Новелама Закона о парничном поступку било је потребно отклонити недоумице настале у практичној примени овог закона, додатно унапредити приступ суду, ефикасност у грађанском поступку, побољшати квалитет поступка, као и извршити усклађивање одређених одредаба са Уставом Републике Србије, али и са препорукама и прописима ЕУ и са праксом Европског суда за људска права
Закон о изменама и допунама Закона о парничном поступку објављен је у „Сл. гласнику РС”, бр. 55/2014 од 23. маја 2014. године, а ступио је на снагу 31. маја 2014. године. На овај начин, после нешто више од две године од почетка примене Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, у даљем тексту: ЗПП) новелирано је 20 чланова, један члан је брисан, а један је додат. Осим тога, чланом 23. одређено је да ће се новеле применити и на поступке који су у току, и то како пред привредним судовима, тако и пред основним судовима пред којима су и започети, без обзира на смањење цензуса за ревизију, од кога зависи стварна надлежност основних и виших судова.
И пре доношења ових новела, поједине одредбе основног законског текста престале су да важе, будући да су оглашене неуставним (видети оквир).
Разлози за доношење измена и допуна ЗПП-а
Разлози за новелирање ЗПП-а огледају се у потреби да парнична процедура буде резултат усклађивања потреба и могућности, али и да се уважи традиција у процедури, да се отклоне недоумице у примени и изврше терминолошка и правно-техничка побољшања текста, уважавајући мишљење стручне и опште јавности.
Осим тога, извршено је неопходно усаглашавање са препорукама Савета Европе, уз уважавањеставова изнетих у експертизама Савета Европе на ЗПП и предложене измене и допуне, као и усклађивање процедуре са европским стандардима, односно са препорукама и прописима ЕУ и са праксом Европског суда за људска права.
Новелама је било потребно отклонити недоумице настале у практичној примени овог закона, додатно унапредити приступ суду, ефикасност у грађанском поступку, побољшати квалитет поступка, као и извршити усклађивање одређених одредаба ЗПП-а са Уставом Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 98/2006).
Како би се у грађанским предметима на које се примењује закон у будућесмањио број представки Европском суду за људска права, било је потребно извршити његове измене и допуне.
Такође, било је потрeбно отклонити непрецизност одређених законских одредаба, имајући у виду да оне морају бити у довољној мери јасне и предвидљиве, како би субјекти, на које се одредбе и односе, могли своје понашање да ускладе са законом.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, у члану 6. који је релевантан и за грађанску материју, предвиђа, између осталог, да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.
Заједно са осталим законима из области правосуђа, ове законске новелетреба да обезбеде успостављање делотворног, ефикасног, модерног и економичног правосуђа у циљу остваривања права на једнак и једноставан приступ суду – правди, ефикасно решавање предмета и смањење нагомиланих заостатака.
Ради отклањања недоумица у примени закона, новелама се врше терминолошка и правно-техничка побољшања текста и прецизирају одредбе о надлежности, о пуномоћницима и друге одредбе.
Везаност парничног суда заправноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим
Везаност парничног суда у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим, у основном законском тексту била је ограничена само на парнице против учиниоца кривичног дела. Тиме је законодавац направио значајну правну празнину, будући да није регулисао да ли је парнични суд везан за пресуду кривичног суда у парничном поступку у коме туженик није учинилац кривичног дела, већ неко трећи – на пример, његов осигуравач од аутоодговорности. Међутим, новелом из 2014. године (чланом 1). измењен је члан 13. тако што су брисане речи „против учиниоца кривичног дела”. На тај начин,начело везаности парничног суда за одлуку кривичног суда, проширено је на све парнице, тако да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим, без обзира на то да ли се парница води против учиниоца кривичног дела или не.На пример, против његовог осигуравача од аутоодговорности.
Дакле, овим је новелом укинуто ограничено дејство пресуде кривичног суда само на парнице против учиниоца кривичног дела.
[signoff]
Неуставност одредаба ЗПП-а
Одлуком Уставног суда број ИУз-51/2012, објављеном у „Сл. гласнику РС”, бр. 49/2013 од 5. јуна 2013, утврђено је да одредбе члана 85. ст. 1. у делу који гласи: „који мора да буде адвокат” и ст. 2,као и одредбе чл. 494–505. (Поступак за заштиту колективних права и интереса грађана) ЗПП-а нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором.
Одлуком Уставног суда број ИУз-147/2012, објављеном у „Сл. гласнику РС”, бр. 74/2013 од 21. августа 2013, утврђено је да одредба члана 428. ст. 3. ЗПП-а није у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором. На основу члана 168. ст. 3. Устава Републике Србије, цитиране одредбе основног законског текста престале су да важе даном објављивања одлука Уставног суда у „Сл. гласнику Републике Србије”.
[/signoff]
Овде је потребно указати на околност да се везаност парничног суда односи само на питање постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца. Зато, на пример, парнични суд мора да приликом одлучивања о тужбеном захтеву примени дужи рок застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима који важи за потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом, ако је тужени за исту радњу правноснажно осуђен за кривично дело. Али парнични суд није везан кривичном пресудом у погледу других питања.На пример, може утврдити подељену одговорност за штету, иако је за кривично дело осуђен само тужени, будући да се кривично-правна и грађанско-правна одговорност не поклапају. Осим тога, неко лице може бити ослобођено кривичне одговорности, али га парнични суд ипак може обавезати да накнади штету, ако утврди да постоји грађанско-правна одговорност.
Зборност као опште правило и инокосно суђење као широко прихваћен изузетак
Чланом 2. новела из 2014. године усклађене су одредбе члана 35. основног законског текста са одредбама члана 142. ст. 6. Устава којима је прописано да суд суди у већу, а да се законом може предвидети да у одређеним стварима суди судија појединац, и истовремено проширена функционална надлежност судије појединца, односно таксативно су одређени спорови у којима суди судија појединац. Поред осталог, овим одредбама је прописано да судија појединац суди у: имовинско-правним споровима, стамбеним споровима, као и у споровима због сметања државине, о ауторским и сродним правима, о објављивању информације и одговора на информацију, о заштити и употреби проналазака, индустријског дизајна, модела, узорака, жигова, ознака географског порекла, топографије интегрисаних кола (топографије полупроводничких производа) и права оплемењивача биљних сорти, затим споровима због дискриминације, због повреде права личности, споровима поводом избора и разрешења органа правних лица, поводом колективних уговора, потрошачким споровима, споровима поводом штрајка.
На тај начин, новелом је измењено опште правило из основног законског текста у коме је инокосно суђење важило као опште правило тако да је све спорове у првом степену судио судија појединац, осим ако посебним законом није прописано да суди веће.
Међутим, прописивањем великог броја спорова у којима суди судија појединац (чак сви имовински спорови, који чине највећи број спорова), новелама из 2014. године инокосно суђење је од изузетка претворено у правило, а правило о зборности суда, односно да у првом степену спорове суди веће, претворено је у изузетак.
Спорови из ауторског права и права индустријске својине изједначени су са имовинским споровима, када је у питању састав суда, у којима, такође, суди судија појединац.
Брисање споразума о саставу суда
У складу са усвојеним изменама о саставу суда из члана 35, којима је зборност уведена као опште правило, а затим прописан велики број спорова – изузетака у којима суди судија појединац, новелом (члан 3) је брисан члан 36. основног законског текста који је предвиђао могућност споразума странака и супарничара да им суди веће. Таква норма више није потребна у закону.
Правило из ст. 2. брисаног члана 36, о томе да судија појединац суди увек у парницама због сметања државине, „преузето” је у новелирани ст. 3. тач. 3) члана 35, а норма из ст. 3. брисаног члана 36. да судија појединац спроводи поступак и доноси одлуку у предметима правне помоћи постало је нови став 4. члана 35.
Пуномоћници
Чланом 4. новела из 2014. године допуњене су одредбе члана 85. основног законског текста, тако што је поново уведено заступање од стране адвоката или других квалификованих пуномоћника (дипломирани правник с положеним правосудним испитом), уз изузетак када су блиски сродници или брачни друг физичког лица.
У члану 85. после ст. 1. додати су нови ст. 2–5), упркос томе што је Уставни суд утврдио да одредбе члана 85. ст. 1. у делу који гласи: „који мора да буде адвокат” и ст. 2. нису у сагласности са Уставом. Тим одредбама, које су престале да важе на основу Одлуке Уставног суда бр. ИУз-51/2012 од 23. маја 2013. године, било је предвиђено, да кад странка има пуномоћника, онда он мора да буде адвокат, те да изузетно пуномоћник правног лица може бити дипломирани правник са положеним правосудним испитом, који је стално запослен у том правном лицу (Одлуком Уставног суда број ИУз-51/2012, објављеном у „Сл. гласнику РС”, бр. 49/2013 од 5. јуна 2013. године утврђује се да одредбе члана 85. ст. 1. у делу који гласи: „који мора да буде адвокат” и ст. 2. ЗПП-а, нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором. На основу члана 168. ст. 3. Устава, одредбе члана 85. ст. 1. у делу који гласи: „који мора да буде адвокат” и ст. 2. ЗПП-а, престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Сл. гласнику Републике Србије”.
Поред адвоката, наведена су и друга лица која могу бити пуномоћници физичког лица (крвни сродник у правој линији, брат, сестра или брачни друг). Да би наведени блиски сродници или брачни друг били пуномоћници, није неопходно да имају својство дипломираног правника са положеним правосудним испитом. Такав закључак се изводи из структуре правне норме, мада се не могу потпуно искључити и другачија тумачења.
Осим тога, пуномоћник физичког лица може бити и представник службе правне помоћи јединице локалне самоуправе који је дипломирани правник са положеним правосудним испитом.
Пуномоћник запосленог у спору из радног односа може бити и представник синдиката чији је запослени члан, под условом да је дипломирани правник са положеним правосудним испитом.