Издржавање супружника у случају развода брака у нашем законодавству

У тексту који је пред вама анализирамо постојеће решење трајања издржавања супружника у случају развода брака, упоређујући га са решењем које доноси Преднацрт Грађанског законика и уз коментар какво би решење било примерено нашем друштву

Породични закон („Сл. гласник РСˮ, бр. 18/05, у примени од 1. 7. 2005. године, осим одредаба члана 203. ст. 2. и 3. који се примењује од 1. 7. 2006) као велику новину у области издржавања супружника предвиђа ограничавање права на издржавање после престанка брака на најдуже 5 година (члан 163. ст. 2). То је значајна разлика у односу на претходни закон (Закон о браку и породичним односима) којим је право на издржавање брачног друга по престанку брака било утврђено на неодређено време, а само у изузетним, законом прописаним случајевима, на одређено време.

Одредбом члана 151. Породични закон прописује да:

(1) супружник који нема довољно средстава за издржавање, а неспособан је за рад или је незапослен, има право на издржавање од другог супружника сразмерно његовим могућностима;

(2) нема право на издржавање супружник који је у време склапања ништавог или рушљивог брака знао за узрок ништавости односно рушљивости;

(3) нема право на издржавање супружник ако би прихватање његовог захтева за издржавање представљало очигледну неправду за другог супружника.

Одредбом члана 163. (насловљена „Трајање издржавањаˮ) уређује се да:

(1) издржавање може трајати одређено или неодређено време;

(2) издржавање супружника после престанка брака не може трајати дуже од 5 година;

(3) изузетно, издржавање супружника по престанку брака може се продужити и после истека рока од 5 година ако нарочито оправдани разлози спречавају супружника повериоца издржавања да ради.

Дакле, издржавање супружника по престанку брака временски је ограничено и може трајати најдуже 5 година; рок може бити продужен, али је могућност продужења условљена постојањем нарочито оправданих разлога који спречавају повериоца издржавања да ради (члан 163 ст. 3).

Разлог за ово решење је у томе што се необезбеђеност повериоца сматра привременим и пролазним стањем, због чега издржавање и губи своја редовна обележја. Према схватању усвојеном у теорији, законско издржавање је обавеза законом одређеног круга лица да редовно, убудуће, дају новац или на други начин одређена материјална средства, члановима породице или другим законом предвиђеним лицима, ради обезбеђења њихове егзистенције јер ови то сами не могу да чине. Ограничавајући трајање издржавања, законодавац се определио да класични институт издржавања замени издржавањем које има карактер привремене помоћи и траје док се поверилац издржавања не оспособи за самостално привређивање, односно док не буде у стању да самостално обезбеђује средства која су му потребна за свакодневни живот.

Решење из Породичног закона (члан 163 ст. 2. и 3) је значајно, бар у формалном смислу, променило дотадашње законско решење и правило да издржавање траје неограничено време (уз могућност изузетка), претворило у правило да право супружника на издржавање буде временски ограничено (уз прописивање изузетака на основу којих се може продужити, па чак бити одобрено на неодређено време). На тај начин законодавац је прилагодио законска решења преовлађујућим савременим схватањима породичних односа, усмерио даљи развој породичних односа и усагласио их са решењима постојећим у већини европских држава.

Сва је прилика да је законодавац пошао од чињенице да материјална необезбеђеност супружника која постоји у тренутку развода брака, у бројним случајевима, није коначна, посебно у случају развода млађе и, нарочито, у случају образоване популације, као и развода у развијенијим градским срединама. Циљ је био и да се супружник који прима издржавање подстакне, па и натера, да у једном примереном року покуша да сопственим напорима обезбеди изворе прихода који су му потребни за егзистенцију. Исто тако, и то је правилно – са гледишта струке и оправдано – са гледишта интереса друштва, желео је да успостави правичну равнотежу између сукобљених интереса супружника, па је поред интереса и заштите необезбеђеног супружника, као слабије и материјално угрожене стране, уважио и интерес другог супружника – дужника издржавања, налазећи да би било неправично да буде трајно, доживотно, оптерећен обавезом плаћања издржавања бившем супружнику који за њега, у новонасталој ситуацији, често више не представља блиску особу, са којом најчешће није у пријатељским односима, некада чак ни у коректним, а свакако их више не везује никакав међусобни правни однос.

Судска пракса указује и да је износ који се досуђује на име издржавања најчешће симболичан и објективно недовољан да обезбеди примерену егзистенцију и „покријеˮ издатке за основне животне потребе разведеног супружника. Поред тога, питање је и колика реално треба да буде финансијска моћ другог супружника, посебно ако се има у виду да тај супружник често има и обавезу издржавања заједничке деце.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду да се издржавање темељи на породичној солидарности и посебним међусобним односима повериоца и дужника издржавања; да је издржавање и хумана и етичка, али и правна обавеза која има знатан утицај на имовину даваоца, намеће се закључак да не постоји законско, па ни друштвено, оправдање за прекомерно трајање ове обавезе. Дужника издржавања, по протеку одређеног времена утврђеног за сваки конкретан случај као примерено и реално, треба ослободити финансијске обавезе према бившем супружнику и на тај начин омогућити му да потпуно самостално и слободно уређује своје материјалне обавезе, па, у крајњем случају, и будући живот.

Приликом нормирања појединих решења циљ би, између осталог, требало да буде успостављање правног система који је сагласан савременом (европском) законодавству и пракси и уважавање новог карактера породичних односа и савремених схватања основних права и обавеза сваког човека.

Србија није издвојено острво, друштво само себи довољно, грађани Србије живе сада и овде, у држави и друштву какви јесу и који се у догледно време не могу темељно изменити у погледу економске моћи државе и животног стандарда грађана, социјалних и привредних прилика, стопе запослености, равномерног привредног развоја региона, родне равноправности, образовања и, нарочито, социјалне заштите, што указује да се Србија у погледу многих законских опредељења не може поредити са развијеним европским земљама и аутоматски и некритички прихватити њихова решења. Економска стварност и историјски развој заузимају своје место у правном поретку једне земље и не могу се занемарити, зато је неопходно свако решење прилагодити конкретном и индивидуалном правном поретку.

Анализа важећег решења и решења из Преднацрта Грађанског законика

Породични закон (чл. 151. и 163) на примерен начин води рачуна о необезбеђеном супружнику, показује довољан степен социјалне осетљивости за супружника који је услед развода брака остао без сталних прихода за живот и не погоршава његов положај у односу на заштиту какву је уживао према Закону о браку и породичним односима или каква би му била пружена у случају усвајања предлога садржаног у преднацрту Грађанског законика Републике Србије – трећа књига – Породични односи (члан 188).

Супружник који нема довољно средстава за издржавање, а неспособан је за рад или је незапослен, има право на издржавање од другог супружника (члан 151. ст. 1. Породичног закона). Његово право је, по правилу, ограничено на 5 година (члан 163. ст. 2), али ако необезбеђени супружник, и поред најбоље воље и свих уложених напора, и по протеку рока од 5 година не може, било из објективних (на пример, прилике на тржишту рада су и даље неповољне) или из субјективних (тешка болест, старост и сл.) разлога, да самостално обезбеђује приходе потребне за живот, суд може установљену обавезу издржавања да продужи на одређено време (члан 163. ст. 3), при чему број продужења није органичен; или на неодређено време (члан 163. ст. 1), ако постоје изузетни и нарочити разлози који налажу и оправдавају да се издржавање продужи на неодређено време (то су, пре свега, болест и старост повериоца издржавања; чињеница да са годинама умне и физичке способности опадају, здравље се погоршава, а све то умањује могућност запошљавања и стицања прихода својим радом, нарочито имајући у виду и општепознату чињеницу да се старија популација, иако још увек радно способна, теже запошљава; околност да је након закључења брака поверилац издржавања уз договор са дужником издржавања напустио посао или прекинуо школовање и посветио се старању о заједничкој деци и вођењу послова око домаћинства и на тај начин омогућио дужнику издржавања, ослободивши га многих породичних обавеза, да се у потпуности посвети свом послу и др.). Дакле, при постојању одређених оправданих разлога, одређивање издржавања на неодређено време могуће је и према садашњем законском решењу.

Предлог садржан у одредби члана 188. преднацрта Грађанског законика Републике Србије (Породични односи) враћа се у суштини на решење из Закона о браку и породичним односима (чл. 287–290) и њиме се поново, као правило, у случају развода брака уводи право супружника на издржавање на неодређено време.

Решење из Преднацрта може, на први поглед, деловати хуманије, примереније тренутној ситуацији једног сиромашног и економски недовољно развијеног друштва са ниским стандардом грађана, високом незапослешћу и неповољним положајем жене. Само наизглед тај предлог би пружао бољу заштиту необезбеђеном супружнику, иако су, а што је познато из судске праксе, износи који се досуђују на име издржавања углавном веома ниски и недовољни за пристојан живот, тако да се њима, најчешће, не може обезбедити примерена и достојанствена егзистенција издржаваног супружника.

Постојеће решење иде у правцу стварања бољих и здравијих односа супружника после развода брака, што није без значаја, нарочито у ситуацији када имају заједничку децу. Економски слабији партнер ће, ако унапред зна да не може да рачуна на трајно, доживотно издржавање од другог супружника, приликом склапања брака водити рачуна о ситуацији у којој може да се нађе у случају развода, па се супружници могу определити да уреде брачним уговором међусобне односе који се тичу издржавања (члан 188. Породичног закона само забрањује закључивање оних уговора који су супротни императивним нормама, на пример, не може се закључити уговор којим се супружник унапред одриче права на законско издржавање – члан 8. ст. 2). Тај партнер ће водити рачуна о потреби да самостално обезбеђује средства за живот, па ће у том смислу унапред делати (школоваће се, тражити благовремено посао), а други супружник, дужник издржавања, неће бити у прилици да се осећа искоришћено јер су, а то се намеће као поуздан закључак на основу постојеће судске праксе, основни разлози поремећених односа супружника после развода брака њихови нерешени имовински односи и постојање обавезе издржавања коју дужник издржавања, углавном, нерадо прихвата.

Наравно, разведени супружници увек могу договором на миран начин, без уплитања суда, да уреде обавезу плаћања издржавања на начин који је за њих најповољнији (и у погледу трајања издржавања и у погледу висине). Друштво се не противи таквом понашању, али би требало да подстиче ту могућност на све начине, јер је она најбоље разрешење једног осетљивог проблема који је за супружнике од нарочитог значаја.

После извршене свестране анализе и поређења, намеће се закључак да предлог не доноси побољшање и да ниједна животна ситуација његовом применом не би била квалитетније решена, у односу на садашње законско решење.

Када се наведено има у виду питање је да ли постојеће законско решење (чл. 151. и 163. Породичног закона), у свему одговара српском друштву.

Чини се да је одговор: да.

Предлог из Преднацрта не треба прихватити из најмање два разлога. Први разлог је што предложено решење не би било у духу става да је сваки од разведених супружника одговоран за сопствено издржавање, а то заправо, одговара принципу да свака одрасла, здрава и радно способна особа треба својим радом да обезбеђује средства за своје издржавање – преовлађујућем решењу у већини европских правних система. Други разлог је тај што постојеће решење пружа пуну правну заштиту необезбеђеном супружнику у случају развода брака и нови предлог ни на који начин његов положај не побољшава нити га чини сигурнијим.

Заправо, заштита необезбеђеног супружника у оба случаја је иста: садашње решење је право на издржавање на одређено време (уз прописане изузетке, на основу којих је могуће, када је то оправдано, одобрити издржавање и на неодређено време), а предложено решење је обрнуто, правило је издржавање на неодређено време, али, у законом предвиђеним условима може бити временски ограничено или чак захтев за издржавање може бити у целини одбијен, независно од могућности поверилаца издржавања да у догледно време на други начин обезбеди средства за издржавање, ако је брак кратко трајао и ако поверилац издржавања не подиже заједничко малолетно дете.

Зашто се онда залагати за опстанак важећег закона када би и после прихваћене промене фактички све остало исто? Како ће се на породичне и друштвене односе одразити прихватање једног од ових решења, односно да ли је за грађане од значаја, и, ако јесте, каквог, да ли ће се постојећи Закон, у овом делу мењати или не? Одговор би био: од значаја је и има разлике, зато што је садашње решење напредније, више уважава вредности савременог друштва, за грађане је подстицајније и у складу је са жељеним развојем породичних односа.

Важеће законско решење треба задржати и зато што бригу о необезбеђеним, економски угроженим грађанима, а што би био и поверилац издржавања уколико по протеку рока у коме је постојала обавеза издржавања није успео да обезбеди потребна средства, треба да сноси држава, пре свега стварајући услове да сваки грађанин може својим радом да оствари приходе који су му потребни за живот, а потом, уколико то није могуће, да му помогне кроз различите социјалне програме. Своју обавезу држава не сме да пребаци на појединца, у овом случају дужника издржавања, уколико за то не постоје нарочито оправдани разлози.

Какво решење је примерено за Србију?

Закон мора да одговара постојећим условима и потребама друштва у коме се доноси и у коме ће се примењивати. Закон није изван времена и простора, већ треба да прати промене до којих долази у друштву, друштвену стварност као резултат економских могућности и моралних и свих других вредности. Закон би требало да има и просвећујућу улогу, и да одреди смер развоја друштва, а у погледу породичних односа у 21. веку циљ је друштво суштинске, а не само прокламоване равноправности супружника, односно полова. Суштинска равноправност се не може постићи у случају економске зависности једног од супружника (код нас, углавном, жене); супружник који је у обавези да плаћа издржавање најчешће се осећа искоришћено и повређено, сматрајући да трпи неправду због ситуације да до краја живота мора да плаћа издржавање супружнику са којим је окончао брачну заједницу после неколико година живота.

Зато нови предлог чини корак уназад и супротан је жељеном развоју друштва да се сваки грађанин школује, образује, запошљава и самостално обезбеђује изворе прихода потребне за живот, односно да сваки појединац буде одговоран за своју егзистенцију, да својим радом обезбеђује средства која су му потребна за живот, да се у том циљу не само стимулише на образовање и усавршавање, већ и на запошљавање (према статистичким подацима жене су у Србији образованије од мушкараца, али ипак мање запослене и, по правилу, економски слабији партнер који углавном после развода брака претендује на издржавање од другог супружника). Није јасно који је објективан, логичан, реалан или практичан друштвени интерес за измену одредбе члана 163. ст. 2. и 3. Породичног закона и који разлози су предлагача мотивисали и определили за решење садржано у члану 188. поменутог Преднацрта, када није дошло до нових околности које би оправдавале промену.

Тек оног тренутка кад постојећи систем почне да смета, кад његова решења престану да буду у складу са економским потребама или моралним начелима, или када се у њему појаве празнине, онда је потребно, оправдано, сврсисходно, па и правично да се донесе ново право и замене преживела законска решења. Законска решења не треба радикално мењати, већ их треба после студиозног промишљања, извршених истраживања и анализа, на основу уочених недостатака на које је указала судска пракса и уз све уважавање струке и гласа јавности, развијати и побољшати, обезбедити њихову што већу правичност и на тај начин их прилагодити потребама друштва.

Примењивањем истог законског решења у дужем временском периоду грађани би се лакше упознали са својим правима и обавезама, знали би шта их чека у одређеним животним ситуацијама (у случају којим се бави овај текст – у ситуацији развода брака), и зато би се, у већини случајева, понашали на начин који је за њих најбољи (у предметној ситуацији би се трудили да своју материјалну егзистенцију не везују за другог супружника), а у друштву би временом преовладавало схватање и сходно томе васпитавање да свако мора да се школује, образује и ради, а све у циљу своје економске независности, достојанства и веће слободе.

Поставља се питање и да ли су за Србију од значаја савремена правна решења, савремени системи (у погледу породичних односа) других (европских) земаља, па и оних у најближем окружењу који се темеље на сличној традицији и историјском развоју. Како у постојећој тешкој економској, социјалној и уопште друштвеној ситуацији, помирити различите интересе супружника у случају развода брака – интерес необезбеђеног супружника да и даље прима издржавање и има, по могућству, стандард какав је уживао у току брака, или бар сличан, и другог супружника да слободно, према својим потребама и жељама, организује свој живот после развода брака. Сагледавајући све ове околности, да ли се може рећи да је решење из Породичног закона правилно и праведно, да уважава интересе обе стране и да се њиме спорни односи уређују на најбољи начин.

Идеално решење, које би задовољило и повериоца и дужника издржавања, могло би постојати када би, по протеку периода за који је издржавање досуђено, а поверилац издржавања и даље није у могућности да сâм обезбеди своју егзистенцију, на место дужника ступила држава и преузела бригу о задовољавању потреба материјало угроженог супружника, односно материјално угроженог грађанина. За то је потребно да држава буде довољно богата, што Србија, у овом тренутку, није. Да ли онда постојеће законско решење треба да остане? И даље се чини да нема места изменама, нарочито не коренитим, већ би, евентуално, уз уважавање свих економских, социјалних, културних и историјских околности које Србију разликују од развијених европских држава, постојеће законско решење требало допунити и побољшати.

Постојећем решењу би се могло приговорити да повериоца издржавања оставља у стању узнемирености и неизвесности у погледу његове будуће егзистенције, што свакако утиче и на квалитет његовог живота и приморава га да се изнова обраћа суду тражећи заштиту, односно да подноси тужбу ради продужења права на издржавање, што је, скоро увек, скопчано са одређеним непријатностима (јер тамо где су односи бивших супружника коректни ангажовање суда није потребно), као и са материјалним издацима који нису безначајни.

У таквој ситуацији држава би на више начина могла својом регулативом да побољша процесни положај тужиоца – повериоца издржавања. Тако би могла, на пример:

– да га ослободи плаћања судских такси;

– да пропише као једну од обавеза центра за социјални рад или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима да у таквим ситуацијама пруже повериоцу издржавања правну помоћ или да узму активније учешће у тим поступцима;

– да прошири примену одредбе члана 204. ст. 1. Породичног закона којом се прописује хитност поступка на поступке који се воде у вези са издржавањем разведених супружника;

– да поново пропише обавезу суда, која је била садржана у члану 275. ст. 2. ранијег ЗПП-а („Сл. гласник РСˮ, бр. 125/04 и 111/09), да странку која нема пуномоћника и која се из незнања не користи својим процесним правима која јој припадају по закону поучи које парничне радње може предузети,

– и као крајње решење, да пропише изузетак од правила о терету доказивања установљеног члановима 228. и 231. ст. 2. ЗПП-а („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14) и терет доказивања пребаци на дужника издржавања, као финансијски јачу страну, који би доказивао да поверилац више није економски угрожен и да има довољно средстава за нормалну егзистенцију, а уколико нема да је то искључиво резултат његовог понашања, односно околности за које је поверилац издржавања одговоран.

При томе не треба заборавити ни активну улогу коју у тој врсти поступака суд има на основу члана 205. Породичног закона (истражно начело).

Побољшање постојећег решења могло би се учинити и тако што би временско ограничење права на издржавање супружника после развода брака остало правило, али закон не би прописивао прецизно одређен рок трајања издржавања. То не значи да би одлука о дужини издржавања била произвољна и остављена на милост и немилост личне савести и схватања судије. Треба имати у виду да ништа не може да компромитује један закон као његова неправичност. Закон би јасно описно одредио период у коме необезбеђени супружник има право на издржавање и навео критеријуме који утичу на трајање издржавања (на пример, старост, болест, неспособност за рад, односно неспособност да се обезбеди сопствено издржавање, незапосленост, дужина трајања брака, али и правичност, којој се, као правном стандарду, нарочито мора дати значај у породичном праву, као и у периоду друштвених и економских поремећаја, више него у редовним приликама).

За решење дефинисања периода у коме необезбеђени супружник има право на издржавање определила се, на пример, Република Словенија која је прописала да необезбеђени разведени супружник има право на издржавање од другог супружника за одређени временски период који је потребан да би супружник могао да се прилагоди новој ситуацији и уреди нове околности (члан 82. Zakona о zakonski zvezi in družinskih razmjerih).

Прихватајући овакво решење Србија би:

– закон учинила флексибилнијим, јер и најидеалнији закон не покрива целину правног подручја;

– судију креативнијим и у могућности да поклони пуну пажњу околностима случаја, личном односу супружника и тако што више индивидуализира спор;

– одлуку суда више одговарајућом конкретном случају јер у стварности суд само за конкретан случај и тражи решење и доноси одређену одлуку и конкретну правду у том тренутку, у тим условима и за та лица, и

– смањила би број нових тужби зато што повериоци издржавања не би били у обавези да се обраћају суду само због протека законом строго прописаног рока у коме имају право на издржавање.

Владавина права на којој почива Конвенција за заштиту људских права и основних слобода и принцип законитости из члана 1. Првог протокола Конвенције, налажу државама не само да поштују и примењују на постојан и одржив начин законе (прописе) које су донеле (у конкретном случају, Република Србија би између осталих, морала да обезбеди све услове за поштовање и примену права зајемчених одредбама чл. 15, 60, 69. и 97. ст. 2, 8, 10, 12. и 15. Устава Републике Србије), већ је саставни део ове дужности држава да обезбеде законске и практичне услове за њихову примену. Зато држава мора да се опреми одговарајућим и довољним правним и економским средствима како би обезбедила извршење према својим грађанима позитивних обавеза преузетих Уставом, законима и Конвенцијом.

 

[signoff]

ИЗ УГЛА СТАТИСТИКЕ

Према подацима Републичког завода за статистику годишњи просек запослених у Републици Србији у 2013. години је био 1.715.163 лица (од чега 626.104 жена и 1.089.059 мушкараца), а у 2014. години број запослених је пао на 1.690.439 лица (од тога 630.944 жена и 1.059.495 мушкараца), што значи да је за годину дана број запослених смањен за 24.724 лица, али је истовремено број запослених жена повећан за 4.840.

У 2009. години у Србији је незапосленост прелазила 20%, док се у земљама Европске уније кретала од 2,8% (Холандија); 4% (Кипар); 4,5% (Аустрија) и 5% (Словенија), до највише 16,1% (Летонија), с тим да су још само две земље имале незапосленост већу од 10% (Естонија 11,1% и Литванија 15,5%). Иако је тренд незапослености растући, због светске економске кризе, однос незапослености у Србији и у другим европским државама остао је готово исти.

Треба напоменути и да је незапосленост жена у Србији нешто виша у свакој старосној категорији незапослених; да је у старосној категорији 25–49 година разлика између стопе запослености жена и мушкараца само 6 процентних поена, уколико су они без деце, док је код лица са више од једног детета та разлика увећана на око 25 процентних поена на штету жена, што јасно говори да је и даље уобичајено, готово је правило, да се жене, бар привремено, одричу каријере и посвећују одгајању деце, обављању домаћих послова и старању о породичној заједници. Међутим, чињеница је и да основну школу завршава више девојчица, средњу више дечака, а вишу и високу више жена, што говори о све већем образовању женске деце, нарочито њиховом све већем учешћу у вишем и високом образовању.

Извор: Републички завод за статистику, „Жене и мушкарци у РСˮ – Београд, 2011. године, прво издање

[/signoff]