титулари права на породичноправну заштиту: супружници или бивши супружници, деца, родитељи и остали крвни сродници, као и лица у тазбинском или адоптивном сродству, односно лица која везује хранитељство, лица која живе или су живела у истом породичном домаћинству, ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери, лица која су међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези, односно која имају заједничко дете или је дете на путу да буде рођено, иако никада нису живела у истом породичном домаћинству.
Одредбом члана 198, Породични закон предвиђа да против члана породице који врши насиље суд може одредити једну или више мера заштите од насиља у породици, којом се привремено забрањује или ограничава одржавање личних односа с другим чланом породице. Другим ставом овог члана, Закон таксативно набраја 5 мера заштите од насиља које се могу изрећи, а то су:
– издавање налога за исељење из породичног стана или куће, без обзира на право својине, односно закупа непокретности;
– издавање налога за усељење у породични стан или кућу, без обзира на право својине, односно закупа непокретности;
– забрана приближавања члану породице на одређеној удаљености;
– забрана приступа у простор око места становања или места рада члана породице;
– забрана даљег узнемиравања члана породице.
За разлику од мере безбедности која се може изрећи учиниоцу кривичног дела у кривичном поступку, мере породичноправне заштите од насиља у породици могу трајати највише годину дана, али се могу продужавати све док не престану разлози због којих је мера била одређена. Време проведено у притвору, као и свако лишење слободе у вези с кривичним делом, односно прекршајем, урачунава се у време трајања мере заштите од насиља у породици.
У спору за заштиту од насиља у породици, поред суда опште месне надлежности, месно је надлежан и суд на чијем подручју члан породице према коме је насиље извршено има пребивалиште, односно боравиште, а тужбу за одређивање мера заштите од насиља у породици, као и за продужење мере, могу поднети члан породице према коме је насиље извршено, његов законски заступник, јавни тужилац и орган старатељства. Поступак у спору за заштиту од насиља у породици нарочито је хитан, а суд је дужан да прво рочиште одржи у року од 8 дана од дана када је тужба примљена у суд, док је другостепени суд дужан да одлуку о жалби донесе у року од 15 дана од дана када му је достављена жалба, при чему жалба не задржава извршење пресуде о одређивању или продужењу мере заштите од насиља у породици. У поступку заштите од насиља у породици суд није везан границама тужбеног захтева и може одредити и меру заштите од насиља у породици која није тражена ако оцени да се таквом мером најбоље постиже заштита. Суд је дужан да пресуду достави ограну старатељства на чијој територији члан породице према коме је насиље извршено има пребивалиште, односно боравиште, као и органу старатељства на чијој се територији налази пребивалиште, односно боравиште, члана породице против кога је мера заштите одређена, при чему је орган старатељства дужан да води евиденцију и документацију како о лицима према којима је насиље извршено, тако и о лицима против којих је одређена мера заштите.
Начин извршења пресуде којом је одређена мера заштите од насиља у породици зависи од врсте изречене мере, односно од врсте обавезе члана породице према коме је мера изречена.
Када је у питању извршење мере заштите од насиља у породици којом је издат налог члану породице који врши насиље да се исели из породичног стана или куће, извршење се спроводи у складу са одредбама чл. 213–216. Закона о извршењу и обезбеђењу које регулишу начин принудног испражњења и предаје непокретности.
Пресуде којима су одређене остале мере заштите од насиља у породици извршавају се, међутим, новчаним кажњавањем, односно на начин прописан одредбама чланова 219. и 220. Закона о извршењу и обезбеђењу, јер се ради о радњи коју може извршити само извршни дужник – насилник, односно о обавези на нечињење или трпљење. Проблем настаје код извршења мере заштите од насиља у породици којом се налаже усељење у породични стан или кућу, будући да се ова мера не може прецизно квалификовати, односно одредити да ли се ради о радњи коју може да изврши само извршни дужник или се ради о радњи коју може да изврши и друго лице. Ипак, у досадашњој судској пракси, ова мера се принудно извршавала тако што се члан породице принудно уводио у супосед породичног стана или куће, без удаљења члана породице који врши насиље, најчешће променом браве на улазним вратима и предајом по примерак кључа свим члановима породице.
Посебан проблем јавља се приликом принудног извршења мере заштите од насиља у породици којом се забрањује даље узнемиравање члана породице или приближавање члану породице на одређеној удаљености. Средство извршења у овим ситуацијама које извршном суду стоји на располагању јесте новчана казна, али је могућност доказивања да је забрана прекршена у извршном поступку ограничена, пре свега начелом писмености извршног поступка. С друге стране, кршење изречене мере заштите од насиља у породици инкриминисано је чланом 194. ст. 5. Кривичног законика и представља посебан облик кривичног дела насиља у породици за које се може изрећи казна затвора и новчана казна. Чини се да је кривичноправни аспект, односно кривична санкција прописана за кршење забране у оваквим случајевима јачи гарант за поштовање забране.
Дакле, нормативни оквир заштите од насиља у породици, како кривичноправни тако и грађанскоправни, пружа могућност за делотворно и ефикасно функционисање свих чинилаца у систему заштите жртве од насиља у породици. Истраживања, међутим, показују тенденцију раста ове појаве што доводи у сумњу ефикасност примене мера заштите од насиља у породици. По мишљењу аутора, одговор треба тражити у узроцима ове појаве.
Изрицање заштитних мера
Насиље у породици карактерише континуитет у испољавању. У највећем броју случајева породичног насиља жртве су пре првог пријављивања дела биле изложене континуираном насиљу. Сврха заштитних мера јесте да се њиховом применом спречи поновно извршење насиља у породици, да се обезбеди нужна заштита физичког и психичког интегритета, здравља и личне безбедности члана породице изложеног насиљу, као и да се отклоне околности које погодују или подстичу понављање насиља, односно извршење других видова насиља. Суштина заштитних мера огледа се у ограничавању или привременој забрани одржавања личних односа извршиоца насиља са жртвом, што укључује и ограничавање извесних права и слобода извршиоца насиља. Полази се од тога да је привремена забрана контакта извршиоца насиља са жртвом једини начин да се предупреди ново насиље.
Одредбама Породичног закона није ограничен број мера које се могу тражити, односно издати, већ оне могу бити комбиноване и прилагођене околностима сваког конкретног случаја. У погледу налога за исељење из породичног стана, односно куће, члана породице који се насилнички понаша и налога за усељење, Законом је изричито предвиђено да ове мере могу бити изречене независно од права својине, односно закупа на стану, односно кући, што подразумева да ове мере могу бити издате и кад је стан, односно кућа, у искључивој својини извршиоца насиља. Налог да се извршилац насиља исели из породичног стана, односно куће, не лишава га права својине на тој непокретности, већ само умањује његова својинска овлашћења, односно онемогућава извршиоца насиља да и даље станује у породичном дому јер је својим насилничким понашањем угрозио живот, здравље или спокојство другог члана породице који и сâм има право да станује у породичном дому. Када постоји реална опасност да ће се насиље поновити, оправдано је извршиоцу насиља за извесно време ускратити право становања у породичном стану, односно кући, јер то оправдава интерес жртве насиља, који истовремено представља и општи интерес.
Мера забране приближавања жртви на одређеној удаљености и мере забране приступа у простор око места становања и места рада имају превентивни карактер и услови за њихово изрицање постоје, не само кад постоји опасност да ће жртва бити поново физички повређена, већ и онда кад се процени да би и само приближавање извршиоца насиља жртви било акт насиља, с обзиром на то да само појављивање извршиоца насиља, односно његово приближавање жртви, представља вид испољавања психичког насиља јер код жртве изазива узнемирење, оправдан страх од понављања насиља и бројне друге психичке последице.
Избор мера заштите подразумева процену степена ризика од понављања насиља. Приликом избора мере мора се максимално узети у обзир мишљење саме жртве о нивоу опасности који јој прети јер је жртва та којој се заштита пружа, па њена субјективна процена, заснована на претходном искуству, представља кључни фактор приликом избора мера које ће у конкретном случају бити одређене.
Ефекти примене заштитних мера
Да би се у потпуности сагледали ефекти примене заштитних мера морало би се приступити опсежнијем истраживању које би обухватило упоредо и кривичноправни и грађанскоправни аспект заштите од насиља у породици. Комплексност породичних односа и веза не дозвољава да се установи унапред припремљена рецептура за заштитне мере у сваком конкретном случају. Уколико је насиље повезано с присуством болести зависности код извршиоца насиља, кривичноправни аспект заштите од насиља у породици чини се потпунијим начином заштите, а имајући у виду да у кривичном поступку могу бити изречене и мере обавезног лечења извршиоца насиља, што код парничног поступка није случај. С друге стране, некада вођење кривичног поступка није у интересу саме жртве, нарочито уколико жртва економски зависи од извршиоца насиља а извршиоцу насиља вођење кривичног поступка може одузети запослење и тиме читаву породицу лишити егзистенцијалног прихода.
Узроци и облици испољавања насиља веома су важни ради сагледавања евентуалних ефеката заштитних мера које је потребно употребити у сваком конкретном случају. Стога је неопходно да приликом креирања и реализације одговарајућих мера буде остварена пуна сарадња државних органа, институција и невладиних организација специјализованих за борбу против насиља у породици, како би се жртви пружио комплетан правно-психо-социјални оквир подршке у превазилажењу свих последица које акти насиља несумњиво производе, а које осим психолошких, могу бити и економске природе. С друге стране, ради правилног сагледавања будућег обрасца понашања које се сматра друштвено прихватљивим извршиоци насиља морају бити подвргнути како репресивним мерама, тако и оним саветодавно-терапијским. Само на овај начин може се говорити о позитивним ефектима примене заштитних мера, а осим полиције и суда, допринос у сузбијању ове појаве морају дати и здравствене и образовне установе, органи старатељства и медији, како би се постигло да општеприхваћено друштвено гледиште на ову појаву буде осуђујуће.
[signoff]
Узроци испољавања насиља и његови видови
Узроци непосредног испољавања насиља су различити: губитак посла члана породице и тешка економска ситуација у породици, љубомора члана породице, сазнање да је жртва покренула бракоразводну парницу, сазнање да је жртва покренула поступак за деобу брачне тековине, незадовољство одлуком суда о начину одржавања личних контаката са заједничком децом, настојање да се жртва принуди да напусти стан. Процентуално највећи број извршилаца насиља, међутим, био је у алкохолисаном стању. Дејство употребе алкохола на повећану агресивност и испољавање насиља потврђено је у великом броју студија које се баве психологијом и психопатологијом алкохоличара. Иако се алкохолизам не може сматрати непосредним узроком испољавања насиља, употреба алкохола знатно доприноси агресивном деловању и испољавању истовремено и физичког и психичког насиља. Забележени су и случајеви насиља у којима је извршилац насиља био под дејством дроге.
Облици и видови насиља такође су веома разноврсни: физичко насиље (дављење, шамарање, шутирање и сл.), психичко малтретирање, економско насиље (продавање ствари из куће, одузимање платних картица, ускраћивање хране и др.). Најчешће се комбинује више врста насиља, али жртва потенцира онај облик насиља који је претежан. У случају физичког насиља увек је присутно и психичко насиље јер физичко насиље код жртве изазива страх за сопствени живот и осећај неизвесности колике ће размере и интензитет имати насиље. С друге стране, приликом примене психичког насиља жртва никада није сигурна да се претње о примени физичког насиља неће обистинити и испољити као физичко насиље.
[/signoff]