Законска регулатива у Републици Србији оставља много простора за неконтролисани раст броја различитих непореских намета који оптерећују како привреду тако и грађане, што доприноси правној несигурности обвезника. Неспорна је чињеница да је фискални систем већ одавно у стању које захтева темељну реформу
Парафискални намети представљају давања обвезника, а под њима се подразумевају таксе, наплате, намети, компензације, плаћања и други трошкови које бенефицијари – јавне институције намећу обвезницима. Тиме се привреда оптерећује финансијски и административно, док с друге стране обвезници плаћања од бенефицијара парафискалних намета не добијају никаква права или услуге, а који би били еквивалентни плаћеним наметима.
На самом почетку, значајно је разумети да парафискални намети нису исто што и порези. У том смислу напомињемо да у оквиру овог текста ни на који начин неће бити обрађивана ниједна врста пореза, па сходно томе, парафискалним наметима обухватамо сва она давања, без обзира на њихов формални назив, а која у одређеној мери имају финансијске и/или административне импликације на пословање привредних субјеката и за која они:
– не прибављају никакво право, услугу или добро, као противнакнаду за учињено давање;
– прибављају право, услугу или добро, али је њихова објективна вредност знатно мања од износа плаћања по том основу.
С макроекономског аспекта, неопходно је унапредити конкурентност тржишта и створити привлачно окружење за улагања страних и домаћих инвеститора. При том свакако не треба занемарити ни оптимизацију услова у којима послују постојећи привредни субјекти и у којима се ангажују већ реализоване инвестиције.
Неспорна је чињеница да је стопа пореза на добит у Србији једна од најнижих у Европи, што би требало да представља примарни подстрек за привлачење нових инвестиција. Фискални фактор који доприноси правној несигурности и отежаном пословању привредних субјеката, међутим, јесте обиман и перманентно растући систем различитих намета и плаћања који немају карактер пореских давања.
Примера ради, истраживање које је у оквиру УСАИД-овог Програма за боље услове пословања спроведено током 2011. године показало је да 96% привредника сматра да парафискални намети имају негативан утицај на њихово пословање, као и да су ове форме најгоре оцењене међу ставкама за које је потребна реформа.
Анализом постојећих парафискалних намета, долазимо до закључка да је ефективно оптерећење привреде неупоредиво веће него када се разматрају само порески облици. Услове пословања у Србији последњих година карактерише континуирани тренд раста броја јавних прихода и других намета који немају статус јавних прихода. Овакав тренд је проузрокован бројним факторима, који се сумарно своде на неопходност прибављања средстава од стране јавних установа или због потребе буџетских институција за додатним средствима, независно од форме њиховог организовања. Правној несигурности у великој мери доприноси и околност да не постоји транспарентна анализа институција које та средства користе, нити намена и оправданост утрошка средстава.
Из угла одговорног инвеститора, један од кључних фактора који условљава одабир правно-економског система у коме ће инвестирати јесте предвидив и стабилан порески систем, поред ефикасног правног система и стабилне инфраструктуре. Стога, према перцепцији инвеститора, парафискални намети умањују конкурентност Србије, и то најпре с обзиром на висину ових намета, а поред тога и због чињенице да је домаћи систем конципиран на „скривеним” парафискалним наметима, због чега је непредвидив и нестабилан. Одређена истраживања показују да у Србији постоји на стотине парафискалних намета.
Из свега наведеног произлази закључак да су редукција и рационализација парафискалних намета неопходан услов за формирање стабилног и атрактивног пословног окружења у Србији, а све у циљу омогућавања раста привредног сектора који ће бити покретач економског развоја Србије. Број лако препознатљивих пореских облика подједнако је важан, па макар да су њихове стопе и високе, те је препорука да се број намета у што већој мери сведе на минимум. Све то ће омогућити предвидивост пореског оптерећења привреде, што ће бенефицијарима омогућити да прецизно планирају приливе новца, а инвеститорима да имају јасан приказ сопствених обавеза, с циљем оптимизације пословања.
Карактеристике система парафискалних намета
Примарна карактеристика овог система јесте потпуни недостатак јасних политичких циљева, тј. дефинисање циљева и сврха које се желе постићи постојањем или увођењем нових непореских давања. То је потенцијално један од разлога због којих у претходних неколико година у Србији долази до хиперинфлације разноликих облика непореских давања, које је готово немогуће систематизовати на једном месту.
Осим тога, једна од суштинских карактеристика система јесте и недовољно чврсто дефинисан законски оквир, који с једне стране не уређује систем парафискалних намета на конзистентан начин и који је због тога, с друге стране, оставио исувише простора да се разним секторским законима, подзаконским актима, локалним одлукама, одлукама управних одбора агенција или јавних предузећа, уводе различити намети које је тешко или немогуће контролисати с аспекта читавог система.
Најзад, неодговарајућим се може сматрати и институционални оквир, а посебно је неприхватљиво релативизована улога Министарства финансија, које би морало да има функцију надзора над овим системом у нашој земљи. У оквиру тренутног система, уобичајена је пракса да поједина ресорна министарства, агенције, дирекције, управе, прилично слободно креирају како број тако и основне елементе и у крајњој линији и износе непореских давања у земљи.
Амбивалентна (пара)фискална политика Републике Србије
Синергија готово потпуног одсуства транспарентности у свим фазама, укључујући процес увођења појединих намета, промене намета и процедура и дефинисање основних елемената намета ствара амбијент у коме је обвезнику, било да је реч о правном или физичком лицу, готово немогуће да се административно снађе у лавиринту свих ових плаћања.
Одсуство усаглашености и комуникације различитих нивоа власти, али и јавних ентитета, у погледу конституисања и прибављања парафискалних намета, често доводи до тога да се за исту услугу, право или добро плаћа и неколико различитих намета различитим субјектима.
У актуелни парафискални систем имплементирани су неодговарајући подстицаји који протеком времена само подстичу негативне ефекте. Наиме, велики број ових намета представља тзв. сопствене приходе одређених субјеката (агенција, управа, дирекција, фондова и сл.), па су овакви субјекти заинтересовани да континуирано повећавају број намета и њихову висину. Према томе, наведени субјекти потпуно се усмеравају ка овим наметима као извору за генерисање прихода, чиме се потпуно губи веза са законским претпоставкама или с принципом покрића одређених трошкова које ти субјекти имају обављајући своју функцију. Забрињавајућа је и околност да се јасно примећује тежња „бега” таквих институција и њихових прихода из окриља трезора, што само потврђује њихову потребу за даљом дискрецијом, одсуством контроле и транспарентности.
Упркос најавама из Владе Србије да ће се тежити финансијском подстицају привреде кроз укидање појединих намета, за последње две године уведено је девет нових намета. Нове обавезе су конституисане у оквиру законâ који уређују порески поступак и администрацију, пловидбу и луке, робне резерве и тржиште капитала – накнада за подстицај повлашћених произвођача електричне енергије, накнада за редовни допринос чланова Фонда за заштиту инвеститора, годишња накнада за електронски сертификат, такса за употребу обале, такса за пристајање уз оперативну обалу или пристан, такса за лучку навигациону сигнализацију, такса за коришћење друмске и железничке инфраструктуре, такса за оперативну употребу луке, односно пристаништа, и накнада за формирање обавезних робних резерви.
Позитивне тенденције у смањењу оптерећења парафискалним наметима
У парафискалном систему Републике Србије, последњих година су присутне и одређене позитивне тенденције, од којих је најзначајнија укидање 63 накнаде, до чега је дошло на седници Владе Републике Србије од 14. 9. 2012. године. Такође, током исте године и Народна скупштина Републике Србије укинула је 138 парафискалних намета.
Почев од 1. 10. 2012. године, следећи намети уведени Законом о финансирању локалне самоуправе („Сл. гласник РС”, бр. 62/2006, 47/2011 и 93/2012, у даљем тексту: ЗФЛС) изменама овог прописа укинути су или смањени:
– Накнада за заштиту и унапређење животне средине је укинута. Ову накнаду су бенефицијарима – општинама плаћала лица која се баве одређеним делатностима које су утврђене Владином уредбом, било да та лица имају статус загађивача или не. Наведени намет не треба изједначавати с накнадом за загађење животне средине која се плаћа у складу са одредбама Закона о заштити животне средине („Сл. гласник РС”, бр. 135/2004, 36/2009, 36/2009, 72/2009 и 43/2011) које су остале на снази;
– Бројне локалне комуналне таксе, укључујући таксу за коришћење витрина за излагање робе ван пословних просторија, за објекте на обали, за музички програм у ресторанима и кафићима, такође, су укинуте;
– Такса за истицање фирме: Измене ЗФЛС-а унеле су бројне измене у систем накнаде за истицање фирме, тако да је ова такса или укинута или је њена висина ограничена:
1) предузетници и правна лица разврстана у мала правна лица не плаћају таксу за истицање фирме на пословном простору, уколико не остварују годишњи приход већи од 50 милиона динара и под условом да не обављају делатности које обезбеђују значајне приходе; примера ради: банкарство, осигурање, производња и трговина нафтом и дериватима нафте, производња дуванских производа, поштанске и телефонске услугама, делатност електроенергетских компанија, казина и ноћних клубова („Посебне делатности”);
2) правна лица класификована као средња правна лица могу платити таксу за истицање фирме у износу до две просечне зараде, уколико њихов приход не прелази 50 милиона динара и уколико се не баве посебним делатностима;
3) износ таксе за истицање фирме коју плаћају правна лица класификована као велика правна лица која се не баве посебним делатностима не може на годишњем нивоу бити већи од три просечне зараде;
4) коначно, износ таксе за истицање фирме за лица која се баве посебним делатностима не може на годишњем нивоу прећи износ од 10 просечних зарада;
– Такса за коришћење рекламних паноа ограничена је на 20% од таксе за истицање фирме. Предузетници и мала правна лица су ослобођени ове накнаде, под условом да њихов годишњи приход не прелази износ од 50 милиона динара и да се они не баве посебним делатностима.
Поред локалних такси (које се плаћају општинама и градовима у Србији), почев од 1. октобра 2012. године укинуте су и следеће таксе које се плаћају држави:
– такса за услуге везане за регистровање задужбина, фондација, фондова, удружења, спортских организација и савеза;
– такса за издавање потврде о регистрацији возила;
– такса за захтев правног лица за давање овлашћења за вршење контроле квалитета одређених производа;
– такса за решење по захтеву за издавање водних услова;
– такса за решење по захтеву за признавање новостворене сорте, односно одобравање увођења у производњу стране сорте;
– такса за обавештење о разврставању правних лица по делатностима и одређивању матичног броја;
– такса за обавештење о промени делатности правних лица;
– такса за заштиту, коришћење и унапређивање општекорисних функција шума;
– сливна водна накнада.
Укидање парафискала на напред наведени начин представља подстрек привредним субјектима и у истом смеру требало би да се крећу даље активности Владе, ресорних министарстава, као и свих нивоа власти.
На испитиваном узорку 12 привредних субјеката, међутим, укупно плаћени парафискални намети у години која је претходила и у години која је следила години укидања наведених парафискала износили су готово исто: у 2011. години 757,5 милиона динара, а у 2013. години 757 милиона динара.
Обавезе великих привредних субјеката из узорка су у 2013. години у реалним износима готово непромењене. Истовремено, давања предузетника су смањена за 41%, што их чини највећим добитницима реформе из 2012. године.
Од 20 највећих парафискалних намета држава је у 2013. години приходовала 76,5 милијарди динара (2,13% БДП-а), а у 2012. години 68,3 милијарде динара (2,15% БДП-а).
Примери из праксе
Као еклатантан пример егзистирања двоструких такси (наплаћивања више такси за једну услугу системом „такса + трошак поступка”) често се наводи да је за утврђивање испуњености санитарних услова, односно општих и посебних услова за хигијену хране у изграђеном објекту за клање животиња потребно платити три републичке административне таксе, као и једну судску таксу и једну таксу за трошкове поступка. Дакле, укупно 5 такси за једну услугу.
Слични примери плаћања парафискала присутни су и приликом уписа у регистар који води Министарство пољопривреде, у поступку издавања дозвола везаних за изградњу, те код утврђивања испуњености услова за доношење решења о знаку произвођача предмета од драгоцених метала.
Надаље, у пракси су присутне ситуације у којима локална администрација пружа услугу, а такса која се плаћа је приход републичког буџета, на пример, изводи из матичне књиге рођених, матичне књиге венчаних и матичне књиге умрлих. За издавање ових извода наплаћује се републичка административна такса у износу од 120 динара. У истом тарифном броју, изводи на међународном обрасцу наплаћују се 380 динара. Осим што воде ове књиге и обезбеђују плате и услове рада запосленима, општине морају да купе и обрасце извода без икакве надокнаде.
За оверу заложне изјаве коју је неопходно приложити банци за упис хипотеке на непокретности, а приликом закључивања уговора о стамбеном кредиту, плаћала се судска такса у износу од 550 динара независно од вредности уговора о стамбеном кредиту, а од 1. 9. 2014. године, када су тај посао преузели јавни бележници, кошта много више и зависи од висине стамбене позајмице. Тако за износ кредита од 30.000 евра овера заложне изјаве за конституисање хипотеке кошта 10.080 динара, без обрачунатог ПДВ-а који се додатно наплаћује.
Увидом у Тарифу републичких административних такси долази се до податка да најмања републичка административна такса износи 70 динара, а највећа 748.720. Уколико постоји намера одређеног лица да његово пословно име или назив садржи и реч Србија, за такво одобрење држави треба платити таксу од 474.800 динара. То може да буде један од разлога због којег се мали број привредних субјеката одлучује да у свом називу користи име државе.
За бављење производњом експлозивних материја, потребна је сагласност противпожарних служби која се тарифира парафискалним наметом у висини од 748.720 динара, а они који желе да производе дуванске производе одобрење ће платити 736.440 динара.
Такса за фирме које намеравају да прометују експлозивни материјал износи 515.510 динара, а осим таксе за коришћење назива Србија, у ценовном рангу изнад динарске противвредности износа од 4.000 евра је и такса за сертификациона тела за издавање квалификованих електронских сертификата (421.840 динара). Поред наведених пет, постоји још 20 намета изражених са шест цифара, а такве намете плаћају углавном компаније које послују у секторима производње и промета наоружања и експлозивних материјала, транспорта (авиони и бродови), заштите животне средине, рударства и ауторских права. Такође, у нашем систему постоји и неколико такси које се рачунају по принципу одређеног процента од вредности посла, па потенцијално могу да нарасту до још већих износа.
Као пример непредвидивог повећања намета наводимо доношење Уредбе о висини накнаде за издавање и продужавање уверења о здравственом стању животиња 2009. године, у којој је висина накнаде по пчелињој заједници утврђена на 11 динара. Само годину дана касније, Влада је усвојила нову уредбу која регулише ову материју, а којом је висина накнаде утврђена у износу од 64 динара, што представља раст од 581% и не може се оправдати инфлацијом и растом курса евра у тој години. Наиме, у овом случају није реч о услузи која захтева улагања од стране ветеринара који издају уверење, јер су све предрадње регулисане и плаћене, већ се ради само о такси за издавање уверења.
Препоруке за унапређење постојећег стања
Како би се подстакао развој привреде и омогућила правна сигурност у погледу парафискалних намета, пре свега би требало размотрити могућност доношења посебног закона, на линији раније постојећег Закона о јавним приходима и јавним расходима („Сл. гласник РС”, бр. 76/91, 41/92, 18/93, 22/93, 37/93, 67/93, 45/94, 42/98, 54/99, 22/2001, 9/2002, 87/2002, 33/2004 и 135/2004), а којим би били предвиђени и јасно дефинисани сви јавни приходи. Оваквим законом били би дефинисани основни институти система јавних прихода (обвезник, предмет обавезе, основица и стопа за сваку форму). Затим, таквим законом би требало дефинисати износе апсолутног захватања, и то у дефинисаном распону од најнижег до највишег могућег износа, а уколико се опорезивање врши у проценту дао би се могући распон између најниже и највише стопе. Тиме се не би утицало на фискални суверенитет локалне самоуправе, односно парламента на централном нивоу да својом одлуком, односно посебним законима дефинишу апсолутни износ или конкретну стопу, али искључиво у оквиру законом дефинисаних граница. На овај начин би се обезбедила предвидивост и релативна уједначеност услова пословања у целој Србији.
У таквом правном оквиру, у систем парафискалних намета не би било могуће уводити ниједан нови намет, а да Министарство финансија претходно о томе не дâ сагласност или барем мишљење, ако се намет уводи одлукама Владе. На тај начин би се значајно релативизовала могућност и данас распрострањена пракса да различити органи или носиоци јавних овлашћења могу дискреционо да одлучују о броју и основним елементима одређених захватања.
Овакав приступ довео би до уједначавања и унапређења пословног и инвестиционог амбијента у Србији и обезбедио би релативну једнакост пореских и непореских оптерећења обвезника у различитим општинама у Србији, што би помогло и остварењу једног од промовисаних стратешких циљева наше државе – децентрализацији и равномерном развоју свих делова земље.
Неопходно би било и прецизно набројати и класификовати све фискалне форме које постоје у систему – наиме, порезима треба назвати сва давања која имају карактер пореза, а не карактер накнаде и таксе за одређена добра, услуге или права. Постоји велики број примера у пракси да одређени намети по својој природи представљају класичне порезе за које нема никакве противуслуге или бар нема противуслуге за обвезника који их плаћа. Дакле, треба извршити јасну систематизацију пореза, накнада, такси и свих других намета, те престати с праксом увођења различитих форми (и пореза и накнада, или, с друге стране, такса) за исто добро, исту услугу или право.
Надаље је потребно направити дистинкцију између надлежности државне управе, локалне самоуправе, јавних агенција и других јавних служби, као и опсега послова које оне морају обављати по природи свог постојања и финансирања из прихода буџета, а потом и ограничити могућност увођења додатних намета који се плаћају за одређене послове тих тела. Под тим се разуме да треба укинути највећи број накнада и сличних давања које се плаћају за уписе, потврде, дозволе, уверења, лиценце и слично, када те радње спроводе запослени у овим органима, организацијама или предузећима. Наиме, већина њих би морала бити финансирана из буџета, тако да их таксе и накнаде као њихов сопствени извор прихода само мотивишу да им процедуре буду што компликованије, а накнаде и давања као плаћања за те процедуре што бројније и финансијски значајније.
Одређени намети (на пример, накнаде) имају своју сврху и свакако их треба оставити на снази (пре свега посматрајући накнаде из домена заштите животне средине или накнаде за коришћење природних богатстава и сл.). Неке накнаде и давања треба превести у режим пореза (примера ради, комуналну таксу за истицање фирме у локални порез на обављање пословне делатности) управо због транспарентности, предвидивости и уређености система законским путем.
У циљу обезбеђивања потпуне правне сигурности, предвидивости и транспарентности парафискалних намета, било би целисходно основати Регистар такси и накнада на националном нивоу, који би био свеобухватан, у електронској форми, јавно и преко интернета доступан регистар свих намета које имаоци јавних овлашћења наплаћују у вршењу тих овлашћења. У том циљу треба дефинисати поступак уписа такси и накнада у Регистар. Додатно, неопходно би било прописати да имаоци јавних овлашћења не могу наплаћивати таксе и накнаде ако оне нису регистроване у Регистру.
Уместо закључка
Непредвидивост и бирократске и административне процедуре које проузрокују различити намети често су тежи фактори за привреду него сâм износ или ниво тих намета, без обзира на то да ли је реч о порезима или другим непореским давањима.
Законска регулатива у Републици Србији оставља много простора за неконтролисани раст броја различитих непореских намета који оптерећују како привреду тако и грађане, што доприноси правној несигурности обвезника. Неспорна је чињеница да је фискални систем већ одавно у стању које захтева темељну реформу.
Будући да су неки намети, међутим, конституисани у оправдане сврхе и треба да постоје у одређеној форми изузетно је осетљиво питање на које намете се треба фокусирати и које принципе треба применити у њиховој реформи. С друге стране, постојање многих других намета лако се може довести у питање, међутим, имајући у виду да неки од њих обезбеђују значајне изворе прихода, њихова једноставна елиминација неће бити лако спроводива и то пре свега из политичких разлога. Поред тога, постоје и намети чије постојање није упитно, али који су спорни из угла драстично дискриминаторног третмана правних у односу на физичка лица. Додатно, постоје и намети за неке услуге који ни под којим условима не могу имати тренутно прописану форму, већ би требало да буду уређени на основу тржишних уговорних односа.
Коначно, постоје и намети чије се постојање тешко може оправдати било којим логичним разлогом и који се зато неспорно морају укинути.
[blockquote]
Парафискални намети у бројкама
Парафискални намети обухватају сва новчана давања грађана и привреде држави за која се заузврат не прибавља никакво право, услуга или добро, или се она добијају – али несразмерно мало. Поменуто истраживање о парафискалним наметима идентификовало је 384 непореска давања, од чега су 247 парафискални намети.
Напомињемо да број од 384 непореска давања није свеобухватан, јер не обухвата неке намете попут административних такси које је готово немогуће таксативно набројати, затим казни и пенала. Свакако, наведени број не може се сматрати коначним, јер су према последњим најавама Министарства финансија у тренутку писања овог текста и неки нови намети у процесу увођења.
Највећи број непореских давања грађани и привреда плаћају држави – 72%, намети које деле републички и нижи нивои власти чине 12,8%, док Покрајини, која наплаћује 40 различитих такси и накнада, следује 10,5%, а најмање је намета у надлежности градова и општина, свега 4,7%.
У оквиру истраживања тестирано је 77 непореских форми чија се наплата спроводи преко Управе за трезор. Тиме је установљено да је у 2011. години на име тих намета држава наплатила 74.345.810.000 динара, односно око 730 милиона евра. То значи да на сваког грађанина Србије држава на име непореских давања наплати најмање 100 евра годишње, а да при том није сасвим јасно како се и на шта та средства троше. Напред наведени износ представља 2% БДП-а Србије у прошлој години, односно више од 40% вредности директних страних инвестиција које је Србија привукла. Посматрано из аспекта привреде, реч је о трошку од најмање 570 евра по запосленом на годишњем нивоу.
Парафискални намети су утицали на околност да је, према подацима Агенције за привредне регистре, у 2013. години Србија изгубила 13.580 малих и средњих предузећа и 35.290 предузетничких радњи. Поред тога што доприносе гашењу привредних субјеката или њиховом пословању у сивој економији, парафискали представљају једну од препрека за улазак на тржиште, што условљава и мање страних инвестиција на српском тржишту.
Напуштањем или макар рационализацијом система парафискалних намета и формирањем привлачнијег и легитимнијег пореског правног оквира, држава би допринела смањењу сиве економије и нелојалне конкуренције, подстакла препород привредног система и отварање нових радних места, што би за нуспојаву имало и креирање веће пореске основице, а самим тим и веће буџетске приходе које држава остварује. Тиме би се на легитимнији, транспарентнији и правно конзистентнији начин постигао исти ефекат – попуњавање буџета државе и јавног сектора.
КОМЕНТАР АУТОРА
Као један од последњих практичних примера начина на који долази до повећања домашаја парафискалних намета у Србији наводимо и измене Закона о јавном бележништву („Сл. гласник РС”, бр. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014, 93/2014 и 121/2014) којим је дефинисано да је јавни бележник дужан да износ од 30% од наплаћене награде без ПДВ-а, уплати на рачун прописан за уплату јавних прихода, у року од 15 дана од дана наплате. Имајући у виду да је претходница ове одредбе констатација Министарства правде да су награде јавних бележника непримерено високе, онда је требало инсистирати на њиховом смањењу у интересу грађана и привреде, а не тај „вишак” ван прихватљивих оквира преусмеравати у буџет. Оваква законска измена у супротности је и са Законом о буџетском систему („Сл. гласник Републике Србије”, бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013, 108/2013 и 142/2014) чијим је одредбама предвиђено да висина таксе мора да буде примерена стварним трошковима пружања услуге.
КОМЕНТАР АУТОРА
Међу непореским давањима нарочито се истиче један намет, који по својој природи, свакако, спада у групу спорних и то по више основа. Наиме, ради се о поменутој локалној комуналној такси за истицање фирме на пословном простору. Не улазећи на овом месту у детаљније разматрање, даћемо само општи коментар с могућим препорукама за разматрање.
Локална комунална такса за истицање фирме или тзв. фирмарина, представља намет који је привлачио доста пажње у јавности. Оно што представља један од основних проблема у вези са овом таксом јесу драстичне разлике које постоје међу појединим локалним самоуправама које је уводе, пре свега у висини саме таксе за одређене делатности. Оно што треба истаћи јесте да је сâм намет изгубио директну везу са оним што назив говори и дискутабилно је да ли овај намет заиста представља таксу за право истицања фирме на свом пословном простору. По својој природи, затим по критеријумима на основу којих се утврђује и по својој висини, он више представља оно што можемо срести у неким другим земљама – локални порез на обављање пословне делатности. У том смислу, треба размишљати о превођењу ове таксе у неку врсту таквог пореза, али који би детаљно био регулисан и релативно уједначен на нивоу читаве државе.
[/blockquote]