Аутор анализира најбитније аспекате три врсте осигурања – запослених, имовине и возила, кроз одређивање кључних тачака конкурсне документације – техничких спецификација, услова за учешће у поступку и критеријума за доделу уговора.
Услуге осигурања су једна од најчешћих јавних набавки. С обзиром на своју природу, односно обавезе које наручиоци имају по основу више закона који уређују предметно питање, јављају се као неизоставна ставка у плановима јавних набавки, те их практично немају само, условно речено, мањи наручиоци, због процењене вредности испод лимита који установљава обавезу спровођења поступка јавне набавке. На интернет страници Народне банке Србије, у секцији „Надзор осигурања”, наведена су сва обавезна осигурања и правни извори обавезности.
Смисао осигурања није могућност зараде, већ обезбеђење економске сигурности, односно заштита живота и имовине од последица наступања штетног догађаја. Услуге осигурања представљају једну од најтежих јавних набавки за спровођење услед више фактора, пре свега јер је реч о веома специфичним услугама које захтевају посебна знања која лица запослена код наручиоца често немају.
Услугу осигурања наручилац може да прибави у једном поступку или у више њих, што ће учинити у случају да важеће полисе за различите врсте осигурања истичу у различито време. Притом се указује на то да би у наведеном случају било пожељно да се предвиди такво трајање уговора о осигурању каквим би се обезбедио јединствени истек осигурања за све врсте осигурања. Приликом спровођења једне јавне набавке услугу осигурања треба поделити у више партија. У наставку текста дати су преглед и анализа кључних аспеката три врсте осигурања: запослених, имовине и возила, кроз одређивање кључних тачака конкурсне документације: техничких спецификација (шта се набавља, односно шта се осигурава), услова за учешће у поступку (какви услови морају да буду испуњени да би се добио задовољавајући уговорни партнер) и критеријума за доделу уговора (како изабрати најбољег међу прихватљивим осигуравајућим друштвима).
Техничке спецификације
Потребно је да се најпре дефинише обухват осигурања, односно осигурани ризици за сваку од три горенаведене врсте осигурања.
Осигурање лица требало би да обухвата: 1) колективно осигурање запослених и ангажованих лица од последица несрећног случаја – незгоде; 2) колективно додатно здравствено осигурање запослених и ангажованих лица. Колективно осигурање запослених и ангажованих лица од последица несрећног случаја обухвата: смрт услед незгоде, трајни инвалидитет, трошкове лечења и дневну накнаду за стационарно лечење. Наручилац би требало да се осигура и од пролазне неспособности за рад тако да се, уколико несрећни случај има за последицу осигураникову пролазну неспособност за рад, осигуравајуће друштво обавезује да исплати осигуранику накнаду у одређеној висини уговорене суме по дану, од првог дана након дана када је започето лечење код лекара или здравствене установе, до последњег дана трајања пролазне неспособности, односно дана смрти или утврђеног инвалидитета, а највише до унапред дефинисаног броја дана, нпр. 183 или 200 дана.
Колективно додатно здравствено осигурање могло би да обухвата смрт услед професионалне болести и покриће у виду трошкова хируршких интервенција. У овом делу, у ком наручилац дефинише обухват осигураних ризика, исти могу бити и мањи и већи, а могу укључити и рецимо естетске интервенције из области пластичне хирургије, које се не врше као самосталне интервенције, већ након извршене неке друге хируршке интервенције, у циљу отклањања естетских последица повреде или обољења („опциона” интервенција).
Такође, пожељно би било да наручилац осигура своје запослене и на ризик наступања тежих болести.
Како би понуђачи што реалније могли да сагледају „тежину” осигураног ризика, наручилац ће, осим навођења броја лица која се осигуравају, учинити доступним податке о старосној структури запослених и категоријама радних места по ризицима (број теренских радника, групне и појединачне активности, степени ризика послова који се обављају итд.).
Осигурање имовине обухвата осигурање основних средстава наручиоца (грађевински објекти и опрема; рачунари, процесори и слични уређаји; машине, апарати, уређаји; стакла итд.). Основни ризици који се осигуравају јесу пожар и неке друге опасности (удар грома, олуја, град, експлозија, удар сопственог моторног возила, пад летелице, манифестације и демонстрације и сл.), као и ризик од земљотреса. Допунски ризици за грађевинске објекте и опрему најчешће су излив воде из инсталација, поплава, бујица и висока вода.
Покретна имовина се осигурава и од ризика провалне крађе и разбојништва, па се у том смислу осигурава намештај, уређаји са машинама и апаратима, као и залихе.
У погледу обима осигуравајућег покрића, најчешћи начини осигурања имовине јесу осигурање на суму осигурања са применом начела подосигурања и осигурање на „први ризик”. Када наручилац осигурава имовину на суму осигурања, накнада штете зависи од односа суме осигурања и стварне вредности осигураног предмета, што значи да не мора да буде идентична са износом штете, односно са фактичким губитком који претрпи осигураник. Уколико је сума осигурања једнака стварној вредности осигураног предмета, износ штете и накнада штете биће идентични износи. Међутим, када је сума осигурања нижа од стварне вредности осигураног предмета (подосигурање), осигуранику се, према правилу пропорције, накнађује само део штете.
До подосигурања долази када је сума осигурања у тренутку остварења осигураног случаја нижа од стварне вредности осигураног предмета. У случају да је утврђено постојање подосигурања, осигуранику се, према правилу пропорције, надокнађује само део штете који одговара сразмери између суме осигурања и стварне вредности осигураног предмета, према формули: накнада штете = сума осигурања x износ процењене штете/стварна вредност.
Уколико је, на пример, сума осигурања 3 милиона динара, а стварна вредност осигураног предмета 4 милиона (подосигурање), због подосигурања ће се, према правилу пропорције, надокнадити само 75% износа процењене штете. Значи, ако је штета процењена у износу од 2 милиона, накнада штете износи, односно осигуранику ће бити исплаћен 1,5 милион. Разлика између износа процењене штете и накнаде штете износи 500.000 динара због подосигурања (овај износ иде на терет осигураника).
Поред покрића на суму осигурања, за одређене ризике (изливање воде из инсталација, поплаве, бујице и високе воде, провалне крађе и разбојништва и др.) наручилац може да изабере лимит покрића који је мањи од укупне вредности осигуране имовине путем осигурања на „први ризик”. На овај начин осигуравач прихвата да надокнади насталу штету, али највише до висине уговорене суме на „први ризик”, и то без примене начела подосигурања. Оваквим осигурањем наручилац остварује уштеду у премији јер сума осигурања на „први ризик” може да буде значајно мања од укупне вредности осигуране имовине. Нико не очекује да, на пример, од поплаве буде оштећен цео вишеспратни објекат јер штета обично захвати само подрумске просторије и приземље. У пракси би сума осигурања на „први ризик” требало да одговара процени евентуалне (могуће) штете коју је очекивано да наручилац претрпи (извор: http://centarzaosiguranje.com).
У циљу објективног формирања понуде од стране осигуравајућег друштва, када је реч о висини премије и другим елементима понуде, пожељно је да наручилац, осим података о вредности имовине која се осигурава, наведе и додатне значајне информације (материјали опреме која се осигурава, дебљина стакла, информације о безбедности грађевинских објеката, (не)постојању штета у претходном периоду и сл.).
Осигурање возила обухвата осигурање од аутоодговорности за штете причињене трећим лицима, што у ствари представља обавезно осигурање моторних возила, као и потпуно каско осигурање моторних возила, са допунским ризиком од крађе.
Каско осигурање мора да покрије све уобичајене ризике (саобраћајна незгода – без обзира на то на чијој је страни кривица, затим удар грома, олуја, град, снег, манифестације или демонстрације, земљотрес, пожар, експлозија, поплава, бујица, висока вода, намерна штета проузрокована спречавањем веће штете, обест трећих лица, пад или удар предмета), као и ризик од нестанка/крађе возила или крађе делова возила (тешка крађа, разбојничка крађа, разбојништво, као и неовлашћено коришћење туђег возила), при чему се основица за обрачун осигурања за каско осигурање за возила утврђује према важећем каталогу АМСС.
Територијално важење каско осигурања мора да покрива територију Републике Србије, а пожељно је да наручилац захтева и покриће трошкова вуче односно шлепања возила.
Када је у питању износ премије за обавезно осигурање од аутоодговорности, понуђач је дужан да упише премију основног (четвртог) премијског степена, а приликом закључивања појединачних полиса за услугу осигурања од аутоодговорности, односно обавезног осигурања, износи премија (за обавезно осигурање) на полиси односно фактури коригују се у складу са одредбом члана 43. Закона о обавезном осигурању у саобраћају („Сл. гласник РС”, бр. 51/09, 78/11, 101/11, 93/12, 7/13 – УС), односно у складу са Одлуком о основним критеријумима бонус-малус система, подацима за примену тог система и највишем бонусу.
Такође, понуђач је дужан да примењује своје тарифе премија приликом осигурања од аутоодговорности у складу са чланом 108. Закона о обавезном осигурању у саобраћају, тј. са премијским системом са јединственим основама премије и минималном тарифом премије.
Осим тога, наручилац може да обезбеди примену уговора и на сва евентуална новостечена возила, установљавајући обавезу изабраног осигуравајућег друштва да под истим условима и на исти начин осигура и новостечена возила наручиоца у време трајања уговора, за која ће се потписати полиса у сваком конкретном случају.
Код каско осигурања возила обично се уговара и проценат франшизе. Франшиза је учешће осигураника у сваком штетном догађају, односно износ који осигуравач увек одбија од износа укупне накнаде коју плаћа осигуранику. Ако је износ штете мањи од франшизе, осигураник неће добити накнаду из осигурања, а ако је износ штете већи од франшизе, осигураник ће добити износ накнаде умањен за износ франшиже.
Неопходни подаци за формирање понуде за осигурање возила јесу основне информације о возилима (снага мотора, запремина мотора, година производње, марка и тип возила, пређени километри), али и додатне информације, као што су оне о бонусима-малусима у претходном периоду.
Оно што, без обзира на врсту осигурања, треба да се захтева од осигуравајућих друштава да доставе уз понуду јесу општи/посебни услови осигурања, који ће бити и саставни део уговора о јавној набавци. Притом се поставља питање шта уколико одредбе општих/посебних услова осигурања буду у нескладу са конкурсном документацијом. Тада би наручилац требало да пропише да се у том случају такве одредбе општих/посебних услова неће примењивати, као ни одредбе које умањују права осигураника утврђена конкурсном документацијом. Супротно, ако се одредбама општих/посебних услова осигуранику предвиђају повољнији услови осигурања, односно већа права у односу на права дефинисана техничком спецификацијом, било би од користи да се у конкурсној документацији дефинише да ће се у том случају примењивати одредбе услова осигурања.
Приликом одређивања предмета набавке у сваком случају, при чему то негде посебно долази до изражаја, наручилац као обавезне може да захтева одређене ризике или услуге у вези са осигурањем и тада се они наводе као део техничке спецификације. Такође, покриће одређених ризика и пружање одређених услуга (као додатних услуга) наручилац не мора нужно да захтева, али може додатно да их бодује, наводећи их као елементе и поделементе критеријума за доделу уговора. Тако би, рецимо, наручилац могао да бодује искључење каренце приликом осигурања лица од настанка тежих болести, али би могао и да захтева искључење каренце као обавезу сваког осигуравача, као и да нпр. захтева да услуга осигурања лица обухвата и хируршке интервенције, односно да их, уколико су „опционе”, додатно бодује.
Приликом осигурања имовине наручилац би могао да захтева обавезни откуп доплатака (рецимо откуп амортизоване вредности када су у питању делимичне штете и/или откуп учешћа осигураника у штети – франшизе) или да нпр. приликом осигурања возила захтева или додатно бодује важење каско осигурања возила за све државе чланице система зелене карте, а не само за територију Републике Србије.
Услови за учешће у поступку јавне набавке
Када је реч о условима за учешће у поступку јавне набавке услуге осигурања, поред обавезних услова из члана 75. ст. 1. т. од 1) до 4) Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/12, 14/15 и 68/15), понуђач мора да поседује и дозволу надлежног органа (тачка 5) истог члана и става).
Чланом 3. став 1. Закона о осигурању („Сл. гласник РС”, бр. 55/04, 70/04 – испр., 61/05 – др. закон, 85/05 – др. закон, 101/07, 63/09 – одлука УС, 107/09, 99/11, 119/12, 116/13, 139/14 – др. закон – у даљем тексту: ЗОС) прописано је да делатност осигурања обавља друштво за осигурање које је добило дозволу надлежног органа за обављање те делатности, као и огранак страног друштва за осигурање које је добило дозволу надлежног органа за обављање те делатности. Чланом 23. ЗОС-а предвиђено је да послове осигурања може да обавља друштво за осигурање са седиштем на територији Републике и то само оне врсте осигурања за које је добило дозволу Народне банке Србије. Коначно, чланом 41. истог закона дефинисано је да се дозвола за обављање послова осигурања издаје за обављање једне или више врста осигурања којима ће се акционарско друштво за осигурање бавити.
Даље, поред обавезних услова које морају да испуне сви понуђачи у сваком поступку јавне набавке, Закон о јавним набавкама дозвољава наручиоцу да одреди и додатне услове за учешће како би у што већој мери обезбедио поузданог пословног партнера. Тако и понуђач који учествује у поступку предметне јавне набавке мора да испуни додатне услове за учешће у поступку јавне набавке.
Који услови су у оптицају, који су примерени, а који, сходно досадашњој пракси, то нису, и коначно шта је оптимално одредити као захтевани капацитет, предмет је даље анализе, уз напомену да свака појединачна набавка има своје специфичности услед којих одређени захтевани капацитет више или мање и сам услов као такав могу бити у датом моменту неопходнији, односно непотребнији, па чак и дискриминаторски. Ни у једном предмету јавне набавке у Републици Србији није било толике дисперзије у одређивању како услова за учешће тако и његових минималних/максималних вредности као што је то случај са услугом осигурања. Осим тога, највећи број успешно оспорених додатних услова за учешће пред Републичком комисијом за заштиту права у поступцима јавних набавки (у даљем тексту: Републичка комисија) забележен је приликом поступака у којима се набавља нека од услуга осигурања.
Финансијски капацитет
Наручиоци у пракси понекад захтевају одређени минимални износ укупног капитала осигуравајућег друштва, односно да исто поседује укупан капитал у одређеном минималном износу на одређени дан (последњи дан претходне буџетске године), што је видљиво у АОП 0401 из Биланса стања. Овакав услов је тешко одбрањив, пре свега због образложења разлога због којих понуђачи који немају капитал и резерве преко одређеног износа не могу да изврше услуге осигурања које су предмет конкретне јавне набавке.
Други „споран” захтев финансијског капацитета јесте чињеница да понуђач није пословао са губицима у једној од претходних (најчешће 3) пословних година. Испуњеност оваквог услова видљива је из редовног годишњег финансијског извештаја или Извештаја о бонитету за јавне набавке – БОН-ЈН Агенције за привредне регистре, Регистра финансијских извештаја и података о бонитету правних лица и предузетника, који садрже сажети биланс стања и успеха.
Осим што је овакав захтев више пута успешно оспораван пред Републичком комисијом, исти не доприноси „квалитативном раздвајању” више и мање успешних понуђача јер однос активе и пасиве често није показатељ успешности пословања, а и, без правог разлога, додатно може да ограничи конкуренцију у поступку.
Један од услова који се у пракси јавних набавки захтева јесте и разлика између гарантне резерве и маргине солвентности, односно да је понуђач на одређени дан (последњи дан претходне буџетске године) имао апсолутну разлику између гарантних резерви и маргине солвентности у одређеној минималној вредности. Номинална разлика између гарантне резерве и маргине солвентности представља најобјективнији критеријум сигурности осигуравача, односно трајног обезбеђења извршавања обавеза из основа осигурања, због чега овај услов може да буде веома користан код великих ризика за које се тражи осигуравајуће покриће. Што је већа номинална разлика између гарантне резерве друштва и обрачунате маргине солвентности, односно што је већи износ солвентног капитала изнад минимално захтеваног капитала, уз одговарајући квалитет депонованих средстава гарантне резерве, утолико је друштво солвентније, односно сигурност друштва је већа зато што са растом портфеља осигурања расте и ниво обрачунате маргине солвентности.
Увођење номиналне разлике гарантне резерве и маргине солвентности, као услов учешћа код великих ризика, непосредно је мотивисано интересом осигураника да ублажи ризик неизвршавања обавеза од стране осигуравача. Већа разлика упућује на већи капацитет друштва да носи више ризика у сопственом покрићу, чиме се значајно минимизира ризик неиспуњења обавеза у случају да је самопридржај осигуравача прецењен, а обрачунате техничке резерве потцењене. Овај услов се доказује путем мишљења овлашћених актуара понуђача у коме су садржани предметни подаци.
„Противници” поменутог додатног услова наводе да се њиме на неки начин пооштравају законске одредбе које дефинишу питања гарантне резерве. Чланом 116. ЗОС-а прописано је да, ради обезбеђења трајног извршавања обавеза, друштво за осигурање мора имати гарантну резерву, при чему укупан износ гарантне резерве не може бити мањи од износа прописаног у члану 28. овог закона. Даље, чланом 122. истог закона предвиђена је дужност Друштва за осигурање да у свом пословању обезбеди да маргина солвентности увек буде у висини утврђеној онако како пропише Народна банка Србије, док је чланом 123. овог закона дефинисана обавеза друштва осигурања да гарантна резерва увек мора да буде већа од израчунате маргине солвентности.
С тим у вези, пракса „опстанка” овог услова у поступцима јавних набавки није светла за наручиоце. Како због наведеног, што се односи на квалитет самог услова, тако и због неадекватног образлагања конкретно траженог услова, а још више због захтеване минималне висине разлике. Слично важи и када је реч о укупном капиталу. Пред Републичком комисијом је успешно оспорен овај услов зато што наручилац није исказао разлоге због којих понуђачи који немају разлику између гарантних резерви и маргине солвентности од предвиђеног минимума не могу да изврше услуге осигурања које су предмет јавне набавке.
Оно што је неспоран услов финансијског капацитета јесте ликвидност осигуравајућег друштва. Сходно томе није споран захтев да пословни рачуни понуђача нису били у блокади у претходном краћем периоду (нпр. 3 или 6 месеци) или да нису били више од одређеног броја дана у блокади (10, 15, 30) у претходном дужем периоду (нпр. 3 године).
Пословни капацитет
Један од услова пословног капацитета јесте поседовање ISO стандарда, односно захтев да понуђач има усаглашен систем пословања са захтевима одређених стандарда. У пракси осигурања појављују се стандарди ISO 9001 – стандард управљања квалитетом; ISO 14001 – стандард менаџмента заштите животне средине; ISO 180001 – стандард управљања заштитом здравља и безбедности на раду; ISO 10002 – стандард за поступање по приговорима корисника и ISO 27001 – систем менаџмента безбедношћу информација.
Како неки од ових стандарда морају (индиректно) бити испуњени да би осигуравајуће друштво могло да пружа предметне услуге, а неки се тешко могу довести у логичку везу са предметом јавне набавке, при чему додатно ограничавају конкуренцију, ISO стандарде (од којих се генерално пред Републичком комисијом није оспоравао једино стандард ISO 9001, али којим располажу све осигуравајуће куће) као додатни услов не треба тражити.
Један од услова који се захтева у пракси осигурања јесте и ажурност у решавању штета, али и ажурност у исплати штете. Овакав услов сам по себи није недозвољен, али би, као и у већини додатних услова, увек било неопходно образложити због чега понуђачи који немају ажурност у решавању штета већу од прописаног минимума не могу да изврше предметне услуге осигурања. Другим речима: захтевани процентуални минимум ажурности не треба озбиљно да ограничи конкуренцију, а уколико је то случај, неопходно је ваљано образложити због чега је наручиоцу посебно важан овај услов уколико је доња граница ажурности висока.
Ажурност у решавању штета утврђује се на основу података које осигуравајућа друштва достављају Народној банци Србије, Сектору за послове надзора над обављањем делатности осигурања Одељења за актуарске послове и статистику, и то по формули: број решених штета у последњој години + број одбијених и сторнираних штета у тој години/број резервисаних штета на крају године која претходи тој години + број пријављених штета у последњој години x 100. Доказ ажурности је извештај о броју штета по друштвима за осигурање у захтеваној години (последња буџетска/календарска година) са интернет странице Народне банке Србије. О ажурности у решавању/исплати штета биће више речи у делу који се односи на критеријуме за доделу уговора.
Најбољи и најнеспорнији услов пословног капацитета јесте захтев да је понуђач у претходном периоду (најбоље три године од дана истека рока за подношење понуда) извршио минимум одређени број (нпр. 3) услуга предметног осигурања (за врсту осигурања, односно врсту ризика који су предмет осигурања у датој јавној набавци или предметној партији), са одређеним трајањем полисе (минимум 12 месеци) и одређеним минимумом осигураних лица, односно вредности имовине или броја возила.
Технички и кадровски капацитет
Услови минималног техничког и кадровског капацитета нису, опште посматрано, превише релевантни за услугу осигурања. Они се свакако могу тражити, али су генерално услови за добијање решења Народне банке Србије за обављање услуге заступања у осигурању, у смислу постојања минималних захтева техничке и кадровске способности, такви да су сами по себи довољни да задовоље потребе наручиоца.
У пракси постоје и „додатни захтеви” изнад законског минимума који се траже од потенцијалних понуђача. Када је реч о кадровском капацитету, то су захтеви да понуђач располаже са одређеним минимумом запослених лица (рецимо 50), од чега је минималан број лица одређене струке (нпр. 3 или 5 дипломираних економиста, правника, инжењера електротехнике, инжењера машинства, инжењера грађевинарства, лекара цензора итд.).
Технички капацитети који могу да се нађу у конкурсним документацијама у Србији јесу: постојање организационе јединице на одређеном географском подручју или располагање умреженим информационим системом. У вези са тим, интерна организација друштва за осигурање није гаранција извршења услуге осигурања, па су дискриминисани они понуђачи који би извршили услуге са радницима који су запослени на другим територијама, а не само на територији наручиоца. Наручилац свакако у конкурсној документацији (техничке спецификације и/или модел уговора) наводи у ком је року од пријаве осигураног случаја неопходно да осигуравајуће друштво приступи почетку (и извршењу) својих уговорних обавеза, па је ирелевантно да ли му се на географском подручју на којем се налази наручилац налази и седиште, односно организациона јединица. Када је реч о умреженом информационом систему, исти имају све осигуравајуће куће, тако да је он као додатни услов сувишан.
Критеријуми за доделу уговора
Иако је однос између критеријума најниже понуђене цене и економски најповољније понуде у Републици Србији у великој мери на страни првог критеријума (90% : 10%), приликом набавке услуге осигурања често се користе и неценовни елементи за бодовање.
Поред цене/висине премије, као обавезног критеријума за доделу уговора, углавном се као критеријум одређује ажурност у решавању штета (често се користи и као додатни услов за учешће у поступку) као врста потврде квалитета пружања услуга у корелацији са очекиваном сигурношћу у поступању по штетама приликом реализације будућег уговора. Подаци о ажурности којима располаже НБС поуздани су показатељ овог критеријума, који наручиоци бодују у распону од 5 па чак и до 30 пондера (од укупно 100). Број пондера који се додељује понуђачима добија се формулом у којој се број решених + број одбијених и сторнираних штета у једној години (години x) дели са бројем резервисаних штета на крају године која претходи тој години (година y) + број пријављених штета у години x, па се обично проценат који износи преко 95% (негде и 90%) бодује највећим бројем пондера, а онда сразмерно (или са одређеним лимитима, нпр. 85–90%, испод 85%… бодују остале понуде).
Ажурност у решавању, као и у ликвидацији и исплати штета представља један од најбитнијих критеријума из угла осигураника, с обзиром на интерес да му се одштетни захтев што пре реши и изврши исплата ликвидираног износа, како би обезбедио континуитет пословног процеса и избегао непотребне губитке, нарочито у условима високог девизног ризика. Критеријуми ажурности дају слику ефикасности осигуравача у поступку решавања одштетних захтева, која је непосредно условљена начином организације послова извиђања, процене, ликвидације и исплате штета.
Критеријум ажурности у решавању и исплати штета (процентуално изражен или изражен бројем дана) истовремено узима у обзир и ажурност у решавању штета и ажурност у исплати штета, чиме практично узима у обзир и ликвидност осигурача. Међутим, уколико се показатељ ажурности у исплати штета узима изоловано (што се дешава у пракси), добиће се лажна слика ажурности јер овај показатељ у обзир узима само колико је исплаћено штета од укупног броја ликвидираних штета, а не и ажурност у решавању штета, због чега је оптимално да се користи критеријум ажурности у решавању и исплати штета.
Имајући у виду и да Закон о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – УС, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93, 22/99 – др. пропис, 23/99 – исправка, 35/99 – др. пропис, 44/99 – др. пропис) установљава обавезу исплате штета у року од 14 дана од дана комплетирања документације, свакако би било пожељно користити комбиновани критеријум ажурности у решавању и исплати штета. Другим речима: за ажурност је битно не само време од момента ликвидације штете до момента исплате већ и време од момента пријаве штете до момента решавања штете, односно ликвидације.
Међутим, поменути елемент критеријума споран је из угла праксе Републичке комисије, која је углавном имала негативан став према предметном елементу чије се утемељење налазило у начелном правном ставу да наручилац за елементе критеријума економски најповољније понуде може да одабере само оне елементе који се односе на извршење конкретног уговора о јавној набавци, с обзиром на то да само ови елементи могу да имају неспорну логичку везу са предметом јавне набавке који је истовремено и предмет извршења уговора који се закључује након спроведеног поступка. Дакле, по ставу овог органа, као елементи критеријума не могу да се користе они елементи који се односе на реализацију неких других, раније закључених уговора које је извршавао понуђач, као ни остале околности које нису у вези са извршењем уговора о јавној набавци.
С тим у вези, и следећа два елемента критеријума, која су се често појављивала у конкурсним документацијама за набавку услуга осигурања, у највећем броју случаја успешно су оспоравана пред Републичком комисијом.
Реч је најпре о критеријуму „адекватност капитала по Carmel-у”, који представља однос укупног капитала умањеног за губитак и укупне активе, а добија се тако што се од расположивог капитала и резерви осигуравајућег друштва одузима губитак до висине капитала и потом исти дели са укупном активом. Добијени износ, који варира од нпр. мање од 0,15 (слаба адекватност) до нпр. преко 0,35 (јака адекватност), пондерисао би се сходно томе и различитим бројем пондера. Овај показатељ исказује се мишљењем овлашћених актуара о финансијским извештајима (али често и из годишњих извештаја о пословању).
Такође, у неким јавним набавкама се, као елемент критеријума, појављује однос гарантне и техничке резерве у самопридржају (такође одређиван и као додатни услов у појединим јавним набавкама).
Коначно, у неким јавним набавкама заступљен је и критеријум улагања у превентиву, при чему се бодује висина средстава која би осигуравајуће друштво издвојило, а наручилац иста употребио како би уложио са унапред дефинисаном наменом у циљу превентивне заштите, ради спречавања остварења осигураног случаја на имовини која је предмет осигурања и/или смањивања последица штетних догађаја.
Улагање у превентиву неспорно је у вези са реализацијом будућег уговора о јавној набавци јер куповина нпр. мамографа смањује ризик од наступа осигураног случаја болести рака запослених, као и што улагање у систем противпожарне заштите смањује ризик од избијања пожара, а набавка видео-надзора смањује ризик од провалне крађе, што све заједно иде у прилог интересима како наручиоца (осигураника) тако и понуђача (осигуравача).
Међутим, улагање у превентиву је, као елемент критеријума, спорно најпре зато што је услуга осигурања – услуга коју пружа осигуравајуће друштво, док је улагање у превентиву у ствари куповина различитих добара (евентуално набавка услуга), што је неспојиво са услугом осигурања, односно не постоји логичка веза са предметом јавне набавке. Друго је питање да ли би ово бодовање заиста довело до додатног улагања у превенцију или би се новац „резервисан” за превенцију „прелио” на висину премије осигурања.
Осим тога, сагласно члану 926. став 1. Закона о облигационим односима, осигураник је дужан да предузме прописане, уговорене и све остале мере потребне да се спречи наступање осигураног случаја, а ако осигурани случај наступи, дужан је да предузме све што је у његовој моћи да се ограниче штетне последице. То значи да наручилац свакако има обавезу да улаже у превентиву свих ризика који се осигуравају, па ту своју обавезу неће преносити на осигуравача.
С друге стране, економски најповољнија понуда јесте критеријум који је пожељан у вези са услугама осигурања, па ће у наставку бити речи о критеријумима које би, уз цену, односно укупну премију осигурања, требало укључити у бодовање. Наравно, свака врста осигурања има одређене квалитетне аспекте са становишта пружања конкретне услуге, који би могли да буду укључени у додатно бодовање.
У погледу свих врста осигурања то би могли да буду: рок за исплату штете; понуђена већа сума осигурања од суме одређене техничким спецификацијама за одређени ризик; исплата укупне штете (и неспорног и спорног дела), уз евентуално накнадно регресирање осигуравача од осигураника по коначном утврђивању висине штете.
Постоје, такође, бројне погодности које наручилац, ако их не одреди као обавезне, може да бодује као додатне. Приликом осигурања запослених то би могло да буде: искључење каренце; осигурање запослених у периоду од 24 сата; укључивање додатних (опционих) хируршких интервенција. Приликом осигурања имовине додатне погодности могу да буду: искључење опције „на први ризик” за ризике за које је ова опција наведена у техничким спецификацијама; понуђена већа осигурана сума за залихе робе; понуђен откуп доплатака у корист осигураника (откуп амортизоване вредности када су у питању делимичне штете; откуп учешћа осигураника у штети – франшизе). Коначно, приликом осигурања возила додатне погодности које би се бодовале могле би да буду: нуђење територијалног важења каско осигурања за све државе чланице система зелене карте; нуђење услуге вуче односно шлепања у цени премије (у случају да иста није обухваћена основним осигурањем); неискључивање од стране осигуравача одређених ситуација у којима каско осигурање по правилу не може да се наплати; покриће допунског ризика крађе и нестанка возила итд.