Као један од могућих разлога за престанак својства члана друштва, иступање из друштва има два основна модалитета: иступање без потраживања накнаде за удео и иступање из оправданог разлога. Интересантно је да поступак за први од њих законски уопште није прописан. У овом тексту сазнајте како изгледа примена овог института у пракси
Заједнички предузетнички дух, пословна идеја или каткад нужда, неки су од разлога који доводе до удруживања лица у заједнички пројекат – оснивање или куповину фирме тј. друштва које ће обављати привредну активност. Најчешће је то друштво са ограниченом одговорношћу, као најзаступљенија правна форма привредног друштва.
И док се послови одвијају по плану, а односи међу власницима функционишу, обично се и не помишља на начине на које се може испловити из предузетничких вода. Шта се, међутим, догађа кад се ова равнотежа наруши? Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/2011, 99/2011 и 83/2014 – др. закон, у даљем тексту: Закон) покушао је да испрати разлоге за престанак својства члана, па је тако, у члану 186, Закон предвидео следеће разлоге за престанак својства члана:
1) смрт, ако је члан физичко лице, односно брисање из одговарајућег регистра, ако је члан правно лице;
2) иступање из друштва;
3) искључење из друштва;
4) пренос целокупног удела;
5) повлачење и поништење целокупног удела.
Најчешћи и можда најједноставнији начин престанка својства члана, свакако је пренос удела – било на неког од постојећих чланова друштва било на треће лице. У пракси се о томе иначе доста зна – потребно је сачинити уговор о преносу удела, дефинисати права и обавезе уговорних страна, извршити оверу потписа код надлежног органа, поднети пријаву Регистру привредних субјеката Агенције за привредне регистре (у даљем тексту: Регистар) и сачекати доношење решења о брисању из Регистра, чиме својство члана преносиоцу удела коначно престаје.
Смрт физичког лица, односно престанак правног, посебни су основи престанка својства члана који доводе до брисања ових лица из Регистра и уписа њихових правних следбеника и то на основу правноснажног решења о наслеђивању физичког лица, односно одговарајућег доказа о идентитету правног следбеника брисаног правног лица, али се овим основима, као ни повлачењем и поништењем удела, овога пута нећемо посебно бавити.
Нећемо се бавити ни искључењем члана друштва, будући да је о овом основу престанка својства члана већ било речи у једном од претходних бројева нашег часописа (видети јануарско издање из 2013. године).
Најзад, долазимо да окоснице нашег текста – иступања из друштва, које има два основна модалитета: иступање без потраживања накнаде за удео и иступање из оправданог разлога. Како то изгледа у пракси?
ИСТУПАЊЕ БЕЗ ПОТРАЖИВАЊА НАКНАДЕ ЗА УДЕО
Према слову Закона, члан друштва може у свако доба иступити из друштва, без навођења разлога за иступање, ако не захтева накнаду за свој удео.
Овде можемо да уочимо три битне одреднице: да се може иступити у свако доба, да се не мора образложити разлог за иступање, тј. да разлог може бити било који, па чак не мора ни да постоји (бар за трећа лица), те кључна одредница – да се не захтева накнада за удео, односно да је ово иступање за друштво „бесплатно”.
На први поглед, овај институт може деловати доста примамљиво и то како за савесне, тако и за несавесне чланове друштва.
С једне стране, савесни члан који има потешкоће у односима са осталим члановима, односно с друштвом, може у овом институту препознати брз и једноставан „излаз” из друштва, као супротност потенцијалном преносу удела или иступању уз ангажовање суда, што већина доживљава као дуг и компликован поступак (а што често и јесте истина). С друге стране, несавесни чланови би, такође, могли доћи на идеју да би оваквим једноставним иступањем, уз одрицање од уложеног, могли да избегну даље ангажовање у друштву и преузете обавезе. Закон се, међутим, потрудио да и једнима и другима ствари отежа, па је тако предвидео да члан друштва не може иступити из друштва:
1) ако има неизмирене обавезе према друштву по основу неуплаћеног, односно неунетог улога у друштво или по основу додатних уплата, или
2) ако би због тог иступања, друштво према редовном току ствари претрпело штету, или
3) ако би иступањем, члан друштва избегао примену правила о поштовању посебних дужности према друштву.
Дакле, иступање несавесног члана у циљу избегавања обавеза према друштву Закон је онемогућио прописивањем три ситуације у којима он то не сме да учини. При том, први разлог је прилично јасно постављен и лако се може утврдити да ли је обавеза на уплату, односно унос уписаног улога или додатних уплата, извршена или није. Друга два разлога – настанак штете и повреда посебних дужности према друштву (подсетимо да је реч о дужностима прописаним члановима 63–75. Закона, односно: дужности пажње, дужности пријављивања послова и радњи у којима постоји лични интерес, дужности избегавања сукоба интереса, дужности чувања пословне тајне и дужности поштовања забране конкуренције) – постављена су на општи начин, па се поставља питање ко и на који начин утврђује да ли би због иступања члана, друштво према редовном току ствари претрпело штету или би својим иступањем члан избегао примену правила о поштовању посебних дужности према друштву? Чини се да би поступак доказивања ових чињеница могао да се води једино пред судом, односно у поступку који би покренуло друштво након што члан иступи (па се испостави да је прекршио неку од наведених забрана) или у поступку који би покренуо члан који жели да иступи, ако би му право на иступање друштво оспорило (сходном применом одредаба члана 192. Закона).
На овом месту нам се отварају следећа битна питања:
1) Како изгледа поступак иступања?
2) Које кораке треба да предузме члан који жели да иступи из друштва?
3) Ко одлучује о томе?
4) Шта се дешава са уделом члана који је иступио?
Поћи ћемо од претпоставке да је реч о савесном члану који жели да иступи из друштва из разлога који немају везе са избегавањем обавеза према друштву.
Прво што се може закључити на основу читања текста Закона јесте то да поступак за ову ситуацију уопште није прописан. Реч је, дакле, о правној празнини. Наиме, Закон је иступање члана без потраживања накнаде за удео уредио одредбама члана 187. Затим је у члану 188. регулисао иступање из оправданог разлога (други вид иступања), да би у наредном члану 189. прописао и поступак иступања, али јасно се ограничавајући на иступање „у складу са чланом 188.” – дакле иступање из оправданог разлога. О иступању без потраживања накнаде за удео из члана 187. – ни речи.
С обзиром на ову околност, као и поменуту примамљивост овог института који је врло брзо након почетка примене Закона привукао пажњу заинтересованих лица, одговор је поново морала да пружи пракса. Реч је, свакако, о пракси Регистра привредних субјеката Агенције за привредне регистре, односно органу пред којим се формалноправно спроводи иступање из друштва, с обзиром на то да се својство члана друштва губи тек регистрацијом брисања пред АПР-ом.
Током три године примене важећег Закона о привредним друштвима, пракса се мењала. Најпре је прихваћено становиште да се на иступање из члана 187. мора сходно применити поступак прописан за иступање с потраживањем накнаде за удео (поступак из члана 189). Сходна примена подразумевала је изостављање примене норми које уређују исплату накнаде, мада није било доследно дефинисано која документација се мора приложити Регистру.
Затим је преовладало становиште да су у питању два суштински различита института и да код иступања без потраживања накнаде за удео треба поћи од претпоставке да је реч о савесном члану који само жели да иступи и који не поставља питање накнаде за уложено, те како је овај материјални моменат искључен, нема потребе за спровођењем компликованог поступка у ком би друштво морало да одобри иступање. Напротив, члан који иступа одговара за испуњеност законских услова за иступање, а евентуално кршење ових обавеза морало би се доказивати касније на суду. У духу овог схватања, Регистар је дозвољавао брисање члана друштва само на основу приложеног захтева за иступање који је упућен друштву и у ком се члан позива на одредбу члана 187. Закона констатујући при том да су сви услови из члана 187. за иступање испуњени, без обавезе да обезбеди сагласност осталих чланова, односно скупштине.
Оваква пракса, која је ишла наруку популарности иступања без потраживања накнаде за удео није се, међутим, дуго задржала, будући да је Министарство привреде – Сектор за управне и надзорне послове у области привредних регистара, као надлежни другостепени орган за поступак регистрације пред АПР-ом, у новембру 2014. године заузело становиште по ком се на овај случај иступања, ипак, мора сходно применити поступак прописан за иступање из оправданог разлога.
Процедура је знатно закомпликована. Наиме, у конкретном случају, који је био повод за заузимање става Министарства, Регистру је био достављен захтев за иступање, упућен друштву, потписан од члана који иступа, као и обавезна регистрациона пријава, коју је такође поднео члан који иступа. Регистар је захтев одбацио због недостатка који се односио првенствено на пријаву, с обзиром на то да њом није био тражен упис последице иступања – стицање сопственог удела од стране друштва. Такође, у пријави није било јасно опредељено у ком својству иступилац пријаву подноси – у својству директора (у ком случају је био дужан да обезбеди супотпис другог регистрованог директора) или у својству члана. Подносилац пријаве је на овакво решење регистратора изјавио жалбу по којој је надлежни другостепени орган донео решење у којем је заузео значајан став по овом питању. Од тог момента, долази до промене праксе Регистра, те је за иступање члана по основу из члана 187. Закона потребно обезбедити следеће:
1) изјаву члана друштва о иступању из друштва;
2) одговарајући доказ из којег би произлазило да је скупштина друштва (или други надлежни орган према општим актима друштва), упозната с датом изјавом члана о иступању;
3) одговарајућу одлуку скупштине о прихватању захтева за иступање, у смислу члана 187. ст. 2. Закона о привредним друштвима, којим су таксативно прописани случајеви у којима члан не може иступити из друштва, којом се утврђује да нема законских сметњи за иступање истог члана из друштва;
4) одлуку скупштине друштва о стицању удела по том основу, као сопственог удела, сходно одредби члана 157. ст. 2. тач. 3) Закона о привредним друштвима.
При том, према схватању Министарства, подносилац пријаве у овом случају може бити само законски заступник друштва, а не и сâм члан који иступа.
Дакле, по овом схватању, члан не може самостално да иступи из друштва. Потребно је да скупштина, тј. преостали чланови буду упознати са оваквим захтевом члана, да се с тим сложе, односно да захтев одобре, утврђујући том приликом непостојање прописаних сметњи за иступање и најзад, да донесу одлуку о томе да удео члана који је иступио постаје сопствени удео друштва.
Овакав став може се бранити из аспекта заштите друштва од несавесних чланова, али и у смислу примене аналогног тумачења правне празнине у члану 187. Закона. Ипак, на први поглед је видљиво да је сувишно истовремено захтевати постојање доказа о томе да је скупштина друштва упозната с датом изјавом члана о иступању и одлуку скупштине о прихватању захтева за иступање – јер одлука природно следи након изјаве. Скупштина, по природи ствари, не може одлучивати о захтеву с којим није упозната. Но, због експлицитног става изнетог у решењу Министарства привреде, Регистар захтева све побројане документе.
Осим тога, може се поставити питање да ли је оваквим становиштем Министарство неправедно отежало излаз савесним члановима друштва у ситуацији када их игнорише скупштина, коју најчешће чини други преостали члан друштва. Изгледа да у оваквој ситуацији, заинтересованом члану, ипак, не преостаје други начин да иступи до онај који подразумева ангажовање суда, а што собом редовно повлачи додатно време и трошкове. Остаје да се види да ли ће се пракса по овом питању поново променити, мада овакву промену не би требало очекивати у скорије време.
Свакако би било најцелисходније ако би законодавац изменама Закона попунио ову правну празнину.
ИСТУПАЊЕ ИЗ ОПРАВДАНОГ РАЗЛОГА
Други основни модалитет иступања члана друштва јесте иступање из оправданог разлога. Као што је већ речено, реч је о институту уређеном одредбом члана 188. Закона, који се затим детаљније уређује одредбама које следе и где законодовац није оставио толико отворених питања.
Дакле, члан друштва може иступити из друштва из оправданих разлога.
Закон каже да оправдани разлог за иступање члана друштва постоји нарочито:
1) ако члану друштва један или више осталих чланова или друштво својим радњама или пропуштањем проузрокује штету, или ако је очигледно да ће таква штета, према редовном току ствари, наступити;
2) ако је у значајној мери онемогућен да остварује своја права у друштву;
3) ако му друштво намеће несразмерне обавезе.
То су, међутим, само разлози које Закон експлицитно предвиђа, али се мимо тога оснивачким актом могу предвидети и други оправдани разлози за иступање члана друштва. Ово већ спада у домен слободе уговарања, па се може предвидети било који разлог који би прихватили сви чланови.
Закон каже да се оснивачким актом може још прописати и поступак иступања и начин одређивања накнаде члану друштва који иступа, али се поставља питање смисла постојања овакве норме. Наиме, сâм Закон уређује поступак иступања, па може бити спорно шта би се десило ако би оснивачким актом поступак иступања био другачије уређен – нарочито ако би оснивачки акт предвиђао једноставније услове за иступање од Закона? Да ли би се тада могле дерогирати законске норме? Чини се да би могле, управо захваљујући поменутој норми. Ипак, за сада у пракси АПР-а није забележен ниједан случај иступања из оправданог разлога по поступку посебно уређеном оснивачким актом.
И док се оснивачким актом разлози и поступак иступања могу слободно уредити, право члана на иступање не може се унапред искључити, нити се члан друштва тог права може унапред одрећи.
У наставку ћемо обратити пажњу на поступак иступања по овом основу.
Одређени елементи поступка преклапају се са иступањем без потраживања накнаде за удео, али чињеница да члан овде жели да добије противвредност за свој удео који оставља друштву, чини овај поступак специфичним.
Сходно томе, за иступање из оправданог разлога потребно је обезбедити:
1) захтев члана друштва за иступање у којем се морају обавезно навести:
(а) разлози иступања (и то они из Закона или посебни, предвиђени оснивачким актом друштва из ког се иступа);
(б) износ који се захтева од друштва на име накнаде за удео (начин одређивања износа накнаде за удео Закон овде не уређује, па би ово питање увек ваљало уредити оснивачким актом, а у недостатку регулисања такве норме, могла би се сходно применити одредба члана 192. у којој је дата смерница суду за одређивање накнаде за удео, тако што се каже да ће се накнада одредити према тржишној вредности удела члана друштва који иступа на дан подношења тужбе, али не мање од сразмерног дела вредности нето имовине друштва који одговара учешћу удела тог члана у основном капиталу друштва на дан подношења тужбе);
(в) рок у ком се захтева исплата накнаде за удео, осим ако је рок одређен оснивачким актом.
2) одлуку скупштине о прихватању захтева за иступање – коју скупштина мора донети у року од 60 дана од дана пријема, с тим што у оквиру тих истих 60 дана мора да стигне и да обавести члана друштва да је одлука донета, јер ће се у супротном сматрати да је захтев у целини усвојен; специфично је да скупштина по захтеву може да одлучи само тако што ће га у целини усвојити или у целини одбити – дакле, нема преговарања око цене удела и рока исплате; ако се скупштина са овим елементима не слаже, захтев би морала да одбије у целини;
3) одлуку скупштине друштва о стицању сопственог удела, сходно одредби члана 157. ст. 2. тач. 3) Закона.
На овом месту корисно је напоменути да се одлука о стицању сопственог удела може обухватити одлуком којом се прихвата захтев за иступање, односно да није неопходно да то буду два одвојена акта.
Наведену документацију, законски заступник друштва, морао би да достави Регистру ради уписа настале промене (брисање члана друштва и упис сопственог удела), након чега би члану друштва то својство дефинитивно престало.
Специфичност код овог поступка, која произлази из чињенице да се за удео захтева накнада, јесте и могућност установљавања залоге на сопственом уделу. Наиме, ако члан жели да се обезбеди да му цена за удео буде исплаћена у складу са захтевом, може уз захтев за иступање да тражи од друштва и обезбеђење у виду залоге, при чему је дужан да скупштини, у оквиру захтева, приложи и нацрт Уговора о залози. Ако постоји овакав услов, скупштина опет захтев може да усвоји само у целини, односно уз пристанак на установљавање залоге на сопственом уделу и то без могућности да врши корекције у предложеном нацрту уговора о залози.
За друштво постоји још једно ограничење – извор средстава за исплату члана који је иступио. Наиме, накнада за удео може се исплатити само из два извора:
1) средстава резерви које се могу користити за те намене – дакле, друштво мора књиговодствено да располаже средствима резерви из којих се може извршити исплата накнаде члану друштва који иступа – што је битно ограничење; ако не располаже овим средствима, а изврши исплату, радило би се о недозвољеном плаћању;
2) средстава остварених продајом сопственог удела друштва стеченог иступањем тог члана друштва.
До потпуне исплате накнаде удела члану који је иступио из друштва, друштво не може делити добит својим члановима и дужно је да сву остварену добит распоређује у резерве за исплату и да сва средства друштва користи искључиво за исплату те накнаде.
Из овако ригидно постављених услова за иступање, произлази да овај начин и није баш претерано привлачан. Нарочито ако се има у виду норма према којој се захтев може само у целини усвојити или у целини одбити. Из тог разлога, може се претпоставити да ће најчешћи одговор скупштине друштва на захтев за иступање бити негативан, па ће члан који жели да иступи бити принуђен на подношење тужбе суду у складу са чланом 192. Закона. Овим се практичан значај института иступања из оправданог разлога битно релативизује, јер се реализација основног циља – престанак својства члана, поново враћа на пут којим се у пракси ређе иде.
За: БОНУС ДОО БЕОГРАД
ИЗЈАВА О ИСТУПАЊУ ИЗ ДРУШТВА
На основу одредби члана 187. Закона о привредним друштвима, изјављујем да желим да иступим из привредног друштва БОНУС ДОО БЕОГРАД регистарски број 12345678.
Изјављујем да за свој удео, који би по мом иступању припао друштву, не потражујем никакву накнаду.
Такође изјављујем да сам све своје обавезе на уплату, односно унос капитала извршио, те да према мом сазнању, немам неизмирених обавеза према друштву, да сам испоштовао/ла све посебне дужности које као члан имам према друштву, као и да друштво услед мог иступања неће претрпети никакву штету.
Молим скупштину друштва да у року одређеном Законом донесе одлуку о мом иступању и да ме о одлуци обавести, како би могло да буде спроведено одговарајуће брисање код надлежног регистарског органа.
Члан друштва
__________________________________________
Петар Петровић
Булевар револуције 100, Београд