И поред не нарочито велике ефикасности овог средства извршења, извршни повериоци се релативно често опредељују да у предлогу за извршење предложе попис и процену покретних ствари извршног дужника, желећи, пре свега, да на тај начин изврше додатни притисак на извршног дужника, како би овај измирио своје дуговање
Kад је реч о извршном поступку, као поступку принудне наплате потраживања, у великом делу шире јавности, али и у немалом делу стручне јавности, често се прво помисли на спровођење извршења пописом и продајом покретних ствари извршног дужника. Овакво мишљење додатно је уврежено у претходних неколико година откако је у позитивном праву Републике Србије заживела делатност (јавних) извршитеља, који су у дневним медијима нестручно приказани као пописивачи и пленитељи покретне имовине, нарочито кад су у питању извршни предмети ради наплате потраживања по основу пружених комуналних услуга или спровођење извршења на имовини пропалих друштвених предузећа.
Наравно, овакво мишљење или боље речено предрасуде у вези са поступком спровођења извршења са правне стране потпуно су неутемељени, чак и апсурдни, али остаје питање зашто се поменуто мишљење развило баш кад су у питању ово средство и предмет извршења, а не нека друга средства која заправо у много већој мери дотичу имовину извршног дужника, као што је, рецимо, продаја непокретности? Ово тим пре ако се зна да спровођење извршења на покретним стварима извршног дужника и не представља баш најефикаснији и најисплативији начин спровођења извршења, нарочито уколико су извршни дужници физичка лица или предузетници. Наиме, неретко се дешава да покретна имовина ових извршних дужника ни изблиза не покрива вредност потраживања извршног повериоца, нарочито кад се главници потраживања додају камате, трошкови извршног поступка пред судом, као и трошкови спровођења извршења од стране јавног извршитеља, који су већи самим тим што се овај вид извршења спроводи ван канцеларије извршитеља, понекад и на великој удаљености и уз знатно трошење времена извршења.
Међутим, и поред невелике ефикасности овог средства извршења, извршни повериоци се релативно често опредељују да у предлогу за извршење предложе попис и процену покретних ствари извршног дужника, желећи пре свега да на тај начин изврше додатни притисак на извршног дужника, како би овај измирио дуговање. Ово средство извршења има, дакле, једну додатну димензију, која га разликује од осталих, а то је управо чињеница да се оно спроводи на адреси извршног дужника или на другој адреси на којој се налазе његове покретне ствари, често уз ангажовање више лица поред јавног извршитеља (на пример, овлашћеног проценитеља, асистенцију полиције, бравара) или уз евентуално одузимање пописаних ствари из државине извршног дужника. Све ово представља додатни психолошки притисак на извршног дужника, што извршном повериоцу даје за право да полаже додатне наде да ће његово потраживање бити намирено.
Опште одредбе о извршењу на покретним стварима
Кад је реч о извршењу на покретним стварима извршног дужника, ради намирења новчаног потраживања извршног повериоца, Закон о извршењу и обезбеђењу (ЗИО) предвиђа да је, поред суда опште месне надлежности, за извршење надлежан и суд на чијем се подручју налазе покретне ствари, а ако се покретне ствари налазе на подручју различитих судова, месно је надлежан суд којем је првом поднет предлог за извршење.
Да би отклонио недоумице у погледу тога шта се сматра покретним стварима извршног дужника, али и да би умањио могућност опструирања поступка спровођења извршења на овај начин, ЗИО одређује да се пописују ствари које су у државини извршног дужника и ствари које су у својини извршног дужника, али у државини извршног повериоца или другог лица, као и да се пописују и ствари на које је треће лице ставило примедбу да на њима има неко право које спречава извршење. Опредељујући се за правни институт државине уместо института својине извршног дужника на покретним стварима, закон оставља шире поље за деловање приликом спровођења извршења и већу могућност наплате, али и умањује могућност за опструирање извршења од стране извршног дужника или трећег лица, с обзиром на то да за највећи број покретних ствари не постоје обавезни регистри, па би било изузетно тешко доказати власништво извршног дужника на њима.
Нивелишући процесни положај извршних странака, звог ове погодности која постоји у корист извршног повериоца, закон, с друге стране, одређује и које се то покретне ствари, по врсти, количини или намени, не могу пописивати, чак иако су у државини извршног дужника. Тако, закон таксативно наводи да предмет извршења не могу бити:
1) одећа, обућа и други предмети за личну употребу, постељне ствари, посуђе, део намештаја који је неопходан извршном дужнику и члановима његовог домаћинства, шпорет, фрижидер и пећ за грејање;
2) храна и огрев који су извршном дужнику и члановима његовог домаћинства потребни за три месеца;
3) готов новац извршног дужника који има стална месечна примања до месечног износа који је законом изузет од извршења, сразмерно времену до наредног примања;
4) ордење, медаље, ратне споменице и друга одликовања и признања, лична писма, рукописи и други лични списи и породичне фотографије извршног дужника;
5) помагала која су особи са инвалидитетом или другом лицу с телесним недостацима неопходна за обављање животних функција;
6) кућни љубимац.
На овај начин се извршни дужник штити од прекомерног оптерећења имовине, осиромашења, али и од угрожавања живота и здравља.
Извршне радње којима се спроводи извршење на покретним стварима извршног дужника јесу попис и процена ствари, те продаја ствари и намирење извршног повериоца из добијене цене, а овакав радослед извршних радњи није случајан, напротив, извршне радње се обавезно одвијају наведеним редоследом.
Попис и процена покретних ствари
Попису покретних ствари приступа се одмах након што се извршном дужнику непосредно уручи решење о извршењу и он буде позван да измири предметно дуговање. Уручење решења није услов за одржавање пописа, па се он може одржати и уколико решење није могло бити предато извршном дужнику, али се у том случају решење о извршењу прибија на месту одржавања пописа. Ни присуство странака није услов за одржавање пописа, па се он може одржати и у њиховом одуству, али је неопходно позвати извршног повериоца да присуствује попису, уз упозорење да ће се он одржати и без његовог присуства. Странка која није присуствовала попису обавештава се о томе да је попис извршен.
Приликом спровођења ове извршне радње пописивач води рачуна о сразмерности између потраживања и обима пописаних ствари, односно њихове вредности. У том смислу, прописано је да се пописује онолико ствари колико је потребно да се намири извршни поверилац и трошкови извршења, независно од тога да ли су у решењу о извршењу одређене ствари које су предмет извршења, али и да се, пре свега, пописују ствари које се могу најлакше продати, ствари на које треће лице није ставило примедбу да на њима има права која спречавају извршење и ствари које нису подложне брзом кварењу или знатном смањењу вредности.
Записник о попису покретних ствари представља документ који је од посебне важности код примене овог средства извршења. Осим што се сачињава из евиденцијских разлога, записник о попису је основ да извршни поверилац упише заложно право на пописаним стварима тако што доставља оригинал или оверену копију записника о попису и закључка о коначном попису Агенцији за привредне регистре, ради уписа заложног права у Регистар залоге. Такође, поред ознака које се стављају на саме пописане ствари, записник о попису има и улогу публиковања пописа и истиче се на видном месту у просторији у којој се пописана ствар налази у време пописа. Иако то закон не прописује изричито, логично је закључити да се записник о попису доставља странци која није присуствовала попису, уз обавештење о спроведеном попису. Закон, пак, изричито прописује да извршни поверилац може, у року од осам дана од дана окончања пописа, предложити да се попис измени, а јавни извршитељ је дужан да одлучи о том предлогу у року од пет дана од његовог пријема. Ако се попис измени, доноси се закључак о коначном попису који представља основ да извршни поверилац упише заложно право на стварима које су унете у попис тек у закључку о коначном попису. Кад је у питању извршни дужник, закон не прописује реципрочну процесну могућност и за њега.
По завршетку радње пописа, покретне ствари се, по правилу, остављају на чување извршном дужнику, или лицу у чијој су се државини налазиле у тренутку пописа, који их могу користити али, наравно, не смеју њима располагати ни правно ни фактички. Повреда забране располагања повлачи одсуство дејства акта располагања у извршном поступку у коме је настала. Изузетак од овог правила постоји кад јавни извршитељ, на предлог извршног повериоца који је могућ до доношења закључка о додељивању ствари, одузме ствари извршном дужнику и повери их на чување извршном повериоцу или другом лицу које извршни поверилац одреди. У том случају трошкове чувања ствари претходно сноси извршни поверилац или лице које је он одредио, извршни дужник им надокнађује те трошкове, а ризик пропасти или оштећења ствари сноси извршни поверилац, изузев ако су последица више силе или случаја. Ако пропаст или оштећење ствари не могу да се припишу вишој сили или случају, сматра се да је извршни поверилац намирен до висине вредности ствари која је пропала или до висине вредности оштећења ствари. Исто важи и када ствар чува извршни поверилац или ако јавни извршитељ, на предлог извршног повериоца, наложи да се ствар повери лицу које је одредио извршни поверилац да је чува уместо извршног повериоца или другог лица. Изузетак од правила да се пописане ствари остављају на чување извршном дужнику представљају и одредбе које прописују да се готов новац, хартије од вредности и драгоцености, као и друге ствари веће вредности које су за то подесне, чувају у депозиту јавног извршитеља или лица које обавља комисионе послове продаје. Прописујући правило да се пописане ствари, до њихове продаје и предаје купцу, остављају на чување извршном дужнику, Закон оставља могућност извршном дужнику да предметне ствари користи, убира од њих плодове и да можда, из тако добијене имовине, умањи или чак измири своје дуговање према извршном повериоцу. Ово представља законско решење које је у складу са правном природом савременог начина уређивања ручне залоге, код које се предмет залоге оставља на коришћење залогодавцу, а какво решење постоји и у нашем позитивном праву.
Уколико се не нађу покретне ствари које могу бити предмет извршења, јавни извришитељ ће констатовати да је попис безуспешан и о томе обавестити извршног повериоца ако овај није присуствовао попису. Извршни поверилац може, у року од осам дана од дана пријема обавештења о безуспешном попису или од безуспешног пописа коме је присуствовао, предложити јавном извршитељу да понови попис или да одреди друго средство и предмет извршења, иначе ће се извршни поступак обуставити у наредних осам дана. Извршни поступак се обуставља и ако извршни поверилац на време предложи поновни попис, али се опет не нађу покретне ствари које могу бити предмет извршења, у року од осам дана од дана окончања поновног пописа.
Иако посебна извршна радња, процена вредности пописаних покретних ствари, по правилу, се спроводи заједно са пописом, од стране поступајућег јавног извршитеља и то према тржишној цени ствари у месту процене на дан процене. У том случају, подаци о попису и процени се уносе у исти записник, који се тада зове записник о попису и процени покретних ствари. Међутим, јавни извршитељ може одлучити да процени ствар на основу писменог обавештења о цени коју добије од одговарајућих организација, институција или правних и физичких лица одговарајуће струке, или извршни поверилац и извршни дужник могу споразумно да одреде вредност ствари. У овим случајевима, о процени се сачињава посебан записник. С обзиром на природу покретних ствари и њихову, по правилу, малу тржишну вредност, у пракси се ове две извршне радње најчешће спроводе заједно и јавни извршитељ на лицу места сачињава записник о попису и процени покретних ствари, у којем се наводи име јавног извршитеља који пописује и процењује ствари, имена странака и лица која су присуствовала попису и процени, број предмета извршења, датум пописа и процене, висина и доспелост потраживања извршног повериоца, подаци којима се ближе одређују пописане ствари и њихова процењена вредност, изјаве странака и учесника у поступку и примедбе трећих лица о постојању права на ствари која спречавају извршење.
Треба имати на уму да вођење записника о попису и процени не представља вођење стенографских белешки, те да у њега није неопходно уносити све што се дешава током радње пописа, већ само битне чињенице које се тичу извршног поступка и које ће бити од користи у даљем поступку, било да је у питању упис забележбе на пописаним стварима, било да је реч о одређивању њихове продаје.
Осим тога, треба навести и да, после пописа и процене ствари, не може да се води посебан извршни поступак ради намирења другог потраживања на истој ствари. Ако се после пописа и процене ствари донесе ново решење о извршењу на пописаним и процењеним стварима за намирење другог потраживања, ствар се поново не пописује и не процењује, већ се у наставку записника о попису и процени само бележе подаци из новог решења о извршењу. Ова забелешка је основ да нови извршни поверилац упише заложно право на пописаним стварима и он ступа у већ покренути извршни поступак у стању у коме се он налази и не може предузети процесне радње које су пре приступања могле да се предузму. Овакво приступање извршном поступку дозвољено је до доношења закључка о додељивању ствари купцу.
Продаја покретних ствари
Након што су покретне ствари извршног дужника пописане и њихова вредност процењена, приступа се следећем кораку, а то је продаја тих покретних ствари, у циљу добијања новчаног износа из ког ће се касније намирити потраживање извршног повериоца.
Постоје два начина продаје покретних ствари, а то су продаја путем усменог јавног надметања (лицитациона продаја) и продаја непосредном погодбом. Продају покретних ствари одређује јавни извршитељ закључком о продаји, којим одређује да ли се ствари продају јавним надметањем или непосредном погодбом, а затим одређује услове продаје и од када и како ствар може да се прода непосредном погодбом по споразуму странака. У закључку о продаји наводи се ближи опис ствари, процењена вредност ствари и дан процене вредности, време и место првог јавног надметања и почетна цена ствари на првом јавном надметању, рок за закључење уговора о продаји непосредном погодбом и почетна цена ствари, рок у коме је купац дужан да плати продајну цену, износ јемства које се полаже, рок у коме се полаже и коме се полаже, као и под којим условима ствар може бити додељена купцу који на јавном надметању није био најповољнији понудилац.
Јавни извршитељ доноси закључак о продаји покретне ствари после правноснажности решења о извршењу, а овај закључак се објављује на огласној табли коморе јавних извршитеља. Од објављивања закључка на огласној табли, па до првог јавног надметања не може протећи мање од 15, нити више од 30 дана. Пре овог рока, ствари могу да се продају ако се странке тако споразумеју или су подложне брзом кварењу, или ако постоји опасност од знатног смањења вредности ствари, а извршни поверилац положи јемство за штету коју извршни дужник може претрпети због раније продаје.
Као што је већ речено, постоје два могућа начина продаје и то продаја на јавном надметању и продаја непосредном погодбом, а о начину који ће се применити у конкретном случају одлучује јавни извршитељ у закључку о продаји. Ова одлука јавног извршитеља није у потпуности препуштена његовој слободној вољи, већ закон прописује да је при доношењу одлуке јавни извршитељ дужан да води рачуна о постизању најповољније цене, као и да се продаја јавним надметањем одређује ако ствар има већу вредност или се очекује да се прода по цени већој од процењене вредности. Ограничавајући дискреционо одлучивање поступајућег јавног извршитеља овим правним стандардима, Закон заправо оставља могућност да се, у складу са начелом ефикасности и начелом сразмерности, у сваком конкретном случају одреди продаја којом се најефикасније наплаћује потраживање извршног повериоца и у што мањој мери тангира имовина извршног дужника. Воља јавног извршитеља је ограничена и тиме што, независно од начина продаје коју је он одредио, странке могу да се споразумеју о продаји ствари непосредном погодбом. Закон, дакле, даје предност споразуму странака, чак и онда када јавни извршитељ сматра другачије од њих.
Продаја покретних ствари на јавном надметању одржава се на дан који је одређен закључком о продаји, и то у року од најраније 15, а најкасније 30 дана од дана објављивања закључка о продаји на огласној табли Коморе. На поступак и на начин продаје покретних ствари на јавном надметању примењују се одредбе које важе кад се намирује новчано потраживање на непокретности. Тако, на јавном надметању као понудиоци могу да учествују само лица која су положила јемство у висини 1/10 процењене вредности ствари, осим извршног и заложног повериоца, који под Законом прописаним условима нису дужни да положе јемство. Јавно надметање одржава се и ако је само једно лице положило јемство, али у том случају, на предлог извршног повериоца стављен до објављивања јавног надметања, јавно надметање може да се одложи. Ако јавном надметању присуствује само један понудилац који не стави понуду, јавни извршитељ утврђује да јавно надметање није успело. У овом и у другим случајевима када ствар није продата на првом јавном надметању, на лицу места се заказује друго јавно надметање, које мора почети у року од најмање 15, а највише 30 дана од дана одржавања првог јавног надметања. Почетна цена ствари на првом јавном надметању износи најмање 70% процењене вредности ствари, а на другом најмање 50% процењене вредности ствари. Пре почетка јавног надметања, јавни извршитељ је дужан да утврди да ли су испуњени услови за одржавање јавног надметања, а затим објављује јавно надметање, почетну цену и позив учесницима да ставе понуде. Понудиоци су дужни да понуде цену вишу од почетне цене, односно од цене коју је понудио претходни понудилац. Понудилац је везан понуђеном ценом све док други понудилац не понуди вишу цену.
Дакле, садашњи ЗИО прописује нешто другачији ток јавног надметања од оног који је био прописан претходним Законом о извршењу и обезбеђењу. Сада јавно надметање представља лицитацију на којој понудиоци дају понуде за куповину и надметање се одвија све док неко од њих нуди вишу цену од оног претходног. За разлику од овог законског решења, оно претходно је предвиђало да јавни извршитељ или суд предлажу цену, а учесници прихватају понуђену цену. Самим тим учесници се нису ни могли сматрати понудиоцима у правом смислу те речи, јер су уместо нуђења, они заправо прихватали цену по лицитационим корацима које им је саопштавао водилац поступка продаје.
Јавно надметање закључује се када ни након двоструког позива јавног извршитеља, ниједан понудилац не понуди вишу цену. О јавном надметању сачињава се записник. Након закључења надметања, јавни извршитељ испитује пуноважност понуда, објављује ко је најповољнији понудилац и након евентуалног изјашњења лица која имају право прече куповине, доноси закључак о додељивању покретне ствари.
Ако друго јавно надметање није успело, јавни извршитељ одмах позива извршног повериоца да у року од 15 дана изабере намирење продајом ствари непосредном погодбом или преносом права својине на ствари, а ако извршни поверилац пропусти рок за избор, извршни поступак се обуставља.
Други начин продаје покретних ствари јесте продаја путем непосредне погодбе, која се може применити у три случаја:
1) ако је тако одређено у закључку о продаји покретне ствари,
2) ако се странке тако споразумеју, или
3) ако после неуспеха другог јавног надметања тако изабере извршни поверилац.
Уговор о продаји непосредном погодбом у писменом облику закључују купац и јавни извршитељ, у име и за рачун извршног дужника, или лице које обавља комисионе послове продаје, у своје име, а за рачун извршног дужника.
Уколико је овај начин продаје покретних ствари одређен закључком о продаји, уговор о продаји непосредном погодбом може да се закључи у року од 30 дана од дана објављивања закључка, а рок за плаћање цене не може бити дужи од 15 дана од дана доношења закључка о додељивању ствари.
Кад је у питању продаја непосредном погодбом по споразуму странака, јасно је да Закон овом начину одређивања продаје непосредном погодбом даје предност, што се види из флексибилнијих рокова за одређивање продаје и могућности за закључење овог споразума такорећи до краја извршног поступка. Тако, споразум о продаји ствари непосредном погодбом, странке могу закључити од објављивања закључка о продаји путем усменог јавног надметања до доношења закључка о додељивању ствари, после јавног надметања или закључка којим се утврђује да друго јавно надметање није успело, али се он не може закључити док траје усмено јавно надметање. Овим споразумом странке одређују рок за закључење уговора о продаји непосредном погодбом, као и продајну цену која не може бити нижа од 70% процењене вредности ствари. Споразум странака не подлеже солемнизацији код јавног бележника. Садржина споразума представља уједно и садржину закључка о продаји путем непосредне погодбе, који јавни извршитељ доноси одмах након закључења споразума странака. Уговор о продаји може да се закључи у року од 20 дана од дана објављивања закључка о продаји ствари непосредном погодбом по споразуму странака, а рок за плаћање цене не може бити дужи од 15 дана од дана доношења закључка о додељивању ствари. Уговор о продаји не подлеже солемнизацији од јавног бележника, а одмах након његовог закључења, јавни извршитељ утврђује да ли уговор испуњава услове из закључка о продаји ствари непосредном погодбом по споразуму странака и друге услове пуноважности, након чега доноси закључак о додељивању ствари.
Трећи случај одређивања продаје покретних ствари непосредном погодбом јесте продаја по избору извршног повериоца после неуспеха другог јавног надметања. Закључак о продаји непосредном погодбом, у овом случају се доноси одмах пошто извршни поверилац изабере такво намирење и њиме се одређује и рок за закључење уговора о продаји, почетна цена и рок за плаћање продајне цене. Уговор о продаји може да се закључи у року од 30 дана од дана објављивања закључка о продаји непосредном погодбом по избору извршног повериоца, цена се слободно уговара, а рок за плаћање цене не може бити дужи од 15 дана од дана доношења закључка о додељивању. Ако се ствар прода непосредном погодбом, извршни поверилац се сматра намиреним у висини постигнуте цене, али ако је она нижа од 30% процењене вредности, сматра се намиреним у износу од 30% од процењене вредности.
Намирење извршног повериоца
Након што су покретне ствари извршног дужника пописане, процењена њихова вредност и продате су у извршном поступку, на ред долази извршна радња која је заправо и циљ извршног поступка, а то је намирење извршног повериоца. Логично, извршни поверилац се намирује из износа добијеног уновчењем, односно продајом покретних ствари извршног дужника. Међутим, пракса је показала да ствари нису увек тако једноставне, па се може десити да уместо једног постоје два или више извршних поверилаца, да је на продатој ствари постојало заложно право заложних поверилаца, затим да се потраживања различитих поверилаца разликују по својој природи, па се могу односити на законско издржавање, на трошкове, камату итд. Сви ови елементи чине поступак намирења нешто комликованијим него што се то чини на први поглед. Намирење се одређује закључком о намирењу који доноси јавни извршитељ одмах после закључка о предаји покретне ствари, а приликом његовог доношења узима у обзир само потраживања садржана у решењу о извршењу које је постало правноснажно пре доношења закључка о намирењу.
ЗИО садржи поприлично исцрпне одредбе којима се уређује поступак намирења из износа добијеног продајом покретних ствари, па тако предвиђа да се пре свих намирују потраживања на основу законског издржавања која буду доказана извршном исправом и пријављена до доношења закључка о додељивању ствари; ако више потраживања на основу законског издржавања не могу да се намире у целини, намирују се сразмерно њиховој висини. Након што се намире потраживања по основу законског издржавања, којима закон даје приоритет у поступку намирења, или ако таква потраживања не постоје, приступа се поступку намирења осталих потраживања, која Закон сврстава у три реда намирења и то:
1) потраживања заложних поверилаца;
2) потраживања извршних поверилаца који су стекли заложно право,
3) потраживања извршних поверилаца који нису стекли заложно право.
Законодавац је одлучио да овде примени принцип који предвиђа Закон о стечају, а то је принцип искључивости, који представља поступак колективног намирења свих стечајних поверилаца, па тако намирење наредног реда намирења почиње кад се повериоци из претходног реда намире у целини. Кад је у питању намирење у оквиру истог реда намирења, Закон предвиђа да ако продајна цена није довољна да се намире сви повериоци из истог реда намирења, они се намирују према редоследу стицања права на намирење, а ако су истовремено стекли право на намирење – намирују се сразмерно висини потраживања. У овом случају се, дакле, примењује принцип редоследа стицања права на намирење, а у случају истовременог стицања права на намирење – принцип сразмерног намирења.
Закон у овом делу прописује сходну примену одредаба којима се уређује намирење потраживања у поступку продаје непокретности, које је такође врло исцрпно уређено. На овај начин Закон је покушао да избегне или реши бројне недоумице које су се јављале у пракси у поступку намирења из износа добијеног продајом, што свакако представља позитивну интенцију, али не треба заборавити да ниједан пропис не може предвидети све животне ситуације које се могу јавити при његовој примени, па остаје да се види како ће се ове одредбе показати у пракси.