Клаузула о заштити пословне тајне као део уговора о раду

Клаузула која регулише заштиту пословне тајне постала је скоро неизоставни део уговора о раду који се у данашње време закључују.

У пракси послодавци најчешће општим актом регулишу појам пословне тајне, услове под којима се чува и обезбеђује, као и то да одавање пословне тајне представља повреду радне обавезе и може да буде основ за отказ уговора о раду, али и за накнаду штете. Затим се уговорима о раду/анексима са сваким запосленим појединачно утврђују ближи услови заштите пословне тајне.

Трајање обавезе чувања пословне тајне и повреда те обавезе

Закон о заштити пословне тајне („Сл. гласник РС“, бр. 72/2011) у члану 6. наводи да „заштита пословном тајном траје све док су информације које представљају ту тајну чуване као поверљиве.”

Послодавци са запосленима уговарају да запослени имају обавезу да пословну тајну чувају током трајања радног односа, као и након престанка радног односа, и то без временског ограничења (заувек).

С друге стране, многи подржавају становиште да оваква одредба не може да се уговори законито, већ мора да се одреди трајање чувања пословне тајне, односно мора да се инкорпорира позивање (макар и генерално) на неки други пропис који прописује трајање чувања пословне тајне. Заговорници овог становишта сматрају да не може да се уговори да је запослени дужан да заувек чува пословну тајну, већ само док се те информације чувају као поверљиве.

Тужба због повреде пословне тајне

У случају повреде пословне тајне, послодавац тужбом може да покрене поступак пред судом против запосленог и да захтева:

– престанак радњи које могу да доведу до незаконитог прибављања, коришћења или откривања пословне тајне, као и забрану незаконитог прибављања, коришћења или откривања информација које представљају пословну тајну;

–  спречавање промета, односно одузимање и повлачење из промета, измену или уништавање свих предмета који садрже информације које представљају пословну тајну, ако је те податке могуће посредно или непосредно видети или преносити;

– накнаду штете, укључујући стварну штету и изгубљену добит, а ако је повреда учињена намерно, послодавац уместо накнаде имовинске штете може да захтева накнаду до троструког износа уобичајене накнаде коју би примио за конкретни облик коришћења предмета заштите да је то коришћење било законито;

– отказ уговора о раду и

– објављивање пресуде у јавном гласилу о трошку запосленог.

Поступак по оваквој тужби је хитан. Тужба због повреде пословне тајне може да се поднесе у року од шест месеци од дана када је послодавац сазнао за повреду и учиниоца, а најкасније у року од три године од дана када је повреда учињена.

Уговорна казна

Често се у пракси у уговоре о раду уноси уговорна казна и то је такође прихваћено у судској пракси. Дакле, у случају да запослени прекрши ову клаузулу, активира се уговорена одредба о уговорној казни и, без обзира на то да ли је послодавац заиста претрпео штету или не, има право да од запосленог (или бившег запосленог) потражује накнаду штете у висини уговорне казне. Ако запослени одбије да исплати износ уговорне казне, послодавац ће ипак морати да подигне тужбу против запосленог, али бар неће морати да доказује штету и њену висину, већ само да је дошло до повреде и да је уговорен одређени износ уговорне казне који је запослени дужан да му плати.

Више о овој теми читајте у тексту О спорним аспектима клаузуле забране конкуренције и заштити пословне тајне у часопису Леге Артис Прописи у пракси.