И чији је сад тај ауто? (Неразумевање појма власништва у Закону о безбедности саобраћаја на путевима)

Била једном једна жена.

Живела је у земљи у којој је постојало Министарство унутрашњих дела које ју је  тужило, а по тој тужби један суд је покренуо и водио поступак, и то за кажњива дела „када власник возила не да надлежном органу податак о томе коме је дао своје возило на управљање” и „омогућавање другом лицу да учини прекршај по Закону о безбедности саобраћаја на путевима, када то друго лице није идентификовано, а прекршај је документован”.

У том поступку суд је утврдио да  је одређеног дана у одређено време у улици  у насељу моторно возило било у саобраћају на путу и кретало се брзином од 64 km/h. Дакле, брзином већом од дозвољене за насеље, већом од 50 km/h, чиме је учињен прекршај из Закона о безбедности саобраћаја на путевима, а документован је уређајем за утврђивање прекршаја у саобраћају – радаром „Т-laser”. Поменутој жени је, као власнику возила, уручен позив Министарства  унутрашњих дела, којим је од ње тражено да најкасније у року од осам дана од дана уручења позива дође у одређену организациону јединицу тог министарства или достави писмено изјашњење о идентитету лица које је датом приликом управљало предметним возилом.

Она се у поступку бранила тиме да се подносиоцу захтева за покретање прекршајног поступка није одазвала јер је сматрала да је довољно да се одазове лице ком је продала возило, које није било „пренето” на поменуто лице.

Даље се у судском поступку извештајем извесне Градске управе утврдило, а тиме и потврдила одбрана окривљене у погледу продаје возила, да је у уписнику овере евидентирано да је под одређеним редним бројем оверен уговор о купопродаји датог моторног возила предметних регистарских ознака, закључен између те жене, као продавца, и другог лица, као купца, и то пре него што је горепоменутог дана учињен прекршај прекорачења дозвољене брзине кретања у насељу из Закона о безбедности саобраћаја на путевима.

Тужена жена је ослобођена одговорности са образложењем да прекршаје који се њој стављају на терет чини или власник или корисник возила уколико његово возило буде у саобраћају на путу, при чему је тим возилом учињен саобраћајни прекршај који је документован, а возач возила не буде идентификован, као и уколико се на позив полицијског службеника не одазове ради давања података о идентитету лица које је управљало његовим возилом. Према томе, битно обележје оба прекршаја за које је окривљена тужена јесте својство власника возила. Члан 3. Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила прописује да на основу података уписаних у Јединствени регистар возила орган надлежан за регистрацију возила власнику возила издаје саобраћајну дозволу, чијим се издавањем обезбеђује право учешћа регистрованог возила у саобраћају, док члан 7. тачка 93. Закона о безбедности саобраћаја на путевима одређује да је саобраћајна дозвола јавна исправа (решење) која са регистрационом налепницом даје право на коришћење возила у саобраћају за време важења регистрационе налепнице – што значи да саобраћајна дозвола која садржи податак о власништву возила јесте доказ да је она издата на име одређеног лица и за одређено моторно возило, што даље само по себи не значи да лице које је уписано у саобраћајну дозволу, односно у Јединствени регистар возила, јесте и стварни власник возила. Члан 4. поменутог правилника прописује да се возило уписује на име власник возила, члан 5. став 3. тачка 5. да се као доказ за упис у регистар возила прилаже и доказ о власништву или приликом промене власништва – доказ о власништву, док члан 11. став 3. прописује да када се промена власништва доказује уговором закљученим између физичких лица, потписе тих лица оверава суд или други надлежни орган – што је сагласно члану 270. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Према томе, ако је уговором о продаји са овереним потписима странака одређено лице отуђило ауто, оно више није власник, без обзира на то што тај податак евентуално није промењен у саобраћаној дозволи, што проистиче и из члана 26, члана 67. став 1. и члана 70. став 1. Закона о облигационим односима и члана 7, члана 20. став 1. и члана 45. Закона о основама својинскоправних односа. Будући да у конкретном ово јесте случај – да окривљена даном овере потписа на предметном уговору више није власник возила, то у време када би, према наводима тужбе, извршила предметне прекршаје, није била власник возила, те не постоји ни битно обележје ових прекршаја, због чега ју је суд ослободио одговорности.

Министарство унутрашњих дела се пожалило на ту пресуду, а другостепени суд је уважио жалбу и укинуо пресуду са образложењем да је поменута жена била свесна да је по саобраћајној дозволи власник возила јер није променила податке који се уписују у саобраћајну дозволу, а власништво над возилом доказује се саобраћајном дозволом, па је била дужна да се одазове позиву Министарства унутрашњих дела.

Елем, шта је суд првог степена у лику и делу првостепеног судије урадио? Не друго, но   поступио по налогу суда другог степена и обавези из Закона о прекршајима, тако што је расправио спорно питање на које је указао другостепени прекршајни суд осудивши окривљену жену за оба казнена дела из Закона о безбедности саобраћаја на путевима.

Кад је туж(е)на (и тада још увек неправоснажно осуђена) жена добила пресуду, видела је да је нечастиви однео шалу и да се стигло дотле да мора и глоба да се плати. Не часећи часа оде код фишкала.

Саслуша је фишкал и прихвати се посла.

Чита тужбу, чита првостепену и другостепену одлуку, узе Закон о облигационим односима, Закон  о основама својинскоправних односа, Закон о безбедности саобраћај на путевима, па пошто му штошта није било јасно (јер се углавном бавио кривичним стварима), оде код колеге (који се бавио парничним и неким прекршајним стварима) да се стручно и другарски посаветују, уз кафу и ракију наравно, како кажу наши стари: „Немој ми та два добра     раздвајати”.

– „Види колега”, рече фишкал, „кључан нам је овде, ја бих рекао, појам власништва – ко је и од кад власник на покретној ствари. Који је правни основ стицања покретне ствари правним послом – уговор о поклону, размени, куповина  и продаја, а који је начин стицања!?”

– „Да, али има ли ту места правилу да посебан закон укида општи – ко се и под којим  условима сматра власником моторног возила према Закону о безбедности саобраћаја на путевима?”

Прелисташе они тај закон и не нађоше ко се сматра власником возила.

– „Дакле”, рекоше углас, „одговор је у другом закону!”

– „Ајмо ми на облигацију”, рече колега.

– „Ајмо!” – одговори фишкал и настави: „Да ли се власником постаје само овером потписа на уговору или и предајом ствари и исплатом цене, и шта је овде пренос власништва, а шта је начин стицања?”

– „Мислиш колега”, надовеза се фишкалов колега, „да ли је ово нека посебна ситуација за стицање покретне ствари уколико је возило у саобраћају на путу, па да се лице уписано у Јединствени регистар возила сматра власником без обзира на начин стицања, да ли су упис у тај јединствени регистар и начин стицања по Закону о облигационим односима  супротстављени?”

Прочиташе они тако Закон о основама својинскоправних односа с особитим освртом на чланове 7, 20, 21, 34. и 36, позабавивши се притом стицањем права својине – да се оно стиче   по самом закону, на основу правног посла (На основу правног посла право својине на покретну ствар стиче се предајом те ствари у државину стицаоца. Предаја покретне ствари сматра се извршеном и предајом исправе на основу које стицалац може располагати том ствари, као и уручењем неког дела ствари или издвајањем или другим означавањем ствари које значи предају ствари. Предаја покретне ствари сматра се извршеном и када из конкретних околности произлази да је извршена предаја ствари и тако даље.) и наслеђивањем. Кад су стигли до наслеђивања, схватили су да су отишли предалеко јер се смрћу човековом отвара његово наслеђе. А тиме баш није било нужно да се баве.

– „Може још једна?”

– „Може, може, сипај!”

– „Е, види сад! А да ли нам је битно што право својине које одређено лице има на ствари престаје кад друго лице стекне право својине на ту ствар?”

– „Наравно, јер шта је с тим у вези? Да је по Закону о облигационим односима уговор    закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора, али и да закључење уговора не подлеже никаквој форми, осим ако је Законом друкчије одређено.”

– „Чекај, чекај, скоро сам ту негде прочитао … аха! Ево га! Решење Врховног суда Србије, Рев. 2578/07 од 4. 10. 2007, и пази сад:

Према члану 34. Закона о основама својинскоправних односа (у даљем тексту: Закон), на основу правног посла право својине на покретну ствар стиче се предајом те ствари у државину стицаоца. Такође, према одредби члана 454. став 1. Закона о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) уговором о продаји обавезује се продавац да пренесе на купца право својине на ствар и да му у ту сврху ствар преда. Из тога произлази да је за закључење уговора о продаји покретних ствари довољна предаја ствари и да за пуноважно закључење уговора о продаји покретних ствари није обавезна писмена форма, већ је довољна усмена сагласност о битним елементима уговора. Међутим, право својине на покретним стварима не стиче се само предајом у државину, већ у одређеним случајевима и самим закључењем правног посла, односно предајом исправе на основу које стицалац може располагати том ствари, како за различите ситуације прописују одредбе члана 34. ст. од 2. до 6. Закона. Тужилац је са туженим закључио уговор о купопродаји возила … . Тужилац је исплатио купопродајну цену, а тужени је тужиоцу предао у државину купљено возило. Пренос својине регистрацијом возила код надлежног министарства странке нису извршиле. Тужилац је управљао возилом на основу писменог овлашћења туженог. Како возило није регистровано на име тужиоца, сматра се да уговор о купопродаји закључен између странака није извршен у целостиʼ.”

– „Добро, добро, немој даље, можда нам то даље не иде у прилог!”

– „Дакле, ја ћу из овог да закључим да се право својине на покретним стварима не стиче   само предајом у државину, већ и самим закључењем правног посла и предајом исправе на основу које стицалац може располагати том ствари.”

– „Па сад не знам баш јелʼ ти ово исправно?”

– „Ма има да буде!”

– „Јесте! Биће тако јер се на основу правног посла право својине на покретну ствар стиче предајом те ствари у државину стицаоца – значи предајом моторног возила. А већ смо рекли да се предаја покретне ствари сматра извршеном и предајом исправе на основу које стицалац може располагати том ствари – то би било, рецимо, предајом саобраћајне дозволе за возило.”

– „Али и уручењем неког дела ствари – рецимо уручењем контакт кључа за возило.”

– „Да ми то у жалби напишемо овако: Када се покретна ствар налази у државини стицаоца по неком правном основу, он стиче право својине на њу у тренутку закључења правног посла са власником ствари на основу кога се стиче право својине; другим речима: уколико власник да или преда возило стицаоцу по основу пуномоћи за управљање, а након тога дође до правног посла – по основу уговора о купопродаји, с тим да, ако стицалац права својине на покретну ствар остави ту ствар и даље у државини преносиоца по неком другом основу, он стиче право својине на њу у тренутку закључења правног посла са власником ствари на основу кога се стиче право својине. Предаја покретне ствари сматра се извршеном и када из конкретних околности произлази да је извршена предаја ствари.”

– „То ти је, колега, све из закона, алʼ и јесте тако! Чињенице су такве какве су и на њих се да применити једино то што си и написао. Само додај и члан 26. Закона о облигационим односима (кад је уговор закључен); члан 31 (време и место закључења уговора), члан 67 (неформалност уговора), затим члан 70 (санкција недостатка потребне форме) и члан 73 (кад је извршен уговор коме недостаје форма).”

-„Пишем! И потписујем!”

Јесте да је саветовање потрајало, али било је сврсисходно и плодоносно! Исход је била жалба, која је, истини за вољу, била написана тек наредног дана (јер је поменути фишкал после имао главобољу од тумачења и разумевања силних правних појмова и основа њихове примене за дати случај).

Али ипак је била написана. A онда и послата (препорученом поштом) суду првог степена!

Шта ће судија тог степена него да жалбу која је благовремена, дозвољена и коју је изјавило овлашћено лице по приложеној пуномоћи за одбрану, са списима предмета проследи суду другог степена.

Суд другог степена недуго затим доноси пресуду са којом преко суда првог степена упознаје странке и у којој каже да се власником возила сматра лице чији су подаци уписани у саобраћајној дозволи, односно на чије име је возило регистровано; да је тужена жена власник возила јер је као власник уписана у Јединствени регистар возила, без обзир на то што је оверила купопродајни уговор са лицем коме је продала возило јер у том уговору нема елемената уговора који би садржао обавезу купца да пријави промене које су, по Закону о безбедности саобраћаја, на путевима прописане као обавеза власника возила, „а што надаље значи да је та обавеза постојала на страни …, уписане као власница возила у Јединственом регистру возила.”

Видевши другостепену пресуду, фишкал се обрати колеги, те се заједно дуго после радног времена узљутиваше и чудом чудише.

Не прође неколико дана кад колега дојури до фишкала: „Драги колега, па види сад ово! Ево баш сам причао са колегиницом која има канцеларију код аутобуске станице, кад ми рече да је имала одбрану у прекршајном поступку и успела у другом степену! Види пресуду: ʼУ првостепеном поступку је утврђено да је окривљени склопио уговор о купопродаји моторног возила којим је уговорено да купац даном закључења уговора преузима возило, али не стиче право својине, већ продавац задржава право својине на продатој ствари док купац не исплати у целости купопродајну цену. Првостепени суд ову одредбу уговора неоправдано пренебрегава заузимајући став да је до продаје возила, у смислу дужности пријављивања Министарству унутрашњих послова да је промењен податак о власништву, дошло на дан закључења уговора, када је возило и предато купцу, без обзира на то што цена тад још није била исплаћена. Према члану 11. и 15. Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила (у вези са поменутим чланом 274. став 2. Закона о безбедности саобраћаја на путевима) окривљени је био дужан да, као власник, у року од 15 дана пријави промену власништва над спорним возилом. Међутим, по мишљењу овог суда, таква његова дужност везана је за чињеницу да је до одређене промене која се уписује у саобраћајну дозволу (овде конкретно – промене власништва) заиста и дошло, што у тренутку за који се окривљени терети није био случај и то зато што је у члану 10. Закона о облигационим односима, на који се жалба позива, прописано да су стране у облигационим односима слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по слободној вољи, а у члану 504. да продавац одређене покретне ствари посебном одредбом уговора може задржати право својине  и после предаје ствари купцу, све док купац не исплати цену у потпуности. Како је у конкретном случају уговор између окривљеног, као продавца, и купца, закључен управо сходно претходно цитираној одредби члана 540. Закона о облигационим односима и представља уговор са одложеним условом, то власништво над предметном ствари до тренутка исплате цене у потпуности није прешло на купца, дакле – не даном закључења самог уговора, како је то првостепени суд погрешно нашао и окривљеног због тога огласио одговорнимʼ.”

– „Ајао! Буди бог с нама!”

– „Па то смо и ми закључили ономад – да до промене власништва над возилом долази када потписе купца и продавца на уговору овери суд или други надлежни орган, кад се возило преда и исплати цена.”

– „А ето, одбише ми жалбу! Идем да јавим оној жени.”

И отиде у канцеларију, те назва клијенткињу, која не часећи часа дође.

– „Знате, ја журим јер сам дете одвезла на тренинг, муж ми са друштвом, као и сваког уторка, игра рауб, а ову млађу морам да покупим из играонице, сад ће да се заврши дечји рођендан!

Како напредује мој случај?”

Објасни јој фишкал каква је одлука и додаде: „И првостепени и другостепени суд греше, повређујући тиме закон, када тврде да се власништво над возилом, дакле над покретном ствари, стиче уписом у Јединствени регистар возила и издавањем саобраћајне дозволе. Ако је уговором о продаји са овереним потписима странака, исплатом цене и предајом возила  одређено лице отуђило ауто, оно више није власник, без обзира на то што тај податак евентуално није промењен у саобраћаној дозволи, што проистиче и из члана 26, члана 67. став 1. и члана 70. став 1. Закона о облигационим односима и члана 7, члана 20. став 1. и члана 45. Закона о основама својинскоправних односа. Ви, госпођо, даном овере потписа на уговору о купопродаји возила, предајом возила и пријемом купопродајног износа више нисте власник тог возила, па како тиме у време када бисте, према тужби, извршили предметне прекршаје, нисте били власник возила, не постоји ни битно обележје ових прекршаја. Само да вам кажем да има и нова пресуда, али парничног суда. Чујте шта они кажу: ʼНа овако утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право када је нашао да је тужилац закључењем уговора са првотуженим и предајом ствари – возила које је било предмет купопродајног уговора – стекао право својине на предметном возилу, сходно члану 20. став  1. и члану 34. став  1. ЗОСПО-а.ʼ Жалићемо се даље. То вам нећу наплатити!”

Гледа га жена и није јој јасно: „Па добро, докторе, и чији је сад тај ауто? Мислим, тај мој ауто?”