Институт одлагања кривичног гоњења – опортунитет у пракси

Институт одлагања кривичног гоњења предвиђен је у члану 283. Закона о кривичном поступку, а омогућава тужиоцу да у одређеним околностима и под одређеним условима процени да ли је кривично гоњење одређеног учиниоца целисходно и да учиниоца обавеже да изврши неку од Законом предвиђених обавеза, уз замену за својеврсну аболицију од кривичне одговорности.

Већ готово две деценије Основна јавна тужилаштва у Србији велики део својих предмета махом окончавају применом института одлагања кривичног гоњења, који је добар, како тужиоци воле да напомену, за све три стране: за окривљеног – јер се поступањем по наредби тужилаштва против њега одбацује кривична пријава, за оштећеног – јер се брзо окончава кривични поступак, па оштећени евентуално може да покрене парнични поступак, за државу – јер је брзо и ефикасно решила предмет. Постоје, наравно, и приговори овом институт. Највећи и најозбиљнији приговор је да се предмети ломе „преко коленаˮ, по принципу „узми или оставиˮ, односно да се ни не улази у меритум ствари макар у тој прелиминарној фази, коју у великим и добро систематизованим тужилаштвима најчешће обављају почетници – тужилачки приправници, који на почетку каријере често нису ни кадри да објективно процене да ли је потребно применити тај институт или можда одмах одбацити кривичну пријаву, односно наставити са кривичним поступком у смислу процесуирања окривљеног.

Према подацима које је Министарство правде Републике Србије објавило на свом сајту, по основу института одлагања кривичног гоњења прикупљено је више од 10 милиона евра у периоду 2011–2015. године. Ови подаци указују на то да је одлагање кривичног гоњења, осим кривичноправног значаја у борби против такозваног ,,багателногˮ криминалитета, добило и један нов аспект општег друштвеног значаја, посматрајући кроз призму адресата који користе наведени новац и циљева који се тим новцем остварују. Стога ће у наставку текста бити анализирана примена овог института у пракси, уз покушај да се свеобухватно сагледају сви аспекти практичне примене, при чему ће бити навођени конкретни примери кривичних дела на која се примењује овај институт.

ПОЈАМ И ЕВОЛУЦИЈА ИНСТИТУТА ОДЛАГАЊА КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА

Институт одлагања кривичног гоњења је кривичноправни институт који омогућава поступајућем тужиоцу да, супротно начелу легалитета кривичног гоњења, дакле супротно нормираној обавези да предузме кривично гоњење увек када постоје основи сумње да је одређено лице учинило кривично дело, у одређеним околностима и при испуњеним условима који су Законом предвиђени процени да ли је кривично гоњење одређеног учиниоца целисходно, као и да поступи у складу са својом проценом и учиниоца обавеже да изврши неку од Законом предвиђених обавеза, уз замену за својеврсну аболицију од кривичне одговорности. Иако је у наш правни систем овај институт уведен још 2002. године (Измене Закона о кривичном поступку – ,,Сл. лист СРЈˮ, бр. 68/2002), за ширу примену опортунитета у великој мери заслужне су Препорука Савета Европе о поједностављењу кривичног правосуђа и Препорука REC(2000)19, на основу које је одржана Пета конференција врховних тужилаца Европе 2004. године на тему ,,Дискрециона овлашћења јавног тужилаштва: опортунитет или правно начело – предности и негативне странеˮ, на којој је препоручено да се примењују она начела која би требало да буду на првом месту као средства за решавање кривичних дела која су по својој суштини лака, па самим тим у сасвим малој мери угрожавају јавни интерес и не оправдавају деловање тужилаштва или судова, наравно уколико се процени да је одлагање кривичног гоњења адекватна алтернатива кривичном гоњењу.

Од момента уношења у наш правни систем институт одлагања кривичног гоњења претрпео је више измена. Ипак, оне најзначајније предвиђене су новим Закоником о кривичном поступку, који важи од 1. 10. 2013. године и који је увео у наше кривичнопроцесно законодавство тужилачку уместо судске истраге. Наиме, овај закон примену опортунитета скоро у потпуности ставља у дискрециону оцену тужиоца и вољу осумњиченог. Суд и оштећени су у потпуности искључени из процеса доношења ове одлуке. Док је претходни ЗКП у преткривичном поступку предвиђао одобрење кривичног ванпретресног већа за примену опортунитета за дела за која је предвиђена затворска казна преко три до пет година затвора, као и одобрење поступајућег судије уколико је до примене опортунитета дошло након подношења оптужног предлога, важећи закон суд у потпуности искључује из одлучивања о примени опортунитета, штавише суд нема никакав контакт са овим институтом пошто важећи ЗКП више не дозвољава његову примену након подношења оптужног предлога, тј. његова примена је могућа само у предистражном поступку и само од стране јавног тужиоца. Исто је и са оштећеним. Док се, према одредбама раније важећег ЗКП-а, за примену опортунитета тражила писмена сагласност оштећеног (осим у случају када јавни тужилац процени да оштећени коме је у потпуности накнађена причињена штета из очигледно неоправданих разлога не пристаје да се на осумњиченог примени опортунитет, при чему јавни тужилац упркос противљењу оштећеног може да затражи од кривичног ванпретресног већа суда одобрење за примену опортунитета), према одредбама важећег закона оштећени је у потпуности искључен из целокупног процеса примене опортунитета (о предностима и манама оваквог законског решења више у делу текста који се бави практичним ефектима опортунитета).

Повећан степен дискреционе оцене јавног тужиоца огледа се и у томе што је избачена одредба ранијег закона која је нормирала обавезу тужиоца да за дела за која је предвиђена казна затвора до три године испита могућност примене опортунитета, па је тако јавном тужиоцу могућност примене остављена на апсолутну процену. Ове измене су допринеле динамичнијој примени опортунитета, имајући у виду да су искључиле из одлучивања четири субјекта и оставиле само два – тужиоца и окривљеног, што је у периоду опште претрпаности кривичног правосуђа аспект који значајно може да уштеди време.

Иако се новелирањем процесног законодавства деценијама уназад бруси овај институт, приметна је тенденција његовог ширења на већи број кривичних дела, односно намера законодавца и практичара да обухвате што шире поље његове примене. У овом делу мора да се напомене и то да је за егзистенцију овог института у пракси значајна и делатност Републичког јавног тужилаштва. Наиме, иако је законодавац поставио оквире за кривична дела и начин на који ће се примењивати институт, РЈТ заправо креира политику његове примене. Пре више од деценије тужилаштвима је достављена листа кривичних дела за која може да се примени институт одлагања кривичног гоњења и сва остала кривична дела која су ван те листе иако су формалноправно (запрећеном казном) подобна да буду предмет овог института, али ипак до тога неће доћи. С друге стране, одређена кривична дела, попут кривичних дела недавање издржавања (члан 195. КЗ-а) и неовлашћено држање опојних дрога (246а КЗ-а), третирана су тако да је примена института опортунитет на њих практично неограничена, односно, иако је неко вишеструки повратник, могуће је покушати да се за ова кривична дела примени институт опортунитет. Такође, упркос постојању великог броја супстанци, обавезно упутство највишег тужиоца је да само у односу на марихуану (до 5 грама) може да се примени опортунитет. Велика друштвена опасност дроге оправдава овакав став РЈТ-а.

АНАЛИЗА ВАЖЕЋЕГ НОРМАТИВНОГ ОКВИРА

Нормативни оквир за примену института одлагања кривичног гоњења предвиђен је у члану 283. важећег Закона о кривичном поступку. Према одредбама става 1. овог члана, јавни тужилац може да одложи кривично гоњење за дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година, ако осумњичени прихвати једну или више следећих обавеза:

1)  Осумњичени отклања штетну последицу насталу извршењем кривичног дела или накнађује причињену штету.

– Када су у питању кривична дела која имају оштећеног у правом смислу, ово би требало да буде основна обавеза која се намеће. Репарација оштећеног довела би до стања пре извршења кривичног дела којим је исти оштећен и уколико су испуњени услови везани за личност окривљеног, степен друштвене опасности низак, а јавни интерес угрожен у мери која не оправдава покретање тешке судске машинерије, могло би се схватити да је интенција законодавца да највећи број дела у којима је репарација оштећеног могућа реши применом опортунитета по овој тачки. Као пример кривичног дела код ког је, уз обавезу из тачке 1, примена опортунитета могућа, јавља се лака телесна повреда из члана 122. става 2. КЗ-а.

2) На рачун прописан за уплату јавних прихода осумњичени уплаћује одређени новчани износ који се користи за хуманитарне и друге јавне сврхе.

– Овде се, као пандан репарацији оштећеног, јавља својеврсна ,,репарација друштваˮ, односно учинилац кривичног дела које или нема оштећеног у правом смислу (оштећена је држава) или је оштећени већ на други начин обештећен, може да се искупи друштву за учињено кривично дело уплаћујући новчани износ који ће бити употребљен за обнову школа, болница, домова културе, куповину преко потребних медицинских апарата или лечење болесног детета у иностранству. На овај начин учинилац у ствари може да обештети целокупно друштво чију је хармонију нарушио вршењем кривичног дела, а знајући где ће отићи новац који је уплатио, може да умири и сопствену савест. То одлично функционише када је у питању неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а КЗ-а (у пракси важи само за марихуану, за остале врсте дрога процењено је да опортунитет није добро решење), угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. КЗ-а (оштећени су углавном већ репарирани путем осигурања), фалсификовање исправе из члана 355. став 1. КЗ-а и сл. Законодавац не предвиђа ни минимални ни максимални новчани износ чија уплата може да се наложи, па се предлаже да се приликом одређивања износа, ради концепцијске усаглашености, држи оних граница које су постављене приликом регулисања новчане казне у фиксном износу.

3) Осумњичени обавља одређени друштвенокорисни или хуманитарни рад.

– Поента ове обавезе иста је као и поента претходне, само што се овде обавеза огледа у личном вршењу рада који је користан за целокупно друштво. Ова обавеза је врло погодна за осумњиченог који је слабог имовинског стања, па би му уплата новчаних средстава била превелики терет, или за осумњиченог за ког се процени да би лични рад могао сврсисходније да делује на личност учиниоца (на пример једва пунолетни учиниоци кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а КЗ-а, за које је очигледно да немају средстава да уплате одређени износ у хуманитарне сврхе, већ би га уплатио неко други – њихови родитељи, чиме би се довела у питање сврха примене опортунитета, односно никаква обавеза не би заиста пала на леђа окривљеног). Као и када је у питању претходна обавеза, законодавац не регулише ни минималан ни максималан број часова рада, нити временски оквир у којем одређени број часова рада треба обавити, па би се стога, аналогно претходном предлогу, требало држати оквира предвиђених за казну рада у јавном интересу.

4) Осумњичени испуњава доспеле обавезе издржавања.

Ова обавеза је по својој природи везана за кривично дело недавање издржавања из члана 195. КЗ-а и у идеалним условима представља најбоље решење за решавање овог кривичног дела. Није, наиме, поента у томе да кривично право реагује тако што ће судити окривљеном за ово дело, макар не први пут. Осудити учиниоца на казну затвора у пракси значи секундарну виктимизацију жртве, јер окривљени у затвору не може да стекне средства којима би испунио своју обавезу. Дакле, жртви је у интересу да је окривљени на слободи да би могао да ради, привређује и стиче средства којима би испуњавао своју обавезу. Имајући то у виду, условна осуда има још мање смисла, а о раду у јавном интересу и одузимању возачке дозволе бесмислено је и размишљати. Стога је опортунитет и одређивање ове обавезе, уз консултације са оштећеним како би се одредио примерени рок и динамика испуњавања обавезе, најадекватнији начин решавања. Наравно, апсолутно је легитимно да се, као један од начина изражавања друштвеног негодовања због понашања учиниоца, поред ове, истом одреди још нека обавеза из корпуса предвиђеног овим чланом.

5) Осумњичени се подвргава одвикавању од алкохола или опојних дрога.

Јасна је интенција законодавца приликом прописивања ове мере, а то је да учиниоцима који су дело учинили у стању опијености које је узроковано конзумирањем алкохола или дроге, поред неке од претходно наведених обавеза, наложи и да, ради превенције будућег понашања, искорени лоше навике. Наведена обавеза је адекватна за једва пунолетне учиниоце кривичних дела јер је претпоставка да на њих може успешно да се делује. Замислива је и примена ове обавезе као једине, али је упитна легитимност такве одлуке тужиоца.

6) Подвргавање осумњиченог психосоцијалном третману ради отклањања узрока насилничког понашања.

Смислено је одредити ову обавезу учиниоцима кривичних дела са елементима насиља, на које се примењује опортунитет (лака телесна повреда из члана 122. став 2. КЗ-а, угрожавање сигурности из члана 138. став 1. КЗ-а, насилничко понашање из члана 344. став 1. КЗ-а и сл.), када остали критеријуми које тужилац примењује указују на то да би учинилац и у будућности могао имати проблема са законом због насилног реаговања на конфликте. Замислива је самостално, али је целисходнија уз неку од претходних обавеза.

7) Осумњичени извршава обавезу установљену правоснажном одлуком суда, односно поштује ограничење утврђено правоснажном судском одлуком.

У наредним ставовима члан 283. предвиђа формални начин примене опортунитета. У ставу 2. нормирано је да ће јавни тужилац у наредби о одлагању кривичног гоњења одредити рок у којем осумњичени мора да изврши преузете обавезе, с тим да тај рок не може бити дужи од годину дана (према раније важећем закону 6 месеци), као и да надзор над извршењем обавеза обавља повереник из органа управе надлежног за послове извршења кривичних санкција, у складу са прописом који доноси министар надлежан за послове правосуђа. У ставу 3. предвиђена је обавеза јавног тужиоца да, у случају да осумњичени испуни наложену обавезу, решењем одбаци кривичну пријаву, при чему се тада неће примењивати одредбе члана 51. став 2. КЗ-а, које се односе на приговор оштећеног на решење о одбацивању кривичне пријаве, што значи да је ово решење правоснажно и коначно даном доношења.

Ставови 4–8. регулишу даљу будућност средстава прикупљених на основу обавезе уплате у хуманитарне или јавне сврхе. Предвиђено је да се наведена средства додељују хуманитарним организацијама, фондовима, јавним установама или другим правним или физичким лицима по спроведеном јавном конкурсу који расписује министарство надлежно за послове правосуђа, осим, изузетно, када средства могу да се доделе без спровођења јавног конкурса, на захтев физичког лица, ради лечења детета у иностранству, ако средства за лечење нису обезбеђена у Републичком фонду за здравствено осигурање. Зарад спровођења наведеног конкурса Министарство правде донело је Правилник о додели средстава прикупљених по основу одлагања кривичног гоњења („Сл. гласник РСˮ, бр. 13/2016 и 21/2017), којим је уређено да се јавни конкурс за доделу средстава расписује једном годишње, осим у случају да након расподеле преостану средства, када би могао да се распише поново. Пријаве се подносе у року од 20 дана од дана објаве конкурса у службеном гласилу Републике Србије и неопходно је да пријављени пројекти не остварују добит и да могу да се реализују у буџетској години у којој је конкурс расписан, тако да комисија приликом одлучивања о додели средстава примењује следеће критеријуме: допринос остваривању јавног интереса, број и категорије лица која ће имати корист од оствареног пројекта и квалитет предложеног пројекта. Након што одобри доделу средстава, са лицима и установама закључује се уговор којим се регулишу права и обавезе.