Искључење члана друштва

У тексту који је пред вама анализирамо разлику између система искључења члана друштва одлуком скупштине друштва и искључења члана друштва одлуком суда

Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РСˮ, бр. 36/11, 99/11, 83/14 – др. закон и 5/15) дефинише привредно друштво као правно лице које обавља делатност у циљу стицања добити. Привредно друштво добровољно оснивају оснивачи, правна или физичка лица оснивачким актом у форми одлуке о оснивању – ако друштво оснива једно лице, или уговора о оснивању – ако друштво оснива више лица. Оснивачи, као и лица која му накнадно приступе, јесу чланови друштва, ортаци, комплементари и командитори, чланови друштва с ограниченом одговорношћу, акционари, зависно од правне форме у којој се организује привредно друштво.

Основна обавеза коју оснивачким актом чланови преузимају према друштву јесте уплата новчаног улога, односно уношење уписаног неновчаног улога у одређеном року, а по основу кога стичу удео у друштву, односно акције, који им дају прописана чланска права. Непоштовање ове обавезе може бити разлог за искључење члана друштва. Наиме, под одређеним условима, члан друштва може у свако доба, без навођења разлога, добровољно да иступи из друштва, али не и у случају ако има неизмирену обавезу према друштву по основу неуплаћеног, односно неунетог улога или по основу додатних уплата.

Међутим, члан друштва може бити искључен из друштва и у случају прописаних или постојања других оправданих разлога.

Закон прави разлику између система искључења члана друштва одлуком скупштине друштва и искључења члана друштва одлуком суда. Сâм институт искључења члана друштва регулисан је у оквиру одредаба које регулишу члана друштва с ограниченом одговорношћу и то одредбама чл. 195–197. Закона о привредним друштвима, са одређеним новинама у односу на законско решење из 2004. године.

Одредбом члана 200. Закона о привредним друштвима предвиђен је делокруг рада скупштине друштва у који спада и то да скупштина одлучује о искључењу члана друштва из разлога неуплате, односно неуношења уписаног улога, као и о покретању спора за искључење члана из друштва, зависно од тога да ли се ради о неизвршењу преузете обавезе уплате, односно уноса улога или постоје други разлози из члана 196. Закона о привредним друштвима.

Члан друштва који је преузео обавезу уплате, односно уноса улога у друштво дужан је да ту обавезу изврши у року који је прописан оснивачким актом, односно одлуком о повећању капитала, а у противном друштво га може позвати писменим путем да изврши наведену обавезу у накнадно остављеном року који не може бити краћи од 30 дана. Уколико члан друштва пропусти да изврши своју обавезу у накнадном року, друштво може да донесе одлуку о искључењу члана друштва, а јавно акционарско друштво је у обавези да такву одлуку и донесе на основу члана 83. Закона о привредним друштвима.

Због једнаког третирања чланова друштва, одлука скупштине о искључењу члана може да се донесе само у односу на све чланове друштва који нису извршили своју обавезу уплате, односно уношење улога или доплате ни у накнадно остављеном року.

Одлуке из свог делокруга скупштина друштва, по правилу, доноси обичном већином гласова присутних чланова, па и одлуку о подношењу тужбе из члана 196. Закона о привредним друштвима, тј. одлуку о покретању поступка за искључење члана друштва, сем ако је оснивачким актом одређена већа већина. За искључење члана одлуком скупштине Закон је прописао већу већину, односно да се одлука доноси двотрећинском већином гласова преосталих чланова друштва, с обзиром на значај наведене одлуке, јер одлука о искључењу представља основ за брисање искљученог члана из регистра привредних субјеката, али се оснивачким актом може прописати и друга већина.

На основу члана 214. Закона о привредним друштвима, члан друштва који се искључује одлуком скупштине или према коме се доноси одлука о покретању поступка за искључење не може да гласа у скупштини када се доносе наведене одлуке, нити се његово искључено право гласа може узети у обзир приликом утврђивања кворума за доношење предметних одлука.

У ситуацији кад је друштво двочлано, а чланови друштва имају једнаке уделе, код искључења одлуком суда у пракси се као спорно питање појавило то да ли други члан у функцији скупштине може да донесе одлуку о подношењу тужбе из члана 196. Закона о привредним друштвима ако је оснивачким актом прописано да све одлуке скупштина доноси сагласношћу оба члана. Одговор на дато питање утврђен је на седници Одељења за привредне спорове одржаној дана 26. и 27. новембра 2014. године, који полази од одредаба члана 214. Закона о привредним друштвима. Наиме, када је друштво двочлано, тада скупштину и кворум чине други члан друштва чији се глас једино рачуна приликом утврђивања потребног броја гласова за доношење одлуке о подношењу тужбе за искључење другог члана друштва, па је таква одлука скупштине донета у складу са наведеном законском регулативом, јер закон не предвиђа да се оснивачким актом друштва може другачије уредити начин гласања о искључењу.

На основу одлуке скупштине друштва за подношење тужбе из члана 196. Закона о привредним друштвима не престаје статус члана друштва, већ је потребно доношење одлуке суда, а одлуком скупштине друштва не може се искључити члан друштва ван разлога из члана 195. Закона о привредним друштвима, односно у случају постојања других оправданих разлога.

Поставља се питање да ли искључени члан одлуком скупштине друштва може да поднесе тужбу ради побијања наведене одлуке на основу члана 376. Закона о привредним друштвима, будући да му престаје својство члана. Свакако, у овој ситуацији искључени члан има правни интерес да побија незаконито донету одлуку, па суд не може да одбаци тужбу ради побијања предметне одлуке из разлога што је тужиоцу престало својство члана друштва побијаном одлуком.

Одлука скупштине о подношењу тужбе за искључење члана друштва представља процесну претпоставку за подношење тужбе, према усвојеном одговору на горе наведеној седници Одељења за привредне спорове, па у случају да иста није донета или није достављена уз тужбу, суд ће одбацити тужбу као недозвољену, с тим што одлука може бити приложена све док се не донесе решење о одбацивању тужбе. Одлука скупштине о подношењу тужбе за искључење члана друштва може бити предмет побијања од стране члана друштва из свих законом прописаних разлога, с тим што подношење тужбе за побијање одлуке скупштине о покретању поступка за искључење члана друштва не спречава друштво да поднесе тужбу за искључење члана, јер подношење тужбе за побијање одлуке не спречава њено извршење с обзиром на садржину одредбе члана 377. Закона о привредним друштвима. У случају правноснажности одлуке о усвајању тужбеног захтева за побијање одлуке, свакако да отпада процесна претпоставка за даље вођење спора по тужби из члана 196. Закона о привредним друштвима, па се тужба одбацује.

Поступак по тужби за побијање одлуке је хитан, са кратким роковима за подношење тужбе, што би требало да искључи процесну ситуацију да се по правноснажности одлуке о искључењу члана друштва донесе правноснажна одлука по тужби члана за искључење.

На основу донете одлуке о покретању спора за искључење члана друштва, према члану 196. Закона о привредним друштвима, друштво је једино активно легитимисано за подношење тужбе за искључење члана друштва, за разлику од старог закона по коме је и члан друштва имао активну легитимацију. Дајући активну легитимацију само друштву избегнуто је међусобно вођење парница између чланова друштва по узајамним тужбама за искључење, па самим тим и блокирање рада и одлучивање у друштву, а која процесна ситуација је постојала по старом закону.

Тужени, члан који се искључује, може да у истој парници поднесе противтужбу за иступање или посебну тужбу у ком случају би поступци требало да се споје због битног временског редоследа у одлучивању по поднетим захтевима, а да ли ће суд прво одлучивати о захтеву за искључење или о захтеву за иступање зависи од околности конкретног случаја. Наиме, наведено је битно јер искључени члан не може да иступи из друштва, нити члан који је иступио из друштва може да буде искључен.

Друштво подноси тужбу против члана са захтевом за његово искључење из разлога предвиђених оснивачким актом или из других оправданих разлога, а нарочито ако члан друштва:

1) намерно или грубом непажњом проузрокује штету друштву;

2) не извршава посебне дужности према друштву прописане овим законом или оснивачким актом, и

3) својим радњама или пропуштањем, противно оснивачком акту, закону или добрим пословним обичајима спречава или у знатној мери отежава пословање друштва, с тим што се тужба може поднети и из других оправданих разлога чија се испуњеност цени у сваком конкретном случају.

Друштво мора да наведе разлоге за искључење, са конкретно предузетим радњама којима се друштву намерно или грубом непажњом проузрокују штете, односно конкретне радње пропуштања којима се у знатној мери отежава пословање друштва, односно које конкретне посебне дужности према друштву не испуњава, а само паушално и уопштено навођење разлога, односно радњи, не представља оправдани разлог за искључење члана друштва.

Закон уводи рок у коме се може поднети тужба из члана 196. Закона о привредним друштвима, за разлику од тужбе из члана 179. старог закона чије подношење није било везано за рок. Нови закон предвиђа субјективни рок и објективни рок, тако да се тужба за искључење члана друштва може поднети у субјективном року од 180 дана од дана сазнања за разлоге за искључење и у објективном року од 3 године од дана настанака разлога за искључење. Подношење тужбе у законом предвиђеном року је процесна претпоставка да би суд по истој могао да поступа на коју суд пази по службеној дужности, па је тужилац дужан да у тужби наведе чињенице у погледу благовремености исте, а подношење тужбе по истеку законског рока има за последицу одбачај исте на основу члана 294. Закона о парничном поступку.

Из одредбе члана 196. Закона о привредним друштвима произилази да је један од разлога за искључење и ако члан друштва не извршава посебне дужности према друштву прописане овим законом или оснивачким актом, те по овом основу друштво може да поднесе тужбу за искључење у прописаном субјективном и објективном року из наведене одредбе. Одредбом члана 61. Закона о привредним друштвима предвиђена су лица која имају посебне дужности према друштву и међу којима су и чланови друштва са ограниченом одговорношћу који поседују значајно учешће у основном капиталу друштва или члан друштва са ограниченом одговорношћу који је контролни члан друштва у смислу члана 62. наведеног закона. Законом су прописане које посебне дужности према друштву имају лица из члана 61. Закона о привредним друштвима, међу којима су и дужност чувања пословне тајне и дужност поштовања забране конкуренције. Наиме, лице из члана 61. овог закона дужно је да пословну тајну чува и након престанка тог својства у периоду од две године од дана престанка тог својства, с тим што се оснивачким актом, статутом, одлуком друштва или уговором закљученим са тим лицем може предвидети да тај период буде и дужи, али не дужи од 5 година.

Одредбом члана 74. Закона предвиђене су последице повреде дужности чувања пословне тајне, тако да друштво може поднети тужбу против лица које је повредило дужност чувања пословне тајне, а којом може тражити:

1) накнаду штете,

2) искључење тог лица као члана друштва ако је то лице члан друштва,

3) раскид радног односа за то лице ако је то лице запослено у друштву.

Ако лице из члана 61. Закона повреди правила о забрани конкуренције друштво може поднети тужбу против тог лица за:

1) накнаду штете,

2) пренос на друштво користи коју би то лице, односно конкурентско друштво из члана 75. Закона остварило као последицу те повреде,

3) искључење ако је то лице члан друштва,

4) меру забране обављања делатности за то лице, односно конкурентско друштво,

5) раскид радног односа за то лице, ако је запослено у друштву.

Чланом 77. Закона предвиђено је да се тужба због повреде дужности чувања пословне тајне, као и тужба због повреде правила о забрани конкуренције подноси у року од 6 месеци од дана сазнања за учињену повреду, а најкасније у року од 5 година од дана учињене повреде. Није спорно да кад друштво на основу члана 77. Закона о привредним друштвима подноси тужбу за накнаду штете и искључење члана друштва због повреде наведених дужности да је рок за подношење ове тужбе 6 месеци од дана сазнања за учињену повреду, односно 5 година од дана учињене повреде, који рокови важе и за искључење тог члана друштва. Међутим, Закон не даје одговор када друштво подноси тужбу због повреде наведених дужности, са позивом на члан 77. Закона о привредним друштвима којом захтева само искључење члана друштва у року из наведеног члана. Питање је значајно само због дужине објективног рока 3 или 5 година, јер је субјективни рок исти и по члану 196. и члану 77. Закона о привредним друштвима. Мишљења смо да у таквој ситуацији, ако је тужба поднета на основу члана 77. Закона о привредним друштвима, а истом се захтева само искључење члана друштва, треба да се примењује објективни рок од 5 година.

У тужби за искључење члана, друштво може предложити да суд одреди привремену меру суспензије права гласа члана друштва чије се искључење тражи, као и других права тог члана као што је, примера ради, забрана отуђења, односно да на било који други начин члан располаже својим уделом или суспендовање права на учешће у добити, као и прописану привремену меру увођења принудне управе у друштву ако је то нужно и оправдано ради спречавања настанка штете за друштво.

Оцена испуњености услова за одређивање предложених привремених мера цени се према Закону о привредним друштвима, тј. да је предложена мера нужна и оправдана за спречавање настанка штете за друштво, односно да би без тако одређене привремене мере било вероватно да ће наступити штета за друштво као тужиоца, што суд цени у сваком конкретном случају.

По Закону, друштво има право да поднесе тужбу за искључење члана под испуњеним условима из члана 196. Закона о привредним друштвима и то право се не може унапред искључити оснивачким актом, што закон изричито прописује.

Правноснажна судска одлука којом се усваја захтев за искључење члана друштва представља основ за брисање члана друштва из Регистра привредних друштава и упис друштва као власника удела брисаног члана друштва, јер искључењем члана друштва удео тог члана друштва постаје сопствени удео друштва. Наиме, у пракси се дешава да тужиоци поред захтева да се искључи тужени из тужилачког друштва, захтевају и да суд наложи Агенцији за привредне регистре да по службеној дужности изврши брисање туженог као члана са одређеним уделом, па је суд овлашћен да тужбу одбаци у овом делу, јер се не може налагати трећем лицу да на основу пресуде предузме радње у погледу регистрације, при чему сама пресуда представља основ за промену података у Регистру привредних субјеката.

Доношењем одлуке скупштине о искључењу члана друштва и правноснажношћу судске одлуке о искључењу члана друштва, поред престанка својства члана друштва, наступају и друге законом предвиђене последице за искљученог члана и то да удео искљученог члана постаје сопствени удео друштва, али код искључења одлуком скупштине искључени члан нема право на накнаду удела. За искљученог члана и даље остаје обавеза да изврши обавезу коју није извршио, односно да уплати или унесе уписани улог и изврши додатне уплате када је то неопходно за намирење поверилаца друштва. Код извршења ове обавезе у систему искључења одлуком скупштине закон уводи и солидарну одговорност преносиоца удела са искљученим чланом друштва према стању на дан преноса удела.

У случају искључења члана друштва из разлога неплаћања, односно неуношења уписаног улога, друштво може да поднесе тужбу надлежном суду против искљученог друштва са захтевом за накнаду штете по овом основу. Подношење ове тужбе није везано за рок, али потраживање накнаде штете застарева у року предвиђеном чланом 376. Закона о облигационим односима.

Искључени члан одлуком суда има по закону право на накнаду вредности свог удела које се не може искључити оснивачким актом, а удео члана друштва постаје сопствени удео друштва, па накнада вредности удела представља у ствари цену коју друштво плаћа за стицање сопственог удела. Закон изричито предвиђа да се плаћање по овом основу не сматра враћањем улога члану друштва, јер се члану друштва и не може извршити повраћај уплаћених, односно унетих улога, нити се може платити камата на оно што су уложили у друштво, али искљученом члану на досуђени износ накнаде за удео припада камата у висини одређеној законом од дана правноснажности пресуде за искључење.

Тужбу за накнаду за удео у случају искључења одлуком суда, искључени члан подноси у року од 180 дана од дана правноснажности пресуде о искључењу члана друштва. По Закону о привредним друштвима из 2004. године, искључени члан друштва имао је право на накнаду тржишне вредности удела у време престанка својства члана друштва, па је у пракси било проблема у погледу одређивања ове вредности будући да иста треба да зависи од понуде и потражње на тржишту, а друштво не тргује уделима.

Одредбом члана 197. ст. 3. Закона о привредним друштвима дате су јасне смернице за утврђивање висине накнаде, тако да се по овом основу накнада одређује у висини вредности дела ликвидационог остатка (која одговара вредности нето имовине, односно разлици између вредности имовине друштва и обавеза друштва – дугова) који би припао искљученом члану сразмерно његовом уделу у основном капиталу друштва на дан правноснажности пресуде о искључењу тог члана из друштва, али се оснивачким актом може предвидети и другачији начин одређивања висине накнаде. Одлуком којом се усваја тужбени захтев за исплату накнаде, тужиоцу се досуђује камата у висини есконтне стопе Народне банке Србије увећане за 2% од дана правноснажности пресуде о искључењу, као и рок за исплату те накнаде.

Рок за исплату накнаде не може да буде дужи од 2 године од дана правноснажности пресуде, с тим што се оснивачким актом може одредити и дужи рок, у ком случају важи рок прописан оснивачким актом који не може да буде дужи од 5 година према закону.

Приликом одређивања рока у коме је друштво у обавези да изврши исплату накнаде, суд води рачуна о финансијској ситуацији у којој се друштво налази, затим о очекиваним приходима друштва у редовном току пословања, јер се исплата ове накнаде може вршити само из средстава резерви друштва за ту намену и сва остварена добит се распоређује у резерве друштва за исплату предметне накнаде која се може користити само за ту сврху. Према закону, друштво не може остварену добит делити својим члановима друштва све до потпуне исплате накнаде удела члана који је искључен из друштва. Такође, друштво ову накнаду може да исплати и из средстава остварених продајом сопственог удела друштва стеченог од искљученог члана.

Међутим, у случају да друштво у року који је предвиђен одлуком суда не изврши исплату досуђене накнаде из прописаних средстава за ту намену, искључени члан друштва као поверилац може да поднесе предлог за дозволу извршења ради наплате неисплаћеног износа и то само продајом сопственог удела које је друштво од њега стекло. Искључени члан своје потраживање намирује из средстава остварених продајом сопственог удела у извршном поступку, а ако иста нису довољна за намирење потраживања по основу досуђене накнаде у преосталом делу потраживање се гаси.

Као и код искључења члана одлуком скупштине, и у овом случају друштво има право да од искљученог члана потражује накнаду штете, коју је претрпело радњама искљученог члана или самим актом искључења.

Уместо закључка

Из одредаба закона које регулишу институт искључења члана може се извести општи закључак да искључењем престаје својство члана друштва независно од његове воље на основу одлуке скупштине друштва за случај да не испуни законом прописану и оснивачким актом преузету обавезу уплате новчаног улога, односно уношења уписаног неновчаног улога или на основу одлуке суда, када су испуњени оправдани разлози за искључење. Удео искљученог члана постаје сопствени удео друштва за који је предвиђен посебан режим, при чему члан који је искључен одлуком суда има право на накнаду удела у року из одлуке, за разлику од члана друштва искљученог одлуком скупштине, а друштво има право на накнаду штете како од члана који је искључен одлуком суда, тако и од члана који је искључен одлуком скупштине.