Годишњи одмори – мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

У наставку наводимо нека од карактеристичних мишљења Министарства која се односе на коришћење права на годишњи одмор.

 KОРИШЋЕЊE ГОДИШЊЕГ ОДМОРА ЗАПОСЛЕНОГ НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ

 Чл. 68, 69. и 72. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

Одредбом члана 68. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14 – у даљем тексту: Закон) прописано је да запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању и време одсуства са рада уз накнаду зараде. Запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити или заменити новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа у складу са овим законом.

Дужина годишњег одмора утврђује се у складу са чланом 69. Закона којим је прописано да запослени у свакој календарској години има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана. Дужина годишњег одмора утврђује се тако што се законски минимум од 20 радних дана увећава по основу доприноса на раду, услова рада, радног искуства, стручне спреме запосленог и других критеријума утврђених општим актом или уговором о раду.

Одредбом члана 72. Закона прописано је право на сразмерни део годишњег одмора. Запослени има право на дванаестину годишњег одмора из члана 69. овог закона (сразмерни део) за сваки месец дана рада у календарској години у којој је засновао радни однос или у којој му престаје радни однос.

Имајући у виду наведено, запослени у календарској години остварује право на годишњи одмор сразмерно времену проведеном на раду код послодавца у тој години. Приликом утврђивања дужине годишњег одмора за календарску годину узима се у обзир време које ће запослени провести у радном односу у тој календарској години.

Према томе, у конкретном случају запослени који је засновао радни однос на одређено време од 1. 9. 2014. до 31. 8. 2015. године, има право на сразмеран годишњи одмор у 2014. години (4/12 годишњег одмора из члана 69. Закона) и сразмеран годишњи одмор у 2015. години (8/12 годишњег одмора из члана 69. Закона).

Дужина годишњег одмора се, у складу са наведеним одредбама, на исти начин утврђује и у случају запосленог на одређено време ради замене одсутног запосленог.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-837/2015-02 од 17. 9. 2015)

 ДУЖИНА ГОДИШЊЕГ ОДМОРА

 Члан 69. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

У члану 69. став 1. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да у свакој календарској години запослени има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана.

Према члану 69. став 2. Закона о раду, дужина годишњег одмора утврђује се тако што се законски минимум од 20 радних дана увећава по основу доприноса на раду, услова рада, радног искуства, стручне спреме запосленог и других критеријума утврђених општим актом или уговором о раду.

Према томе, критеријуми за одређивање дужине годишњег одмора утврђују се општим актом или уговором о раду. На основу сваког од утврђених критеријума запосленом се увећава законски минимум од 20 радних дана, уколико запослени испуњава прописане критеријуме.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-324/2016-02 од 23. 6. 2016)

ПРАВО ЗАПОСЛЕНОГ НА КОРИШЋЕЊЕ ГОДИШЊЕГ ОДМОРА ЗА ПРЕТХОДНУ ГОДИНУ

Чл. 68. и 73. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

У члану 73. став 1–2. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/14) прописано је да се годишњи одмор користи једнократно или у два или више делова, у складу са овим законом. Ако запослени користи годишњи одмор у деловима, први део користи у трајању од најмање две радне недеље непрекидно у току календарске године, а остатак најкасније до 30. јуна наредне године.

Чланом 68. став 1–3. Закона о раду прописано је да запослени има право на годишњи одмор у складу са овим законом. Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању, и време одсуства са рада уз накнаду зараде.

У члану 68. став 4. Закона о раду прописано је да запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити или заменити новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа у складу са овим законом.

У конкретном захтеву се наводи да запослени није искористио годишњи одмор за 2015. годину због одсуства са рада по основу привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању, као и да је након закљученог боловања 20. 6. 2016. године, поднео захтев за коришћење годишњег одмора за 2015. годину.

Полазећи од напред наведеног у конкретном случају, мишљења смо да запослени има право на други део годишњег одмора за 2015. годину, који мoже да искористи најкасније до 30. јуна 2016. године, с обзиром на то да му је први део у трајању од најмање две радне недеље пропао јер је исти морао да искористи у току 2015. године.

Такође, указујемо да запослени само у случају престанка радног односа има право на накнаду за неискоришћени годишњи одмор, у складу са чланом 76. Закона о раду.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-463/2016-02 од 18. 7. 2016)

ПРАВО ПОРОДИЉЕ НА НОВЧАНУ НАКНАДУ УМЕСТО КОРИШЋЕЊА ГОДИШЊЕГ ОДМОРА, АКО ЈОЈ ЈЕ УГОВОР О РАДУ НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ ПРОДУЖЕН НА ОСНОВУ ЧЛАНА 187. ЗАКОНА О РАДУ

Чл. 68. и 187. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 У члану 187. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/14) прописано је да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду (став 1) а да му се продужи рок за који је уговором засновао радни однос на одређено време из става 1. овог члана, до истека коришћења права на одсуство (став 2).

У члану 187. став 2. Закона o раду ради се о одложном услову за престанак радног односа запослених на одређено време, за време заштите од престанка радног односа које по Закону остварују труднице, односно запослене на породиљском одсуству, одсуству са рада ради неге детета и посебне неге детета. Наведеном одредбом Закона изричито је прописано по ком основу и до када се продужава радни однос заснован на одређено време када је у питању запослена трудница односно породиља, а по истеку тог рока запосленој престаје радни однос.

Чланом 68. ст 1–3. Закона о раду прописано је да запослени има право на годишњи одмор у складу са овим законом. Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању, и време одсуства са рада уз накнаду зараде.

У члану 68. став 4. Закона о раду прописано је да запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити или заменити новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа у складу са овим законом.

У конкретном случају, с обзиром да је запосленој уговор о раду на одређено време продужен на основу члана 187. Закона о раду, односно до истека коришћења права на одсуство, те да запослена нема основа за ново продужење радног односа, мишљења смо да јој припада само право на новчану накнаду уместо коришћења годишњег одмора, у складу са чланом 76. Закона о раду.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-470/2016-02 од 19. 7. 2016)

КОРИШЋЕЊЕ ГОДИШЊЕГ ОДМОРА ЗАПОСЛЕНЕ НА НЕОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ ПО ПОВРАТКУ СА ОДСУСТВА РАДИ НЕГЕ ДЕТЕТА

Чл. 69. и 73. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

Закон о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14 – у даљем тексту: Закон) прописује у члану 68. стицање права на годишњи одмор. Наведеним чланом прописано је да запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању, и време одсуства са рада уз накнaду зараде.

Дужина годишњег одмора утврђује се у складу са чланом 69. Закона којим је прописано да запослени у свакој календарској години има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана. Дужина годишњег одмора утврђује се тако што се законски минимум од 20 радних дана увећава по основу доприноса на раду, услова рада, радног искуства, стручне спреме запосленог и других критеријума утврђених општим актом или уговором о раду.

Даље, у члану 73. став 4. Закона прописано је да запослени који није у целини или делимично искористио годишњи одмор у календарској години због одсутности са рада ради коришћења породиљског одсуства, одсуства ради неге детета и посебне неге детета – има право да тај одмор искористи до 30. јуна наредне године.

У складу са наведеним, запослена је у конкретном случају имала право да припадајући годишњи одмор за 2014. годину, искористи најкасније до 30. јуна 2015. године, док припадајући годишњи одмор за 2015. годину, може да искористи најкасније до 30. јуна 2016. године.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-847/2015-02 од 7. 9. 2015)

ДА ЛИ ПОСЛОДАВАЦ НА ИЗРИЧИТ ЗАХТЕВ ЗАПОСЛЕНОГ МОЖЕ ДА МУ ОДОБРИ КОРИШЋЕЊЕ ПРВОГ ДЕЛА ГОДИШЊЕГ ОДМОРА У ТРАЈАЊУ КРАЋЕМ ОД ДВЕ РАДНЕ НЕДЕЉЕ, КАО И ДА ЛИ ПОСЛОДАВАЦ, ТАКОЂЕ НА ИЗРИЧИТ ЗАХТЕВ ЗАПОСЛЕНОГ, МОЖЕ ДА МУ ОДОБРИ ДА МУ СВАКИ ДЕО ГОДИШЊЕГ ОДМОРА БУДЕ КРАЋИ ОД ДВЕ РАДНЕ НЕДЕЉЕ?

Члан 73. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 У члану 73. ст. 1–3. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да се годишњи одмор користи једнократно или у два или више делова, у складу са овим законом. Ако запослени користи годишњи одмор у деловима, први део користи у трајању од најмање две радне недеље непрекидно у току календарске године, а остатак најкасније до 30. јуна наредне године. Запослени има право да годишњи одмор користи у два дела, осим ако се са послодавцем споразуме да годишњи одмор користи у више делова.

Имајући у виду наведено, ако се годишњи одмор користи у деловима, први део се користи у трајању од најмање две радне недеље у континуитету у току календарске године за коју се остварује право на годишњи одмор. Остатак годишњег одмора може да се искористи најкасније до 30. јуна наредне године.

Према томе, у ситуацији када се годишњи одмор користи у деловима, трајање првог дела годишњег одмора не може бити краће од две радне недеље и мора да се искористи до краја календарске године за коју се остварује право на годишњи одмор. Нема могућности да се послодавац и запослени договоре о краћем коришћењу првог дела годишњег одмора, осим ако се ради о сразмерном годишњем одмору који у укупном трајању не износи две радне недеље.

Преостали део годишњег одмора запослени може искористити одједном или на свој захтев у више делова, а најкасније до 30. јуна наредне године.

Према томе, на захтев запосленог преостали део годишњег одмора не мора да се користи у континуитету, већ у деловима који могу да буду краћи од две радне недеље, ако му је такво коришћење годишњег одмора одобрио послодавац.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-333/2016-02 од 16. 6. 2016)

ДА ЛИ ЗАПОСЛЕНИ КОЈИ ЈЕ ПРИВРЕМЕНО ПРЕСТАО ДА РАДИ КОД ПОСЛОДАВЦА, ОДНОСНО КОМЕ МИРУЈУ ПРАВА И ОБАВЕЗЕ ЗБОГ ИМЕНОВАЊА НА ФУНКЦИЈУ, ИМА ПРАВО НА НАКНАДУ ЗАРАДЕ ЗА НЕИСКОРИШЋЕНИ ГОДИШЊИ ОДМОР?

Члан 68. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

Одредбом члана 68. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да запослени има право на годишњи одмор у складу са овим законом. Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању, и време одсуства са рада уз накнаду зараде.

Одредбом члана 79. Закона о раду утврђени су случајеви када запослени има право на мировање радног односа. Током трајања мировања радног односа запослени одсуствује са рада, а сва права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада мирују, те запослени има право на годишњи одмор сразмерно броју месеци које је провео на раду, пре или након мировања радног односа. Током обављања функције код другог послодавца запослени остварује сразмеран годишњи одмор код послодавца код ког обавља функцију.

Имајући у виду наведено, запосленом који одсуствује са рада по основу мировања радног односа, у складу са чланом 79. Закона о раду, мирује и право на годишњи одмор, осим ако је законом, општим актом, односно уговором о раду друкчије одређено.

Одредбом члана 76. Закона о раду прописано је да је, у случају престанка радног односа, послодавац дужан да запосленом који није искористио годишњи одмор у целини или делимично, исплати новчану накнаду уместо коришћења годишњег одмора у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, сразмерно броју дана неискоришћеног годишњег одмора.

Имајући у виду да приликом примене института мировања радног односа запосленом не престаје радни однос, већ му права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада мирују, мишљења смо да нису испуњени услови за примену члана 76. Закона о раду, односно да запослени нема право на накнаду за неискоришћени годишњи одмор.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-609/2016-02 од 14. 10. 2016)

 

НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ:

Мишљења у овом тексту преузета су из Билтена службених мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (3/2016, 4/2016 и 1/2017), који у сарадњи са Министарством издаје компанија Инг-Про.