Коментар новог Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе

У наставку следи преглед измена које доноси нови Посебан колективни уговор у односу на досадашња решења.

У складу са Законом о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – УС, 113/17, 95/18 – др. пропис) репрезентативни синдикати: Синдикат запослених у здравству и социјалној заштити Србије, Грански синдикат здравства и социјалне заштите „Независност” и Влада закључили су Посебан колективни уговор за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе. Овај колективни уговор објављен је у „Службеном гласнику РС” бр. 106/18 од 31. 12. 2018. године и ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања, односно 8. 1. 2019. године. Доношењу Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе (у даљем тексту: ПКУ за здравство) претходило је закључивање Споразума о продужењу рока важења ПКУ-а за здравство до 31. 12. 2018. године. Имајући у виду датум објављивања ПКУ-а за здравство у односу на датум важења Споразума о продужењу рока, може да се закључи да су консултације вршене до крајњег могућег рока, уз сучељавање аргумената у настојању да се приближе и усагласе ставови свих учесника у циљу успостављања кохезије и социјалног мира. Закључивање Посебног колективнoг уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе резултат је социјалног дијалога представника Владе и социјалних партнера – репрезентативних синдиката за делатност здравства, односно континуираних преговора у процесу доношења новог колективног уговора у циљу проширивања права запослених у здравству, односно стварања бољих, квалитетнијих и безбеднијих услова рада. У име Владе, у Преговарачком тиму за закључивање ПКУ-а за здравство учествовали су представници надлежних државних органа, и то пре свега представници: Министарства здравља, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарства за државну управу и локалну самоуправу и Министарства финансија, као и представници Републичког фонда за здравствено осигурање и Коморе здравствених установа, што говори у прилог чињеници да су надлежни државни органи схватили значај социјалног дијалога и важност доношења акта који ће на прецизан и недвосмислен начин заштитити права запослених, побољшати њихов положај и утицати на то да се тренд одласка здравствених радника заустави.

ПКУ за здравство и овог пута је закључен од стране Синдиката запослених у здравству и социјалној заштити Србије и Гранског синдиката здравства и социјалне заштите „Независност”, односно без учешћа Синдиката медицинских сестара и техничара Србије, који има утврђену репрезентативност за делатност здравства. Оно што је суштински могло да утиче на ПКУ за здравство, а није реализовано, последица је одложене примене два системска законска прописа, и то: Закона о систему плата запослених у јавном сектору и Закона о запосленима у јавним службама. Из наведеног разлога нови ПКУ за здравство није претрпео значајније измене, али је пре свега од великог значаја за запослене у здравственим установама, имајући у виду да је, поред одређених прецизирања и нормативно-правних корекција, предвидео проширивање права запослених, што свакако јесте резултат синдикалног рада и борбе, али и препознавање потребе да се унапреде услови за рад запослених у здравству од стране државе.

Овим колективним уговором уређена су, у складу са Законом и ратификованим међународним конвенцијама, права, обавезе и одговорности из радног односа и по основу рада, међусобни односи учесника овог уговора, поступак измена и допуна овог уговора и друга питања од значаја за запослене и послодавца.

РАДНИ ОДНОСИ

У поглављу које се односи на заснивање радног односа новине су следеће:

У члану 3. став 3. ПКУ-а за здравство предвиђена је могућност да синдикат покрене поступак мирног решавања радног спора у складу са Законом, уколико синдикат сматра да општи акт, односно уговор о раду није закључен или да поједине одредбе нису у складу са одредбама Закона и ПКУ-а за здравство. Такође, у ставу 4. истог члана прописано је да послодавац не може да користи рад преко Агенције за привремено запошљавање, у складу са Законом.

Члан 5. ст. 6. и 7. ПКУ-а за здравство предвидео је да запослени заснива радни однос на неодређено и одређено време, а да запослени који je заснoваo радни однос на одређено време има иста права као и запослени који је засновао радни однос на неодређено време. Прецизирање одредбе извршено је у члану 6. став 1, тако да недвосмислено може да се закључи да Правилник о организацији и систематизацији послова доноси надлежни орган код послодавца, односно лице утврђено Законом или општим актом послодавца, по претходно прибављеном мишљењу репрезентативног синдиката код послодавца. Поступак избора кандидата, који је уређен чланом 7. ПКУ-а за здравство, дефинише да се радно место код послодавца попуњава на један од следећих начина:

1)         трајним премештајем запосленог;

2)         на основу споразума о преузимању;

3)         спровођењем конкурса.

На тај начин обавеза послодавца је да пре спровођења конкурса покуша да радно место попуни пре свега трајним премештајем запосленог и закључивањем споразума о преузимању. Изузетно, радно место директора здравствене установе попуњава се именовањем након спроведеног изборног поступка у складу са Законом. Укинута је обавеза објављивања огласа у Националној служби за запошљавање, као и достављања истог Министарству здравља, чиме је отежан положај незапослених, а Министарство здравља ускраћено за могућност јединствене евиденције оглашених слободних радних места. У погледу обавезног садржаја уговора о раду није било измена.

У члану 11. став 3. проширена је обавеза послодавца да како запосленог тако и лице ангажовано по основу уговора ван радног односа пре ступања на рад, односно пре ангажовања, писменим путем обавести о забрани вршења злостављања и дискриминације на раду, као и о праву на заштиту од злостављања и дискриминације на раду, коју је дужан да обезбеди послодавац у складу са законом којим се уређује забрана злостављања на раду и забрана дискриминације.

Имајући у виду да је у претходном периоду било доста дилема у вези са обавезом послодавца да на почетку сваке календарске године достави репрезентативним синдикатима списак запослених и да на њихов захтев достави обавештење о извршеном пријему нових запослених у претходној години, односно да ли се исти доставља свим репрезентативним синдикатима у здравственој установи, извршено је прецизирање члана 12. тако да се наведена обавеза односи само на достављање ових података синдикату у установи који припадају репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији. У ставу 2. истог члана прописано је да, поред свих постојећих података, списак мора да садржи и ниво образовања запослених који су засновали радни однос.

Такође, у члану 14. став 3. прецизирано је да чланови Комисије за процену радне и друге стручне способности запосленог на пробном раду морају имати најмање исту врсту и ниво образовања као и запослени на пробном раду. На наведени начин обезбеђује се квалитетна и стручна процена радне способности запосленог на пробном раду, односно избегава се могућност да чланови Комисије имају нижи ниво образовања од запосленог чији рад процењују.

Терминолошко усклађивање са важећим правним прописима извршено је у члану 22. став 3. ПКУ-а за здравство, тако да, поред осталих категорија, и запослена мајка детета са сметњама у развоју не може да буде распоређена код истог послодавца из једног у друго место рада, имајући у виду да је термин „дете заостало у развоју” превазиђен и да није адекватан.

У поглављу које се односи на образовање и стручно усавршавање запослених у члану 24. ПКУ-а за здравство прописано је да запослени кога је послодавац упутио на додатно образовање има право на плаћено одсуство за припрему и полагање испита, и то одређени број (3, 15 и 30) радних дана, што до сада није био случај. По истом принципу и у члану 28. ПКУ-а за здравство прописано је да и запослени кога је послодавац упутио на специјализацију и ужу специјализацију има право на плаћено одсуство за припрему и полагање испита, и то 30 радних дана. На наведени начин запосленима је проширено право на плаћено одсуство ближим дефинисањем да се број дана односи на радне дане.

Члан 35. став 4. ПКУ-а за здравство усклађен је са одредбом Закона о раду тако да непосредни руководилац мора запосленог да обавести о промени његовог распореда радног времена у року не краћем од 48 часова унапред. У члану 45. став 1. ПКУ-а за здравство утврђена је обавеза послодавца да води дневну евиденцију о прековременом раду запослених, док је у ставу 2. овог члана извршено прецизирање да је послодавац дужан да најмање квартално доставља репрезентативном синдикату у установи, који припада репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији, извештај о прековременом и ноћном раду.

            Новина у ПКУ-у за здравство јесте члан 45а, којим је дефинисано да се запосленој за време трудноће, једном од родитеља са дететом до три године живота, самохраном родитељу детета до седме година живота или детета са инвалидитетом и умерено до тешко ометеном у развоју, може одредити приправност и прековремени рад само уз његову писмену сагласност.

У поглављу које се односи на одморе и одсуства у члану 48. став 5. ПКУ-а за здравство ближе је дефинисано да, уколико због непредвиђених околности које настану после објављеног распореда радног времена, није могуће обезбедити запосленом право да најмање једном месечно не ради суботом и недељом узастопно, то право преноси се на први наредни месец.

ГОДИШЊИ ОДМОР

У члану 49. ПКУ-а за здравство, којим је уређено остваривање права на годишњи одмор, новине се односе на следеће:

– став 1. тачка 2) – увећање дужине годишњег одмора по основу стручне спреме најмање један, а највише пет радних дана, чиме је повећан број дана годишњег одмора на пет и  такође је извршено прецизирање да се увећање односи на радне дане, као и код других основа за увећање годишњег одмора;

– став 1. тачка 5) – увећање дужине годишњег одмора по основу социјалног и здравственог статуса запосленог:

• особи са инвалидитетом – за пет радних дана, чиме је повећан број дана годишњег одмора на пет радних дана,
• родитељу са дететом до 14 година живота – за два радна дана, а за свако наредно малолетно дете по један радни дан, чиме је проширено право на увећање годишњег одмора за свако наредно дете,
• самохраном родитељу са дететом до 14 година живота – за три радна дана, с тим што се овај број дана увећава за по два радна дана за свако наредно дете млађе од 14 година, чиме је проширено право на увећање годишњег одмора за свако наредно дете млађе од 14 година (Нејасно је зашто се и родитељу са дететом до 14 година живота увећање за свако наредно дете односи на малолетно дете, а не као код самохраног родитеља на малолетно дете до 14 година живота. На наведени начин самохрани родитељ је доведен у неповољнији положај јер се увећање годишњег односа врши до 14 године живота сваког наредног детета. Остаје дилема како ће се наведена одредба примењивати у пракси.),
• запосленом који се стара о члану уже породице који је ометен у развоју, има тешко телесно оштећење или болест услед које је потпуно или врло слабо покретно – пет радних дана, при чему је извршено усклађивање са одредбом предвиђеном другим колективним уговором, односно смањен је број дана, али је проширено право и на запосленог по основу бриге о члану породице који је због болести потпуно или врло слабо покретан;

– став 2 – годишњи одмор по свим основама из става 1. овог члана не може трајати дуже од 35 радних дана, чиме је проширено право на годишњи одмор у погледу дужине и то са 30 на 35 радних дана;

– став 4 – самохраним родитељем у смислу овог члана сматра се родитељ који сам врши родитељско право када је други родитељ непознат или је умро, или сам врши родитељско право на основу одлуке суда или када само он живи са дететом, а суд још није донео одлуку о вршењу родитељског права и у другим случајевима утврђеним законом којим се уређују породични односи, при чему је на наведени начин уређено ко се сматра самохраним родитељем у погледу утврђивања права на годишњи одмор, што је до сада представљало проблем и доводило до различитог поступања у пракси здравствених установа.

У члану 50. ПКУ-а за здравство прецизирано је да је послодавац у обавези да при изради плана коришћења годишњег одмора нарочито води рачуна о захтевима запослених са најдужим укупним стажом осигурања и захтевима запослених са децом до 14 година, а не као што се до сада ова обавеза односила на запослене са најдужим радним стажом.

ПЛАЋЕНО ОДСУСТВО

У погледу права на плаћено одсуство, у члану 51. став 1. ПКУ-а за здравство ближе је дефинисано да запослени има право на плаћено одсуство укупно до седам радних дана у току календарске године по основама наведеним у т. 1)–12). Поред тога, у тачки 6) став 1. овог члана проширено је право запосленог на плаћено одсуство у случају поласка детета у први разред основне школе – 2 радна дана. На наведени начин запослени у делатности здравства изједначени су са запосленима у другим јавним службама и државним органима, имајући у виду да до доношења овог колективног уговора нису имали право на плаћено одсуство по овом основу. Такође, у члану 4. овог члана извршено је прецизирање имајући у виду да се у пракси јавила дилема у вези са применом ове одредбе, тако да се запосленом, изузетно од става 1. овог члана, на предлог специјалисте медицине рада може одобрити плаћено одсуство од десет радних дана ради рехабилитације из медицинских разлога, уколико се процес рада може организовати без ангажовања новог запосленог. У члану 52. ПКУ-а за здравство извршено је усклађивање ове одредбе са важећим правним прописима и одредбама у другим колективним уговорима, као и прецизирање исте, тако да запослени има право на плаћено одсуство ради присуствовања састанцима и седницама синдиката, као и на позив државних органа, органа јединице локалне самоуправе и правосудних органа, у складу са овим уговором, изузев када запослени обавља посао судског вештака, у складу са Законом.

БЕЗБЕДНОСТ И ЗДРАВЉЕ НА РАДУ

Новина у погледу престанка мандата представника запослених за безбедност и здравље пре истека периода на који је изабран предвиђена је у члану 72. став 2. алинеја четврта, на основу одлуке синдиката, односно репрезентативних синдиката који су именовали представника запослених за безбедност и здравље на раду. У члану 73. ПКУ-а за здравство извршено је прецизирање тако да је послодавац дужан да представника запослених за безбедност и здравље на раду информише најмање једном у шест месеци о свим подацима који се односе на безбедност и здравље на раду, а у случају налаза и предлога или предузетих мера инспекције рада и извештаја о повредама на раду, професионалним обољењима и обољењима у вези са радом и о предузетим мерама за безбедност и здравље на раду, одмах по њиховом настанку.

ПЛАТЕ, НАКНАДЕ ПЛАТА И ДРУГА ПРИМАЊА

У поглављу које се односи на плате, накнаде плата и друга примања предвиђене су значајне новине, односно увођење нових и проширивање постојећих права, и то:

У члану 90. ПКУ-а за здравство исправљена је грешка која је постојала у раније важећем колективном уговору, односно вршено је позивање на погрешан члан колективног уговора. Чланом 99. ст. 2. и 3. ПКУ-а за здравство утврђено је право запосленог који је на специјализацији на усклађивање накнаде плате, тако да се накнада плате увећава за проценат увећања плате за делатност здравства. Ова новина, односно право запосленог на специјализацији на усклађивање накнаде од изузетног је значаја, имајући у виду да су у пракси лекари на специјализацији по неколико година примали накнаду која је утврђена у моменту упућивања на специјализацију, а која се у међувремену није повећавала, за разлику од плата. С обзиром на то да лекари за време специјализације кроз стручно усавршавање учествују у пружању здравствене заштите, а посебно због чињенице дужине трајања специјализација, наведена новина од суштинског је значаја за велики број лекара који се налазе на специјализацији. У конкретном случају усклађивање плате односи се на све специјализанте, а примењује се од дана ступања на снагу ПКУ-а.

У члану 100. тачка 2) ПКУ-а за здравство, која се односи на право запосленог на накнаду плате за време привремене спречености за рад до 30 дана, у висини 100% просечне плате у претходних 12 месеци пре месеца у којем је наступила привремена спреченост за рад, проширено је право у случају када је спреченост за рад проузрокована малигним обољењима. На наведени начин запослени који је привремено спречен за рад због малигног обољења има право на 100% накнаде плате првих 30 дана, чиме су запослени у здравству изједначени са запосленима у другим јавним службама и државним органима.

У погледу права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада прописан је нови став 2. члана 101. ПКУ-а за здравство, односно утврђено је да, уколико од места становања до места рада не постоји јавни саобраћај, запослени има право на накнаду за превоз у висини цене месечне претплатне карте у јавном саобраћају за сличну најближу релацију за коју постоји јавни превоз, односно у висини цене карте ако не постоји месечна претплатна карта или ако распоред радног времена запосленог не одговара организацији јавног превоза за који се утврђује месечна претплатна карта, а на основу потврде јавног превозника. Наведено решење уређено је због проблема који су се јављали у пракси у погледу остваривања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада.

У делу који се односи на друга примања запослених чл. 104–107. ПКУ-а за здравство уведена су нова права и проширена постојећа, и то:

– чланом 104. став 2. дефинисано је ко се сматра чланом уже породице ради остваривања права на накнаду трошкова погребних услуга, при чему у до сада важећем колективном уговору није било прописано ко се сматра чланом уже породице, што је у пракси доводило до слободног тумачења, односно различитог поступања здравствених установа и, сходно томе, до неједнакости у остваривању права запослених у здравственим установама;

– у ставу 4. истог члана извршено је прецизирање тако да о висини новогодишње награде преговарају Влада и репрезентативни синдикати у делатности здравствене заштите становништва;

– у ставу 5. истог члана ближе је дефинисано да деци запослених до 15 година старости припада право на пригодан поклон за Нову годину – новчана честитка у вредности до неопорезивог износа који је предвиђен законом којим се уређује порез на доходак грађана, у складу са одлуком директора здравствене установе, а уз претходно прибављено мишљење репрезентативног синдиката у установи, који припада репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији, при чему је на тај начин омогућено да здравствена установа, као послодавац, може да обезбеди пригодан поклон деци запослених до 15 година старости, односно новчану честитку у прописаном износу;

– у оквиру става 6. члана 104. под тачком 5) проширено је постојеће право запосленог на јубиларну награду, па запослени има право на јубиларну награду у износу од три просечне зараде у Републици Србији – за 40 година рада проведених у радном односу;

– у оквиру члана 106, којим је утврђено право на солидарну помоћ, поред постојећих случајева када запослени остварује ово право, ставом 4. уведено је право на солидарну помоћ у следећим случајевима:

• рођења детета запосленог – у висини просечне месечне зараде без пореза и доприноса у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике;
• помоћ запосленој за вантелесну оплодњу – у висини три просечне месечне зараде у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике, на основу уредне документације;
• помоћ због уништења или оштећења имовине, елементарних и других ванредних догађаја – до висине неопорезивог износа који је предвиђен законом којим се уређује порез на доходак грађана;
• другу солидарну помоћ у складу са општим актом послодавца.

Запослени у здравству оствариће по овом основу исти обим и садржај права на солидарну помоћ као и запослени у другим јавним службама и државним органима, односно на тај начин се у погледу остваривања овог права обезбеђује изједначавање са правима запослених у другим делатностима.

– члан 106а  предвиђа потпуно ново право, односно омогућено је да се детету запосленог у здравственој установи (медицинског и немедицинског радника), који је изгубио живот у обављању послова или у вези са обављањем послова, исплаћује месечна новчана помоћ и то по категоријама, односно у зависности од узраста детета одређени проценат исплаћене нето плате у Републици у претходној години, при чему, уколико запослени нема деце, брачни односно ванбрачни друг запосленог има право на једнократну новчану помоћ у износу просечно исплаћене нето плате у Републици у претходној години;

– у члан 107. додат је нови став 2, којим је прописано да се ближи услови за доделу помоћи за набавку зимнице, огрева и уџбеника уређују општим актом послодавца.

СИНДИКАТ

У поглављу које се односи на услове за рад синдиката у члану 117. ПКУ-а за здравство утврђено је да запослени код послодавца имају право да без претходног одобрења иступају из синдиката под условима прописаним статутом и правилима синдиката. Имајући у виду да се синдикално организовање заснива на слободној вољи појединца – запосленог, и иступање запосленог из синдиката треба да се спроведе на начин и под условима који су прописани за приступање синдикату. У чл. 121. и 122. прецизирано је да се обавеза послодавца да обезбеди представнику репрезентативног синдиката у установи, односно репрезентативном синдикату у установи, односи на репрезентативни синдикат у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији, присуствовање седницама Управног одбора, разматрање мишљења и предлога синдиката пре доношења одлука од значаја за материјални, економски и социјални положај запослених, обавештавање синдиката о питањима из надлежности послодавца која су од битног значаја за економски и радно-социјални положај запослених и омогућавање приступа свим пословима код послодавца, када је то потребно у циљу заштите права запослених утврђених Законом и колективним уговорима, уз поштовање услова и стандарда утврђених Законом.

            Укинута је обавеза послодавца да репрезентативном синдикату без накнаде изради завршни рачун, пре свега полазећи од чињенице да су сами синдикати организовали израду завршног рачуна, односно имајући у виду да суштински то и не треба да буде обавеза послодаваца, а посебно водећи рачуна о могућностима ангажовања послодавца на овим пословима, имајући у виду број запослених на овим пословима.

У ставу 5. овог члана предвиђена је могућност да послодавац може да учествује у трошковима организације културних манифестација и рекреативно-спортских такмичења и сусрета у организацији репрезентативног синдиката у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији, што представља новину у односу на претходни колективни уговор.

У члану 128. ПКУ-а за здравство утврђена је обавеза послодавца да исплаћује увећану месечну плату у висини три основице за обрачун и исплату плата запослених у здравству овлашћеном представнику репрезентативног синдиката у установи, који припада репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији, учеснику у преговарању за закључивање колективног уговора. На наведени начин увећана плата припада представнику репрезентативног синдиката у установи који припада репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији и учествовао је у преговарању за закључивање колективног уговора, односно који не мора да буде и потписник овог уговора. Полазећи од чињенице да је у преговорима за закључивање овог колективног уговора учествовао Синдикат медицинских сестара и техничара Србије, а да исти није потписник истог, може да се закључи да право на увећану плату имају и представници овог синдиката уколико је исти репрезентативан у установи. Поставља се питање на који се начин доказује учешће овог или другог синдиката у преговорима за закључивање ПКУ-а за здравство у циљу остваривања права на увећану плату по овом основу.

У поглављу које се односи на прелазне и завршне одредбе у члану 143. ПКУ-а за здравство утврђено је да ће у року од 12 месеци од дана ступања на снагу овог уговора здравствена установа која обавља делатност медицине рада, у сарадњи са потписницима овог уговора, донети јединствену методологију за процену послова са повећаним ризиком који се обављају у здравственим установама. Поред тога, чланом 147. предвиђена је могућност престанка важења колективног уговора пре истека уговореног рока на основу споразума свих учесника или отказом, при чему се уговор примењује најдуже шест месеци од дана подношења отказа, с тим што су учесници дужни да поступак преговарања започну најкасније у року од 15 дана од дана подношења отказа. У члану 150. ПКУ-а за здравство предвиђено је да комисију која прати примену и даје аутентична тумачења овог уговора чине по три члана потписника овог колективног уговора, за разлику од до сада важећег колективног уговора који је предвиђао да комисију чине представници учесника истог. Наиме, то практично значи да ће у раду комисије учествовати само представници Синдиката запослених у здравству и социјалној заштити Србије и Гранског синдиката здравства и социјалне заштите „Независност”, који су и потписали овај уговор, а не и представници синдиката који су учествовали у преговорима за закључивање.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Доношењем новог колективног уговора може да се очекује да се права запослених у здравству не само у одређеној области редефинишу и прошире, већ и прецизирају, у циљу отклањања недоумица које су постојале у вези са одредбама претходног колективног уговора. Примена овог уговора у пракси показаће да ли је труд и напор свих учесника преговарања био оправдан, али ће и указати на евентуалне недостатке који ће бити имплементирани у неки нови колективни уговор.