Одређена филозофска разматрања поводом питања еутаназије – историјски аспект, анализа одредби Нацрта грађанског законика и Нацрта закона о праву на достојанствену смрт, као и еутаназија у упоредном праву – чине тематски склоп овог текста.
[pdfjs-viewer url=“https%3A%2F%2Fwww.legeartis.rs%2Fwp-content%2Fuploads%2F2020%2F01%2F1006.pdf“ viewer_width=100% viewer_height=1360px fullscreen=true download=true print=true]
84
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ УНАКРСНИ ПОГЛЕД
Еутаназија – еволуција
схватања
од традиционалних до
савремених друштава
Одређена филозофска разматрања поводом питања еутаназије –
историјски аспект, анализа одредби Нацрта грађанског законика
и Нацрта закона о праву на достојанствену смрт, као и еутаназија у
упоредном
праву – чине тематски склоп овог текста.
ПОЈАМ
Реч еутаназија (ευθανασία) представља
сложеницу која је настала од грчког префикса
еу- (ευ-), што значи добра, и речи тана-
тос (θάνατος), која означава смрт. Назив је
за праксу
изазивања нечије смрти на што
угоднији
или безболнији начин по особу
како би јој се прекинули неподношљиви
болови или патње. Иако је од давнина примењивана,
реч еутаназија настала је у 17.
веку. Френсис Бејкон први је употребио реч
еутаназија у медицинском контексту
како
би описао лаку срећну смрт, при чему је дужност
лекара да ублажи телесне патње болесника
и пружи им мирну и спокојну смрт.
Након овакве констатације почиње дискусија
око чина еутаназије, при чему се сучељавају,
осим опречних
мишљења, и верска,
етичка и биомедицинска начела, а расправа
на ту тему траје и данас.
Свакој особи рођењем је наметнут или поклоњен
живот, а она ни на који начин није
учествовала у доношењу одлуке о отпочињању
свог живота. Према таквој логици ствари,
и крај живота или смрт независни су од људске
воље и њихове жеље за животом. Право
на живот по себи искључује могућност еутаназије,
па макар и била из самилости и са наДушан
Рајаковић,
спец. менаџмента
здравствених установа
мером прекраћивања мука. Еутаназија може
да се посматра у оквиру других људских
права,
нпр. права на самоодлучивање или права
на личну
аутономију.
ФИЛОЗОФСКА РАЗМАТРАЊА
Као основно људско право, право на живот
утемељено је још у време Хипократа и
Цицерона. У време Римског царства Цицерон
је тврдио да су природна
права човека вечна
и непроменљива и да сви закони државе
имају за основу један божански закон. Израз
којег су се придржавали гласио је: „Naturam
si sequemur ducem nonquam aberrabimus”,
што значи: „Никада нећемо залутати ако се
држимо природе као вође”. Платон у свом
делу „Држава” пише: „Сматрам да не треба
неговати људе који нису способни за живот,
јер они не користе ни себи самима ни држави
[…] Они који су по природи болесни и неумерени
тако да немају од свог живота ништа ни
сами, нити коме другом користе, па лекарска
вештина не сме бити ради њих и они не смеју
бити лечени чак ни онда кад су богатији од
самога Миде (богати краљ из грчке митологије,
прим. аут.).”
ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И ПОЈАВНИ
ОБЛИЦИ
Лишење живота из самилости у појединим
законодавствима представља
новоуве85
УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
дено кривично
дело, иако се сам чин среће
још у најстаријим људским
друштвима, али
без санкција. Још су Спартанци убијали своју
физички и ментално
слабу децу. У старом
Риму овај обичај је кодификован Законом
дванаест таблица, при чему је у четвртој
таблици прописано да „наказно дете треба
одмах
убити”, а убијане су и бебе рођене у
хороскопском
знаку јарца јер се сматрало
да су оне потомци демона, па су морали
да их се „реше” ради добробити заједнице.
Номади су пак старе особе убијали или напуштали
јер нису могли ни да привређују
нити да држе темпо кретања. На абориџинским
племенским
свечаностима обављан
је
ритуал убијања деце и стараца и то како из
верских
тако и из економских
разлога. Амерички
Индијанци су своје старе и изнемогле
родитеље остављали
да умру од глади или
су их одводили у шуму где су их звери растрзале.
Код Швеђана је постојао обичај да на
свечан начин премлаћују
и убијају тешке
и
неизлечиве болеснике, као и старе и изнемогле
особе. Пруси су убијали старе и изнемогле
родитеље, али по њиховој изричитој
жељи. И код наших предака постојао је обичај
убијања старих и изнемоглих родитеља
познат под називом „лапот”, који је био ритуални
чин олакшања,
скоро доброчинства,
али никако казна. Особе над којима је било
одређено да се изврши лапот прихватале су
тај чин са спокојством. Обичај убијања старих
особа када напуне одређени број година
био је заступљен у појединим деловима средњовековне
Србије, али и земаља региона.
Од почетка
цивилизације траје борба за
људска права у свакој заједници,
сваком друштву,
свакој нацији и човечанству уопште.
Зачетке
људских
права могуће је пронаћи још
у античким
временима и то у оквиру учења
о божанском и природном
праву. Прво људско
право је право на живот, које је загарантовано
као једно
од основних људских
права.
Право на живот је основно људско право,
без кога остала права немају смисла и из кога
проистичу сва друга људска права. Човек их
стиче рођењем, универзална су и једнака
за
све. Притом, право на живот повлачи читав
низ људских
права. Сва људска права, поред
основног, гарантују
човеку и достојанствен
живот. Право на живот, међутим, повлачи
за собом многе
недоумице и недоречености.
Ова борба своју кулминацију достиже средином
20. века, а и даље траје. Иако корени
борбе за људска права досежу до античких
времена, тек је у последња два века наступио
процес увођења људских
права у правне
акте, пре свега уставе, међународне
конвенције,
повеље и протоколе. Међутим, и данас
постоје опречна
схватања
када је право на
живот у питању. Питање абортуса, смртне
казне и еутаназије само су нека од питања
која већ дуги низ година изазивају полемике
међу правницима, лекарима, филозофима,
свештеницима и грађанима у најширем
смислу речи.
ИНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈА
ЕУТАНАЗИЈЕ
Конституисање људских
права и њихово
уношење у уставе почиње крајем 18. века и то
1791. године у Америци, са десет амандмана
на Устав из 1787. године. Први одељак Француског
устава из 1791. године односи
се на
основна права. Значајна је и Афричка повеља
о људским
и правима народа, која утврђује да
су људска бића неприкосновена. Свако људско
биће завређује право да се поштује како
његов живот тако и целокупност
његове личности,
а никоме не може бити самовољно одузето
ово право.
Крајем 19. века и касније стварањем Уједињених
нација у периоду између два светска
рата долази до интернационализације
и
универзализације људских
права. Она постају
уставноправна и међународно
правна
категорија. Сходно
светској еманципацији
људских
права, први пут се и у Сретењски
устав Србије 1835. године уносе одредбе које
штите права свих људи. Данас је право на живот
загарантовано
како нашим Уставом тако
и бројним међународним
конвенцијама. члан
24. Устава Републике Србије односи
се на право
на живот, при чему став 1. истог члана
гласи
да је људски живот неприкосновен. Стога
се у Републици Србији тежи очувању живота
86
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ УНАКРСНИ ПОГЛЕД
сваког грађанина, што је назначено у Уставу
забраном смртне казне. Несумњиво је да закони,
конвенције, повеље и протоколи који се
односе
на право на живот нису у потпуности
усаглашени по питању абортуса, смртне казне
и еутаназије.
КЛАСИФИКАЦИЈА ЕУТАНАЗИЈЕ
Тешко
је направити јасну дистинкцију између
еутаназије, убиства и самоубиства, с обзиром
на то да између ових појмова
не постоји
јасна разлика. Када се говори о еутаназији,
могу се разликовати две основне класификације.
Прва се темељи на томе да ли особа за њу
даје пристанак и то је добровољна еутаназија,
која се спроводи на изричит захтев
особе која
жели да се над њом изврши еутаназија. Друга
је недобровољна еутаназија, која се спроводи
без сагласности особе, услед тога што се налази
у психофизичком
стању које спречава њено
изјашњавање о томе да ли жели да се над њом
спроведе еутаназија или не.
Следећа важна
подела је у вези са методом
извршења чина, а подразумева пасивну
и активну еутаназију. Прва, односно
пасивна
еутаназија своди се на непружање облика медицинске
помоћи који би пацијенту
продужио
живот. У случајевима пасивне еутаназије
довољно је да постоји изричита воља пацијента,
његовог законског заступника
или његова
изјава дата унапред, као и конзилијарна одлука
лекара о стању пацијента.
Непредузимање
медицинских
мера допушта природни
ток
тешке
болести и крај живота долази сам по
себи. Друга је активна еутаназија, при којој
се над еутаназираном особом примењују разне
механичке методе или хемијске супстанце
(отрови) у сврху што бржег изазивања смртног
исхода.
У случајевима активне еутаназије
ситуација је битно другачија, будући да такав
чин директно узрокује смрт. У земљама које
су легализовале активну еутаназију процедуре
су сложене у више инстанци, у одређеном
временском периоду и у комисијском раду,
док се не дође до дефинитивне одлуке. Ту се
укључују и судски органи који констатују чињеницу
смрти, о чему ће више речи бити у
наставку текста.
ПРАВНИ ТРЕТМАН
У
МЕЂУНАРОДНОМ
ПРАВУ
У свету постоји широк распон односа
појединих
законодавстава према еутаназији.
Уколико је дозвољена, онда је то искључиво
добровољна, односно
пасивна еутаназија.
Активна еутаназија се третира као убиство,
и то привилеговано, које, с обзиром на мотив
почињења, са собом повлачи блаже казне.
Кривична
законодавства бројних земаља еутаназију,
односно
такве врсте убистава разликују
од помагања у самоубиству, односно
еутаназијом сматрају само случајеве када
особа која јој је подвргнута
није сама предузела
никакве радње. Неке државе временом су
ублажиле критеријуме, па је тако 1990-их еутаназија
у активним облицима легализована
у Холандији, Белгији, Аустралији и америчкој
држави Орегон. Доступни
подаци указују на
то да је еутаназија омогућена у више европских
земаља, при чему је Белгија 2002. године
била прва земља на свету која је дозволила еутаназију,
а пре неколико година у одређеним
случајевима чак и особа млађих
од осамнаест
година.
У Холандији је еутаназија дозвољена за
старије од дванаест година. Француска је дозволила
пасивну еутаназију од 2005. године
тако што се прекида терапија пацијенту,
али
лекари не смеју да спроводе активну еутаназију.
У Луксембургу
је еутаназија дозвољена
од 2009. године, али је забрањена за малолетнике,
док је у Швајцарској на снази директна
еутаназија, што значи да лекар пацијенту
може да одреди смртоносну дозу неког лека,
али тај лек пацијент
мора сам да узме. У
Норвешкој
лекар има право да одлучи да
прекине терапију пацијенту
ако то затражи
пацијент
на самрти или чланови
његове
породице у случају да болесник не може да
комуницира с околином. У Данској пацијент
може да има „медицински тестамент”
који
лекари морају да поштују. Немачка толерише
пасивну еутаназију. Немци користе реч
„sterbe hilfe” (помоћ да се умре), што укључује
могућност да лекар прекине терапију,
али само ако пацијент
то жели и јасно стави
до знања. Сличан модел заступљен је и у Ау87
УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
стрији. Велика Британија званично
забрањује
еутаназију, с тим што лекар пацијенту
на
самрти може да дâ јаку дозу морфијума, иако
се зна да од тога може да умре, што се правда
циљем лекара да отклони
бол. У Шпанији,
где је Католичка црква посебно активна
у осуђивању еутаназије, закон дозвољава
пацијенту
право да одбије лечење. У Грчкој
и Румунији еутаназија је строго забрањена и
лекар може да добије до седам година затвора
ако је примени. У Пољској и Ирској је сличан
случај, а лекари могу да буду осуђени на
затворске казне од пет до четрнаест година.
У Босни и Херцеговини еутаназија се сматра
убиством, док је у Хрватској забрањена, али
се затворска казна одређује у зависности од
случаја.
Да резимирамо, еутаназија или самоубиство
уз помоћ лекара, при чему лекар помаже
пацијенту
да оконча живот по сопственој
жељи и под строго прописаним условима и
критеријумима, легално је само у појединим
државама (Белгија, Швајцарска, Холандија,
Луксембург,
Колумбија и три америчке државе:
Орегон, Монтана
и Вашингтон). Потпомогнуто
самоубиство у већини земаља представља
кривично
дело које се изједначава
са убиством
или убиством из нехата.
Конвенција Савета Европе о људским
правима и биомедицини (Овиједо, Шпанија,
1997) само се индиректно бави проблемом
еутаназије, наводећи да у изузетним случајевима
проузрокованих епидемија могу да
се предузимају одређене мере ради заштите
здравља
грађана, али само на основу њиховог
пристанка.
Случај тридесетосмогодишњег Венсана
Ламбера у Француској, који је после тешке
саобраћајне несреће 2008. године био седам
година непокретан и парализован, са тешким
оштећењем мозга, определио је Европски
суд
за људска права у Стразбуру да 2015. године
већином гласова (дванаест „за” и пет „против”)
закључи да одлука француског суда о
обустави интравенске
исхране
Ламбера не
крши европско
право. Тако је суд у Стразбуру
признао људско право на достојанствен завршетак
живота. То је подстакло многе
земље у
Европи да признају ово специфично
и деликатно
право личности.
ЕУТАНАЗИЈА У НАШЕМ
ЗАКОНОДАВНОМ СИСТЕМУ
Еутаназија или лишавање живота из самилости
спада у чин који може да се сматра
привилегованим убиством, иако законодавац
избегава да употреби реч „убиство”. Према
члану
117. Кривичног
законика Републике
Србије („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005
– испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009,
121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 и
35/2019), то је кривично
дело које представља
лишење живота пунолетног, тешко
оболелог
лица из самилости, на његов озбиљан
и изричит захтев.
За ову врсту кривичног
дела предвиђена је казна затвора у распону
од шест месеци до пет година. Такође, одредбе
Закона о правима пацијената („Сл. гласник
РС”, бр. 45/2013 и 25/2019 – др. закон) односе
се на ситуације које су блиске поступку еутаназије,
додуше не на тако директан начин као
одредбе Кривичног
законика. члан
17. Закона
о правима пацијената предвиђа могућност да
пацијент
који је способан за расуђивање има
право да предложену медицинску меру одбије,
чак и у случају када се њоме спасава или
одржава његов живот. У том случају надлежни
здравствени радник
дужан је да пацијенту
укаже на последице његове одлуке о
одбијању предложене медицинске мере, као и
да у вези са тим од пацијента
затражи писмену
изјаву, која мора да се чува у медицинској
документацији.
Ако пацијент
одбије давање
писмене изјаве, о томе ће бити сачињена службена
белешка.
У медицинску документацију
надлежни
здравствени радник
обавезно уписује
податак о пристанку пацијента,
односно
његовог законског заступника
на предложену
медицинску меру, као и о одбијању те мере.
Иако код нас еутаназија још увек није легализована,
очекује се расправа у Народној
скупштини
о томе када буде дошао на ред за
разматрање Предлог грађанског законика.
Комисију за израду Грађанског законика, која
броји тринаест чланова,
образовала је Влада
Републике Србије још 16. новембра 2006. године,
са задатком
кодификације грађанског
права и израде текста
Грађанског законика.
Занимљиво је да је одлуком било предвиђено
88
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ УНАКРСНИ ПОГЛЕД
да Комисија Министарству правде достави
текст
Грађанског законика у року од годину
дана, али је већ наредног
дана ова реченица
избрисана и није предвиђен било какав рок
завршетка.
Према последњем преднацрту
Грађанског законика, у члану
86. предвиђа се
еутаназија као право физичког лица на сагласни,
добровољни и достојанствени прекид
живота, који изузетно може да се оствари ако
се испуне прописани хумани, психосоцијални
и медицински услови. Услови и поступак за
остваривање права на еутаназију биће ближе
уређени посебним законом. Злоупотреба
права на еутаназију ради прибављања
неосноване
материјалне или друге користи
представљаће
основ за кривичну
одговорност,
а као алтернатива овом предлогу предвиђено
је да се тај члан
у потпуности избрише
из завршне
верзије кодификације, односно
да
се право на еутаназију уопште
не предвиди.
Тешке
животне ситуације многих
грађана
биле су основни мотив који је руководио
чланове
Комисије да предложе легализацију
права на достојанствену смрт. То право може
да се оствари искључиво на основу воље особе
која се налази у изузетно тешкој
ситуацији,
без наде за оздрављење.
Уколико пацијент
није у свесном стању или не може да изрази
своју вољу, захтев
за еутаназију може да поднесе
његов правни заступник.
Ова одредба је
од користи и за породице најтежих болесника
који заступају оно што оболели жели, али је
неостварива у пракси
уколико се не разуме
њена суштина и повезаност с поступцима еутаназије
у пасивном облику. Дакле, неопходно
је да се истовремено испуне сва три предвиђена
услова да би се остварило ово право: прво,
да конзилијум лекара констатује да нема наде
за излечење и да је смрт у блиској будућности
извесна; друго, да пацијент
трпи тешке
болове и патње; треће, да је његова породица
у дужем периоду изложена изузетно тешкој
материјално-социјалној ситуацији, чиме је
угрожена материјална егзистенција
или будући
социјални положај. Коначну
одлуку доноси
судско веће на основу мишљења лекара,
психолога
и социјалних радника.
Овај поступак, како је и предложено, покреће
се писаним и образложеним захтевом
надлежном
ванпарничном
суду. Ако суд
оцени да је покретање поступка оправдано,
обратиће се „у што краћем року” стручним
особама – вештацима, при чему су они дужни
да се изјасне о предлогу без одлагања,
а најкасније у року од петнаест дана од дана
пријема захтева.
Судски поступак био би хитан
и представљао
би професионалну тајну, а
ванпарнични
суд одлучивао би у трочланом
већу, у чијем су саставу један судија професионалац
и двоје судија поротника. Нацртом
закона о праву на достојанствену смрт
предлаже се решавање ванпарничног
суда о
усвојеном захтеву,
које је коначно
и извршно.
Суд може да усвоји или да одбије захтев
за еутаназију.
Када се доставе ставови и мишљења
вештака о испуњености свих услова, суд доноси
решење о усвајању захтева,
са роком и
начином остваривања усвојеног права, или
решење о одбијању захтева.
Ако се накнадно
битно промене околности од значаја за
остваривање права на достојанствену смрт,
захтев
за признавање тог права може да се
понови у случају ако је претходно
одбијен,
како је наведено у предлогу. Посебна одредба
прописује да еутаназију спроводи одређени
тим лиценцираних јавних извршитеља
медицинско-техничке
струке, од којих један
непосредно
реализује прекид живота као
професионалну тајну. О извршењу овакве
судске одлуке саставља
се записник, који се
доставља
Министарству здравља.
Предвиђено
је да се посебним медицинским
протоколом
утврде ближа правила о спровођењу
еутаназије.
Због комплексности
остваривања права на
еутаназију, које, поред правних, има и медицинске,
психолошке
и социјалне аспекте, по
најавама чланова
Комисије за израду Грађанског
законика, тек након одржане јавне расправе
прецизираће се став о алтернативном
предлогу на основу аргумената стручњака из
различитих области и професионалних делатности.
Евентуалним
усвајањем основног
предлога неопходно
би било извршити и одговарајућу
промену у Кривичном
законику
ради усаглашавања правних норми, с oбзиром
на то да злоупотреба овог права представља
основ за кривичну
одговорност. Уколико
89
УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
се усвоји поменути грађански законик, односно
ако се изради посебан закон о еутаназији,
поступци здравствених радника
правно
би се квалификовали као допуштени облици
медицинске праксе
код умирућих пацијената.
Онда би кривичне
одредбе о убиству из милосрђа
остале на снази само у погледу других
животних ситуација, када неко еутаназију
чини из других мотива.
Лекари у Србији изјаснили су се махом
против еутаназије, тј. убиства из милосрђа,
како се код нас најчешће назива могућност
да се некој особи скрати дуго умирање у болести,
за коју излечења нема. Укључујући се
у јавну расправу о Нацрту грађанског законика,
којим је први пут предвиђено право
на еутаназију, чланови
Етичког одбора Лекарске
коморе Србије и Етичког комитета
Српског
лекарског друштва одлучили су да
гласају против еутаназије. Расправа о праву
на асистирано самоубиство поделила је чак
и чланове
ова два еснафска тела: петочлана
радна
група Етичког комитета Српског
лекарског
друштва првобитно је била за прихватање
права на еутаназију, али се ипак
приклонила мишљењу чланова
Лекарске коморе
Србије да приликом доношења одлуке
о тако озбиљном питању какво је убиство из
милосрђа доминантну
улогу треба да имају
лекари.
Своју реч о увођењу еутаназије у српско
законодавство очекује се да у јавној расправи
дају и свештеници, психолози,
филозофи,
социолози и правници, а затим и посланици,
када се поменути грађански законик нађе на
дневном
реду Народне
скупштине
Републике
Србије. Имајући у виду да су законима у
Србији већ уређена ништа мање тешка
питања
попут вештачке оплодње, мождане смрти
или трансплантације,
може се очекивати да се
усвоји и закон о еутаназији као део лекарске
помоћи при умирању.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Може се закључити да о овако комплексном
питању, али и о неким другим питањима
попут сурогат материнства, истополних
заједница
и физичког кажњавања деце, још
скоро неће бити јединственог мишљења, ако
га икада и буде било. Многи
се питају није ли
лицемерно говорити о неповредивости живота
и залагати се за његово продужење, а
истовремено не обезбедити
социјалне, медицинске
и све друге услове да се он код најтежих
болесника не претвори у неизрецив бол и понижење.
С тим у вези, мишљење заговорника
увођења еутаназије у законодавни систем
Србије иде у правцу да би требало следити добру
праксу
и напустити поимање еутаназије
као убиства или медицинске праксе
супротне
етичким начелима. Ипак, постоје два чиниоца
која су веома ограничавајућа: Хипократова
заклетва коју полаже сваки лекар, у којој се
наводи да се не сме никада одузети живот чак
и ако пацијент
упорно инсистира, као и Кодекс
професионална етике Лекарске коморе
Србије. Такође, из перспективе религијских
заједница,
код нас доминантне
православне,
али и других деноминација, сваки вид насиља
над људском личношћу,
а посебно убиство,
представља
један од највећих грехова коју једна
личност
може да учини у односу
на другу
и у потпуној је супротности с хришћанским
вредностима
и учењима цркве.
Ставови који оправдавају, односно
критикују
дозвољеност еутаназије толико су
дијаметрално супротни да је то разлог за
одлагање доношења коначне
одлуке и њеног
имплементирања
у законодавни оквир.
Аргументи
заговорника и једне
и друге стране
налазе своју оправданост како у етичким,
правним, религијским
и социјалним приликама
тако и у схватањима
савремене медицине.
Који ће став превагнути
у датом тренутку,
зависиће од друштвених прилика и политичке
ситуације, али пре свега и од спремности
друштва да прихвати одговорност за доношење
тако тешке
одлуке, са надасве далекосежним
последицама. Стиче се утисак да у
овом случају медицински стандард прераста
у правни, што може да има озбиљне последице.
Да ли је то бирање између мањег зла
или је у питању пружање помоћи (по свему
судећи последње), остаје да се види, али оно
што је сигурно је да увођење овог института
у наш правни систем захтева
максималну
опрезност и уздржаност.
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ УНАКРСНИ ПОГЛЕД
Еутаназија – еволуција
схватања
од традиционалних до
савремених друштава
Одређена филозофска разматрања поводом питања еутаназије –
историјски аспект, анализа одредби Нацрта грађанског законика
и Нацрта закона о праву на достојанствену смрт, као и еутаназија у
упоредном
праву – чине тематски склоп овог текста.
ПОЈАМ
Реч еутаназија (ευθανασία) представља
сложеницу која је настала од грчког префикса
еу- (ευ-), што значи добра, и речи тана-
тос (θάνατος), која означава смрт. Назив је
за праксу
изазивања нечије смрти на што
угоднији
или безболнији начин по особу
како би јој се прекинули неподношљиви
болови или патње. Иако је од давнина примењивана,
реч еутаназија настала је у 17.
веку. Френсис Бејкон први је употребио реч
еутаназија у медицинском контексту
како
би описао лаку срећну смрт, при чему је дужност
лекара да ублажи телесне патње болесника
и пружи им мирну и спокојну смрт.
Након овакве констатације почиње дискусија
око чина еутаназије, при чему се сучељавају,
осим опречних
мишљења, и верска,
етичка и биомедицинска начела, а расправа
на ту тему траје и данас.
Свакој особи рођењем је наметнут или поклоњен
живот, а она ни на који начин није
учествовала у доношењу одлуке о отпочињању
свог живота. Према таквој логици ствари,
и крај живота или смрт независни су од људске
воље и њихове жеље за животом. Право
на живот по себи искључује могућност еутаназије,
па макар и била из самилости и са наДушан
Рајаковић,
спец. менаџмента
здравствених установа
мером прекраћивања мука. Еутаназија може
да се посматра у оквиру других људских
права,
нпр. права на самоодлучивање или права
на личну
аутономију.
ФИЛОЗОФСКА РАЗМАТРАЊА
Као основно људско право, право на живот
утемељено је још у време Хипократа и
Цицерона. У време Римског царства Цицерон
је тврдио да су природна
права човека вечна
и непроменљива и да сви закони државе
имају за основу један божански закон. Израз
којег су се придржавали гласио је: „Naturam
si sequemur ducem nonquam aberrabimus”,
што значи: „Никада нећемо залутати ако се
држимо природе као вође”. Платон у свом
делу „Држава” пише: „Сматрам да не треба
неговати људе који нису способни за живот,
јер они не користе ни себи самима ни држави
[…] Они који су по природи болесни и неумерени
тако да немају од свог живота ништа ни
сами, нити коме другом користе, па лекарска
вештина не сме бити ради њих и они не смеју
бити лечени чак ни онда кад су богатији од
самога Миде (богати краљ из грчке митологије,
прим. аут.).”
ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ И ПОЈАВНИ
ОБЛИЦИ
Лишење живота из самилости у појединим
законодавствима представља
новоуве85
УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
дено кривично
дело, иако се сам чин среће
још у најстаријим људским
друштвима, али
без санкција. Још су Спартанци убијали своју
физички и ментално
слабу децу. У старом
Риму овај обичај је кодификован Законом
дванаест таблица, при чему је у четвртој
таблици прописано да „наказно дете треба
одмах
убити”, а убијане су и бебе рођене у
хороскопском
знаку јарца јер се сматрало
да су оне потомци демона, па су морали
да их се „реше” ради добробити заједнице.
Номади су пак старе особе убијали или напуштали
јер нису могли ни да привређују
нити да држе темпо кретања. На абориџинским
племенским
свечаностима обављан
је
ритуал убијања деце и стараца и то како из
верских
тако и из економских
разлога. Амерички
Индијанци су своје старе и изнемогле
родитеље остављали
да умру од глади или
су их одводили у шуму где су их звери растрзале.
Код Швеђана је постојао обичај да на
свечан начин премлаћују
и убијају тешке
и
неизлечиве болеснике, као и старе и изнемогле
особе. Пруси су убијали старе и изнемогле
родитеље, али по њиховој изричитој
жељи. И код наших предака постојао је обичај
убијања старих и изнемоглих родитеља
познат под називом „лапот”, који је био ритуални
чин олакшања,
скоро доброчинства,
али никако казна. Особе над којима је било
одређено да се изврши лапот прихватале су
тај чин са спокојством. Обичај убијања старих
особа када напуне одређени број година
био је заступљен у појединим деловима средњовековне
Србије, али и земаља региона.
Од почетка
цивилизације траје борба за
људска права у свакој заједници,
сваком друштву,
свакој нацији и човечанству уопште.
Зачетке
људских
права могуће је пронаћи још
у античким
временима и то у оквиру учења
о божанском и природном
праву. Прво људско
право је право на живот, које је загарантовано
као једно
од основних људских
права.
Право на живот је основно људско право,
без кога остала права немају смисла и из кога
проистичу сва друга људска права. Човек их
стиче рођењем, универзална су и једнака
за
све. Притом, право на живот повлачи читав
низ људских
права. Сва људска права, поред
основног, гарантују
човеку и достојанствен
живот. Право на живот, међутим, повлачи
за собом многе
недоумице и недоречености.
Ова борба своју кулминацију достиже средином
20. века, а и даље траје. Иако корени
борбе за људска права досежу до античких
времена, тек је у последња два века наступио
процес увођења људских
права у правне
акте, пре свега уставе, међународне
конвенције,
повеље и протоколе. Међутим, и данас
постоје опречна
схватања
када је право на
живот у питању. Питање абортуса, смртне
казне и еутаназије само су нека од питања
која већ дуги низ година изазивају полемике
међу правницима, лекарима, филозофима,
свештеницима и грађанима у најширем
смислу речи.
ИНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈА
ЕУТАНАЗИЈЕ
Конституисање људских
права и њихово
уношење у уставе почиње крајем 18. века и то
1791. године у Америци, са десет амандмана
на Устав из 1787. године. Први одељак Француског
устава из 1791. године односи
се на
основна права. Значајна је и Афричка повеља
о људским
и правима народа, која утврђује да
су људска бића неприкосновена. Свако људско
биће завређује право да се поштује како
његов живот тако и целокупност
његове личности,
а никоме не може бити самовољно одузето
ово право.
Крајем 19. века и касније стварањем Уједињених
нација у периоду између два светска
рата долази до интернационализације
и
универзализације људских
права. Она постају
уставноправна и међународно
правна
категорија. Сходно
светској еманципацији
људских
права, први пут се и у Сретењски
устав Србије 1835. године уносе одредбе које
штите права свих људи. Данас је право на живот
загарантовано
како нашим Уставом тако
и бројним међународним
конвенцијама. члан
24. Устава Републике Србије односи
се на право
на живот, при чему став 1. истог члана
гласи
да је људски живот неприкосновен. Стога
се у Републици Србији тежи очувању живота
86
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ УНАКРСНИ ПОГЛЕД
сваког грађанина, што је назначено у Уставу
забраном смртне казне. Несумњиво је да закони,
конвенције, повеље и протоколи који се
односе
на право на живот нису у потпуности
усаглашени по питању абортуса, смртне казне
и еутаназије.
КЛАСИФИКАЦИЈА ЕУТАНАЗИЈЕ
Тешко
је направити јасну дистинкцију између
еутаназије, убиства и самоубиства, с обзиром
на то да између ових појмова
не постоји
јасна разлика. Када се говори о еутаназији,
могу се разликовати две основне класификације.
Прва се темељи на томе да ли особа за њу
даје пристанак и то је добровољна еутаназија,
која се спроводи на изричит захтев
особе која
жели да се над њом изврши еутаназија. Друга
је недобровољна еутаназија, која се спроводи
без сагласности особе, услед тога што се налази
у психофизичком
стању које спречава њено
изјашњавање о томе да ли жели да се над њом
спроведе еутаназија или не.
Следећа важна
подела је у вези са методом
извршења чина, а подразумева пасивну
и активну еутаназију. Прва, односно
пасивна
еутаназија своди се на непружање облика медицинске
помоћи који би пацијенту
продужио
живот. У случајевима пасивне еутаназије
довољно је да постоји изричита воља пацијента,
његовог законског заступника
или његова
изјава дата унапред, као и конзилијарна одлука
лекара о стању пацијента.
Непредузимање
медицинских
мера допушта природни
ток
тешке
болести и крај живота долази сам по
себи. Друга је активна еутаназија, при којој
се над еутаназираном особом примењују разне
механичке методе или хемијске супстанце
(отрови) у сврху што бржег изазивања смртног
исхода.
У случајевима активне еутаназије
ситуација је битно другачија, будући да такав
чин директно узрокује смрт. У земљама које
су легализовале активну еутаназију процедуре
су сложене у више инстанци, у одређеном
временском периоду и у комисијском раду,
док се не дође до дефинитивне одлуке. Ту се
укључују и судски органи који констатују чињеницу
смрти, о чему ће више речи бити у
наставку текста.
ПРАВНИ ТРЕТМАН
У
МЕЂУНАРОДНОМ
ПРАВУ
У свету постоји широк распон односа
појединих
законодавстава према еутаназији.
Уколико је дозвољена, онда је то искључиво
добровољна, односно
пасивна еутаназија.
Активна еутаназија се третира као убиство,
и то привилеговано, које, с обзиром на мотив
почињења, са собом повлачи блаже казне.
Кривична
законодавства бројних земаља еутаназију,
односно
такве врсте убистава разликују
од помагања у самоубиству, односно
еутаназијом сматрају само случајеве када
особа која јој је подвргнута
није сама предузела
никакве радње. Неке државе временом су
ублажиле критеријуме, па је тако 1990-их еутаназија
у активним облицима легализована
у Холандији, Белгији, Аустралији и америчкој
држави Орегон. Доступни
подаци указују на
то да је еутаназија омогућена у више европских
земаља, при чему је Белгија 2002. године
била прва земља на свету која је дозволила еутаназију,
а пре неколико година у одређеним
случајевима чак и особа млађих
од осамнаест
година.
У Холандији је еутаназија дозвољена за
старије од дванаест година. Француска је дозволила
пасивну еутаназију од 2005. године
тако што се прекида терапија пацијенту,
али
лекари не смеју да спроводе активну еутаназију.
У Луксембургу
је еутаназија дозвољена
од 2009. године, али је забрањена за малолетнике,
док је у Швајцарској на снази директна
еутаназија, што значи да лекар пацијенту
може да одреди смртоносну дозу неког лека,
али тај лек пацијент
мора сам да узме. У
Норвешкој
лекар има право да одлучи да
прекине терапију пацијенту
ако то затражи
пацијент
на самрти или чланови
његове
породице у случају да болесник не може да
комуницира с околином. У Данској пацијент
може да има „медицински тестамент”
који
лекари морају да поштују. Немачка толерише
пасивну еутаназију. Немци користе реч
„sterbe hilfe” (помоћ да се умре), што укључује
могућност да лекар прекине терапију,
али само ако пацијент
то жели и јасно стави
до знања. Сличан модел заступљен је и у Ау87
УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
стрији. Велика Британија званично
забрањује
еутаназију, с тим што лекар пацијенту
на
самрти може да дâ јаку дозу морфијума, иако
се зна да од тога може да умре, што се правда
циљем лекара да отклони
бол. У Шпанији,
где је Католичка црква посебно активна
у осуђивању еутаназије, закон дозвољава
пацијенту
право да одбије лечење. У Грчкој
и Румунији еутаназија је строго забрањена и
лекар може да добије до седам година затвора
ако је примени. У Пољској и Ирској је сличан
случај, а лекари могу да буду осуђени на
затворске казне од пет до четрнаест година.
У Босни и Херцеговини еутаназија се сматра
убиством, док је у Хрватској забрањена, али
се затворска казна одређује у зависности од
случаја.
Да резимирамо, еутаназија или самоубиство
уз помоћ лекара, при чему лекар помаже
пацијенту
да оконча живот по сопственој
жељи и под строго прописаним условима и
критеријумима, легално је само у појединим
државама (Белгија, Швајцарска, Холандија,
Луксембург,
Колумбија и три америчке државе:
Орегон, Монтана
и Вашингтон). Потпомогнуто
самоубиство у већини земаља представља
кривично
дело које се изједначава
са убиством
или убиством из нехата.
Конвенција Савета Европе о људским
правима и биомедицини (Овиједо, Шпанија,
1997) само се индиректно бави проблемом
еутаназије, наводећи да у изузетним случајевима
проузрокованих епидемија могу да
се предузимају одређене мере ради заштите
здравља
грађана, али само на основу њиховог
пристанка.
Случај тридесетосмогодишњег Венсана
Ламбера у Француској, који је после тешке
саобраћајне несреће 2008. године био седам
година непокретан и парализован, са тешким
оштећењем мозга, определио је Европски
суд
за људска права у Стразбуру да 2015. године
већином гласова (дванаест „за” и пет „против”)
закључи да одлука француског суда о
обустави интравенске
исхране
Ламбера не
крши европско
право. Тако је суд у Стразбуру
признао људско право на достојанствен завршетак
живота. То је подстакло многе
земље у
Европи да признају ово специфично
и деликатно
право личности.
ЕУТАНАЗИЈА У НАШЕМ
ЗАКОНОДАВНОМ СИСТЕМУ
Еутаназија или лишавање живота из самилости
спада у чин који може да се сматра
привилегованим убиством, иако законодавац
избегава да употреби реч „убиство”. Према
члану
117. Кривичног
законика Републике
Србије („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005
– испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009,
121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 и
35/2019), то је кривично
дело које представља
лишење живота пунолетног, тешко
оболелог
лица из самилости, на његов озбиљан
и изричит захтев.
За ову врсту кривичног
дела предвиђена је казна затвора у распону
од шест месеци до пет година. Такође, одредбе
Закона о правима пацијената („Сл. гласник
РС”, бр. 45/2013 и 25/2019 – др. закон) односе
се на ситуације које су блиске поступку еутаназије,
додуше не на тако директан начин као
одредбе Кривичног
законика. члан
17. Закона
о правима пацијената предвиђа могућност да
пацијент
који је способан за расуђивање има
право да предложену медицинску меру одбије,
чак и у случају када се њоме спасава или
одржава његов живот. У том случају надлежни
здравствени радник
дужан је да пацијенту
укаже на последице његове одлуке о
одбијању предложене медицинске мере, као и
да у вези са тим од пацијента
затражи писмену
изјаву, која мора да се чува у медицинској
документацији.
Ако пацијент
одбије давање
писмене изјаве, о томе ће бити сачињена службена
белешка.
У медицинску документацију
надлежни
здравствени радник
обавезно уписује
податак о пристанку пацијента,
односно
његовог законског заступника
на предложену
медицинску меру, као и о одбијању те мере.
Иако код нас еутаназија још увек није легализована,
очекује се расправа у Народној
скупштини
о томе када буде дошао на ред за
разматрање Предлог грађанског законика.
Комисију за израду Грађанског законика, која
броји тринаест чланова,
образовала је Влада
Републике Србије још 16. новембра 2006. године,
са задатком
кодификације грађанског
права и израде текста
Грађанског законика.
Занимљиво је да је одлуком било предвиђено
88
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ УНАКРСНИ ПОГЛЕД
да Комисија Министарству правде достави
текст
Грађанског законика у року од годину
дана, али је већ наредног
дана ова реченица
избрисана и није предвиђен било какав рок
завршетка.
Према последњем преднацрту
Грађанског законика, у члану
86. предвиђа се
еутаназија као право физичког лица на сагласни,
добровољни и достојанствени прекид
живота, који изузетно може да се оствари ако
се испуне прописани хумани, психосоцијални
и медицински услови. Услови и поступак за
остваривање права на еутаназију биће ближе
уређени посебним законом. Злоупотреба
права на еутаназију ради прибављања
неосноване
материјалне или друге користи
представљаће
основ за кривичну
одговорност,
а као алтернатива овом предлогу предвиђено
је да се тај члан
у потпуности избрише
из завршне
верзије кодификације, односно
да
се право на еутаназију уопште
не предвиди.
Тешке
животне ситуације многих
грађана
биле су основни мотив који је руководио
чланове
Комисије да предложе легализацију
права на достојанствену смрт. То право може
да се оствари искључиво на основу воље особе
која се налази у изузетно тешкој
ситуацији,
без наде за оздрављење.
Уколико пацијент
није у свесном стању или не може да изрази
своју вољу, захтев
за еутаназију може да поднесе
његов правни заступник.
Ова одредба је
од користи и за породице најтежих болесника
који заступају оно што оболели жели, али је
неостварива у пракси
уколико се не разуме
њена суштина и повезаност с поступцима еутаназије
у пасивном облику. Дакле, неопходно
је да се истовремено испуне сва три предвиђена
услова да би се остварило ово право: прво,
да конзилијум лекара констатује да нема наде
за излечење и да је смрт у блиској будућности
извесна; друго, да пацијент
трпи тешке
болове и патње; треће, да је његова породица
у дужем периоду изложена изузетно тешкој
материјално-социјалној ситуацији, чиме је
угрожена материјална егзистенција
или будући
социјални положај. Коначну
одлуку доноси
судско веће на основу мишљења лекара,
психолога
и социјалних радника.
Овај поступак, како је и предложено, покреће
се писаним и образложеним захтевом
надлежном
ванпарничном
суду. Ако суд
оцени да је покретање поступка оправдано,
обратиће се „у што краћем року” стручним
особама – вештацима, при чему су они дужни
да се изјасне о предлогу без одлагања,
а најкасније у року од петнаест дана од дана
пријема захтева.
Судски поступак био би хитан
и представљао
би професионалну тајну, а
ванпарнични
суд одлучивао би у трочланом
већу, у чијем су саставу један судија професионалац
и двоје судија поротника. Нацртом
закона о праву на достојанствену смрт
предлаже се решавање ванпарничног
суда о
усвојеном захтеву,
које је коначно
и извршно.
Суд може да усвоји или да одбије захтев
за еутаназију.
Када се доставе ставови и мишљења
вештака о испуњености свих услова, суд доноси
решење о усвајању захтева,
са роком и
начином остваривања усвојеног права, или
решење о одбијању захтева.
Ако се накнадно
битно промене околности од значаја за
остваривање права на достојанствену смрт,
захтев
за признавање тог права може да се
понови у случају ако је претходно
одбијен,
како је наведено у предлогу. Посебна одредба
прописује да еутаназију спроводи одређени
тим лиценцираних јавних извршитеља
медицинско-техничке
струке, од којих један
непосредно
реализује прекид живота као
професионалну тајну. О извршењу овакве
судске одлуке саставља
се записник, који се
доставља
Министарству здравља.
Предвиђено
је да се посебним медицинским
протоколом
утврде ближа правила о спровођењу
еутаназије.
Због комплексности
остваривања права на
еутаназију, које, поред правних, има и медицинске,
психолошке
и социјалне аспекте, по
најавама чланова
Комисије за израду Грађанског
законика, тек након одржане јавне расправе
прецизираће се став о алтернативном
предлогу на основу аргумената стручњака из
различитих области и професионалних делатности.
Евентуалним
усвајањем основног
предлога неопходно
би било извршити и одговарајућу
промену у Кривичном
законику
ради усаглашавања правних норми, с oбзиром
на то да злоупотреба овог права представља
основ за кривичну
одговорност. Уколико
89
УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
се усвоји поменути грађански законик, односно
ако се изради посебан закон о еутаназији,
поступци здравствених радника
правно
би се квалификовали као допуштени облици
медицинске праксе
код умирућих пацијената.
Онда би кривичне
одредбе о убиству из милосрђа
остале на снази само у погледу других
животних ситуација, када неко еутаназију
чини из других мотива.
Лекари у Србији изјаснили су се махом
против еутаназије, тј. убиства из милосрђа,
како се код нас најчешће назива могућност
да се некој особи скрати дуго умирање у болести,
за коју излечења нема. Укључујући се
у јавну расправу о Нацрту грађанског законика,
којим је први пут предвиђено право
на еутаназију, чланови
Етичког одбора Лекарске
коморе Србије и Етичког комитета
Српског
лекарског друштва одлучили су да
гласају против еутаназије. Расправа о праву
на асистирано самоубиство поделила је чак
и чланове
ова два еснафска тела: петочлана
радна
група Етичког комитета Српског
лекарског
друштва првобитно је била за прихватање
права на еутаназију, али се ипак
приклонила мишљењу чланова
Лекарске коморе
Србије да приликом доношења одлуке
о тако озбиљном питању какво је убиство из
милосрђа доминантну
улогу треба да имају
лекари.
Своју реч о увођењу еутаназије у српско
законодавство очекује се да у јавној расправи
дају и свештеници, психолози,
филозофи,
социолози и правници, а затим и посланици,
када се поменути грађански законик нађе на
дневном
реду Народне
скупштине
Републике
Србије. Имајући у виду да су законима у
Србији већ уређена ништа мање тешка
питања
попут вештачке оплодње, мождане смрти
или трансплантације,
може се очекивати да се
усвоји и закон о еутаназији као део лекарске
помоћи при умирању.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Може се закључити да о овако комплексном
питању, али и о неким другим питањима
попут сурогат материнства, истополних
заједница
и физичког кажњавања деце, још
скоро неће бити јединственог мишљења, ако
га икада и буде било. Многи
се питају није ли
лицемерно говорити о неповредивости живота
и залагати се за његово продужење, а
истовремено не обезбедити
социјалне, медицинске
и све друге услове да се он код најтежих
болесника не претвори у неизрецив бол и понижење.
С тим у вези, мишљење заговорника
увођења еутаназије у законодавни систем
Србије иде у правцу да би требало следити добру
праксу
и напустити поимање еутаназије
као убиства или медицинске праксе
супротне
етичким начелима. Ипак, постоје два чиниоца
која су веома ограничавајућа: Хипократова
заклетва коју полаже сваки лекар, у којој се
наводи да се не сме никада одузети живот чак
и ако пацијент
упорно инсистира, као и Кодекс
професионална етике Лекарске коморе
Србије. Такође, из перспективе религијских
заједница,
код нас доминантне
православне,
али и других деноминација, сваки вид насиља
над људском личношћу,
а посебно убиство,
представља
један од највећих грехова коју једна
личност
може да учини у односу
на другу
и у потпуној је супротности с хришћанским
вредностима
и учењима цркве.
Ставови који оправдавају, односно
критикују
дозвољеност еутаназије толико су
дијаметрално супротни да је то разлог за
одлагање доношења коначне
одлуке и њеног
имплементирања
у законодавни оквир.
Аргументи
заговорника и једне
и друге стране
налазе своју оправданост како у етичким,
правним, религијским
и социјалним приликама
тако и у схватањима
савремене медицине.
Који ће став превагнути
у датом тренутку,
зависиће од друштвених прилика и политичке
ситуације, али пре свега и од спремности
друштва да прихвати одговорност за доношење
тако тешке
одлуке, са надасве далекосежним
последицама. Стиче се утисак да у
овом случају медицински стандард прераста
у правни, што може да има озбиљне последице.
Да ли је то бирање између мањег зла
или је у питању пружање помоћи (по свему
судећи последње), остаје да се види, али оно
што је сигурно је да увођење овог института
у наш правни систем захтева
максималну
опрезност и уздржаност.