Коментар најновијих измена и допуна Закона о јавној својини

Закон о изменама и допунама Закона о јавној својини објављен је у „Сл. гласнику РС” бр. 95/2018 од 8. 12. 2018, а ступио је на снагу 16. 12. 2018. године.

 

Законом о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16, 113/17 и 95/18) уређује се право јавне својине и одређена друга имовинска права Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

Законом о изменама и допунама Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 95/18), који је ступио на снагу 16. 12. 2018. године:

–  прецизиране су, између осталог, и поједине одредбе и побољшана постојећа законска решења;

– поједностављена је процедура и убрзан поступак уписа јавне својине на непокретностима пред надлежним органом за упис права својине на непокретностима;

– омогућено је да културна добра буду у јавној својини аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, уколико је то у вези са економским, културним, туристичким или другим интересима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе;

– утврђени су начин и услови за умањење почетне тржишне вредности ствари у јавној својини у поступцима располагања отуђењем из јавне својине;

– омогућено је да предмет извршења могу да буду непокретности на којима је заснована хипотека, које користе здравствене установе из Плана мрежа здравствених установа, јер досадашњим законским решењем медицинске установе нису могле да узимају кредите ради реконструкције постојећих или изградње нових објеката.

Могућност да културна добра буду у јавној својини аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, као и да се културна добра у својини Републике Србије дају на коришћење и управљање другим носиоцима права јавне својине

Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини измењена је допуњена одредба члана 10. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17) тако што су после става 6. додати нови ставови од 7. до 9, који гласе:

Изузетно од става 6. овог члана, културна добра могу бити у јавној својини аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, уколико је то у функцији остваривањa надлежности аутономних покрајина, односно јединица локалне самоуправе.

Културна добра у јавној својини Републике Србије могу бити дата на коришћење и управљање другом носиоцу права јавне својине, о чему одлуку доноси Влада на предлог Републичке дирекције за имовину Републике Србије (у даљем тексту: Дирекција).

Одредбе ст. 7. и 8. овог члана не односе се на непокретности у јавној својини које користе државни органи и организације, а намењене су извршавању њихових надлежности.

Смисао наведене измене члана 10. Закона о јавној својини јесте да се омогућава да културна добра буду у јавној својини аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, уколико је то у функцији остваривања надлежности  аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

Наиме, постоје бројне непокретности са статусом културног добра, односно споменика културе, које за обављање својих надлежности користе органи и организације аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Такође, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе јесу и оснивачи већег броја установа образованих у циљу коришћења, управљања и одржавања културних објеката, као добара од општег интереса. Правно лице које користи и управља  културним добрима дужно је да чува и одржава културно добро, као и да спроводи мере заштите, сходно одредбама Закона о културним добрима („Сл. гласник РС”, бр. 71/94). Дакле, чување, одржавање и спровођење мера заштите изискује одређена новчана средства, која сноси аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе када је оснивач установе и када јединица локалне самоуправе користи културно добро тако да у њему обавља своја права и дужности.

Имајући у виду чињеницу да досадашње законско решење није омогућавало, односно отежавало је управљање (одржавање, обнављање и унапређивање) тим непокретностима, наведене измене и допуне биле су неопходне јер је потребно да, у циљу економичности и ефикасног управљања и вршења својинских овлашћења, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе буду носиоци права јавне својине на објектима који имају статус културног добра.

Поред наведеног, поменутим изменама одредбе члана 10. Закона о јавној својини даје се могућност да се културна добра у својини Републике Србије дају на коришћење и управљање другим носиоцима права јавне својине, уколико је то у вези са економским, културним, туристичким или другим интересима аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, о чему одлуку доноси Влада Републике Србије на предлог Републичке дирекције за имовину Републике Србије, с тим да се ове одредбе не односе на непокретности у јавној својини које користе државни органи и организације, а намењене су извршењу њихових надлежности.

Омогућено је да предмет извршења могу бити непокретности на којима је заснована хипотека, које користе здравствене установе из Плана мрежа здравствених установа

Одредбом члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини измењена је допуњена одредба члана 16. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17) тако што се у ставу 5. после речи: „мреже здравствених установа”, додаје запета и речи: „осим у случајевима из члана 17. став 2. овог закона на основу одлуке Владе”.

Након извршене измене и допуне, одредба става 5. члана 16. Закона о јавној својини гласи:

Предмет принудног извршења не могу бити ни покретне и непокретне ствари које користе здравствене установе из Плана мреже здравствених установа, осим у случајевима из члана 17. став 2. овог закона на основу одлуке Владе.

            Смисао наведене измене и допуне члана 16. Закона о јавној својини јесте да предмет извршења могу бити непокретности на којима је заснована хипотека, које користе здравствене установе из Плана мрежа здравствених установа, као на пример бањска лечилишта, на основу одлуке Владе Републике Србије.

Могућност да на непокретностима које користе установе из члана 18. став 6. Закона може да се заснује хипотека

Одредбом члана 3. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини измењена је допуњена одредба члана 17. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17) тако што се додаје нови став 2, који гласи: Изузетно, хипотека се може засновати на непокретним стварима које користе установе из члана 18. став 6. овог закона, на основу одлуке Владе, односно надлежног органа аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

Смисао наведене измене и допуне члана 17. Закона о јавној својини огледа се у томе да се  уводи могућност да на непокретностима које користе установе из члана 18. став 6. Закона може да се заснује хипотека на основу одлуке Владе Републике Србије, односно надлежног органа аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, јер досадашњим законским решењем медицинске установе, као нпр. бањска лечилишта, нису могле да узимају кредите ради реконструкције постојећих или изградње нових објеката.

Иначе, одредба члана 18. став 6. односи се на установе и јавне агенције и друге организације (укључујући и Народну банку Србије) чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, које немају статус државног органа и организације, органа аутономне покрајине, односно органа јединице локалне самоуправе или јавног предузећа, односно друштва капитала.

Могућност да друштво капитала које је основано у складу са прописима о иновационој делатности, чији је оснивач или један од оснивача Република Србија, АП, јединица локалне самоуправе, односно установа из члана 18. став 6. овог закона, може да управља непокретностима у јавној својини

Одредбом члана 4. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини измењена је и допуњена одредба члана 21. тако што се после става 2. додаје нови став 3, који гласи: Друштво капитала које је основано у складу са прописима о иновационој делатности, чији је оснивач или један од оснивача Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе, односно установа из члана 18. став 6. овог закона, може управљати непокретностима у јавној својини под условима које посебним актом одреди оснивач који је власник непокретности, или по основу уговора закљученог са оснивачем, уз накнаду или без накнаде, користити непокретности у јавној својини које му нису уложене у капитал, а које су неопходне за обављање делатности ради које је основано, а може ту непокретност дати и у закуп под условима утврђеним у јавном позиву за пружање услуга у складу са прописима о иновационој делатности.

Наведеном изменом и допуном члана 21. Закона о јавној својини омогућава се друштвима капитала основаним у складу са прописима о иновационој делатности, чији је оснивач или један од оснивача Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе, односно установа из члана 18. став 6. Закона, да могу да управљају непокретностима у јавној својини под условима које посебним актом одреди оснивач који је власник непокретности или да по основу уговора закљученог са оснивачем, уз накнаду или без накнаде, користе непокретности у јавној својини које им нису уложене у капитал и да исте дају у закуп у циљу инфраструктурне подршке иновационим делатностима. Поред тога, у ставу 3. члана 21. Закона врши се скраћење имена Републичке дирекције за имовину Републике Србије (Дирекција).

Право носилаца права коришћења из члана 18. Закона да ствар на којој имају право коришћења дају на коришћење другом носиоцу права коришћења, уз претходну сагласност Дирекције, усклађивање са Законом о буџетском систему у погледу припадности средстава остварених од закупа непокретности и могућност да може да се одузме непокретност од носиоца права коришћења

Одредбом члана 5. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини измењена је и допуњена одредба члана 22. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17).

Након извршене измене и допуне, одредба члана 22. Закона о јавној својини, односно пречишћени текст овог члана гласи:

Носиоци права коришћења из члана 18. овог закона имају право да ствар држе и да је користе у складу са природом и наменом тих ствари, да је дају на коришћење другом носиоцу права коришћења или у закуп и да њоме управљају у складу са овим и другим законом.

Давање на коришћење или у закуп ствари у својини Републике Србије из става 1. овог члана, осим ствари које користи Народна банка Србије, врши се по претходно прибављеној сагласности Дирекције.

Акт из става 2. овог члана, којим Дирекција даје сагласност за давање на коришћење, мора садржати услове под којимa се ствар даје на коришћење другом носиоцу права коришћења. Актом Дирекције из става 2. овог члана, којим се даје начелна сагласност да се ствар да у закуп, опредељује се намена ствари за време трајања закупа, али не и будући закупац и услови закупа. За промену намене ствари за време трајања закупа неопходна је нова сагласност Дирекцијe.

Уговор о давању на коришћење и уговор о закупу закључен без сагласности Дирекције из ст. 2. и 3. овог члана ништав је.

Припадност средстава остварених давањем у закуп ствари из става 1. овог члана одређује се у складу са законом којим се уређује буџетски систем, с тим да, изузетно, средства остварена од давања у закуп непокретности које су дате на коришћење Народној банци Србије, приход су Народне банке Србије.

Одредбе ст. од 1. до 5. овог члана сходно се примењују и код давања у закуп и на коришћење ствари у својини аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, с тим што о давању сагласности одлучује надлежни орган аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе.

Влада може одлучити да се непокретност у јавној својини Републике Србије на којој постоји уписано право коришћења носиоца права коришћења из члана 18. овог закона, која није у функцији остваривања надлежности, односно делатности носиоца права коришћења на тој непокретности, ако се не користи дужи временски период или се користи супротно закону, другом пропису или природи и намени непокретности, одузме од носиоца права коришћења.

У случају кад се непокретност изда у закуп без сагласности надлежног органа, сматраће се да се непокретност користи супротно закону у смислу става 7. овог члана.

Влада може одлучити да се непокретност у својини Републике Србије на којој постоји право коришћења из члана 18. овог закона одузме од носиоца права коришћења и у случајевима који нису наведени у ставу 7. овог члана, под условом да се носиоцу права коришћења обезбеди коришћење друге одговарајуће непокретности.

Влада може одлучити да се непокретност у јавној својини Републике Србије чији је корисник субјекат из члана 19. став 1. тачка 3) овог закона, а која није у функцији остваривања надлежности, односно делатности корисника на тој непокретности, ако се не користи дужи временски период или се користи супротно закону, другом пропису или природи и намени непокретности, као и субјекат који не може бити корисник, односно носилац права коришћења по одредбама овог закона, одузме од тих корисника ради давања непокретности на коришћење државним органима и организацијама, као и установама и јавним агенцијама чији је оснивач Република Србија.

Одредбе ставова од 7. до 10. овог члана сходно се примењују и приликом одузимања непокретности у својини аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, с тим што о одузимању одлучује надлежни орган аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе.

Одредбе ставова од 7. до 11. овог члана не примењују се приликом одузимања својине, односно права коришћења на непокретностима у јавној својини у случајевима када је одузимање ових права уређено посебним законом.

Право коришћења на непокретности у јавној својини из члана 18. овог закона престаје и у случају њеног отуђења из јавне својине, на основу одлуке Владе, односно надлежног органа аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, независно од воље носиоца права коришћења на тој непокретности, у случају престанка носиоца права коришћења, као и у другим случајевима утврђеним законом.

Смисао наведених измена у члану 22. Закона о јавној својини јесте да се носиоцима права коришћења из члана 18. Закона даје право да ствар на којој имају право коришћења дају на коришћење другом носиоцу права коришћења, уз претходну сагласност Дирекције, а да акт Дирекције којим се даје сагласност мора да садржи услове давања на коришћење другом носиоцу права коришћења.

Измена става 5. члана 22. врши се у циљу усклађивања Закона о јавној својини са Законом о буџетском систему, тако што ова одредба, у погледу припадности средстава остварених од закупа непокретности, упућује на примену одредби Закона о буџетском систему којима су утврђени приходи Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе настали употребом јавних средстава. Поред тога, овим законским решењем спроводи се и препорука Државне ревизорске институције којом је указано на потребу да се цитирани закони ускладе у погледу припадности средстава остварених од закупа непокретности.

Изменом става 7. истог члана предвиђа се могућност да од носиоца права коришћења из члана 18. Закона може да се одузме непокретност која се не користи дужи временски период, а неопходна је за рад државних органа и организација.

Новим ставом 10. истог члана прописује се могућност да Влада Републике Србије одузме непокретности од корисника непокретности из члана 19. став 1. тачка 3) Закона, као и субјектима који по Закону о јавној својини не могу бити корисници или носиоци права коришћења непокретности у јавној својини (фондови, коморе и др.), ради давања непокретности на коришћење државним органима и организацијама, установама и јавним агенцијама чији је оснивач Република Србија.

Уводи се могућности да, поред пореског или другог надлежног органа, процену тржишне вредности непокретности врши и лиценцирани проценитељ

Одредбом члана 7. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини, у члану 29. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17) став 1. мења се и гласи:

Непокретне ствари прибављају се у јавну својину и отуђују из јавне својине полазећи од тржишне вредности непокретности коју је проценио порески или други надлежни орган или лиценцирани проценитељ, у поступку јавног надметања, односно прикупљањем писмених понуда, ако законом није другачије одређено.

Став 3. мења се и гласи:

Непокретне ствари се могу прибављати у јавну својину бестеретним правним послом (наслеђе, поклон или једнострана изјава воље), експропријацијом, у пореском, стечајном и другим поступцима регулисаним посебним законом.

Смисао изменe члана 29. став 1. Закона о јавној својини јесте увођење могућности да, поред пореског или другог надлежног органа, процену тржишне вредности непокретности врши и лиценцирани проценитељ, што може бити од значаја приликом процене непокретности које нису често у промету или због других специфичности саме непокретности, те уколико пореска управа нема параметре за утврђивање тржишне вредности, ради убрзања поступка и добијања података који се односе на све елементе који чине вредност неке непокретности (старост или стање у којем се објекат налази, да ли је објекат укњижен или не, да ли је у поступку легализације и др.).

Измена става 3. истог члана врши се ради прецизирања, с обзиром на то да се један број непокретности у јавну својину прибавља у пореском, стечајном и другим поступцима регулисаним посебним законима.

Предвиђено је умањење почетне процењене тржишне вредности непокретности у поновљеном поступку отуђења из јавне својине

            Новим чланом 31а Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17) предвиђено је умањење почетне процењене тржишне вредности непокретности у поновљеном поступку отуђења на 80% од почетне процењене вредности, односно на 60% од исте, као и да одлуку о томе доноси Влада, односно надлежни орган аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, под условом да је то од интереса за Републику Србију, аутономну покрајину или јединицу локалне самоуправе, зато што су тржишне вредности непокретности које се отуђују из јавне својине често у пракси процењене у износу који не одговара стварном стању непокретности, као и што исте ни после више поступака оглашавања не могу да се отуђе.

Потребно је напоменути и да Републичка дирекција за имовину Републике Србије спроводи поступак оглашавања ради отуђења ствари у јавној својини и сноси трошкове објављивања огласа у јавним гласилима, који се понављају више пута, без могућности да снизи почетну тржишну вредност, при чему ни након више оглашавања и протека више месеци, па и година, нема заинтересованих лица за куповину. Такође, у вези са наведеним треба указати и на то да су у поступцима који се воде пред Републичком дирекцијом за имовину Републике Србије честе ситуације да, услед превисоке процене тржишне вредности коју је утврдио надлежни порески орган, потенцијални купци одустају од куповине непокретности у јавној својини. Осим наведеног, у поступцима који се пред Дирекцијом воде у вези са отуђењем покретних и непокретних ствари, стечених у својину Републике Србије, у складу да одредбама Закона о пореском поступку и пореској администрацији, постоји нелогичност у смислу да се након спроведених неуспешних поступака продаје од стране Пореске управе, који иду до умањења цене до износа од 30% утврђене процењене вредности непокретности, сходно одредбама члана 110. став 5. поменутог закона, преносе у својину Републике Србије у вредности једне трећине утврђене почетне вредности. Међутим, сагласно одредбама Закона о јавној својини, у поступцима отуђења истих ствари који се спроводе Дирекција је у обавези да почетну купопродајну цену утврди у висини процењене тржишне вредности, коју утврђује Пореска управа, не узимајући у обзир да Пореска управа те исте ствари није отуђила ни по цени од 30% од утврђене процењене вредности.

У погледу непокретности које нису отуђене Дирекција остаје у обавези да у буџету Републике Србије обезбеди потребна средства како на име оглашавања у јавним гласилима тако и на име пратећих трошкова (ангажовање лица и средстава неопходних за присуство на местима на којима се непокретне и покретне ствари налазе, дугогодишња употреба магацина Пореске управе за складиштење покретних ствари), зато што Дирекција не располаже сопственим магацинским простором, што проузрокује додатни трошак за буџет.

Одредбом члана 16. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини прописано је да се одредбе члана 8. овог закона примењују и у поступцима отуђења ствари у јавној својини који су започети, а нису окончани продајом ствари до дана ступања на снагу овог закона, због неприхватања почетне процењене вредности.

Републички геодетски завод обезбеђује Дирекцији приступ бази података

Одредбом члана 9. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини, у члану 64. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17) додаје се став 11, који гласи:

Републички геодетски завод обезбеђује Дирекцији, на упит, приступ бази података из своје надлежности неопходних за вођење јединствене евиденције непокретности у јавној својини, у складу са законом којим се уређује електронска управа.

Дакле, смисао допуне члана 64. Закона о јавној својини јесте да се новим ставом 11. пропише да Републички геодетски завод на упит обезбеђује Дирекцији приступ бази података из своје надлежности, неопходних за вођење јединствене евиденције непокретности у јавној својини, у складу са законом којим се уређује електронска управа.

Упис права јавне својине Републике Србије на непокретностима које користе за службене потребе државни органи и организације и јавне установе чији је оснивач Република

Одредбом члана 10. Закона о измени и допуни Закона о јавној својини мења се члан 74. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон), при чему је смисао тога да се омогући упис права јавне својине Републике Србије на непокретностима које користе за службене потребе државни органи и организације и јавне установе чији је оснивач Република, и то без обзира на стање уписа у катастар. Наведено је учињено зато што су на непокретностима које за службене потребе користе државни органи и јавне установе чији је оснивач Република Србија (општинска одељења унутрашњих послова, болнице, школе, установе културе) уписана јавна својина аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе. Осим тога, поменутим изменама омогућава се да, у случајевима кад је по одредбама овог закона извршен упис јавне својине у корист аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, а непокретност користи државни орган, организација или установа чији је оснивач Република Србија, носиоци права јавне својине могу да се споразумеју да се уместо те непокретности обезбеди нека друга непокретност, односно уколико је то у интересу носилаца права јавне својине, могу да изврше размену или пренос права јавне својине на тој или некој другој непокретности.

Поједностављује се процедура и убрзава се поступак уписа јавне својине на непокретностима пред надлежним органом

            Одредбом члана 11. Закона о измени и допуни Закона о јавној својини, у члану 76. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17), у ставу 2, после речи: „овог закона” додају се запета и речи: „с тим да ће захтев бити одбијен ако се исти односи на непокретност из члана 74. овог закона.”

Ставови 3. и 4. бришу се.

Након извршене допуне одредбе члана 76. Закона о јавној својини (пречишћени текст), она гласи:

Право јавне својине аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе на непокретностима из члана 72. овог закона стиче се уписом права јавне својине у јавну књигу о непокретностима и правима на њима.

Надлежни орган аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе подноси надлежном органу за упис права на непокретностима захтев за упис права јавне својине аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе на основу одредаба овог закона, с тим да ће захтев бити одбијен ако се исти односи на непокретност из члана 74. овог закона.

Смисао наведених измена става 2. и брисања ставова 3. и 4. у члану 76. Закона о јавној својини огледа се у томе да се поједностављује процедура, односно убрзава поступак уписа јавне својине на непокретностима пред надлежним органом за упис права на непокретностима.

Одредбом члана 12. Закона о измени и допуни Закона о јавној својини мења се  члан 77. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17), тако да гласи:

Аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе подносе захтев за упис права јавне својине из члана 76. став 2. овог закона у року од пет година од дана ступања на снагу овог закона.

Уколико се захтев за упис права јавне својине за одређену непокретност не поднесе у року из става 1. овог члана, надлежни орган за упис права на непокретностима извршиће, по службеној дужности, по сили закона на тој непокретности упис права јавне својине Републике Србије.

Дакле, изменама става 2. и брисањем става 3. у члану 77. Закона о јавној својини омогућава се да се на ефикаснији начин изврши упис јавне својине и скрати рок уписа јавне својине, а истовремено се на овај начин обавезују носиоци права јавне својине да ажурније изврше своје обавезе прописане Законом о јавној својини.

Одредбом члана 13. Закона о измени и допуни Закона о јавној својини, одредба члана 77а Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17) мења се и гласи:

Надлежни орган за упис права на непокретностима дужан је да по службеној дужности, по сили закона, изврши упис права јавне својине јединице локалне самоуправе на некатегорисаним путевима и општинским путевима на којима је као корисник уписана јединица локалне самоуправе, односно њени органи и организације, као и на непокретностима из члана 72. став 5. алинеје 2. и 3. овог закона.

Након истека рокова за подношење захтева за упис права јавне својине прописаних овим законом, као и права својине јавних предузећа, друштава капитала и других корисника у складу са овим законом, надлежни орган за упис права на непокретностима дужан је да по службеној дужности, по сили закона, изврши упис права јавне својине Републике Србије и брисање уписа права коришћења, односно корисника на свим непокретностима за које није извршен упис својине нити је поднет захтев, а све у складу са овим законом.

Дакле, мења се члан 77а Закона о јавној својини тако што се обавезује надлежни орган за упис права на непокретностима да, по службеној дужности, по сили закона изврши упис права јавне својине јединице локалне самоуправе не само на улицама, трговима и јавним парковима, већ и на некатегорисаним путевима и општинским путевима на којима је, као корисник, уписана јединица локалне самоуправе, односно њени органи и организације, као и на комуналним мрежама. На овај начин поједностављује се поступак уписа права јавне својине јединица локалне самоуправе у јавну књигу о непокретностима и правима на њима. Ставом 2. истог члана прописује се обавеза да надлежни орган за упис права на непокретностима по сили закона и по службеној дужности изврши упис права јавне својине у свим случајевима када корисници непокретности нису извршили обавезу у Законом прописаном року. Под непокретностима из члана 72. став 5. алинеје 2. и 3. Закона о јавној својини подразумевају се комуналне мреже и улице, тргови, јавни паркови на којима право јавне својине стиче јединица локалне самоуправе на чијој су територији.

Одредбом члана 14. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини, у одредби члана 82. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16 – др. закон, 108/16 и 113/17) став 2. мења се и гласи:

Уз захтев за упис права својине из става 1. овог члана подноси се акт о сагласности надлежног органа оснивача и измена оснивачког акта.

Смисао измена става 2. члана 82. Закона о јавној својини јесте да се укида обавеза јавних предузећа и друштава капитала да надлежном органу за упис права на непокретностима, уз захтев за упис права својине, достављају и извод из јавне књиге и потврду Дирекције да су непокретности пријављене ради уписа у јединствену евиденцију непокретности, чиме се поједностављује процедура и убрзава поступак уписа јавне својине на непокретностима пред надлежним органом за упис права на непокретностима.

Могућност конституисања права својине Републике Србије на непокретностима на којима су у јавној књизи о непокретностима и правима на њима, као корисници, односно носиоци права коришћења, уписана правна лица и други облици организовања који су престали да постоје и који немају правне следбенике

Одредбом члана 15. Закона о измени и допуни Закона о јавној својини уводи се могућност конституисања права својине Републике Србије на непокретностима на којима су у јавној књизи о непокретностима и правима на њима, као корисници, односно носиоци права коришћења, уписана правна лица и други облици организовања који су престали да постоје и који немају правне следбенике, а захтев за упис на наведеним непокретностима подноси Државно правобранилаштво, односно Дирекција.

Одредба члана 15. Закона о изменама и допунама Закона о јавној својини гласи:

На непокретностима на којима су у јавној књизи о непокретностима и правима на њима, као корисници, односно носиоци права коришћења, уписана правна лица и други облици организовања који су престали да постоје и који немају правне следбенике, престаје наведено право и конституише се право јавне својине Републике Србије.

Захтев за упис јавне својине Републике Србије на непокретностима наведеним у ставу 1. овог члана подноси Државно правобранилаштво, односно Дирекција.

Уз захтев за упис јавне својине Републике Србије доставља се: доказ да правно лице, односно организација није уписана у Регистар правних лица и организација и да нема правног следбеника; акт о брисању из Регистра правних лица, као и друга документација на основу које се може утврдити да су уписани корисници, односно носиоци права коришћења престали да постоје.

Лице које има правни интерес може оспорити упис права јавне својине Републике Србије у смислу овог члана закона.