Значај, предности и користи које грађани Србије могу имати оснивањем и почетком рада Заједничког консултативног одбора огледају се, пре свега, у могућности да се њихово мишљење, које изражавају кроз непосредно изабране представнике на локалном и регионалном нивоу, може чути у самој Европској унији и то путем Комитета региона ЕУ
Образовањем „Заједничког консултативног одбора састављеног од представника Комитета региона ЕУ и локалних и регионалних органа власти у Србији” успостављен је механизам за непосредно учешће општина и градова, односно органа АП Војводине у процесу приступања Србије Европској унији. То значи улазак у континуирани процес припреме за активности у оквиру будућег чланства у Европској унији, као и припреме за учествовање у раду Комитета региона ЕУ након приступања Републике Србије Европској унији. Тиме је процес приступања, и не само тај процес већ читав концепт идеја и сегмент спољне политике наше земље који се односи на европске интеграције, приближен грађанима, тако да га они у наредном периоду могу што боље разумети, али и тако да се њихово мишљење које изражавају кроз непосредно изабране представнике на локалном и регионалном нивоу, путем Комитета региона ЕУ, може чути у самој Европској унији.
Влада Републике Србије донела је 20. фебруара 2014. године закључак 05 број: 119-1093/2014 којим су утврђени овлашћени предлагачи чланова и заменика чланова српског дела „Заједничког консултативног одбора састављеног од представника Комитета региона ЕУ и локалних и регионалних органа власти у Србији” (у даљем тексту: Заједнички консултативни одбор), број чланова и заменика чланова Заједничког консултативног одбора, као и критеријуми за њихов одабир.
Доношењу овог закључка претходио је поступак именовања представника Републике Србије у телима за спровођење Споразума о стабилизацији и придруживању, који је обухватио како Одбор за стабилизацију и придруживање и надлежне пододборе, тако и потребу образовања Заједничког консултативног одбора (закључак Владе 24 број: 119-10953/2013 од 18. децембра 2013. године).
Након што је Република Србија 1. септембра 2013. године стекла својство придружене чланице (иако потписан још 29. априла 2008. године, Споразум о стабилизацији и придруживању ступио је на снагу тек 1. септембра 2013), настала је потреба за дефинисањем институционалног оквира за учешће свих неопходних актера у поступку праћења Споразума о стабилизацији и придруживању. Тако је, поред Савета за стабилизацију и придруживање, Пословником о раду тог савета формално основан и Одбор за стабилизацију и придруживање и Заједнички консултативни одбор. Поред овог споразума, односно Пословника о раду који је усвојен Одлуком број 1 Савета за стабилизацију и придруживање Европске уније и Србије и појединих аката из оквира тзв. секундарног законодавства Европске уније (као што је Одлука Савета ЕУ и Европске комисије (2013/489/EU), када је реч о изворима права, односно правном основу за рад Заједничког консултативног одбора), од посебног је значаја један од најважнијих оснивачких уговора Европске уније, а то је уговор из Мастрихта (1992). Наиме, Уговором о ЕУ из Мастрихта који је потписан 1992. године, а ступио на снагу 1. новембра 1993. и којим је дефинисана Европска унија као ентитет који из економске заједнице прераста у политичку, основан је Комитет региона као најмлађа институција Европске уније.
Образовањем Заједничког консултативног одбора успоставља се унапређени ниво сарадње између Србије и тела у којем су представљени европски региони.
Комитет региона Европске уније
Три главне институције за одлучивање у Европској унији јесу Европски парламент који заступа грађане Европске уније, Савет ЕУ који заступа појединачне државе чланице и Европска комисија која подупире интересе Уније као целине. Како се скоро две трећине законодавства Европске уније односи на локални и регионални ниво, то се обавеза примене аката Европске уније прелила директно на локални и регионални ниво. Због тога је основан Комитет региона, као скупштина регионалних и локалних представника Европске уније, будући да је постало неопходно да се представници локалних и регионалних органа власти директно укључе у процес одлучивања у Европској унији. Тиме је подвучен значај принципа супсидијарности кроз приближавање одлучивања грађанима.
Комитет региона је саветодавно тело које чине представници европских региона и локалних власти. Ова институција пружа могућност локалним и регионалним властима земаља кандидата да учествују у њеном раду и пре самог уласка њихове земље у Европску унију. Република Србија, дакле, нема представнике у Комитету региона будући да није чланица Европске уније, али како је у статусу придружене чланице од 1. септембра 2013. године има право на посматраче, али и право да сада именује представнике у Заједничком консултативном одбору.
Одлуке органа Европске уније које се доносе у области економске, социјалне и територијалне кохезије, трансевропских мрежа, транспорта, телекомуникација и енергетике, јавног здравља, животне средине и климатских промена, културе, образовања и стручног усавршавања, запошљавања и социјалне политике, а које се непосредно тичу регионалних и локалних власти, доносе се уз претходно обавезно прибављено мишљење Комитета региона. Стога, Комитет региона нема карактер саветодавног тела чије мишљење институције Европске уније могу затражити, напротив, у свим наведеним областима, а кад се непосредно односе на локалне и регионалне власти, од Комитета региона се обавезно прибавља мишљење. Такође, и након што се сачини одговарајући, радни законодавни предлог, Европска комисија се још једном мора саветовати с Комитетом региона представљајући Комитету тај предлог акта који доноси из оквира своје надлежности.
Осим поступка припреме и формулисања аката које доноси Европска комисија, као и друге институције, Савет ЕУ и Европски парламент у наведеним областима, ове институције могу да затраже саветодавно мишљење од Комитета региона и у питањима изван тих области. Са своје стране, Комитет региона, такође, може ставити своје приоритете на дневни ред Европске комисије излагањем мишљења на сопствену иницијативу и израдом извештаја о темама за које је заинтересован. Ангажман Комитета региона не престаје након што изложи своје мишљење о предлогу Комисије, јер се може обратити Комисији, односно Европском парламенту и Савету у случају да не прихвате његово становиште. У изузетним случајевима, Комитет региона се може обратити и Европском суду правде ради заштите својих права или укидања оног акта у Европској унији којим се крши принцип супсидијарности.
Након ступања на снагу Лисабонског споразума (2009. године), Комитет региона је стекао нова овлашћења, како у подручју територијалне кохезије, тако и у смислу праћења начела супсидијарности,које захтева да се одлуке увек доносе на најадекватнијем нивоу власти.
Будући да је Европска унија једна жива творевина која се у континуитету мења и развија, то и сâм Комитет региона у време свог оснивања није имао онакву улогу и капацитет какве има данас. Наиме, у почетку је покривао питања која се односе на област: економске и социјалне кохезије; трансевропске инфраструктурне мреже; енергетике и телекомуникација; здравствене заштите; образовања и питања омладине и културе. Уговором из Амстердама, Комитету региона је додато још пет функција: политика запошљавања; социјална политика; животна средина; стручно образовање; саобраћај.
Рад Комитета региона утемељен је на три основна принципа, и то:
1) на принципу супсидијарности: ово начело захтева да одлуке које треба донети на нивоу државе најбоље служе општим интересима (Европска комисија не треба да се бави иницијативама које би боље спроводиле националне, регионалне или локалне власти);
2) на принципу близине: сви нивои власти морају радити што транспарентније, што ближе с јавношћу, тако да грађани знају ко је за шта одговоран и како могу саопштити своја гледишта;
3) на принципу партнерства: европске, националне, регионалне и локалне власти морају радити заједно кроз цео процес одлучивања.
Поред учешћа у законодавном процесу, данас је основна улога Комитета региона у изношењу локалних и регионалних стајалишта о законодавству Европске уније у свим овим областима, објављивањем извештаја и мишљења. У Комитету региона тренутно седи 353 члана и исто толико заменика чланова који долазе с локалног и регионалног нивоа из свих 28 држава чланица ЕУ. Чланови и заменици јесу чланова изабрани представници у локалним и регионалним властима у својој средини, односно регији и имају кључну улогу у њима.
Тренутно постоји пет политичких група у Комитету региона, и то: Европска народна странка, Странка европских социјалиста, Странка савеза либерала и демократа за Европу, Заједница за Европу нација – Европски савез и Европски конзервативци и реформисти.
У оквиру Комитета региона постоји девет комисија с којима ће српски локални и регионални органи власти на одговарајући начин, а кроз Заједнички консултативни одбор, радити:
1) Комисија 1 – Регионална политика, структурни фондови, економска и социјална кохезија, прекогранична и међурегионална сарадња;
2) Комисија 2 – Пољопривреда, рурални развој и риболов;
3) Комисија 3 – Паневропска мрежа сарадње између локалних и регионалних власти, транспорт и информационе технологије;
4) Комисија 4 – Просторно планирање, урбанизација, енергетска питања и човекова околина;
5) Комисија 5 – Социјална политика, здравство, заштита потрошача, истраживање и развој, туризам;
6) Комисија 6 – Политика запошљавања, економска политика, јединствено тржиште, индустрија, мала и средња предузећа;
7) Комисија 7 – Образовање, обука кадрова, култура, омладина, спорт, права држављана;
8) Комисија 8 – Институционална питања, анализа перспектива процеса европске интеграције, основна питања везана за локалне и регионалне власти;
9) Комисија 9 – Поштовање правила и процедура.
Поред учешћа у законодавном процесу, Комитет региона усваја резолуције о значајним политичким темама. У вези с тим, јача улога Комитета као политичког тела и његове улоге у законодавном процесу Европске комисије, па је Комитет региона дефинисао следеће политичке приоритете својих активности: јачање Европе грађана; јачање територијалне солидарности у оквиру ЕУ; консолидовање политичке и институционалне улоге Комитета региона. При том, приоритетна поља деловања Комитета региона су: проширење ЕУ; Европски Устав; интер-институционална сарадња и сарадња с локалним и регионалним удружењима; информатичко друштво и политика комуникација; структурне политике и кохезија као политички приоритет Комитета региона и административна реформа.
Заједнички консултативни одбор (Joint Consultative Committee)
Како су 21. јануара 2014. године званично почели преговори о чланству Републике Србије у Европској унији, у периоду између одржавања те и следеће међувладине конференције очекује се и сазивање прве седнице Заједничког консултативног одбора.
За органе локалних и регионалних власти у Србији, од посебног значаја је ко и по којој процедури у Републици Србији предлаже чланове и заменике чланова Заједничког консултативног одбора, будући да је најважније да се мишљење и предлози највећег броја грађана Србије и што већег броја општина и градова из читаве Србије чују у Европској унији.
Заједнички консултативни одбор броји укупно 28 представника од којих је 14 из Републике Србије и 14 из Европске уније. Из Србије је седам чланова и седам заменика, а из Комитета региона ЕУ, такође, постоји седам чланова и седам заменика.
Када је реч о овлашћеним предлагачима, кандидате за чланове и заменике чланова Заједничког консултативног одбора, који представљају интересе српских регионалних, односно локалних власти, предлаже:
– извршни орган АП Војводине за регион АП Војводина, при чему се предлаже један члан и његов заменик;
– град Београд, при чему се предлаже један члан и његов заменик;
– Стална конференција градова и општина (СКГО) за јединице локалне самоуправе у Републици Србији, при чему се предлаже пет чланова и пет њихових заменика, сви с локалног нивоа.
Произлази да најшире консултације у Србији између јединица локалне самоуправе врши управо асоцијација општина и градова, наиме СКГО, али и да је граду Београду, који је не само локална самоуправа већ и главни град са скоро једном четвртином становника у односу на њихов укупан број у Србији и који је и статистички регион по НУТС 2 класификацији, дато право да га представља један члан и један заменик и да АП Војводину као регион представља један члан и један заменик.
При избору кандидата, наведени предлагачи користе критеријуме према следећем редоследу:
– равномерна територијална заступљеност (уколико је као кандидат за члана изабрано лице на територији једне општине/града, односно подручја градске општине, за кандидата за заменика члана не може бити изабрано лице с територије исте општине/града, односно градске општине);
– родна равноправност (уколико је кандидат за члана мушког пола, кандидат за заменика је обавезно женског пола и обрнуто);
– политички критеријум (уколико је као кандидат за члана изабрано лице које је у једној општини/граду, односно градској општини припадник једне политичке странке, коалиције политичких странака или групе грађана, као кандидат за заменика члана не може бити изабрано лице из друге општине/града, односно градске општине које припада истој политичкој странци, коалицији политичких странака или групи грађана).
Кад је реч о пракси и примерима рада у заједничким консултативним одборима других земаља које су оне својевремено формирале с Комитетом региона ЕУ, уобичајено је да мандат члана и заменика члана Консултативног одбора траје четири године и да постоји право поновног избора. Мандат престаје услед престанка изборног мандата у општини/граду/региону из којег је члан предложен за кандидата, односно именован као члан или заменик члана заједничких консултативних одбора, као и услед представљања интереса регионалних и локалних власти у заједничким консултативним одборима на начин којим се ти интереси не унапређују већ нарушавају. Поступак опозива члана и заменика члана заједничког консултативног одбора покреће предлагач овлашћен за састављање листе кандидата за чланове и заменике чланова. Ипак, питање уређивања мандата и опозива у случају српског Заједничког консултативног одбора остављено је за уређивање посебним актом српског дела тог тела.
Извршни орган АП Војводине, град Београд и СКГО утврђене листе кандидата достављају министарству надлежном за послове регионалног развоја. Коначан корак у овом поступку јесте именовање чланова и заменика чланова Заједничког консултативног одбора које врши Влада Републике Србије и које се очекује у мају или јуну ове године.
Пошто их Влада именује, седам чланова Консултативног одбора бирају између себе члана који ће са чланом Комитета региона ЕУ заједнички да председава Заједничким консултативним одбором.
Они су дужни да га изаберу у року од 10 дана од дана њиховог именовања у Влади, полазећи од дужине стажа и искуства које сваки члан има у области регионалног и локалног развоја. Одлуку о избору члана с највећим искуством, заједно с његовом биографијом и приложеним биографијама других чланова, достављају министарству надлежном за послове регионалног развоја. Сви кандидати за члана или заменика члана Заједничког консултативног одбора морају се служити енглеским језиком.
За успешно испуњење циљева Заједничког консултативног одбора од кључног је значаја обезбеђивање уравнотежене заступљености за различите нивое децентрализоване власти, а то се и постиже концептом заснованим на наведеним процедурама избора чланова и заменика чланова Заједничког консултативног одбора. Они би требало да теже да представе разноликост локалног и регионалног политичког пејзажа, равнотежу између политичких афинитета, локалног и покрајинског заступања, као и полног баланса/родне равноправности.
Заједнички консултативни одбор оснива се ради промовисања сарадње између регионалних и локалних власти Европске уније, с једне стране, и локалних власти и региона Србије, с друге. На конференцијама Заједничког консултативног одбора разматраће се, међутим, све теме које се односе на локалне и регионалне власти у периоду пред проширење ЕУ, с нагласком на извештају о стању у локалним самоуправама и региону; проширењу ЕУ и структури локалног и регионалног уређења земље; припреми локалних и регионалних власти за проширење. Конференције ће представљати важну политичку платформу за размену искустава и добрих пракси између чланова Комитета региона и учесника из Србије.
Једна од кључних функција Заједничког консултативног одбора јесте редовно праћење процеса проширења и напретка у приступним преговорима са Србијом. Заједнички консултативни одбор покреће дебате о политичким, институционалним, правним и социјалним основама европских интеграција, као што су принцип супсидијарности, управљање на више нивоа, подела надлежности, језичка и културна различитост, основна права и др.
Учешћем и радом у Заједничком консултативном одбору, представници локалне самоуправе и војвођанског региона увешће локалне и регионалне органе власти у континуирани процес припреме за активности у оквиру будућег чланства у Европској унији.
Осим тога, локалне и регионалне власти припремиће се и за учествовање у раду Комитета региона ЕУ након приступања Републике Србије Европској унији.
На првој, оснивачкој седници, очекује се да Заједнички консултативни одбор, поред Пословника о свом раду, усвоји Програм рада за наредне две године који ће обухватити више тема, а нарочито: употребу средстава претприступних фондова, процес децентрализације, регионе и локалну самоуправу, као и промоцију територијалне сарадње (посебно тзв. EGTC система, видети оквир) и прекограничне сарадње.
Представници Заједничког консултативног одбора усредсредиће се на постизање следећих циљева:
– промовисање дијалога и сарадње између локалних и регионалних власти и ЕУ и њихових партнера у Републици Србији;
– успостављање контаката и промовисање сарадње органа локалне самоуправе и војвођанског региона с другим институцијама и телима ЕУ;
– обезбеђивање српским органима локалне и регионалне власти укључивања у процес приступања ЕУ и правилне примене европске правне тековине на локалном и регионалном нивоу;
– омогућавање тешње сарадње између јединица локалне самоуправе у Републици Србији, нарочито развијених градова с неразвијеним општинама, интензивирање процеса децентрализације власти, као и прекограничне сарадње;
– обезбеђивање мишљења, предлога и сугестија органа локалне самоуправе и војвођанског региона неопходних/потребних за процес проширења;
– асистенцију у правилној примени законодавства Европске уније на локалном и регионалном нивоу;
– даље јачање административних капацитета и повећање капацитета јединица локалне самоуправе и АП Војводина у процесу апсорпције финансијских средстава из претприступних фондова;
– припрему локалних и регионалних органа власти за учешће у раду у Комитету региона по добијању чланства Републике Србије у ЕУ.
На самом почетку рада Заједничког консултативног одбора, тачније за представнике из Србије, од посебног је значаја могућност унапређења финансирања послова и активности од значаја за процес проширења ЕУ. Наиме, употреба претприступних фондова је кључни аспект припреме за проширење земље у току приступања Европској унији. С тим у вези, треба направити пресек стања домаћих капацитета за апсорпцију средстава из наведених фондова, ради њиховог унапређења и побољшања, што ће у крајњем исходу довести до повећања спремности не само за ИПА и друге претприступне фондове, крећући се из система централизованог у децентрализовано управљање, већ и за средства која ће Србији бити на располагању након што постане чланица Европске уније (кохезиони и структурни фондови).
Такође, у смислу успостављања једне сталне теме и дијалога, треба се усредсредити на питања у вези с даљим развојем економско-финансијске децентрализације и децентрализације у најширем смислу, а у контексту постојећег система локалне самоуправе, финансирања локалне самоуправе и концепта регионалног развоја. Размена најбољих пракси између чланова Заједничког консултативног одбора и информације из институција ЕУ, међународних организација и националних власти, могу да допринесу јачању капацитета у том погледу.
Територијална и прекогранична сарадња су корисне полуге за олакшавање интеграције Србије у породицу земаља ЕУ, промовисањем разумевања, сарадње и добросуседских односа.
Значај оснивања Заједничког консултативног одбора – предности и користи за грађане, локалну самоуправу и регионални развој
Значај, предности и користи које грађани Србије, локална самоуправа и региони могу имати оснивањем и почетком рада Заједничког консултативног одбора јесу део оних очекивања и предности које стичу приступањем Европској унији, као и у самом току процеса приступања Европској унији.
Када је реч о питањима која се односе на очекиване резултате рада Заједничког консултативног одбора, и то у области регионалног и локалног развоја, свакако је у првом плану привредни и локални економски развој. У том смислу, а полазећи од чињенице да је Споразумом о стабилизацији и придруживању успостављена зона слободне трговине, потребно је успоставити онакву организацију и инструменте развоја који могу да допринесу потпуној искоришћености локалних развојних потенцијала. Подршку таквом приступу засигурно представља идеја о институционално-правном утемељењу и законском уређивању индустријских зона и других посебних зона пословања у Србији која је произашла из потребе да се пословне зоне коначно уреде у систему, да се приступи мапирању Србије по концентрацији привредних грана, области и индустријских сектора, као и да се уреде начини и услови под којима ће се одобравати економско-финансијска подршка државе таквим пројектима од регионалног и локалног значаја.
Комбинацијом добрих резултата које са собом носи развој индустријских и других пословних зона с користима које пружа Споразум о стабилизацији и придруживању, створиће се услови за развој конкурентности профитног сектора на локалном нивоу и отворити врата тржишту Европске уније. Стога, ако држава створи одговарајуће услове, и на јединицама локалне самоуправе је, такође, да дефинишу приоритете локалног економског развоја. На њима је и обавеза унапређења институционалних, кадровских и техничких капацитета за остваривање својих надлежности, као и оних послова и активности који произађу из чињенице приступања Србије Европској унији и који се односе на примењивање европске правне тековине у будућности.
Поред тога, представници локалних и регионалних органа власти који ће узети учешће у раду Заједничког консултативног одбора унапредиће сопствена сазнања о могућностима коришћења кохезионог и структурних фондова у периоду након приступања Србије ЕУ и пренети их другима. Будући да је унапређење капацитета за апсорпцију средстава из оквира ИПА фондова једна од тема које се у континуитету разматрају и реализују унутар заједничких консултативних одбора, засигурно је да ће унапређењем рада и даљим развојем капацитета доћи до стварања новог, вишег нивоа спремности за планирање, припрему и управљање средствима европских фондова након пријема Републике Србије у чланство. То се односи директно на кохезиони фонд и структурне фондове.
У области територијалне и прекограничне сарадње, образовањем Заједничког консултативног одбора, јединице локалне самоуправе добиће нови институционални подстрек у развоју прекограничне сарадње, као и другим облицима регионалне сарадње која у овом тренутку у Србији постоји, а која ће се у наредном периоду још више развијати и унапређивати (као, на пример, кроз Еврорегионе којих сада у Србији постоји неколико). Реч је о облицима територијалне сарадње која се успоставља зарад остваривања различитих циљева у одређеним областима развоја од значаја за регионе и локалну самоуправу, али која у овом тренутку нема јасно дефинисане форме, правни основ и начин оснивања, изворе средстава.
Еврорегиони могу бити претеча развоја EGTC концепта у Србији, који се базира на сличним циљевима ради којих су основани Еврорегиони, и чије чланове чине одређени јавно-правни ентитети у Србији, с једне стране, и исти такви ентитети суседних земаља, с друге. Такође, успостављање правног оквира за омогућавање EGTC сарадње у Србији не значи директно гашење потребе за Еврорегионима. Напротив, могуће је истовремено постојање оба облика сарадње, али претпоставка је да ће EGTC концепт, будући да ће имати јасну форму организације рада, права и обавеза оснивача, начина оснивања, заступања, заједничких циљева и др., понети превагу над другим облицима територијалне сарадње.
На крају, EGTC, затим ECG као облик сарадње који познаје III протокол уз тзв. Мадридску конвенцију Савета Европе, као и Еврорегиони, неће умањити значај сарадње између самих општина и градова у Србији. Међуопштинска сарадња, било у области економског развоја, заједничкој реализацији инфраструктурних пројеката од заједничког интереса, било у свакој другој области од значаја за друштвени развој, представља једно од питања којима ће се бавити Заједнички консултативни одбор. Наиме, разменом знања и искустава српског дела са члановима Заједничког консултативног одбора чије чланове именује Комитет региона ЕУ, стремиће се омогућавању развоја постојећих облика међуопштинске сарадње у Србији, нарочито развијених градова с неразвијеним општинама, и стварању нових.
Заједнички консултативни одбор биће место у којем органи свих јединица локалне самоуправе и регионалне власти могу да дају предлоге у области у којима је Комитет региона ЕУ надлежан, у складу са Уговором из Мастрихта и Уговором из Амстердама. То је начин и да се глас грађана Републике Србије непосредно чује у Европској унији.
[signoff] EGTC концепт
Као једна од тема на заседањима Заједничког консултативног одбора, свакако ће се наћи промовисање EGTC концепта, у грубом преводу „Европског груписања територијалне сарадње”, као средства за сарадњу у контексту разговора о проширењу ЕУ, а у којем учествују нижи облици вршења власти, дакле, не централни. У овом тренутку, за такав концепт је рано, будући да је EGTC систем успостављен уредбом Европске комисије из 2006. која подразумева директну примену у земљама чланицама ЕУ. Дакле, Република Србија у овом тренутку нема најшири правни основ у Уставу за овакав вид сарадње. С друге стране, Србија је придружена чланица, па се не може користити ни принцип непосредне примене ове регулативе, као што је то случај с њеном применом у земљама чланицама ЕУ.
EGTC концепт, међутим, не искључује земље које нису чланице ЕУ. Напротив, он дозвољава оснивање EGTC између две чланице ЕУ и треће земље нечланице, под условом да позитивно законодавство те земље дозвољава такве облике сарадње или, у случају када не постоје постојећи прописи у овој области, неопходно је да постоје споразуми треће земље с државама чланицама ЕУ.
Потпуно је другачија ситуација у вези с прекограничном сарадњом у којој Република Србија веома живо и успешно учествује и где, као држава, имамо правни основ за сарадњу и рад у тој области (Cross-Border-Cooperation) путем потврђених ИПА програма прекограничне сарадње. Досадашњи рад у оквиру програма прекограничне сарадње са суседним земљама донео је изузетне резултате.[/signoff]
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.