У пракси се догађа да решење донето у управном поступку нема садржину коју би по закону требало да има, тако да је овде размотрено које су најчешће грешке које се јављају приликом састављања решења и како се исте отклањају.
Органи јавне власти, када воде управне поступке (под термином „органи” подразумевају се сви они субјекти који су наведени у члану 1. Закона о општем управном поступку, који је објављен у „Службеном гласнику РС” бр. 18/16 – у даљем тексту: ЗУП), дужни су да воде рачуна о томе да приликом израде писаног састава решења не начине какву нетачност (грешку) која би могла да доведе у сумњу исправност таквог акта. Но, и поред брижљивог састављања решења, понекад се догоди да се поткраде понека грешка, мања или већа, због које решење нема садржину коју би требало да има. У пракси се то углавном догађа због тога што су поједина службена лица која воде управни поступак задужена великим бројем предмета, па су принуђена да раде брже и површније, чинећи више грешака него обично. Поред тога, до грешака долази и зато што се за израду управних аката користе рачунари, који могу бити од велике помоћи, нарочито у брзини обраде, али исто тако могу и да постану извор грешака (најчешћа је чувена copy/paste грешка, која се јавља у истоврсним управним поступцима, у којима се приликом преузимања једног управног акта, као модела, у исти не унесу неопходне измене како би се разликовао од преузетог модела јер се ради о другој управној ствари). До грешака долази и тамо где нема више степена контроле текста управног акта пре него што он буде послат адресату/адресатима. Рецимо, уколико између службеног лица које води поступак и лица овлашћеног за потписивање управног акта нема никог ко би извршио контролу текста управног акта, постоји могућност да грешка, ако је има, неће бити откривена зато што лица која су овлашћена за потписивање врло често имају велики број управних аката које треба да потпишу, па немају довољно времена за контролу текста. Још мање такве контроле има уколико је службено лице које води управни поступак овлашћено и да потпише управни акт (та могућност постоји у члану 39. ЗУП-а). Врло често се догађа да, услед својеврсног „слепила”, лице које је писало управни акт приликом контроле сопственог текста види у тексту оно што жели да пише, а не оно што заиста пише. Уколико, уз све то, нема ни услове за рад који би му омогућили максималну концентрацију (више је особа у канцеларији, има обавезу да се јавља на телефонске позиве, колеге или странке својим доласком ометају рад и сл.), велики су изгледи да ће доћи до грешке. Управо на овом месту долази се и до теме овог чланка: како исправити грешку (грешке) у решењу уколико је учињена.
Најпре ваља рећи да грешке у решењу може да уочи сам орган који је и донео решење, али на то може да укаже и странка у жалби, уколико је изјављена, али и на неки други формалан (нпр. упути допис органу који је водио управни поступак, којим тражи да се исправе грешке) или неформалан начин (рецимо, позове телефоном службено лице које је водило управни поступак или лично оде у орган који је донео решење и укаже на грешке у решењу). Неформални начини указивања на грешке у суштини представљају правну ситуацију идентичну оној у којој сам орган који је донео решење уочи грешку. У сваком случају, исправку решења увек чини орган који је донео решење. То ће по правилу бити првостепени орган, али може да се деси да је у другостепеном решењу учињена грешка, па ће је исправити другостепени орган.
Другачија је ситуација у којој странка изјави жалбу против управног акта, па у жалби укаже и на грешке у решењу или изјави жалбу из законских разлога, а поводом жалбе орган уочи да је учинио грешку у решењу. Другим речима: странка изјави жалбу против решења из неких жалбених разлога прописаних чланом 158. ЗУП-а, па њима дода и захтев за исправљање грешке која је начињена у решењу или се задржи само на жалбеним разлозима, а орган, решавајући по жалби, нађе да има места и исправљању грешке у решењу. Дакле, овде постоји, процесноправно гледано, поступак по жалби против управног акта (решења) и то је differentia specifica у односу на претходну ситуацију.
Како треба да поступи орган који је донео решење у оваквим двема ситуацијама?
ЗУП у члану 144. став 1. прописује да орган увек може да исправи своје решење или његове оверене преписе и уклони грешке у именима или бројевима, писању или рачунању и друге очигледне нетачности. Ова одредба има неколико обележја. Најпре може да се примети да ЗУП не прописује рок у коме могу да се исправе грешке у решењу. Већ и из ове одредбе може да се закључи да се овде ради о првој од двеју ситуација које су претходно наведене. Прилошка одредба за време „увек” из законске формулације значи да за исправљање грешака у решењу не постоји рок, али се само по себи разуме да може да се исправи грешка у решењу само ако је оно део правног поретка, односно ако производи правно дејство. Не може да се исправља решење које је поништено или укинуто. Уколико је између доношења решења и његове исправке протекло много времена, може да се догоди да је у међувремену престао да постоји орган који је донео решење. У таквој ситуацији исправку ће моћи да изврши орган који је преузео права и обавезе укинутог органа, односно његов правни следбеник. Понекад проблем може да представља одређивање правног следбеника, нарочито ако је било више правних следбеништава. Такав је случај, на пример, са решењима која су доносили разни органи након завршетка Другог светског рата (народноослободилачки одбори, срески одбори и сл.), као и органи и организације из времена важења самоуправног права (самоуправне интересне заједнице, друштвени фондови и др.). У таквим случајевима мора пажљиво да се прати след укидања органа и организација. Понекад је то скопчано са дуготрајним истраживањем.
Следећа карактеристика одредбе из члана 144. став 1. ЗУП-а јесте оквир у коме може да се креће орган који је донео решење приликом његовог исправљања. Законодавац је најпре прописао да предмет исправке могу бити имена или бројеви, писање или рачунање. Тиме је већ поставио једно значајно ограничење: у решењу не сме да се исправља било који део решења, већ очигледне грешке у именима (рецимо, уместо „Александар” у решењу је грешком написано „Алескандар”) или бројевима (на пример, уместо „2019. година” у решењу стоји „20019. година”), као и у писању (рецимо, уместо „доставио је” у решењу пише „оставио је”) или рачунању (нпр. „износ две накнаде за коришћење јавног добра од по 1000 динара сабере тако да као укупан износ – збир обавезе наведе 3000 динара”). Но, узимајући у обзир чињеницу да Законом не могу унапред да се предвиде све потенцијалне грешке до којих може доћи приликом израде решења у писаној форми, законодавац је побројаним случајевима исправљања решења додао још један: „и друге очигледне нетачности”. Таква формулација у принципу покрива све друге хипотетичке грешке које могу да се поткраду у решењу. И за њих Закон има један услов да би могле бити исправљене: морају бити „очигледне”. Питање која грешка може да се сматра „очигледном” свакако је фактичке природе и, сходно томе, о њему ће органи који су донели решења са грешком одлучивати од случаја до случаја. Но, том приликом ваља бити крајње опрезан: очигледним грешкама не могу да се сматрају ни да се исправљају делови решења тако да се мења његов смисао или доноси другачија одлука. Ово посебно важи за диспозитив решења. Ако се подробније анализира формулација „друге очигледне нетачности”, долази се до занимљивих запажања. Наиме, законодавац у члану 144. став 1. најпре прецизира да у погледу имена, бројева, писања и рачунања могу да се исправе „грешке”, а све друге неправилности назива „нетачностима”, мада су у ширем смислу и грешке својеврсне нетачности јер не одговарају стварном стању. Можда је циљ овакве језичке конструкције да укаже на то да неправилност не мора да буде по сваку цену грешка иако јесте неправилност. Које све нетачности, под условом да су очигледне, орган може да исправи? Како је већ речено, њихов спектар је широк. То, пре свега, могу да буду општепознате чињенице. Рецимо, ако у решењу стоји да је усмена расправа у органу који је донео решење одржана 1. маја, то ће свакако представљати нетачност јер је опште познато да је 1. мај међународни празник рада и да тога дана наведени орган није радио. Исто тако, може бити наведен и неки датум и време извођења увиђаја, а опште је познато да орган тога дана није радио због неке елементарне непогоде (земљотрес, поплава, пожар). Дакле, такве нетачности су очигледне и орган у свако доба може да их исправи.
У вези са одредбом из члана 144. став 1. ЗУП-а треба указати на још једну појединост. Наиме, по одредби из тог члана орган може да исправи своје решење или његове оверене преписе. Овде се вероватно мисли на изворник решења и оверене преписе.
Исправљање решења врши се решењем, а не закључком, као у ранијем закону. Да би материја исправљања грешака у решењу била потпуно заокружена, ЗУП у члану 144. став 2. прописује од када решење о исправци производи правно дејство. Према тој одредби, решење о исправци почиње да производи правна дејства од када и решење које се исправља, али ако је исправка неповољна по странку – од када је странка обавештена о исправци. Дакле, овде законодавац разликује две ситуације. Прва је када је решење повољно по странку. У тој ситуацији странка има оправдани интерес да исправка производи правно дејство ab initio, односно од тренутка када је почело да производи правно дејство решење које се исправља. Смисао овакве законске конструкције јесте у томе да странка о чијем је захтеву одлучено повољно, исправком добије решење које је од почетка било без грешке. То је свакако у корист странке јер на тај начин добија решење за које се сматра да није ни садржало грешку. У другој ситуацији, међутим, ако је исправка неповољна по странку, она има оправдани интерес да исправка не производи правно дејство од почетка. Ratio legis је у томе што грешка у решењу није начињена кривицом странке, тако да мора да јој се пружи прилика да уложи правно средство уколико није задовољна (или се противи) исправци. Уколико би и у овом случају решење о исправци производило правно дејство када и решење које се исправља, странка би била преклудирана и не би могла да улаже правне лекове. У датом примеру са грешком у рачунању орган је могао да сабере оне две накнаде од по 1000 динара и да погрешно утврди укупан коначни износ од 1500 динара. Исправка те рачунске грешке свакако би ишла на штету странке јер је укупан износ требало да буде 2000 динара.
Друга ситуација, на коју је указано на почетку овог чланка, јесте она у којој против решења тече поступак по жалби, а странка је, поред жалбених разлога, истакла и захтев за отклањање грешке коју је уочила у решењу. Овде се, дакле, ради о томе да орган није сам уочио грешку, већ му је на то указала странка изјављивањем жалбе. У таквој ситуацији нема сметњи да првостепени орган исправи грешку у свом решењу, као и да исправљено решење, са списима предмета, достави другостепеном органу на одлучивање по жалби. Дакле, првостепени орган може да искористи поступак по жалби да узгред исправи и грешке у решењу како би оно било ваљано. На идентичан начин првостепени орган може да поступи и онда када у жалби није изнет захтев за исправљање грешке, већ су се странка или њен заступник ограничили само на законске разлоге за побијање решења, али првостепени орган, разгледајући списе, нађе да је у првостепеном решењу учињена грешка. Разуме се да на описане начине првостепени орган може да поступи само уколико не одлучи да побијано решење поништи у складу са одредбом члана 163. став 1. ЗУП-а, јер ће у том случају исправљање грешке бити беспредметно.
Из свега реченог произлази да је могућност исправљања грешака у решењу добар начин да се отклоне нетачности које могу да се поткраду приликом израде решења у писаном облику, али да свакако треба водити рачуна о начину и поступку на који се то чини, посебно уколико се ради о некој од нетачности изван изричито Законом наведених грешака у члану 144. став 1. ЗУП-а, које могу да се исправе. Дакле, нарочито ваља бити опрезан приликом квалификације „других очигледних нетачности”, како се исправљањем грешке не би учинила још већа грешка.