Излучни поверилац кроз законодавство и судску праксу

У тексту који је пред вама, уз примере из судске праксе, анализирамо положај излучног повериоца.

Закон о стечају („Сл. гласник РС”, бр. 104/09, 99/11 и 83/14) познаје повериоце и друге учеснике у поступку, те тако набраја и дефинише стечајне повериоце, разлучне и заложне повериоце, излучне повериоце и трећа лица (солидарни дужници, јемци, гаранти и слично).

Излучни поверилац је лице које на основу свог стварног или личног права, има право да тражи да се одређена ствар издвоји из стечајне масе. Ово је законска дефиниција излучног повериоца.

Закон о стечају у својој одредби члана 50. дефинише излучног повериоца као лице које, на основу свог стварног или личног права, има право да тражи да се одређена ствар издвоји из стечајне масе. Закон даље наводи да излучни поверилац није стечајни поверилац и да ствар коју наведено лице има право да тражи, не улази у стечајну масу. Излучни поверилац је лице које је носилац стварних или личних права на стварима које се налазе код стечајног дужника, те да наведене ствари и не могу ући у стечајну масу стечајног дужника. На излучне повериоце се не примењују правила стечајног поступка, јер се они не намирују колективно из стечајне масе.

Идентичну одредбу садржао је и ранији Закон о стечајном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 84/04 и 85/05), и то у члану 37, осим што наведени члан садржи и став 4. којим је било прописано да ако је стечајни дужник неовлашћено отуђио ствар, излучни поверилац има право да као стечајни поверилац тражи сразмерно намирење износа које одговара тржишној вредности ствари. У Закону о стечају наведено право излучног повериоца регулисано је посебном одредбом члана 102. Закона.

Одредбом члана 117. ст. 1. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији („Сл. лист СФРЈ”, бр. 84/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 37/93 и 28/96) прописано је да отварање стечајног поступка не утиче на права одвојеног измирења из одређених ствари, односно из имовине дужника (заложно право, право намирења, право ретенције и друга разлучна права), као и на права издвајања ствари која не припадају дужнику (излучна права), док је у члану 121. ст. 5. прописано да излучни повериоци означавају у пријави део имовине (предмет) на који се њихов захтев односи.

Из напред наведеног се може закључити да је законодавац излучном повериоцу давао посебно место у ранијим законима који су регулисали стечајну материју и да се овај појам кроз законодавство развијао и детаљније регулисао.

Излучни поверилац је обезбеђени поверилац, јер он своје право не мора пријавити у поступку стечаја у роковима одређеним решењем о отварању поступка стечаја, односно законским роковима, нити се његов захтев разматра на начин како се разматрају пријаве потраживања стечајних поверилаца. Он подноси захтев за излучење ствари и његово право да захтева излучење из стечаја одређене ствари заснива се на његовом стварном праву, као што је то право својине које је апсолутно и делује према свима, на државини, праву службености или пак на личном праву.

За разлику од стечајних поверилаца који се процентуално намирују из средстава остварених уновчењем стечајне масе стечајног дужника, и који након отварања поступка стечаја изузетно могу наплатити своје потраживање у обиму у коме оно гласи, излучни поверилац своје право остварује у пуном обиму и без икаквих ограничења.

Правни основ

 

Закон о стечају дефинише излучног повериоца као лице које, на основу свог стварног или личног права, има право да тражи да се одређена ствар издвоји из стечајне масе. То стварно право је најчешће право својине или неко друго излучно правно на ствари у државини стечајног дужника. Власник има право да захтева од трећих лица која држе његову ствар без правног основа да му је предају у посед. Притом, излучни поверилац мора доказати своје стварно право, тачно одредити предмет излучења и за свој захтев приложити ваљане исправе. Када су у питању генеричке ствари, такав захтев се може поставити само ако су наведене ствари довољно индивидуализоване, односно одредиве по роду, количини и праву које на њима има излучни поверилац. Ако је излучно право уписано у земљишну или у другу јавну књигу или регистар, терет доказивања да ствар на којој постоји такво право, улази у стечајну масу пада на стечајног дужника.

Излучна права имају они повериоци који су на основу неког свог права на ствари, као што је стварно право (право својине), или на основу фактичке власти засноване на ствари (државине), овлашћени да траже издвајање ствари (непокретне или покретне) која не припада стечајном дужнику. На излучне повериоце се не примењују правила стечајног поступка која подразумевају групно намирење поверилаца из стечајне масе. Они се издвојено – појединачно намирују по основу издвајања које могу остварити и у другим поступцима, а не само у стечајном поступку.

Судска пракса:

(из образложења)

…Правилно је првостепени суд закључио да је неоснован тужбени захтев за излучење оних непокретности из стечајне масе туженог које се не налазе у његовој државини. Наиме, тужилац као излучни поверилац је лице које има излучно право у односу на стечајну масу стечајног дужника, сходно правилима нормираним у члану 102. Закона о стечају („Сл. гласник РС”, бр.104/09 и 83/14). Излучна права имају они повериоци који су на основу неког свог права на ствари, као што је стварно право (право својине) или облигационо право (нпр. право закупа), или на основу фактичке власти засноване на ствари (државине), овлашћени да траже издвајање ствари (непокретне или покретне) која не припада стечајном дужнику. Ови повериоци су излучни повериоци, а не стечајни повериоци, На излучне повериоце се не примењују правила стечајног поступка која подразумевају групно намирење поверилаца из стечајне масе. Они се издвојено – појединачно намирују по основу издвајања које могу остварити и у другим поступцима, а не само у стечајном поступку, нпр. у парничном поступку, подношењем излучне тужбе, или у управном поступку пред надлежним управним органом. Излучну тужбу подноси излучни поверилац у процесној улози тужиоца који има неко стварно или облигационо право на покретној или непокретној ствари која је ушла у стечајну масу стечајног дужника и то против стечајног дужника као туженог. Да би издвајање те ствари из стечајне масе било могуће, потребно је да излучни поверилац несумњиво докаже да има правни основ за излучење, односно издвајање тих ствари из стечајне масе. У случају када излучни поверилац своје право на ствари доказује уписом тог права у јавну књигу, на стечајном дужнику је терет доказивања да на ствари постоји такво право које дозвољава да је ствар у стечајној маси (члан 102. ст. 1. Закона о стечају). Дакле, своје право на излучење излучни поверилац не може учинити само вероватним, већ доказаним. Друго, ствар која је предмет излучења мора бити индивидуално одређена, мада и генеричке ствари могу бити предмет издвајања када су одредиве, односно када се могу на основу посебног означења или физичке издвојености индивидуализовати. Треће, потребно је да се ствар налази у државини стечајног дужника.

Излучну тужбу излучни поверилац може поднети у случају када је његов излучни захтев (захтев за излучење) оспорен у стечајном поступку, а може поднети и без обзира да ли је претходно у стечајном поступку тражио излучење ствари из стечајне масе стечајног дужника. Уколико је излучни поверилац у стечајном поступку поднео излучни захтев, стечајни поверилац је дужан да у року од 20 дана од дана пријема захтева обавести да ли излучни захтев прихвата или одбија. У случају да стечајни управник прихвати излучни захтев, дужан је да у року од 10 дана од дана прихватања захтева излучном повериоцу врати ствар која је предмет излучног захтева (члан 112. ст. 2. и 3. Закона о стечају). Ако тужилац као излучни поверилац, своје право темељи на стварном праву, односно на праву својине, излучна тужба се подноси као својинска тужба за враћање ствари (action rei vindicatio).

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 611/12 од 28. 10. 2014. године, делимично потврђена – делимично укинута Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж.7947/14 од 23. 9. 2016)

Предмет излучења

Предмет излучења може бити ствар или право. Предмет излучења може бити покретна и непокретна ствар, али и лична имовинска права која не припадају стечајном дужнику – личне службености или право интелектуалне својине. Предмет излучења могу бити и ствари одређене по роду, уколико се могу без тешкоће индивидуализовати, препознати и одвојити.

Ствар која је предмет излучења мора бити индивидуално одређена, мада и генеричке ствари могу бити предмет издвајања када су одредиве, односно када се могу на основу посебног означења или физичке издвојености индивидуализовати. Такође, потребно је да се ствар налази у државини стечајног дужника да би се могло говорити о излучном повериоцу и праву на издвајање из стечајне масе.

Устав Републике Србије јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и прокламује да се право својине може одузети, односно ограничити само у јавном интересу утврђеном на основу закона. Отварање поступка стечаја над стечајним дужником није нити може бити основ за ограничење својинских права излучног повериоца, те он своје право остварује у пуном обиму и како оно гласи.

Одредбом члана 37. Закона о основама својинскоправних односа прописано је да власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари.

Излучно право захтева испуњење неколико услова:

а) да се део имовине излучног повериоца, на ком он има стварно или лично право, налази у поседу – државини стечајног дужника по било ком основу;

б) да та ствар не припада стечајном дужнику и да иста не испуњава услове да се сврста у стечајну масу;

в) да излучни поверилац поднесе захтев за излучење у стечајном поступку или такав захтев постави у другим поступцима који имају за циљ предају ствари.

Судска пракса:

(из образложења)

…У конкретном случају су испуњени услови прописани одредбом члана 50. Закона о стечају („Сл. гласник РС”, бр.104/09 и 83/14), да се из стечајне масе стечајног дужника, овде туженог, а у корист тужиоца излучи катастарска парцела број 5455/2 – потес Б. Д., земљиште под зградом – објектом површине 3 ара, 94 м² и пашњак 1. класе, површине 41 м², као и градско грађевинско земљиште укупне површине 45 ара 18м², уписано у лист непокретности број 22… КО Пожаревац, имајући у виду да је на наведеној катастарској парцели као носилац права својине уписан тужилац – Република Србија, а као носилац права коришћења – тужилац – Пољопривредна школа са домом ученика „С. М.” Пожаревац. С друге стране, испуњен је и услов за излучење из стечајне масе туженог објекта изграђеног без одобрења за градњу, стојећег на кп. 5455/2 површине 440 м² у основи, јер је у катастру непокретности наведена непокретност уписана са врстом права и обликом својине државна својина, са уделом 1/1.

Без утицаја су жалбени наводи туженог да је стечајни управник поднео захтев за накнадно издавање грађевинске и употребне дозволе, те да је у току поступак легализације предметног помоћног објекта. Наиме, чињеница да је поднет захтев за легализацију не подразумева да ће исти нужно бити усвојен, те да ће објекат бити легализован у корист туженог као стечајног дужника. То посебно из разлога што у току првостепеног поступка тужени није доказао да је предметни објекат власништво туженог по основу улагања и адаптације.

Првостепени суд је усвојио захтев тужиоца за излучење из стечајне масе, јер је одредбом члана 50. ст. 1. Закона о стечају прописано да излучни поверилац има право да тражи да се одређена ствар издвоји из стечајне масе, док је према ст. 3. овог члана прописано да ствари из ст. 1. овог члана не улазе у стечајну масу. Тужбени захтев за излучење из стечајне масе стечајног дужника – туженог правилно је усвојен, имајући у виду да је стечајни управник туженог непокретност која је предмет тужбеног захтева пописао у извештају о економско-финансијском положају стечајног дужника – туженог, те га на тај начин унео у стечајну масу стечајног дужника.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 512/14 од 26. 2. 2015. године, потврђена пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 1000/15 од 12. 11. 2015)

Судска пракса:

(из образложења)

…Првостепени суд је одбио тужбени захтев као неоснован, налазећи да је предмет тужбеног захтева излучење из стечајне масе непокретност – стан број 3, површине 40 м^2, у улици Косанчићевој број 14, у Пожаревцу – при чему се описана непокретност, по основу доказа изведених током поступка, пре свега налаза и мишљења вештака грађевинске струке, не може идентификовати на терену, јер стан предметне квадратуре не постоји.

На основу наведеног, а применом одредбе члана 50. Закона о стечају („Сл. гласник РСˮ, бр. 104/09, 99/11, 71/12 и 83/14), којом је прописано да је излучни поверилац лице које на основу свог стварног, личног права има право да тражи да се одређена ствар излучи из стечајне масе, првостепени суд налази да је тужбени захтев неоснован.

Међутим, овако дати разлози противречни су стањима у списима предмета, јер је тужилац тужбом тражио да се из стечајне масе туженог излучи стан површине 40м², који се налази у приземљу објекта стојећег на к.п. бр. 1207/1 у КО Пожаревац, у улици Косанчићевој број 14, те да је стан власништво тужиоца као излучног повериоца и да не улази у стечајну масу. Тужилац је надаље поднеском определио тужбени захтев у складу са налазом вештака грађевинске струке, тражећи да се из стечајне масе туженог излучи стан број 2, површине 45,88 м², по пројектној документацији место фактичке површине од 44,08 м², који се налази у приземљу објекта стојећег на к.п. бр. 1207/1 КО Пожаревац, у улици Косанчићевој број 14, власништво тужиоца – излучног повериоца.

Иако је првостепени суд одлучио о тужбеном захтеву опредељеном у поднеску тако што је исти одбио као неоснован, дати разлози побијане одлуке се односе на првобитно опредељени тужбени захтев, па се основано жалбом указује да нису дати разлози за побијану одлуку, а да су они који су дати – нејасни и непотпуни.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 144/14 од 9. 4. 2015. године, укинута Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 2811/15 од 13. 8. 2015)

Карактеристике излучног повериоца

Излучни поверилац је титулар права својине на одређеној покретној или непокретној ствари, носилац других имовинских или личних права, и он није стечајни поверилац.

Предмет захтева за излучење може бити покретна или непокретна ствар, или одређена имовинска, стварна или лична права.

Излучни поверилац нема новчано потраживање према стечајном дужнику нити има потраживање на део стечајне масе стечајног дужника.

Излучни поверилац не подноси пријаву потраживања у поступку стечаја, већ захтев упућен стечајном управнику за излучење ствари или права.

За разлику од стечајних поверилаца који имају активну легитимацију за подношење предлога за отварање стечајног поступка над стечајним дужником, уколико се испуне услови прописани законом, излучни поверилац нема такву легитимацију.

За излучне повериоце је карактеристично да они своје право остварују не само у стечајном поступку већ и у другим поступцима, што говори о чињеници да се не ради о стечајним повериоцима и да предмет излучења не улази у стечајну масу. Право излучења се може остварити без обзира на ток поступка стечаја и без обзира на чињеницу да ли се стечајни поступак над стечајним дужником спроводи или обуставља. За остварење права излучног повериоца није од значаја да ли стечајни дужник има имовине или не, и да ли постоји само један или више стечајних поверилаца.

Такође, излучни поверилац своје право може остварити током трајања целог поступка стечаја и невезано за рок у коме стечајни повериоци пријављују своје потраживање у поступку стечаја.

Судска пракса:

(из образложења)

…Првостепени суд је одлучујући о захтеву тужиоца за излучење предметне непокретности из стечајне масе трећетуженог „Г…ˮ д.о.о. у стечају, правилно закључио да није испуњен други кумулативни услов прописан одредбом члана 50. Закона о стечају, јер тужилац није доказао да има право својине на предметним непокретностима, односно да поседује неко стварно или лично право на тој непокретности, да би се она излучила из стечајне масе.

На основу наведеног, а применом одредбе члана 50. Закона о стечају („Сл. гласник РСˮ, бр. 104/09, 99/11, 71/12 и 83/14), којом је прописано да је излучни поверилац лице које на основу свог стварног, личног права има право да тражи да се одређена ствар излучи из стечајне масе, првостепени суд налази да је тужбени захтев неоснован, те је исти као такав одбијен.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 54/15 од 20. 5. 2015. године, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда, Пж. 58/16 од 25. 5. 2016)

Поступак остваривања излучног права у поступку стечаја

Као што је већ речено, излучни поверилац не пријављује потраживање у поступку стечаја јер он нема новчано или друго потраживање облигационог права, већ стечајном управнику подноси захтев за излучење ствари на којој има стварно или лично право. Закон о стечају у својој одредби члана 112. ст. 1. прописује да излучни поверилац подноси захтев да му се из стечаја излучи ствар која не улази у стечајну масу. Закон користи термин „издвајања из стечаја” јер излучна ствар не улази у стечајну масу. То је управо и разлика имеђу стечајних поверилаца који своје новчано потраживање пријављују у поступку стечаја, док излучни поверилац подноси захтев стечајном управнику за излучење ствари које је његово власништво. Та ствар мора бити индивидуално одређена, али то, изузетно, могу бити и генеричке ствари уколико су одредиве, односно уколико се могу индивидуализовати.

Судска пракса:

(из образложења)

…Тужилац је након оспореног излучног права у поступку стечаја поднео тужбу суду против туженог – стечајног дужника, ради предаје у државину дрвеног пелета упакованог у амбалажне врећице робне марке „Ф…”, у количини од 1911 тона, који се налази у складишту туженог. Основ за подношење наведеног захтева је Уговор о купопродаји којим се тужени обавезао да за тужиоца производи и врши испоруку робе – дрвеног пелета, у складу са количинама и динамиком која је ближе описана у уговору. Уговором су дефинисане месечене обавезе испоруке робе туженог, као и количине које је тужени био у обавези да ускладишти за тужиоца, као и обавеза тужиоца да укупну количину ускладиштене робе плаћа по предрачунима. Тужени је у августу 2014. године, пре отварања поступка стечаја, за тужиоца произвео, упаковао у посебно обележене врећице и ускладиштио 1911 тона робе – пелета, о чему је састављен и обострано потписан записник. Тужилац је платио издату профактуру за произведене пелете у августу месецу у износу од 319.137 евра, након чега је издат рачун број 7. Дрвени пелети у количини од 1911 тона, који су произведени и ускладиштени од стране туженог и плаћени од стране тужиоца, нису испоручени иако су протекли уговорени рокови испоруке, а сам тужени се више пута оглушио на захтеве тужиоца за испоруку робе. Тужилац сматра да је на основу члана 34. ст. 2. Закона о основама својинскоправних односа извршена предаја дрвеног пелета тужиоцу издвајањем ствари, те сматра да уговор између странака садржи и елементе уговора о ускладиштењу робе. Међутим, суд је одбио излучни захтев тужиоца са образложењем да тужилац није стекао излучно право на дрвеном пелету у количини од 1911 тона, а ово из разлога што су парничне странке уговориле примену Incoterms клаузуле DAP (Delivered at place) у погледу момента разграничења трошкова и ризика у међународној продаји. Клаузула DAP означава место испоруке што значи да је продавац извршио испоруку када је роба стављена на располагање купцу, неоцарињена за увоз и неистоварена из приспелог превозног срества, на означено место одредишта, уговореног датума или унутар уговореног рока. Примена ове клаузуле има за решавање ове парнице превасходну тежину која је значајно већа од примене одредбе члана 34. ЗОСПО-а. Сходно закљученом уговору, тужилац је право својине на дрвеном пелету који је предмет тужбеног захтева, требало да стекне испоруком робе на Железничку станицу Вртојба – Република Словенија, а како је неспорна чињеница да до испоруке робе међу странкама није дошло на наведеној железничкој станици, већ се иста и даље налази у складишту туженог – стечајног дужника, то тужилац није стекао право својине на роби која је претмет излучења, те је тужбени захтев одбијен у целости.

(Неправноснажна Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 381/2016 од 19. 10. 2016)

У захтеву који излучни поверилац упућује стечајном дужнику мора се јасно определити ствар чије се излучење тражи, са потребним описом, ознакама и другим подацима на основу којих се на несумњив начин та ствар може идентификовати. Уз захтев излучни поверилац мора приложити исправе на основу којих заснива своје стварно или лично право и ознаке јавних књига у које је то право уписано. Стечајни управник је дужан да размотри захтев и све исправе приложене уз захтев и да се о истом изјасни тако што излучење прихвата или исто одбија, и то у року од 20 дана од дана пријема захтева, и да о томе обавести повериоца, како је то прописано одредбом члана 112. ст. 2. Закона о стечају. Законодавац је наведени рок прописао у складу са начелом хитности стечајног поступка, сматрајући да је то довољан рок у коме стечајни управник може размотрити целокупну документацију и са сигурношћу утврдити да ли подносиоцу излучног захтева то право припада или не.

Стечајни управник се изјашњава у форми обавештења и дужан је да прецизира рок у коме може излучити ствар, у случају да прихвати излучење као основано. Тај рок за излучење не може бити дужи од 10 дана од дана прихватања захтева излучног повериоца, осим када из оправданих разлога то није могуће, при чему у том случају стечајни судија може одобрити продужење рока. Закон не дефинише колико се наведени рок може продужити одлуком стечајног судије, али свакако то мора бити оптимални рок, водећи рачуна о свим околностима случаја који су од значаја за излучење ствари и о интересима излучног поверица, као и о чињеници да се ради о изузетку од правила. Циљ је да се што брже остваре права титулара стварних права, да дођу у посед своје ствари и да се на тај начин отклоне све недоумице око чињенице шта све представља стечајну масу стечајног дужника.

Закон о стечају не прецизира ко може поднети захтев стечајном судији за продужење рока за излучење ствари, али имајући у виду да излучни поверилац има интерес да у што краћем року стекне право државине на ствари за коју подноси захтев за излучење, то произлази да ће излучни поверилац захтев за продужење наведеног рока поднети само у изузетним случајевима.

Уколико стечајни управник одбије захтев излучног повериоца за излучење на ствари на којој полаже излучно право, излучни поверилац има право улагања примедбе стечајном судији у циљу преиспитивања правилности и законитости одлуке стечајног управника. Законодавац говори о примедби, а не о приговору као правном леку, јер се ради о стварном праву које излучни поверилац својим захтевом штити. Рок за подношење наведене примедбе износи пет дана од дана пријема поменутог обавештења од стечајног управника. Уколико стечајни судија оспори право на излучење ствари било из разлога неуредности било због неоснованости, излучни поверилац може поднети тужбу сходно Закону о парничном поступку и захтевати предају ствари на којој има право одвојеног намирења. Стечајни судија одлучује у форми закључка против кога није дозвољена жалба. Одлуком стечајног судије окончава се поступак одлучивања о излучном захтеву у поступку стечаја.

Треба напоменути да постоји обавеза стечајног управника да ствари у власништво трећих лица врати титуларима тог права и без икаквог посебног захтева тих лица, ако на основу расположиве документације и увида у јавне књиге може на поуздан начин да утврди да оне нису власништво стечајног дужника.

Судска пракса:

(из образложења)

…У току поступка пред судом тужени је истицао да је предметни стан број 4 већ излучен на основу пресуде Привредног суда у Пожаревцу, П.1../2013 од 3. 12. 2013. године, којом је излучен из стечајне масе стан број 5, површине 71,75 м², на првом спрату стамбено-пословне зграде на к.п. бр. 1…/1 КО Пожаревац, у улици К. број 14, у корист тужиоца М.Р. и да је тужени „М.К.ˮ д.о.о. у стечају обавезан да исти преда тужиоцу.

Статус излучног повериоца стиче се на основу стварног или личног права на одређеној ствари. У конкретном случају тужиља је на основу предуговора о купопродаји непокретности купила стан број 1, површине 71 м² и паркинг место, док је пресудом на основу признања Основног суда у Пожаревцу, П. 1../12 од 29. 3. 2012. године, утврђено њено право својине на стану који се налази у улици К. бр.14, површине 71 м², и паркинг месту, а на основу предметног предуговора. С друге стране, тужиљи је првостепеном пресудом излучен стан број 4, површине 70,01 м², на првом спрату и паркинг место у објекту на к.п.бр. 1…/01 КО Пожаревац. Стога првостепени суд не даје разлоге о битним чињеницама – на којој непокретности је тужиља стекла право својине на основу наведеног предуговора и пресуде – будући да је у току вештачења утврђено да стан број 1 постоји у згради и то у приземљу објекта, али је нето површина 25,37 м², а да трособан стан број 1 који према предуговору о купопродаји, Ов. бр. 1…/9 од 7. 9. 2009. године, има нето површину од 71 м², у објекту у изградњи не постоји. Осим тога, у току првостепеног поступка тужени је истицао да је стан број 4 чије излучење тужена тражи, већ излучен другом лицу (М. Р.) на основу пресуде Привредног суда у Пожаревцу, П…./13 од 3. 12. 2013. године, па првостепени суд не даје разлоге о битној чињеници да ли се у стечајној маси туженог налази стан чије излучење тужиља тражи, имајући у виду да је то један од нужних услова за стицање статуса излучног повериоца у складу са чланом 50. ст. 1. Закона о стечају.

Наиме, да би се одређена ствар, у конкретном случају непокретност, могла излучити из стечајне масе на основу личног или стварног права тужиоца као излучног повериоца, нужно је да наведена ствар постоји у стечајној масти туженог.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 319/13 од 25. 3. 2014. године, укинута Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 2975/14 од 12. 2. 2015)

Излучење у парничном и другом поступку

Дозвољеност излучне тужбе није условљена претходним подношењем захтева за излучење ствари у поступку стечаја, па је излучна тужба поднета пре или мимо захтева за остварење излучног права у стечајном поступку процесно дозвољена. То јасно произлази из одредбе члана 80. ст. 3. Закона о стечају, којом је прописано да излучни повериоци могу своје потраживање остваривати у свим судским и другим поступцима. То значи да се излучна тужба може поднети без икаквих претходних услова или било каквих рокова. Постоји могућност да излучни поверилац поднесе захтев стечајном судији за излучење ствари из стечаја и истовремено и реивиндикациону тужбу (actio rei vindication) као власник предмета излучења, или пак да одмах поднесе тужбу без подношења захтева у стечају, али би свакако било целисходно претходно обраћање стечајном управнику како због избегавања парничних трошкова, тако и због чињенице да су рокови за одлучивање по захтеву за излучење у поступку стечаја врло кратки, а самим тим и поступак хитан и економичан.

Одредбом члана 37. Закона о основама својинскоправних односа прописано је да власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари. Право на подношење тужбе не застарева, али је свакако ограничено моментом неовлашћене продаје спорне ствари у поступку стечаја од стране стечајног управника. Тужба не мора да садржи утврђујући захтев, односно захтев да се утврди да тужилац има право на излучење по основу свог својинског или личног права, већ само захтев за излучење и предају ствари. У таквом поступку тужилац мора доказати да се ствар на коме има неко стварно или лично право налази у државини стечајног дужника (не у стечајној маси јер то није имовина стечајног дужника), да то није имовина стечајног дужника и да располаже ваљаним правним основом по коме може тражити предају те ствари. На стечајном управнику је терет доказивања да ствар која је предмет тужбеног захтева није својина излучног повериоца, односно да иста улази у стечајну масу, уколико се ради о праву које је уписано у јавне књиге и друге релевантне регистре, како је то регулисано одредбом члана 102. ст. 1. Закона. Ово је последица обориве законске претпоставке о тачности уписа извршених у јавне књиге или регистре.

У поступку који се води пред парничним судом излучни поверилац има право да, у складу са одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу, тражи издавање привремене мере којом би се стечајном дужнику забранила продаја ствари на којој постоји излучни захтев, а до правноснажног окончања парничног поступка.

Судска пракса:

(из образложења)

…Побијаном пресудом одбијен је тужбени захтев да се из стечајне масе стечајног дужника, овде туженог, излуче катастарске парцеле које су ближе означене у изреци побијане пресуде, из разлога што се исте према изјави стечајног управника не налазе у стечајној маси стечајног дужника, нити се тужени налази у државини истих, а тужилац није доказао супротно. Првостепени суд закључује да захтев за предају у државину предметних непокретности тужиоца није основан, јер сходно одредби члана 37. Закона о основама својинскоправних односа, тужилац мора доказати да је тужени у државини ствари чију предају у државину тражи.

Закључак првостепеног суда другостепени суд не прихвата и истиче да је исти преурањен и тај закључак се не може испитати, те су се стекли услови за укидање првостепене пресуде због битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 2. тач. 12. Закона о парничном поступку.

У конкретном случају је тужени уписан као титулар права коришћења на предметним парцелама, а тужилац као титулар права својине. Због тога постоји оборива претпоставка да се парцеле налазе у стечајној маси туженог. Наравно, тужени ту претпоставку може обарати. Он то може учинити тако што ће сагласно релевантном материјалном праву (Закон о стечајном поступку и одговарајући Национални стандарди) доставити попис имовине стечајног дужника – туженог, почетни стечајни биланс стечајног дужника, као и извештај стечајног управника о економско-финансијском положају, како би се видео преглед целокупне имовине стечајног дужника, те да ли су предметне парцеле саставни део стечајне масе стечајног дужника –туженог, или нису. Од тога зависи одлука у овој правној ствари.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 640/14 од 19. 12. 2014. године, укинута Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 146/15 од 28. 1. 2015)

Накнада за излучно право

У пракси постоји могућност да ствар на којој треће лице има право својине или неко друго стварно или лично право, буде изложено продаји пре покретања поступка стечаја, али и током трајања поступка стечаја од стране стечајног управника. Разлог томе је најчешће чињеница да књиговодствена документација стечајног дужника није ажурна, а стечајни управник након именовања и отварања поступка стечаја нема сазнања да одређена покретна или непокретна ствар припада трећем лицу, уколико иста није уписана у јавне књиге или друге регистре који воде евиденцију стварних и личних права.

У таквој ситуацији, уколико је ствар на којој постоји излучно право стечајни управник неовлашћено отуђио пре отварања стечајног поступка, излучни поверилац може захтевати да се на њега пренесе право на противчинидбу ако она још увек није извршена, а ако је извршена, има право на накнаду штете као стечајни поверилац. Уколико је ствар на којој постоји излучно право стечајни дужник неовлашћено отуђио у току стечајног поступка, односно претходног стечајног поступка, излучни поверилац може захтевати да се на њега пренесе право на противчинидбу, ако противчинидба још увек није извршена, или да захтева противчинидбу из стечајне масе, ако се ствар из стечајне масе још увек може излучити, или да захтева накнаду тржишне вредности те ствари и накнаду за претрпљену штету која се намирује као обавеза стечајне масе, што је све регулисано одредбом члана 102. Закона о стечају. На овај начин је регулисано право суброгације тутулара излучног права у право стечајног дужника према трећем лицу, када је исти неовлашћено отуђио ствар на којој постоји право излучења.

Неовлашћеним отуђењем ствари излучног повериоца од стране стечајног управника излучни поверилац је онемогућен да оствари своје право на излучење ствари након отварања поступка стечаја. Због тога законодавац говори о праву излучног повериоца да захтева накнаду тржишне вредности те ствари, а не накнаду износа који је стечајни управник остварио неовлашћеним отуђењем ствари. Свакако излучном повериоцу припада право на накнаду штете, уколико је исту претрпео. Исплата наведеног износа представља обавезу стечајне масе.

Уколико противчинидба није извршена стечајном дужнику од стране купца ствари на којој излучни поверилац има право својине, а исту је стечајни управник неовлашћено отуђио, сам излучни поверилац има право да тражи да се на њега пренесе противчинидба која још није извршена и да се према њему изврши. На тај начин се излучни поверилац доводи у правну ситуацију као да је он продавац те ствари. Излучни поверилац не може захтевати предају ствари на којој има излучно право од трећег лица, сходно правилима стварног права, уколико је та ствар продата у току стечајног поступка.

Судска пракса:

(из образложења)

…Одредбом члана 102. Закона о стечају („Сл. гласник РС”, бр. 104/09 и 83/14) прописано је да је на стечајном дужнику терет доказивања да ствар на којој постоји уписано излучно право, у јавној књизи улази у стечајну масу.

У конкретном случају, предметна ¼ (идеалног дела) непокретности је у катастру непокретности уписана са правом тужилаца, па је на туженом био терет доказивања да ове непокретности улазе у стечајну масу, а то значи терет доказивања да је тужени на овим непокретностима стекао право својине. Тужени то није доказао, те је зато основан захтев тужилаца за излучење ових непокретности – ¼ дела земљишта и објекта на катастарској парцели број 853/1 К.О. Пожаревац из стечајне масе, и предаја ¼ дела ових непокретности тужиоцима као сувласницима, сагласно одредби члана 37. у вези са чланом 43. Закона о основама својинскоправних односа.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 933/15 од 21. 4. 2016. године, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 5058/16 од 26. 10. 2016)

Финансијски лизинг и излучење

Закон о стечају у својој одредби члана 95. говори о последицама отварања поступка стечаја на финансијски лизинг. На овај начин се финансијском лизингу даје посебан значај и заштита коју овај правни посао мора уживати, без обзира на чињеницу покретања поступка стечаја над примаоцем лизинга. Зато је потреба регулисања правила у случају покретања стечаја над примаоцем лизинга била неопходна и са становишта обезбеђивања правне сигурности домаћих и страних правних лица, односно инвеститора који се у нашем пословном окружењу најчешће и појављују као даваоци финансијског лизинга.

Давалац лизинга који у складу са одредбом члана 2. Закона о финансијском лизингу („Сл. гласник РС”, бр. 55/03, 61/05, 31/11 и 99/11) задржава право својине на предмету лизинга, на примаоца лизинга преноси, на одређени временски период, овлашћење држања и коришћења предмета лизинга, са свим ризицима и свим користима повезаним са правом својине, а прималац му за то плаћа лизинг накнаду. Сходно наведеном, давалац лизинга има излучно право на основу којег може захтевати да се предмет лизинга који се налази код примаоца лизинга издвоји из стечајне масе, уколико се над примаоцем лизинга отвори поступак стечаја. Давалац лизинга има право на одвојено намирење и право приоритета на начин који прописује Закон о финансијском лизингу.

Одредбом члана 4. Закона о финансијском лизингу прописано је да је предмет финансијског лизинга покретна непотрошна ствар (опрема, постројења, возила и слично) и непокретна ствар која може бити предмет права својине, у смислу закона који уређује својинскоправне односе.

Одредбом члана 95. ст. 1. Закона о стечају прописано је да ако се стечајни поступак отвори над примаоцем лизинга, давалац лизинга подноси захтев да му се из стечајне масе излучи предмет лизинга под условима овог члана. То значи да давалац лизинга има правни положај излучног повериоца, а самим тим и право да захтева издвајање предмета лизинга из стечајне масе.

Законом је прописано да о захтеву за излучење даваоца финансијског лизинга одлучује стечајни судија и то без одлагања, а да је стечајни управник дужан да преда предмет лизинга такође без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од доношења одлуке о банкротству. У супротном давалац лизинга има право да захтева повраћај државине и извршење на предмету лизинга у складу са уговором, односно законом. На тај начин остварује се заштита даваоца лизинга у потпуности.

Закон такође наводи да уколико стечајни судија одбије излучни захтев, уз предлог стечајног управника и уз сагласност одбора повериоца може одредити исплату пуног уговореног износа лизинга накнаде. Уколико се таква исплата не изврши у року од 30 дана од доношења одлуке о банкротству, давалац лизинга има право да захтева повраћај државине и извршење на предмету лизинга у складу са уговором и законом. У пракси ће се ретко јављати ситуација да стечајни дужник буде у могућности да исплати пун уговорен износ лизинг накнаде, имајући у виду фазу поступка стечаја када се може поднети овакав захтев од стране даваоца лизинга и чињенице да у тој фази још нема одлуке о банкротству стечајног дужника и могућности продаје дела имовине стечајног дужника, што су средства којима би се могла платити наведена накнада. Такође, у наведеној фази стечајног поступка постоји мала могућност наплате потраживања стечајног дужника од својих дужника, што све отежава могућност исплате лизинг накнаде.

Законом је регулисана обавеза стечајног дужника да у року од 8 дана од дана потврђивања усвојеног плана реорганизације преда предмет лизинга даваоцу лизинга, и то само уколико планом реорганизације није прописано даља коришћење предмета лизинга. У случају непоступања стечајног дужника за предају предмета лизинга у законом прописаном року, давалац лизинга може захтевати извршење на предмету лизинга.

Одредбом члана 93. ст. 1. Закона о стечају прописано је да се од дана отварања стечајног поступка не може против стечајног дужника, односно над његовом имовином, одредити и спровести принудно извршење нити било која мера поступка извршења, осим извршења која се односе на обавезе стечајне масе и трошкова стечајног поступка.

Забрана извршења и намирења из цитираног члана 93. овог закона сходно се примењује и на остваривање права даваоца лизинга на излучење из стечаја предмета лизинга и то до доношења одлуке о банкротству стечајног дужника, односно до потврђивања усвојеног плана реорганизације. Притом се обавезе стечајног дужника према даваоцу лизинга које доспевају након отварања стечајног поступка сматрају обавезама стечајне масе.

Закључак:

 

Излучни поверилац је лице које на основу свог стварног или личног права, има право да тражи да се одређена ствар издвоји из стечајне масе. Он није стечајни поверилац, нема активну легитимацију за подношење предлога за покретање стечајног поступка нити подноси пријаву потраживања према стечајном дужнику. Излучни поверилац може своје право остварити у стечајном или у другим судским поступцима, али покретање парничног поступка није условљено претходним подношењем захтева за излучење у поступку стечаја.У случају неовлашћеног отуђења ствари на којој је титулар права својине од стране стечајног управника, има право на исплату тржишне вредности ствари и право на накнаду штете.