Имајући у виду комплексност ове врсте криминалитета, као и специфичности извршилаца и жртава, мишљења смо да треба подржати иницијативе појединих заступника да се размисли о увођењу хемијске кастрације, која би уз затворску казну могла представљати такав вид лечења који ће истовремено обезбедити адекватну заштиту жртава и третман извршилаца не повређујући права ни једних, а ни других
Драган Николић Чомбе из Ченте је 2005. године силовао малолетну С. Н. из Опова, а недуго затим поново је напао, такође, малолетну Т. И. из Батајнице, али је овог пута своју жртву и убио. Осуђен је на 40 година, укупно за оба злочина. Ако се буде добро владао, наш закон му омогућава излазак након 2/3 издржане казне. Родитељи страдале девојчице не мисле да је то праведно.
Трогодишњу Катарину је 2005. године силовао очух Малиша Јанковић, уз асистенцију девојчицине мајке. Од задобијених повреда Катарина је преминула. Он је добио 40, а мајка 37 година. Ни њима није оспорено право на жалбу и захтев за помиловањем или условни отпуст.
Нишлија Г. В. (54) ухапшен је недавно због сумње да је блудничио над својом четворогодишњом ванбрачном ћерком. Пријављен је тек пре извесног времена, иако је наводно дело починио још у мају прошле године. На саслушању је негирао дело које му се ставља на терет, а даља истрага утврдиће да ли је истина оно што он тврди.
Недавно су у Краљеву ухапшена тројица младића, један деветнаестогодишњак и двојица момака старих 21 годину, због сумње да су приморали девојчицу од 13 година на орални секс. У јуну прошле године у Нишу је ухапшен избеглица из Хрватске због сумње да је обљубио тринаестогодишњу девојчицу. Како је тада саопштено, сумњало се да је то учинио док је с њом била њена деветогодишња сестра.
Прокупачка полиција ухапсила је С. М. (68) јер је, како се тврди, покушао да силује девојчицу коју познаје. Саопштено је да ју је намамио у своју кућу, где је покушао да је обљуби, али да је девојчица успела да побегне. Готово истовремено, прокупачко Више јавно тужилаштво подигло је оптужницу против Т. У. (21) због сумње да је крајем априла прошле године у вечерњим сатима, на сеоском путу Вољчинац – Самариновац, уз употребу силе покушао да обљуби малолетног Н. С.
Младен Огулинац (52) из Старих Лединаца је 2010. године силовао и убио осмогодишњу Марију Јовановић, а пре тога је одлежао 10 месеци због покушаја силовања. Да ли би Марија избегла своју судбину да је Огулинац био оштрије кажњен? Можда. Сигурно је да је Огулинац пронађен мртав у затворској болници. Истрага траје, али се сумња да су му пресудиле колеге затвореници, који силоватеље и педофиле кажњавају по неком свом „криминалном кодексуˮ. Доказа за то наравно нема.
Бројни су случајеви који забрињавају, а последњи је из Новог Сада, када је осуђеног педофила Виши суд пустио да на слободи чека издржавање затворске казне од три године. Педофил се вратио кући, у комшилук девојчице коју је сексуално злостављао и због чега је осуђен. Како се осећа та девојчица када свакога дана поново гледа свог мучитеља?
Сви ови случајеви, као и недавни случај бруталног убиства и силовања Иване Подрашћић, не само да су узнемирили јавност у Србији, већ су и подстакли критике јавног мњења да је казнена политика према силоватељима и педофилима блага и неодговарајућа, па је убрзо уследила и иницијатива појединих посланика скупштине Републике Србије да се измени и допуни Кривични законик увођењем хемијске кастрације.
Овакав предлог отворио је полемике стручног дела јавности о ефектима који би се постигли увођењем овог специфичног вида лечења учиниоца најтежих кривичних дела против полне слободе, а нарочито извршених према деци.
Увођење хемијске кастрације у наше кривично законодавство за сада је неизвесно, међутим, чак и да овакав предлог буде усвојен, свакако треба напоменути да би се хемијска кастрација могла примењивати само на будуће учиниоце кривичних дела извршених након ступања на снагу измена Кривичног законика.
Појам, историјат и упоредноправна анализа
Хемијска кастрација или антилибитални третман укључује коришћење лекова који потискују сексуални нагон и сексуалну активност. За разлику од кастрације која представља хируршки захват уклањања тестиса, хемијска кастрација је безболна и не укључује одстрањивање полних органа, нити има за последицу трајни стерилитет. Дејства хемијске кастрације су спречавање сексуалног нагона, жеље и девијантних мисли особа које су под терапијом и она трају док траје и сама терапија.
Хемијска кастрација представља меру која је већ петнаест година присутна у кривичноправној пракси САД и која се примењује према великом броју сексуалних делинквената. Наиме, од средине деведесетих година прошлог века, осам држава у САД (Калифорнија, Флорида, Џорџија, Луизијана, Монтана, Орегон, Тексас и Висконсин) одобриле су примену хемијске или хируршке кастрације, представљајући различита законска решења.
Овај медицински третман први пут је коришћен 1944. године кад је лек диетилстилбестрол употребљен у циљу смањења мушких тестостерона, док је 1966. године Џон Мони, психолог и сексолог, први пут преписао хемијску кастрацију и то медроксипрогестерон ацетат (МПА, базни састојак Депо-Провера) као третман за пацијента са педофилским поривима. Након тога, овај лек је тога постао ослонац хемијске кастрације у Америци, али упркос својој дугој историји коришћења, он никада није одобрен од стране Агенције за храну и лекове за употребу као третман за сексуалне преступнике.
Калифорнија је била прва америчка држава која је увела употребу хемијске кастрације као казну за кривична дела злостављања, и то изменама члана 645. Калифорнијског кривичног закона од 1996. године. Овај закон предвиђа да се свако осуђен за злостављање деце испод 13 година старости може третирати хемијском кастрацијом (коришћењем медикамента депопровера) на условној осуди, а након понављања кривичног дела учинилац не може да одбије лечење. Исту одредбу предвиђао је Статут Флориде који је усвојен и законом 1997. године.
Хемијска кастрација, као вид кажњавања силоватеља и педофила, постоји у различитим формама, као казна на коју је осуђеник присиљен или уз његов пристанак, и као могућност смањења казне затвора, и спроводи се у још неколико земаља укључујући Канаду, Аргентину, Аустралију, Естонију, Израел, Молдавију, Нови Зеланд, Француску, Русију.
Хемијску кастрацију као санкцију познају кривични системи Пољске, Молдавије и Естоније, Јужне Кореје, док је у Великој Британији и Немачкој забележена примена хемијске кастрације само на поједине случајеве као добровољан вид лечења учинилаца сексуалних деликата.
Кшиштоф Бартошук, који је добио пригодни надимак „Пољски Фрицлˮ због евидентне сличности њихових злочина, осуђен је због вишегодишњег држања затворене и готово свакодневног силовања своје ћерке, те физичког и психичког злостављања своје породице. Бартошук је 2008. године ухапшен у близини границе са Белорусијом. Полиција је тада закључила како је његова кћи, која данас има 24 године, 2005. и 2007. године родила двојицу дечака који су били резултат силовања, те да ју је касније отац приморао да их остави у болници. Осуђен је на 12 година затвора. Због његових стравичних злочина, Пољска је новембра 2009. године донела закон на основу којег ће се одређени сексуални преступи и инцест кажњавати хемијском кастрацијом.
Почетком октобра 2011. године Доњи дом руског парламента Дума једногласно је усвојио предлог закона који омогућује казну хемијске кастрације за педофиле осуђене за сексуалне злочине над особама млађим од 14 година. Закон предвиђа строже санкције против педофила, а осим могућности осуде на хемијску кастрацију, за оне који понове кривично дело педофилије, предвиђа и казну доживотног затвора. На основу мишљења лекарске комисије суд може осудити починитеља сексуалног злочина над малолетником млађим од 14 година на казну хемијске кастрације. Овај закон је одговор друштва на повећање броја сексуалних злочина над малолетницима.
Јужна Кореја усвојила је 2010. године Закон којим предвиђа казну хемијске кастрације над оним сексуалним преступницима за које се сматра да су у стању да понове кривично дело. Казна хемијске кастрације извршиће се над 45-годишњим осуђеником, који је осуђен због четири силовања или покушаја силовања девојчица млађих од 13 година, а које је починио између 1984. и 2002. године. Стручна процена је да се ради о особи сексуално девијантног понашања која напада малолетну децу.
Од земаља у нашем региону хемијску кастрацију је недавно, у фебруару 2014. године, увела Македонија. Владајућа већина у македонском Собрању усвојила је измене Кривичног закона којим се пооштравају затворске казне за педофиле, а за повратнике у том кривичном делу уведена је хемијска кастрација. Циљ ових измена био је да се смањи могућност да педофили понове кривично дело, а ако то учине биће обавезно хемијски кастрирани.
Кривична дела и предвиђене санкције по Кривичном законику РС
У члану 178. Кривични законик прописује кривично дело силовања, дело против полне слободе. Основни облик овог кривичног дела остварен је уколико учинилац принуди другог на обљубу или с њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица. Ово кривично дело има и свој посебан облик, па се у ставу два истог члана предвиђа казна за учиниоца који је дело из ст. 1. овог члана учинио претњом да ће се за то или њему блиско лице открити нешто што би шкодило његовој части или угледу или претњом другим тешким злом. За основни облик силовања прописана је казна затвора од три до дванаест година, док је за посебан облик из става два прописана казна затвора од две до десет година.
Квалификовани облици кривичног дела силовања предвиђени су у ст. 3. и 4. овог члана, па је прописано да ће се учинилац казнити затвором од пет до петнаест година, уколико је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда лица према којем је дело извршено или ако је дело извршено од стране више лица или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин или према малолетнику или је дело имало за последицу трудноћу, док ће се најстрожом казном, и то казном затвора од најмање десет година, казнити учинилац ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт лица према којем је дело извршено или је дело учињено према детету.
Као што можемо да приметимо, кривична санкција за ово кривично дело против полне слободе је искључиво казна затвора, а за најтежи облик силовања може се изрећи и законски максимум од 20 година. Када имамо у виду и одредбу члана 57. ст. 2. КЗ-а којом се искључује могућност ублажавања казне за кривично дело силовања, можемо да закључимо да је законодавац предвидео све услове да се учиниоцу овог кривичног дела изрекне висока казна.
Према члану 180. Кривичног законика, дефинисано је кривично дело обљуба са дететом које предвиђа да ће се учинилац који изврши обљубу или с њом изједначени чин с дететом, казнити затвором од три до дванаест година. Ако је услед кривичног дела наступила тешка телесна повреда детета према којем је дело извршено или је дело извршено од стране више лица или је дело имало за последицу трудноћу, учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година, док ће се за случај наступања смрти детета учинилац казнити затвором од најмање десет година.
Од одговорности за наведене облике кривичног дела обљубе с дететом екскулпиран је учинилац уколико између њега и детета не постоји значајна разлика у њиховој душевној и телесној зрелости.
Специјална и генерална превенција
Законом о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима („Сл. гласник РС”, бр. 32/13), тзв. Маријиним законом предвиђене су посебне мере у циљу спречавања учиниоца да понови кривична дела, односно он има за циљ како специјалну тако и генералну превенцију.
Посебне мере које су предвиђене овим Законом односе се, између осталог, и на учиниоце који су према малолетним лицима извршили кривична дела силовања из члана 178. ст. 3. и 4. Кривичног законика и кривична дела обљубе над дететом из члана 180. Кривичног законика. Овај закон, најпре, предвиђа забрану ублажавања казне, условни отпуст и незастаревање кривичног гоњења и извршења казне. У погледу правних последица осуде, предвиђа се обавезно наступање престанака вршења јавне функције, престанак радног односа, односно престанак вршења позива или занимања које се односи на рад с малолетним лицима, забрану стицања јавних функција, забрану заснивања радног односа, односно обављања позива или занимања које се односи на рад с малолетним лицима.
Законом се предвиђају посебне обавезе које учинилац кривичних дела, која су таксативно одређена у члану 3. овог закона, мора да испуни након што издржи казну на коју је осуђен. Ове дужности имају за циљ ресоцијализацију учиниоца, али пре свега контролисање и спречавање да понови кривично дело. Ове обавезе се тичу јављања надлежном органу полиције и Управе за извршење кривичних санкција, забрану посећивања места на којима се окупљају малолетна лица (вртићи, школе и сл.), обавезно посећивање професионалних саветовалишта и установа, обавезно обавештавање о промени пребивалишта, боравишта или радног места, обавезно обавештавање о путовању у иностранство. Трајање ових обавеза ограничено је на 20 година после извршене казне затвора, а после истека сваке четири године од почетка примене посебних мера, суд који је донео првостепену пресуду, по службеној дужности, одлучује о потреби њиховог даљег спровођења.
Такође, новина у нашем кривичном систему јесте посебна евиденција која се води за лица која су осуђена за кривична дела према малолетним лицима, а која садржи не само личне податке и податке о осуди већ и податке о значају за физичко препознавање осуђеног и његове фотографије и ДНК профил осуђеног.
Доношење тзв. Маријиног закона и недавно пооштравање казни за кривично дело силовања, свакако је добар корак у превенцији и спречавању повећавања криминалитета у области кривичних дела против полне слободе, а нарочито кад су оштећени малолетна лица.
Хемијска кастрација у оквирима нашег правног система
Да бисмо разматрали увођење хемијске кастрације у наш правни систем морамо се осврнути на одредбе Устава РС, одредбе кривичноправног законодавства, општеприхваћена међународна правила и потврђене међународне уговоре у области људских права.
Овде можемо, најпре, поставити питање правне природе института хемијске кастрације и, евентуално, њеног места у нашем кривичноправном систему.
По својој природи и циљу који има у упоредноправним решењима, хемијска кастрација представља материјалноправни институт – кривичну санкцију и као таква она би несумњиво била предвиђена у Кривичном законику. Наш кривичноправни систем познаје четири врсте кривичних санкција – казну, меру упозорења, меру безбедности и васпитну меру, па би се хемијска кастрација могла сврстати у казну или меру безбедности, у зависности од тога да ли се третира као репресивна мера или као вид специјалне превенције.
Чланом 42. Кривичног законика прокламује се општа сврха казне, па се као сврха казне наводи спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да их убудуће не чини, утицање на друге да не чине кривична дела и изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона. Уколико бисмо пошли од претпоставке да се хемијска кастрација уврсти у врсту казне, како је третирају нека законодавства упоредноправних система, несумњиво је да би она испуњавала циљеве специјалне превенције – утицање на учиниоца да убудуће не чини кривична дела, али и циљеве генералне превенције – утицање на друге да их не чине и изражавање друштвене осуде. Међутим, с обзиром на то да се хемијска кастрација спроводи као медицински третман и представља врсту лечења, при чему се она ни под каквим околности не би могла изрећи самостално, нити се у односу на њу могу применити друге одредбе предвиђене Кривичним закоником, попут одмеравања казне или замене казне уколико се не извршава, остаје питање може ли она уопште бити интегрисана у систем казни какав познаје наш кривичноправни систем.
Као врсту кривичне санкције, наш Законик о кривичном поступку прописује и мере безбедности. Чланом 78. истог законика прописује се да је у оквиру опште сврхе кривичних санкција, сврха мера безбедности да се отклоне стања или услови који могу бити од утицаја да учинилац убудуће не врши кривична дела. По својим карактеристикама, хемијска кастрација би се могла третирати као мера безбедности чији је циљ управо сузбијање индивидуалне друштвене опасности одређеног учиниоца.
По својој природи, овај медицински третман потискивања сексуалне жеље на први поглед могао би се упоредити са постојећом мером безбедности обавезног психијатријског лечења у здравственој установи или на слободи. Чл. 82. и 83. Кривичног законика прописују да ће суд учиниоцу, који је у стању неурачунљивости (битно смањене урачунљивости) учинио противправно дело одређено у закону као кривично дело, изрећи обавезно психијатријско лечење у здравственој установи или на слободи, ако утврди да постоји озбиљна опасност да учинилац учини противправно дело које је у закону предвиђено као кривично дело и да је ради отклањања ове опасности довољно његово лечење у установи или на слободи. Да би се оценило да ли је мера нужна и да ли је лечење неопходно, потребно је стручно мишљење вештака психијатра. Када вештак утврди постојање душевне болести (на пример, шизофреније или параноје), привремене душевне поремећености (патолошка стања привременог карактера), заостали душевни развој (оштећена интелигенција) или друге теже душевне поремећености (психопатије) које утичу на моћ расуђивања или одлучивања, он ће квалификовати урачунљивост учиниоца кривичног дела и предложити адекватно психијатријско лечење. Када имамо у виду да се хемијском кастрацијом медицински третирају сексуалне девијације, онда се јавља проблем сврставања ових девијација у неки облик душевне поремећености (болести) која би по предлогу вештака захтевала адекватно лечење управо хемијском кастрацијом. Психопатске личности са сексуалним девијацијама, које испољавају изразита одступања у задовољењу сексуалног нагона и која због таквог нагона долазе у сукоб с друштвом и законом (сексуална напаствовања, силовања и др.), нису у пракси третирали судски вештаци неуропсихијатри као врсту теже душевне поремећености. С друге стране, и само констатовање да се ради о учиниоцу који има сексуално девијантно понашање које представља душевну поремећеност, није довољно да би неко лице било третирано као неурачунљиво или битно смањено урачунљиво у моменту извршења дела, већ је нужно да се та душевна поремећеност одрази на психолошку компоненту, да услед такве поремећености учинилац није способан да схвати значај свога дела и да управља својим поступцима. Дакле, у погледу урачунљивих учинилаца не би се могла остварити сврха хемијске кастрације због чега се њена природа не треба третирати као пандан мери психијатријског лечења у кривичном законику.
Другачија је ситуација уколико би се хемијска кастрација увела у наш кривичноправни систем, као једна мера безбедности лечења sui generis, која има своје специфичности и својства и која би се примењивала независно од других мера безбедности – тада бисмо могли разматрати начин њене примене.
Најпре, ако имамо у виду да се хемијска кастрација спроводи као медицински третман и на неки начин утиче на здравствено стање учиниоца, онда је неизоставно да се примена такве терапије примени уз пристанак пацијента, односно учиниоца кривичног дела. На неопходност оваквог пристанка указују и одредбе Устава и потврђених међународних уговора у области људских права.
Устав РС у члану 25. предвиђа неповредивост физичког и психичког интегритета и прокламује да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
Европска конвенција о људским правима и слободама чланом 3. забрањује мучење, нечовечно или понижавајуће поступања или кажњавање, док се чланом 7. Међународног пакта о грађанским и политичким правима прокламује да нико не може бити подвргнут мучењу или свирепим, нечовечним или понижавајућим казнама или поступцима, а посебно је забрањено да се неко лице подвргне медицинском или научном експерименту без његовог слободног пристанка.
Имајући све напред наведено у виду, да би хемијска кастрација била третирана као човечно и хумано „кажњавањеˮ, препоручљиво је да се она примењује управо уз пристанак учиниоца кривичног дела. У досадашњој примени хемијске кастрације држава које познају овакву меру, запажа се да се пристанак захтева само приликом првог кажњавања учиниоца, док за кривична дела учињена у поврату, пристанак није неопходан. Такво решење је заступљено и у измењеном Кривичном законику Македоније, којим се предвиђа да суд може без сагласности учиниоца изрећи меру тзв. медицинског фармаколошког третмана, уколико учинилац поново изврши кривично дело.
Оно што је својствено скоро свим кривичноправним системима који познају ову меру јесте околност да се учиниоцу који се сагласи с применом медицинског третмана хемијске кастрације изриче блажа казна од оне која је предвиђена за кривично дело за које се осуђују.
Мера хемијске кастрације, као што смо објаснили, укључује коришћење лекова који потискују сексуални нагон и сексуалну активност, па би се следствено томе и њена примена морала ограничити само за кривична дела против полне слободе, односно за кривична дела којима је претходило силовање. У упоредноправним законодавствима хемијска кастрација се изриче за различите врсте сексуалних напада на децу или малолетна лица и траје или колико и сама казна затвора изречена уз меру или неодређени временски период. Сматрамо, ипак, да би, уколико се ради о урачунљивом лицу, ова мера требало да има ограничено трајање, а посебно имајући у виду да нашем кривичноправном систему казни није позната ни казна затвора неограниченог трајања односно доживотни затвор и да се једино мера обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи примењује докле год постоји потреба за лечењем.
Извршење мере хемијске кастрације мора се поверити медицинским установама, а сâм начин извршења требало би предвидети законом који уређује област извршења кривичних санкција и ванзаводских мера.
Ефекти примене хемијске кастрације
Враћајући се раније поменутој теми јавних расправа у Србији које се воде протеклих година, предлози заговорника увођења хемијске кастрације могли су се чути доста често, па чак и за говорницом Народне скупштине. Ипак, осим емотивно бурних реакција којима се захтевало радикално кажњавање за овај вид злочина, озбиљне научне расправе о делотворности ове врсте пеналних мера увелико су изостале.
„Није реч само о правима осуђених, они су учиниоци тешких дела, није спорно да код сваког грађанина такво дело изазива огорчење, али то је веома тешко кривичноправно реализовати, јер би се радило о мери која би се спроводила након што су санкције већ извршенеˮ, истиче професор Правног факултета Универзитета у Београду др Милан Шкулић. Према Уставу, физички и психички интегритет сваке особе је неповредив. То значи да би хемијска кастрација, уколико није добровољна, кршила тако гарантована права, закључак је овог уваженог професора.
Има мишљења да смањење полног нагона не значи увек смањење сексуалног насиља. Томе у прилог иде и податак да је свако друго силовање без директног сексуалног контакта. Верује се да ће природни нагон за насиљем ипак испливати.
Судски вештак и клинички психолог Милан Костић каже да је могуће да се након кастрација насиље манифестује у другој форми. „У сваком случају може се претпоставити да ће оно базично насиље, на које се ипак може донекле утицати поступком ресоцијализације, и даље постојати и да ће оно само бити премештено на неки други аспект, рецимо баратањем пиштољем или неким хладним оружјемˮ, каже Костић.
У сваком случају, према изнетим схватањима, хемијска кастрација се као мера може применити једино у случају пристанка осуђеног лица. У државама које ову казну уводе у правни систем, кастрација се дозвољава, али најчешће уз сагласност починиоца.
За разлику од ових мишљења, у Македонији, где се ова метода примењује, не чека се сагласност починиоца који је повратник, већ је хемијска кастрација обавезна, уз оправдање да је кастрација медицински третман који се даје инјекцијом сваких шест месеци и те инјекције умањују сексуални нагон, либидо код починитеља и осуђеника за ова кривична дела. Тако је Кривичним закоником Македоније, на пример, прописано да суд може изрећи тзв. медицински – фармаколошки третман учиниоцу сексуалног напада на дете до 14 година када постоји опасност да понови дело. У другим случајевима, предвиђена је могућност да осуђеном, ако пристане на хемијску кастрацију, боравак у затвору буде скраћен. Примера ради, ако неко буде осуђен на 40 година затвора и пристане на хемијску кастрацију, могао би изаћи након 20 година и потом сваких шест месеци бити подвргнут овом медицинском третману.
Судска пракса показује да се судије сусрећу са заиста широким распоном оптужби за силовање и „педофилијуˮ, а у већини случајева реч је о квалификованим случајевима који за последицу имају смрт оштећених. Неретко је реч о повратнику и извршиоцу који показују склоност ка истоврсном понашању и вршењу таквих кривичних дела, а такву склоност чак показују и током извршавања затворске казне.
Стога се осуђени за ова кривична дела морају подвргнути праћењу и лечењу, а друштво, на неки начин, мора уклонити ту врсту опасности од таквог поновљеног понашања починиоца. Имајући у виду комплексност ове врсте криминалитета, као и специфичности извршилаца и жртава, мишљења смо да треба подржати иницијативе појединих заступника да се размисли о увођењу хемијске кастрације, која би уз затворску казну могла представљати такав вид лечења који ће истовремено обезбедити адекватну заштиту жртава и третман извршилаца не повређујући права ни једних, а ни других. Ипак, сматрамо да анализе ове врсте, као и искуства других земаља, могу бити од користи приликом неких будућих измена Кривичног законика.
Пракса нам показује да постојећа решења нису одговарајућа. У том смислу, допринос унапређењу правне заштите деце и малолетника од сексуалне злоупотребе огледаће се у даљој анализи и измени прописа који уређују ову област, уз давање одговарајућих казненоправних и других предлога за позитивно-правне промене. Једна од њих сигурно би била и увођење хемијске кастрације која би се изрицала вишеструким повратницима за ова кривична дела, уз претходно прибављено мишљење комисије вештака –медицинских стручњака. Учиниоцима ових кривичних дела могла би се понудити опција, или хемијска кастрација или тешка казна која би била на граници максимума предвиђеног за најтеже облике ових кривичних дела.