ИНФО-ПРАВНИК (ДЕЦЕМБАР 2019)

ПРАВНИ ПОСАО КОМПЕНЗАЦИЈЕ У УСЛОВИМА БЛОКАДЕ РАЧУНА УЧЕСНИКА ЈЕСТЕ НИШТАВ

 

Врховни касациони суд је 4. 7. 2019. године донео решење, Прев. 150/19 од 4. 7. 2019, којим је укинута Пресуда Привредног апелационог суда ПЖ 5928/17. У образложењу Решења наведено је следеће:

„Свако правно, као и физичко лице које обавља пословну делатност, када се налази у блокади рачуна, своје новчане обавезе не може да измирује променом поверилаца, односно дужника, без обзира на то да ли уступа потраживање физичком или правном лицу или приступа дугу или преузима дуг, или врши компензацију са правним или физичким лицем, већ своје обавезе мора да измирује према редоследу потраживања поверилаца који је евидентиран на њиховом пословном рачуну.

Кад год је правни посао у супротности са императивном нормом закона, то подразумева његову ништавност. Свако лице које је у блокади рачуна не може да измирује своје новчане обавезе по сопственом избору поверилаца, већ потраживања морају да се намире према редоследу који је евидентиран на пословном рачуну дужника. Сваки уговор који је закључен противно одредби члана 46. Закона о платном промету јесте ништав јер је противан овом закону.”

(Решење Врховног касационог суда Прев. 150/19 од 4. 7. 2019)

 

ОБАВЕЗА УПЛАТЕ ДОПРИНОСА ЗА ОБАВЕЗНО ЗДРАВСТВЕНО ОСИГУРАЊЕ ЗА ЗАПОСЛЕНОГ КОЈИ ЈЕ КОРИСНИК ВОЈНЕ ПЕНЗИЈЕ

 

Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 021-02-2/324/2019-07 од 25. 10. 2019. године:

„Закон у члану 11. став 1. тачка 1) прописује да су осигураници у систему обавезног здравственог осигурања лица у радном односу у привредном друштву, другом правном лицу, државном органу, органу јединице локалне самоуправе и аутономне покрајине, као лица у радном односу код физичких лица (запослени). Тачком 24) истог члана прописано је да су осигураници такође и корисници пензије који су право на пензију остварили у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању.

Наиме, корисници војних пензија који су након остваривања права на пензију ступили у радни однос, стичу својство осигураника запослених. Дакле, без обзира на то што пре запослења војни осигураници пензионери права из обавезног здравственог осигурања остварују код Фонда СОВО, након ступања у радни однос они стичу својство осигураника запосленог и на њих се примењују одредбе чланова 11. и 15. Закона. Дакле, њихов претходни основ здравственог осигурања у наведеном случају није релевантан јер се на војне пензионере, као и на све друге запослене, након стицања својства осигураника запосленог примењује Закон. Наведено значи да обавезу уплате доприноса за обавезно здравствено осигурање има послодавац за сваког запосленог, па и за сваког запосленог који је већ остварио право на пензију, укључујући и запосленог који је корисник војне пензије. Наиме, у наведеном случају нема правног основа да Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање за ове кориснике пензија врши уплату доприноса за здравствено осигурање јер та обавеза прелази на послодавца у складу са члановима 11. и 15. Закона.

Такође, имајући у виду одредбу члана 11. став 1. тачка 24), односно да су осигураници такође и корисници пензије који су право на пензију остварили у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању, истичемо да у смислу прописа о пензијском и инвалидског осигурању војни осигураници право на пензију остварују управо у складу са одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Дакле, како се само здравствено осигурање корисника војних пензија не остварује у Републичком фонду за здравствено осигурање, ни Закон о здравственом осигурању не односи се на војне осигуранике. Међутим, у тренутку када се стекну услови за стицање својства осигураника у складу са тим законом, односно када у конкретном случају корисници војних пензија стекну својство осигураника запосленог, Закон о здравственом осигурању несумњиво се односи и на њих. Наведено значи да нема основа за различит третман корисника војних пензија у односу на друге кориснике пензије који ступе у радни однос, јер се, са становишта Закона, ради о истој категорији осигураника – осигураницима запосленима. Другачијим поступањем вршила би се не само дискриминација других корисника пензија који након остваривања права на пензију ступе у радни однос код послодавца, већ и неоправдано фаворизовање запошљавања корисника војних пензија. Наиме, уколико би послодавци били ослобођени обавезе уплате доприноса за обавезно здравствено осигурање само за ову категорију запослених, запошљавање корисника војних пензија за послодавце би изискивало мање трошкове, за шта нема правног основа.

Напомињемо да циљ ове одредбе није да корисници војних пензија не користе, односно не могу да користе здравствено осигурање у војним установама, јер се то може постићи путем закључивања одговарајућег споразума између Републичког фонда за здравствено осигурање и Фонда СОВО.

У складу са свим горенаведеним, истичемо да нема правног основа да Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање за кориснике војних пензија који су у радном односу уплаћује доприносе за обавезно здравствено осигурање, јер та обавеза прелази на послодавца од тренутка закључења уговора о раду са корисником војне пензије.”

 

СТАЖ ОСИГУРАЊА КОЈИ СЕ РАЧУНА СА УВЕЋАНИМ ТРАЈАЊЕМ – МИШЉЕЊЕ МИНИСТАРСТВА ЗА РАД

 

Чланом 52. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Сл. гласник РС”, бр. 34/03, 64/04 – УС, 84/04 – др. закон, 85/05, 101/05 – др. закон, 63/06 – УС, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14 и 73/18 – даље: Закон) прописано је да се осигуранику који ради на нарочито тешким, опасним и за здравље штетним радним местима, односно пословима и осигуранику који ради на радним местима, односно пословима на којима после навршавања одређених година живота не може успешно да обавља своју професионалну делатност, стаж осигурања у ефективном трајању рачуна са увећаним трајањем под условима утврђеним овим законом, при чему степен увећања стажа осигурања зависи од тежине, опасности и штетности рада, односно од природе посла, а може да износи највише 50%.

Радно место, односно посао на коме се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем представља радно место, односно посао на коме је рад нарочито тежак, опасан и штетан за здравље и поред тога што су примењене све опште и посебне заштитне мере утврђене прописима. Радно место, односно посао на коме се стаж осигурања рачуна с увећаним трајањем јесте и радно место, односно посао на коме је обављање професионалне делатности ограничено навршавањем одређених година живота или на коме, због природе и тежине посла, физиолошке функције опадају у тој мери да онемогућавају њено даље успешно обављање, сходно члану 53. Закона.

У складу са чланом 54. Закона, осигуранику из члана 52. став 1. овог закона стаж осигурања рачуна се са увећаним трајањем, под условом да је на радним местима, односно пословима из члана 53. овог закона ефективно провео укупно најмање десет година, односно укупно најмање пет година ако је утврђена инвалидност. Надаље је ставом 2. истог члана Закона прописано да се стаж осигурања увећава само за време које је ефективно проведено на раду.
Дакле, овим одредбама прописани су услови који треба да буду испуњени како би се стаж осигурања рачунао са увећаним трајањем. То значи да се осигуранику који ради на радним местима, односно пословима на којима се стаж рачуна са увећаним трајањем, стаж рачуна са увећаним трајањем само за време које је ефективно провео на раду. Из наведеног произлази да се периоди проведени ван рада, без обзира на разлоге одсуствовања са рада на тим радним местима (привремена спреченост за рад у смислу прописа о здравственом осигурању, породиљско одсуство, неплаћено одсуство, мировање радног односа, итд.), осим времена коришћења годишњег и недељног одмора, одсуства за дане државних и верских празника и одсуства уз накнаду зараде до пет радних дана у току календарске године по Закону о раду, не могу рачунати у стаж осигурања са увећаним трајањем. Такође, у конкретном случају осигуранику коме је престао радни однос и након тога правоснажном пресудом суда утврђено да је радни однос незаконито престао, па је враћен на рад, време које није ефективно провео на раду на радном месту на коме се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем не може да се рачуна у стаж осигурања са увећаним трајањем.

Наиме, услови за рачунање стажа осигурања са увећаним трајањем прописани су Законом и исти могу да се цене само у управном поступку у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање (даље: Фонд), као надлежном органу.

Поред тога, указујемо на то да је обавеза плаћања доприноса за пензијско и инвалидско осигурање уређена Законом о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РС”, бр. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 7/2012 – усклађени дин. износ, 8/2013 – усклађени дин. износ, 47/2013, 108/2013, 6/2014 – усклађени дин. износ, 57/2014, 68/2014 – др. закон, 5/2015 – усклађени дин. износ, 112/2015, 5/2016 – усклађени дин. износ, 7/2017 – усклађени дин. износ, 113/2017 и 7/2018 – усклађени дин. износ), којим су такође утврђени обвезници и стопе додатног доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за стаж осигурања који се запосленом рачуна са увећаним трајањем и у надлежности је Министарства финансија.

Сходно наведеном, не може се утврдити да се неко време рачуна у стаж осигурања са увећаним трајањем уколико осигураник није провео на радним местима, односно пословима на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем укупно најмање десет година, односно укупно најмање пет година ако је утврђена инвалидност и уколико није то време ефективно провео на раду на тим пословима. Чињеница да је уплаћен додатни допринос за пензијско и инвалидско осигурање за стаж осигурања који се рачуна са увећаним трајањем није од утицаја на то да се неко време рачуна у стаж осигурања са увећаним трајањем ако нису испуњени наведени законски услови, јер је уплата додатног доприноса само један од услова за утврђивање стажа осигурања са увећаним трајањем.

Према томе, уколико суд за одређени период утврди обавезу уплате додатног доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за стаж осигурања који се запосленом рачуна са увећаним трајањем, то не значи да ће се тај период и рачунати у стаж осигурања са увећаним трајањем ако у конкретном случају није испуњен услов ефективног рада на тим радним местима. Суд је надлежан да утврди накнаду штете која произлази из потраживања из радног односа, а о стажу осигурања са увећаним трајањем одлучује Фонд, који спроводи Закон и у управном поступку утврђује да ли су испуњени сви услови прописани Законом за рачунање стажа осигурања са увећаним трајањем.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 011-00-00537/2019-07 од 29. 10. 2019)

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СТРУЧНОГ САВЕТА ЈАВНОБЕЛЕЖНИЧКЕ КОМОРЕ СРБИЈЕ

 

Упис у Катастар непокретности заједничке својине супружника када предузетник купује непокретност

 

Да ли од предузетника који је у браку, када купује (који је купио?) непокретност, треба узимати изјаву да се не ради о заједничкој имовини, односно да ли Служба по службеној дужности уписује ту непокретност као заједничку својину с обзиром на то да предузетник нема својство правног лица? Да ли Служба треба да изврши упис у корист физичког лица, а не предузетника (мада је уочена различита пракса служби, тј. да су у оваквим ситуацијама уписивали предузетнике, а не физичка лица која су регистрована као предузетници)?

 

Одговор:

Када предузетник купује непокретност, примењују се правила предвиђена чланом 7. Закона о поступку уписа у Катастар непокретности за упис заједничке својине супружника, па, ако се жели упис само у корист супружника који је предузетник, мора да се добије и сагласност другог супружника.

 

Образложење:

Правни положај предузетника уређен је у нашем правном систему Законом о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/11, 99/11, 5/15 и 44/18). Чланом 85. тог закона предвиђено је да не постоји раздвојеност имовине предузетника, као физичког лица и као предузетника. Ако се то има у виду, за имовину коју предузетник стиче обављањем делатности не важи посебан правни режим у односу на осталу имовину предузетника, па регистрација предузетника као таквог у Катастру непокретности такође нема посебног смисла јер се тиме не мења правни режим те непокретности у односу на ситуацију кад је предузетник уписан као „обично” физичко лице. Овакво уређење имовине предузетника такође значи да се и на стицање својине од предузетника примењују одредбе о упису заједничке својине супружника, садржане у члану 7. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова. Разуме се, не можемо одговорити на питање како ће поступати надлежне службе за Катастар непокретности (то могу само саме те службе), али сматрамо да би и у случајевима у којима непокретност стиче предузетник требало уписивати заједничку својину сходно члану 7. став 5. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова.

(Одговор Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије од 21. 10. 2019)

 

Солемнизација уговора о промету непокретности којем је предмет објекат изграђен без одобрења за градњу, за који у Катастру непокретности није уписана забележба забране отуђења

 

Члан 4а Закона о промету непокретности прописује да је јавни бележник, када утврди да је промет уговора објекат или посебан део објекта за који није издата употребна дозвола или да је у току поступак његове легализације, дужан да на то упозори уговорнике и да о томе унесе упозорење у складу са Законом о јавном бележништву. Закон о озакоњењу објеката прописује да је орган надлежан за озакоњење дужан да за све објекте који су у поступку озакоњења, по службеној дужности, достави органу државног премера и катастра потврду да је објекат у поступку озакоњења у циљу уписа забране отуђења у виду забележбе (члан 28). Ако се имају у виду наведени прописи, да ли треба солемнизовати уговор о промету непокретности којем је предмет објекат изграђен без одобрења за градњу, за који у Катастру непокретности није уписана забележба забране отуђења, већ постоји само забележба да је објекат изграђен без одобрења за градњу?

 

Одговор:

Уговор о промету непокретности којем је предмет објекат изграђен без одобрења за градњу, за који у Катастру непокретности није уписана забележба забране отуђења, треба солемнизовати.

 

Образложење:

У погледу објеката који су у поступку озакоњења члан 4а Закона о промету непокретности („Сл. гласник РС”, бр. 93/14, 121/14 и 6/15) налаже следеће: Ако јавни бележник на основу извршеног увида у регистар непокретности или на други начин утврди да је предмет уговора о промету непокретности објекат или посебан део зграде за који није издата употребна дозвола или у погледу кога је у току поступак легализације, дужан је да о томе упозори уговорнике и да о томе унесе упозорење у складу са правилима којима је уређена јавнобележничка делатност, а ако се уговорници противе уношењу упозорења, јавни бележник одбија да предузме тражену службену радњу. Ово основно правило измењено је чланом 28. Закона о озакоњењу објеката („Сл. гласник РС”, бр. 96/15 и 83/18), који омогућава да се упише забележба забране отуђења за објекте у поступку озакоњења пошто је правно дејство те забележбе такво да, ако се онемогући упис промене власника, онемогућава се, тј. забрањује се промет. Прецизније речено, та забележба, сходно члану 14. Закона о поступку уписа у Катастар непокретности („Сл. гласник РС”, бр. 41/18 и 95/18), спречава даље уписе у Катастар непокретности, чиме доводи до тога да је посао усмерен на пренос права својине на непокретности ништав јер му је забрањен предмет. Зато јавни бележник треба да одбије да овери уговор о промету непокретности онда када је ова забележба уписана, а у свим осталим случајевима треба да потврди (солемнизује) уговор, уз поуку о озакоњењу. Изузетно, требало би да јавни бележник одбије да изврши солемнизацију и онда када се ради о објекту за који несумњиво утврди да је изграђен после 27. новембра 2015. године, тј. после дана када је ступио на снагу Закон о озакоњењу објеката, јер тада је ступила на снагу забрана да се располаже таквим објектима, предвиђена чланом 106. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи („Сл. гласник РС“, број 83/18), који гласи: „Забрањује се располагање свим објектима или деловима објекта изграђених после ступања на снагу закона којим се уређује озакоњење објеката, без издате грађевинске дозволе или решења из члана 145. овог закона.”

(Одговор Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије од 21. 10. 2019)

 

Уговор о уступању и расподели имовине за живота

 

Да ли се потомцима, у смислу члана 182. Закона о наслеђивању (ЗОН), сматрају само првостепени уступиочеви потомци (деца) или уговор о уступању имовине може да се закључи и с другостепеним потомцима (унуци), уз сагласност потомака који би у тренутку уступиочеве смрти по закону били позвани на наслеђе?

(Објашњење питања: Странке желе да закључе уговор о уступању и расподели имовине за живота. Специфичност је у томе што би уговором уступилац уступио имовину својим унуцима, при чему уступилац има двоје деце, која би дала сагласност за уступање.)

 

Одговор:

Уговором о уступању и расподели имовине уступилац може да уступи и расподели имовину и својим даљим потомцима (унуци, праунуци) чак и онда када они у моменту оставиочеве смрти не стичу својство законских наследника, под условом да се с таквим уговором сагласе сви оставиочеви потомци који би у тренутку уступиочеве смрти били позвани да га наследе као законски наследници.

 

Образложење:

ЗОН у члану 182. предвиђа да предак може уговором својим потомцима да уступи и расподели имовину. Члан 183. ЗОН-а прописује да је уговор о уступању и расподели имовине пуноважан само ако су се с њим сагласили сви уступиочеви потомци који ће по закону бити позвани да га наследе.

Када се имају у виду цитиране законске одредбе, у уговору о уступању неопходно је разликовати два питања: 1. чија сагласност је потребна да би настао правни режим уговора о уступању и расподели имовине за живота и 2. ко може имати својство уговорне стране у том уговору.

Да би настао пуноважан уговор о уступању и расподели имовине за живота, потребно је да се с тим уговором сагласе сви уступиочеви потомци који ће по закону бити позвани да га наследе. То ће у пракси редовно значити да је за настанак тог уговора потребна сагласност све уступиочеве деце. Ако је неко дете умрло пре уступиоца, онда је за пуноважност тог уговора потребна сагласност његове деце, тј. уступиочевих унука који га наслеђују као законски наследници по праву представљања.

Сасвим је друго питање ко све може имати својство уговорне стране у уговору о уступању и расподели имовине за живота. Својство уговорне стране може имати уступиочев супружник и сваки уступиочев потомак, што значи и онај потомак чија сагласност не представља законски минимум за настанак пуноважног уговора о уступању и расподели имовине за живота. Другим речима, уступилац може да закључи уговор о уступању и расподели имовине за живота с било којим потомком (дететом, унуком, праунуком), при чему је ирелевантно да ли ће тај потомак у моменту уступиочеве смрти бити позван да га наследи као законски наследник. На пример, ако уступилац има сина и унука који је дете тог његовог сина, својство уговорне стране могу имати и син и унук. Иако унук поред живог оца не може бити законски наследник свог деде, он с дедом може да закључи уговор о уступању и расподели имовине за живота, при чему се ствари и права која је уступилац у конкретном примеру уступио своме унуку не сматрају поклоном и не узимају се у обзир када се евентуално утврђује да ли постоји повреда нужног дела. Наравно, да би такав уговор о уступању и расподели имовине за живота био пуноважан, с њим мора да се сагласи и уступиочев син. У конкретном примеру уговор би морала да закључе три уговорника: уступилац, уступиочев син и уступиочев унук. Такво становиште прихваћено је и у правној доктрини (види: Б. Благојевић, „Наследно право у Југославији”, Београд 1983, 309; М. Креч, Ђ. Павић, „Коментар Закона о насљеђивању”, Загреб 1964, 335; Д. Ђурђевић, „Институције наследног права”, Београд 2015, 246).

(Одговор Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије од 21. 10. 2019)

 

Овера уговора у случају када је на земљишту и на објекту као облик својине уписана приватна својина, али је објекат изграђен без одобрења за градњу, а налази се у поступку озакоњења

 

Уколико је на земљишту и на објекту као облик својине уписана приватна својина, али је објекат изграђен без одобрења за градњу, а налази се у поступку озакоњења, да ли јавни бележник може да, уз поуку о озакоњену, овери и уговор о промету непокретности?

 

Одговор:

Ако је објекат у приватној својини у поступку озакоњења, јавни бележник може да, уз поуку о озакоњењу, овери и уговор о промету непокретности, осим ако је у Катастру непокретности уписана забележба забране отуђења у складу с чланом 28. Закона о озакоњењу објеката („Сл. гласник РС”, бр. 96/15 и 83/18).

 

Образложење:

У погледу објеката који су у поступку озакоњења, члан 4а Закона о промету непокретности („Сл. гласник РС”, бр. 93/14, 121/14 и 6/15) налаже следеће: Ако јавни бележник на основу извршеног увида у регистар непокретности или на други начин утврди да је предмет уговора о промету непокретности објекат или посебан део зграде за који није издата употребна дозвола или у погледу кога је у току поступак легализације, дужан је да о томе упозори уговорнике и да о томе унесе упозорење у складу с правилима којима је уређена јавнобележничка делатност, а ако се уговорници противе уношењу упозорења, јавни бележник одбија да предузме тражену службену радњу. Ово основно правило измењено је чланом 28. Закона о озакоњењу објеката, који омогућава да се упише забележба забране отуђења за објекте у поступку озакоњења пошто је правно дејство те забележбе такво да, ако се онемогући упис промене власника, онемогућава се, тј. забрањује се промет. Зато јавни бележник треба да одбије да овери уговор о промету непокретности само ако је уписана ова забележба, а у свим осталим случајевима треба да потврди (солемнизује) уговор, уз поуку о озакоњењу.

(Одговор Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије од 21. 10. 2019)

 

Накнадни уговор

 

С обзиром на то да Закон о хипотеци, у вези са чланом 27. Закона о хипотеци, накнадни уговор третира као посебан уговор између хипотекарног повериоца и власника непокретности, који се закључује у форми предвиђеној чланом 10. став 1. Закона о хипотеци, да ли га треба посматрати као измену и допуну акта којим је конституисана хипотека (уговор о хипотеци, односно измене и допуне уговора о хипотеци) и да ли га у складу с тим и у складу с паралелизмом форми треба сачинити у облику јавнобележничког записа или га пак треба посматрати као уговор о промету непокретности и у том смислу потврдити га (солемнизовати) и закључити у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе?

 

Одговор:

Накнадни уговор, у смислу члана 27. Закона о хипотеци („Сл. гласник РС”, бр. 115/05, 60/15, 63/15 – одлука УС и 83/15), закључује се у форми предвиђеној за уговоре о промету непокретности, односно у форми солемнизоване приватне исправе или јавнобележничког записа (као уговореној форми, ако стране тако желе).

 

Образложење:

Накнадни уговор из члана 27. Закона о хипотеци представља уговор којим се хипотекарни поверилац и власник хипотековане непокретности договарају да хипотекарни поверилац, наместо намирења, стекне својину на оптерећеној непокретности (у целини или делимично). Тај уговор може да се закључи само ако је обезбеђено потраживање већ доспело и ако је на оптерећеној непокретности заснована само једна хипотека, односно постоји само један хипотекарни поверилац. У том смислу, накнадни уговор је уговор о промету непокретности и он правно не стоји у вези са уговором о хипотеци, односно заложном изјавом, који су основ за настанак хипотеке. Због тога се на форму тог уговора примењују правила предвиђена Законом о промету непокретности и Законом о облигационим односима, из којих произлази да се ради о законској форми солемнизоване приватне исправе, уз могућност уговорене форме јавнобележничког записа, па тако треба разумети и упућивање на члан 10. став 1. Закона о хипотеци у његовом члану 27. став 1.

(Одговор Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије од 21. 10 .2019)

 

ОБАВЕЗА ЈАВНОГ БЕЛЕЖНИКА ДА УТВРЂУЈЕ ДА ЛИ ЈЕ ПРЕДМЕТ УГОВОРА У РЕЖИМУ ЗАЈЕДНИЧКЕ ИЛИ ПОСЕБНЕ ИМОВИНЕ

 

Ако је продавац уписан као власник непокретности после почетка примене Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, да ли јавни бележник треба да поучи странке о члану 176. Породичног закона и да ли уопште треба да утврди да ли је та имовина посебна или заједничка имовина ако је уписана као посебна имовина продавца?

(Објашњење питања: Јавни бележник је солемнизовао уговор о продаји сувласничког удела на непокретности и констатовао у солемнизационој клаузули да је купац у браку, након чега је Служба уписала купца као сувласника, а у образложењу решења навела да не постоје технички услови за упис брачних другова као заједничара на сувласничком уделу. Ако овај сувласник продаје свој сувласнички удео, да ли јавни бележник треба да утврди да је то заједничка имовина и да позове његовог брачног друга да се сагласи са располагањем или треба да констатује да је то посебна имовина продавца, с обзиром на то да у катастру није уписана заједничка својина?)

 

Одговор:

Ако је продавац уписан као искључиви власник/сувласник после почетка примене Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, јавни бележник није дужан да поучава странке о члану 176. Породичног закона, нити да утврђује да ли је предмет уговора у режиму заједничке или посебне имовине.

 

Образложење:

Члан 7. став 5. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова предвиђа да се стицање непокретности на основу било које јавнобележничке исправе уписује у корист оба супружника ако је стицалац у браку, осим ако су супружници изјавом потврдили да се ради о посебној имовини једног од њих или ако се стичу опредељени сусвојински удели супружника. Исто важи и у погледу стицања сувласничког удела на непокретности. Отуд произлази да јавни бележник није дужан да утврђује да ли се ради о заједничкој имовини супружника ако је преносилац уписан као искључиви власник (или искључиви ималац сувласничког удела) после почетка примене овог закона, нити да поучава странке о члану 176. Породичног закона („Сл. гласник РС”, бр. 18/05 и 6/15). Други став овог члана гласи: „Сматра се да је упис извршен на име оба супружника и када је извршен на име само једног од њих, осим ако након уписа није закључен писмени споразум супружника о деоби заједничке имовине, односно брачни уговор, или је о правима супружника на непокретности одлучивао суд.” Ову одредбу дерогира члан 7. став 5. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, ако се има у виду да је предвиђено да се не само сматра већ и да се врши упис у корист оба супружника као заједничара, осим ако су они изјавом потврдили да се у конкретном случају ради о посебној имовини једног од њих. Таква сагласна изјава супружника има значај писменог споразума супружника о деоби заједничке имовине о ком говори члан 176. став 2. Породичног закона (иако није закључен након уписа, већ непосредно пре уписа), чиме се фикција предвиђена тим чланом дерогира. Ако други супружник није уписан због техничког недостатка информационог система катастра непокретности који не дозвољава упис заједничке својине на сувласничком уделу, који је иначе изричито предвиђен законом, том другом супружнику остаје да тужбом суду (против свог супружника) захтева да се упише као заједничар на том сувласничком уделу (уз могућност забележбе спора). Исто важи и у свим другим случајевима у којима грешком није извршен упис заједничке својине у складу са чланом 7. став 5. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова.

(Одговор Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије од 21. 10. 2019)

 

ПРЕДУЗЕТНИК СЛОБОДНО РАСПОЛАЖЕ НОВЧАНИМ СРЕДСТВИМА СА ПОСЛОВНОГ РАЧУНА – МИШЉЕЊЕ МИНИСТАРСТВА ФИНАНСИЈА

 

Одредбом члана 13. став 3. Закона о порезу на доходак грађана („Сл. гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 80/0 – др. закон, 135/04, 62/06, 65/06 – исправка, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11 – УС, 93/12, 114/12 – УС, 47/13, 48/13 – исправка, 108/13, 57/14, 68/14 – др. Закон, 112/15, 113/17 и 95/18 – даље: Закон) прописано је да се зарадом, у смислу овог закона, сматра и исплаћена лична зарада предузетника утврђена у складу са овим законом.

Опорезиви приход од самосталне делатности је опорезива добит, а за предузетника паушалца то је паушално утврђен приход, ако овим законом није другачије одређено, сагласно члану 3. став 1. Закона.

Према одредби 33. став 2. Закона, опорезива добит утврђује се у пореском билансу усклађивањем добити исказане у билансу успеха, сачињеном у складу са прописима којима се уређује рачуноводство за обвезника који је дужан да води двојно књиговодство.

Одредбом члана 33а став 1. Закона прописано је да предузетник и предузетник пољопривредник могу да се определе за исплату личне зараде. Личном зарадом сматра се месечно новчани износ који предузетник исплати и евидентира у пословним књигама као своје месечно лично примање, увећан за припадајуће обавезе из зараде (члан 33а став 2. Закона).

Обвезнику који плаћа порез на стварни приход од самосталне делатности у расходе у пореском билансу признаје се исплаћена лична зарада (37а тачка 1) Закона).

Сагласно одредби члана 22. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РС”, 84/4, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон, 112/15, 113/17и 95/18 – даље: Закон о доприносима). Основица доприноса за предузетнике који, у складу са законом који уређује порез на доходак грађана, порез плаћају на стварни приход јесте:

1) месечни износ личне зараде у смислу закона који уређује порез на доходак грађана, или

2) опорезива добит ако предузетник не исплаћује личну зараду из тачке 1) овог става.

Ако предузетник исплаћује личну зараду, основица доприноса утврђује се у складу са чланом 13. ст. 2. и 3. овог закона (члан 22. став 2. Закона о доприносима).

Имајући у виду наведено, опорезива добит, сагласно одредбама Закона, представља пореску основицу на коју се, за обвезнике који су се определили да порез плаћају на стварни приход, обрачунава и плаћа порез на доходак грађана по основу прихода од самосталне делатности.

Порез на приход од самосталне делатности плаћа се по стопи од 10%.

Како се, сагласно Закону, личном зарадом сматра новчани износ који предузетник исплати и евидентира у пословним књигама као своје месечно лично примање, увећан за припадајуће обавезе из зараде, тај износ као месечно лично примање предузетника опорезује се порезом на доходак грађана на зараду и плаћају се припадајући доприноси за обавезно социјално осигурање. За предузетника који се определио за исплату личне зараде основицу доприноса представља износ личне зараде коју исплати и евидентира у пословним књигама као своје месечно лично примање (увећан за припадајући порез и доприносе из зараде, као бруто износ), а за потребе утврђивања пореске основице наведени износ личне зараде умањује се за неопорезиви износ зараде.

У случају када предузетник који се определио за исплату личне зараде коју је у пореском периоду исплатио и евидентирао у пословним књигама као своје месечно лично примање, по основу кога је платио порез и доприносе (сагласно Закону и Закону о доприносима), и који сагласно Закону по основу прихода од самосталне делатности плаћа месечне аконтације пореза за текући порески период, располаже новчаним средствима са свог платног рачуна тако што подиже готов новац који није опредељен као лична зарада, по основу таквог располагања новчаним средствима не настаје обавеза плаћања доприноса. Наиме, имајући у виду да на приход који предузетник оствари по основу обављања самосталне делатности у току пореског периода порез на приходе од самосталне делатности плаћа аконтативно (месечна аконтација пореза за текући порески период) а по истеку пореског периода плаћа коначну пореску обавезу, околност да предузетник у току пореског периода располаже новчаним средствима са свог платног рачуна (тако што подиже готов новац) није од утицаја на висину личне зараде предузетника опредељене као његово месечно лично примање сагласно Закону и Закону о доприносима.

(Мишљење Министарства финансија бр. 430-00-197/2019-04 од 21. 10. 2019. године)

 

НАЧИН ДОСТАВЉАЊА РЕШЕЊА – ОБАВЕШТЕЊЕ РЕПУБЛИЧКОГ ГЕОДЕТСКОГ ЗАВОДА

 

У циљу уједначавања поступања унутрашњих организационих јединица Републичког геодетског завода приликом примене одредбе члана 39. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова и утврђивања времена уручења решења указујемо на то да је наведеном одредбом Закона прописано да се решење доставља препорученом пошиљком, у форми одштампаног примерка електронског документа, овереног у складу са законом који уређује електронско пословање, осим ако се затражи да се достава електронског документа изврши електронским путем.

Уколико решење не буде уручено примаоцу на адреси одређеној за доставу решења, исто се враћа организационој јединци која га је експедовала. Решење које је враћено као неуручено, организациона јединица која је исто експедовала дужна је да омогући странкама у поступку да решење лично преузму у просторијама те организационе јединице. Рок за преузимање решења је петнаест дана од дана када је адресираном примаоцу – странци остављено обавештење да је покушана достава. Податак о датуму остављања обавештења попуњава достављач – поштанска служба на коверти коју враћа пошиљаоцу – организационој јединици која је решење експедовала.

По протеку рока од петнаест дана од дана достављања обавештења сматра се да је извршена достава решења у складу са Законом. Након протека рока странка може да тражи само копију решења, у ком случају се издавање копије одлуке не сматра уручењем, односно доставом исте.

Напомињемо да у случајевима када је адреса примаоца непозната, надлежна организациона јединица дужна је да решење одмах по доношењу истакне на интернет страници Републичког геодетског завода. У наведеном случају сматра се да је решење уручено протеком рока од осам дана од дана истицања на интернет страници.

(Обавештење Републичког геодетског завода 06, број 952-1434/2019 од 13. 11. 2019)

 

ПРИЈЕМ ДРУГОСТЕПЕНИХ РЕШЕЊА – ОБАВЕШТЕЊЕ РЕПУБЛИЧКОГ ГЕОДЕТСКОГ ЗАВОДА

 

У поступцима пред службама за катастар непокретности појавила се дилема да ли је у ситуацијама када је другостепеним решењем одбијена или одбачена жалба, односно када је другостепеним решењем преиначено првостепено решење, потребно чекати доказе о уручењу другостепеног решења или одмах по пријему таквог другостепеног решења могу да се спроведу одговарајуће промене у листу непокретности и решава следећи захтев на истој непокретности или истом уделу на непокретности.

Одредба члана 61. став 6. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова („Сл. гласник РС”, бр. 41/18, 95/18 и 31/19) прописује да је Завод дужан да најкасније до 31. децембра 2020. године омогући да се упис промене у катастар врши у складу са чланом 41. став 1. и чланом 45. став 3. овог закона, када решење о упису постане коначно, а до обезбеђења услова за такав упис, упис промене у катастар вршиће се одмах по доношењу решења о упису, уз забележбу да решење о упису те промене није коначно нити правоснажно. Брисање забележбе да решење о упису није коначно врши се по наступању коначности тог решења, а брисање забележбе да решење о упису није правоснажно ако у накнадном року од четрдесет дана од наступања коначности Служби не буде достављен доказ да је покренут управни спор.

Члан 128. Закона о државном премеру и катастру („Сл. гласник РС”, бр. 72/09, 18/10, 65/13, 15/15 – УС, 96/15, 47/17 – аутентично тумачење и 113/17 – др. закон), који се примењује у складу са чланом 57. ставови 1. и 2. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, предвиђао је да се упис у Катастар непокретности врши на дан доношења решења којим је упис дозвољен, уз истовремени упис забележбе ради чињења видљивим да решење о упису није коначно, као и да се упис у Катастар непокретности врши и на основу другостепеног решења којим се дозвољава упис или на основу судске одлуке из управног спора, на дан пријема другостепеног решења, односно судске одлуке у надлежној служби.

Члан 45. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова предвиђа да се до коначности одлуке донете у првом степену неће одлучивати о новим уписима на истој непокретности, односно на истом уделу на непокретности. Истим чланом прописано је да се по наступању коначности уписује забележба да одлука по којој је тај упис извршен није правоснажна. Идентичне норме садржао је и Закон о државном премеру и катастру у члану 130.

Коначност, према Закону о општем управном поступку („Сл. гласник РС”, 18/16, 95/18 – аутентично тумачење), члан 176. став 1, представља својство решења које означава да против истог не може да се изјави жалба.

Члан 46. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова предвиђа да се забележба да одлука није правоснажна брише ако се уписује забележба покренутог управног спора или ако у року од четрдесет дана од доставе другостепеног решења није достављен доказ да је покренут управни спор.

На основу претходно изнетог закључак је да моменат доставе другостепеног решења није од значаја за спровођење одговарајућих промена у листу непокретности (забележбе и други уписи) нити за могућност решавања следећег поступка на истој непокретности, однoсно уделу на непокретности, већ је тај моменат од значаја само за рачунање рока за брисање забележбе неправоснажности.

Супротно тумачење било би противно цитираним законским одредбама и циљу Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова (члан 2. став. 1). Такође, оно би било правно немогуће у катастру непокретности јер би значило да се промене по првостепеном решењу спроводе одмах, а по другостепеном тек по достави, иако је против првостепеног решења дозвољен редован правни лек у управном поступку (који одлаже решавање следећег поступка на истој непокретности одн. уделу), а против другостепеног није. Наступање коначности не зависи од евентуалног изјављивања тужбе против другостепеног решења, па је зато моменат доставе другостепеног решења у Катастру непокретности битан само за забележбу неправоснажности.

Према томе, наведено чекање на доказе о достави другостепеног решења (повратнице) непотребно успорава упис у Катастар непокретности, нарочито имајући у виду да Служба те доказе не добија одмах (достава се врши преко поште), него, по правилу, најмање пар дана након уручења, при чему је и тада могуће да ће достава бити окончана тек протеком накнадног временског рока након истицања на огласној табли.

(Обавештење Републичког геодетског завода број 952-1411/2019 од 7. 11. 2019)

 

УТВРЂИВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА СТРАНКЕ БЕЗ ФИЗИЧКОГ ПРИСУСТВА ПРИЛИКОМ ЗАКЉУЧИВАЊА УГОВОРА О ПОСРЕДОВАЊУ У ПРОМЕТУ НЕПОКРЕТНОСТИ

 

Да ли уз уговор о посредовању на коме стоје подаци налогодавца, тј. власника непокретности мора бити приложена и фотокопија личне карте власника непокретности уколико постоји копија овлашћења, овереног код јавног бележника, где су јасно видљиви и утврђени сви лични подаци и где је јавни бележник извршио идентификацију власника непокретности, односно даваоца пуномоћја?

Да ли је неопходно да се уз уговор о посредовању приложи и фотокопијa личног документа уколико налогодавац не жели да приложи и то потврди својим потписом, а агент је извршио идентификацију личним увидом у документ власника непокретности и у уговор уписао податке (бр. л. к., ЈМБГ, име и презиме, адресу налогодавца)?

Да ли да обвезник (посредник у промету и закупу непокретности) не успоставља пословни однос са таквим клијентом пошто не жели да остави фотокопију личног документа?

Да ли је довољно да обвезник напише службену белешку о немогућности прибављања фотокопије личног документа?

 

У складу са чланом 17. став 4. Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма, ако у име странке, која је физичко лице, трансакцију врши или пословни однос успоставља пуномоћник или законски заступник, обвезник је дужан да, поред идентитета странке, утврди и провери идентитет пуномоћника и законског заступника, затим да прибави податке из члана 99. став 1. тачка 3) овог закона на начин који је прописан у ставу 2. овог члана, као и да тражи оверено писмено овлашћење (пуномоћје) или друге јавне исправе којима се доказује својство законског заступника, чије копије чува у складу са законом. Притом, обвезник је дужан да примени мере из члана 39. овог закона.

Према члану 39. Закона, ако приликом утврђивања и провере идентитета странка или законски заступник, односно лице које је овлашћено за заступање правног лица или лица страног права није физички присутна код обвезника, обвезник је дужан да, осим радњи и мера из члана 7. став 1. т. 1)–5) овог закона, предузме неке од додатних мера, и то:

1) прибављање додатних исправа, података или информација на основу којих проверава идентитет странке;

2) додатну проверу поднетих исправа или додатно потврђивање података о странци;

3) да се прва уплата на рачун који је та странка отворила код обвезника изврши са рачуна те странке отвореног у банци или сличној институцији у складу са чланом 17. ст. 1. и 2. овог закона, а пре извршења других трансакција странке код обвезника;

4) прибављање података о разлозима одсуства странке;

5) друге мере које одреди орган из члана 104. овог закона.

На основу свега наведеног сматрамо да је обвезник дужан да прибави фотокопију личног документа странке (налогодавца, односно власника непокретности) пре успостављања пословног односа са странком, односно пре закључења уговора о посредовању, с обзиром на то да у конкретном случају успоставља пословни однос без физичког присуства странке. Фотокопија личне карте странке представља додатну исправу на основу које обвезник проверава идентитет странке, односно додатно потврђивање података о странци.

Сходно члану 7. став 2. Закона, обвезник је дужан да одбије понуду за успостављање пословног односа, као и извршење трансакције ако не може да изврши радње и мере из става 1. т. 1)–5) овог члана, а ако је пословни однос већ успостављен, дужан је да га раскине, осим у случају када је рачун блокиран на основу поступка надлежног државног органа у складу са законом. У ставу 3. овог члана Закона стоји да је у случајевима из става 2. овог члана обвезник дужан да сачини службену белешку у писменој форми, као и да размотри да ли постоје основане сумње да се ради о прању новца или финансирању тероризма и да поступи у складу са одредбама члана 47. овог закона. Службену белешку обвезник чува у складу са законом.

(Одговор Управе за спречавање прања новца)