Коментар предлога Закона о споразумном финансијском реструктурирању

Предлог Закона уноси одређене новине у постојећи нормативни оквир и доноси инвентивна правна решења која имају за циљ да поједноставе поступак споразумног финансијског реструктурирања, а тиме допринесу и стабилности финансијског тржишта

 

У септембру месецу текуће године, у скупштинску процедуру ушао је предлог Закона о споразумном финансијском реструктурирању (у даљем тексту: Предлог закона). Институт споразумног финансијског реструктурирања начелно је присутан у домаћем законодавству од доношења Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава („Сл. гласник РС”, бр. 36/11), као начин да се дужничко-поверилачки односи између инсолвентних привредних друштава и њихових поверилаца, најчешће банака, редефинишу у интересу обеју уговорних страна. У том смислу, основна сврха споразумног финансијског реструктурирања јесте превазилажење финансијских проблема у пословању дужника и стварање услова за наставак пословања, пре приступања спровођењу стечаја над дужником.

 

Од усвајања Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава, па до усвајања Предлога закона, пракса је показала да у тренутном нормативном оквиру постоје правне празнине и недоследности, због чега су предложене измене и допуне наведеног Закона, а имајући у виду да се показало да ће измене бити бројне и опсежне, заузет је став да је потребно донети нови закон који би на свеобухватан начин дефинисао предметну материју.

Предлог закона уноси одређене новине у постојећи нормативни оквир и доноси инвентивна правна решења која имају за циљ да поједноставе поступак споразумног финансијског реструктурирања, а тиме допринесу и стабилности финансијског тржишта.

Споразумно финансијско реструктурирање представља примарни начин решавања финансијских потешкоћа привредних друштава, с циљем поновног успостављања ликвидности друштва и наставка његовог пословања. Преостале мере које се могу предузети са истим циљем, а које су познате у правном систему Републике Србије, прописане су искључиво стечајним прописима. То могу бити: унапред припремљени план реорганизације, реорганизација у стечају и продаја правног лица или имовине у поступку банкротства. Дакле, циљ споразумног финансијског реструктурирања јесте да се финансијске потешкоће у пословању привредног друштва регулишу мимо и пре спровођења мера које су предвиђене стечајним законодавством.

 

Спровођење споразумног финансијског реструктурирања у оквиру постојећих законских решења

У складу са одредбама Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава, Привредна комора Србије (у даљем тексту: ПКС) има овлашћење да институционално посредује између поверилаца и дужника у спровођењу споразумног финансијског реструктурирања. Начела споразумног финансијског реструктурирања привредних друштава су: начело подобности; начело добровољности; начело одрживости пословања дужника; начело поступања у доброј вери; начело сарадње и координације поверилаца; начело равноправности положаја поверилаца и положај сразмеран висини потраживања; начело приступа подацима и поверљивости података.

Привредно друштво над којим ће се спровести споразумно финансијско реструктурирање, односно његови повериоци, и то најмање две банке у својству поверилаца, подноси захтев ПКС-у ради посредовања у споразумном финансијском реструктурирању, након чега ПКС спроводи поступак институционалног посредовања, под условом да се о томе сагласе како повериоци, тако и дужник. Након спроведеног посредовања, привредно друштво и поверилац или повериоци закључују Уговор о мировању (мораторијуму) дуговања. Уговор о мораторијуму представља iustus titulus за обустављање принудног извршења – пленидбу новчаних средстава с текућег рачуна дужника, односно за забрану покретања извршења или одлагање започетог извршења. Принудно извршење, међутим, биће обустављено, односно неће моћи да га започне искључиво извршни поверилац који је с дужником закључио наведени уговор, док ће други повериоци и даље моћи да своја потраживања намире у извршном поступку, што је својеврсна мањкавост поступка која доводи до несигурности поверилаца заинтересованих за споразумно финансијско реструктурирање. Надлежни суд, односно други орган пред којим се води поступак, дужан је да одмах по пријему одговарајућег захтева, а најкасније у року од два радна дана од дана пријема захтева, донесе одлуку о одлагању извршења и да је одмах, а најкасније наредног радног дана по доношењу, достави организацији која спроводи принудну наплату с рачуна дужника, односно другом надлежном органу или организацији.

Након закључења Уговора о мораторијуму дуговања, стране у поступку преговарају о реструктурирању дужничко-поверилачких односа, уз институционалну подршку ПКС-а, након чега закључују Уговор о споразумном финансијском реструктурирању, којим се јасно дефинишу мере којима се реструктурирање спроводи. Уговором о споразумном финансијском реструктурирању могу бити предвиђене следеће мере за спровођење реструктурирања:

– отплата дуга у оброцима;

– редефинисање рокова доспелости, каматних стопа или других услова кредита, зајма или другог потраживања или инструмента обезбеђења новчаних обавеза;

– уновчење имовине или пренос имовине ради намирења потраживања;

– отпуст дуга;

– извршење, измена или одрицање од заложног права;

– давање додатних средстава обезбеђења од дужника или трећих лица, укључујући давање јемстава и гаранција;

– конверзија потраживања у капитал;

– закључивање уговора о кредиту, односно зајму,

– издавање хартија од вредности.

 

Након што су закључиле Уговор о споразумном финансијском реструктурирању, стране у поступку спроводе уговорене мере финансијског реструктурирања уз могућност да користе одговарајуће подстицаје (примера ради, континуитет заложног права, порески подстицаји). Дужник је обавезан да уговор о споразумном финансијском реструктурирању, одмах по закључењу, достави Агенцији за привредне регистре, ради регистрације забележбе о постојању тог уговора. На основу свега наведеног, привредно друштво над којим је на описани начин спроведено финансијско реструктурирање, наставља да послује и консолидује сопствена дуговања.

Као основни недостатак постојећих законских решења, критиковани су компликована процедура и недостатак обавезујућих рокова којима би било дефинисано трајање процедура или окончање уговорених мера. Најзад, интенција законодавца је била управо да привуче пажњу банака у својству поверилаца, како би оне ступиле у процедуру добровољног, вансудског намирења дугова.

 

Споразумно финансијско реструктурирање у земљама региона

Финансијско реструктурирање привредних друштава без спровођења стечаја и ефикасно превазилажење тешкоћа у пословању, уз задовољење интереса поверилаца и дужника, представља предмет интересовања како земаља које су прошле кроз транзицију, тако и свих земаља које су погођене глобалном финансијском кризом.

У Републици Хрватској недавно је усвојен нови Закон о стечају који се примењује од 1. септембра 2015. године, а који обесхрабрује предстечајни поступак, па и споразумно финансијско реструктурирање јер предвиђа да ће пословање друштва бити могуће наставити и у току спровођења стечаја над дужником, што до сада није било могуће. С друге стране, предстечајни поступак је уређен веома штуро, с ригорозним и кратким роковима, па су дужници заинтересовани тек да ванинституционално решавају проблеме у пословању. Стога се очекује да ће нова решења довести до још мање примене института споразумног финансијског реструктурирања.

У Републици Црној Гори, 1. маја текуће године ступио је на снагу Закон о добровољном финансијском реструктурирању. Према првим проценама, предметни Закон није дао задовољавајуће резултате, а поступци споразумног финансијског реструктурирања још увек се не покрећу у довољној мери, што се приписује недовољној обавештености потенцијално заинтересованих страна.

 

Преглед законских решења – дефиниције и начела

Предлог закона на јасан и транспарентан начин утврђује значење следећих појмова:

1) финансијско реструктурирање представља поновно уређивање дужничко-поверилачких односа између привредног друштва, односно предузетника са финансијским тешкоћама, као дужника, и поверилаца;

2) финансијске тешкоће су неспособност плаћања (неликвидност), претећа неспособност плаћања (претећа неликвидност) или презадуженост;

3) мировање дугова је привремена обустава испуњења обавеза и забрана покретања извршења, односно одлагање извршења према привредном друштву, односно предузетнику у погледу поверилаца који учествују у финансијском реструктурирању.

 

Предлог закона одређује и начела према којима се спроводи поступак финансијског реструктурирања, која су одређена у складу с добром међународном и упоредноправном регулативом и праксом, а пре свега Принципима Међународног удружења стручњака за реструктурирање, инсолвентност и стечај (ИНСОЛ) о корпоративном финансијском реструктурирању. Начела су одређена како следи:

1) Начело подобности подразумева да се финансијско реструктурирање спроводи ради поновног уређивања дужничко-поверилачких односа поводом дуга, односно потраживања којим дужник и повериоци слободно располажу.

2) Начело добровољности подразумева да се финансијско реструктурирање спроводи добровољно, на основу сагласности поверилаца и дужника, уз учешће институционалног посредника.

3) Начело одрживости пословања дужника подразумева да се финансијско реструктурирање спроводи само ако је могућ опоравак и одржив наставак пословања привредног друштва, односно предузетника.

4) Начело поступања у доброј вери подразумева да се финансијско реструктурирање спроводи у доброј вери, у складу с начелом савесности и поштења, с пажњом која се у правном промету захтева у одређеној врсти односа. Такође, наведено начело подразумева да поверилац и дужник не могу да предузимају радње којима се другом може проузроковати штета, при чему је у току мировања дугова, дужнику забрањено да предузима радње које би могле спречити или отежати наплату потраживања поверилаца који су закључили уговор о мировању дугова.

5) Начело сарадње поверилаца подразумева обавезу поверилаца који су прихватили да учествују у финансијском реструктурирању да међусобно сарађују, како би се дужнику створили услови да прикупи и пружи податке и обавештења о својој имовини, капиталу, обавезама, пословању и пословним плановима, као и ради припреме предлога мера реструктурирања.

6) Начело равноправности положаја поверилаца и положај сразмеран висини потраживања предвиђа да се у поступку финансијског реструктурирања свим повериоцима обезбеђује једнак третман и равноправан положај у сразмери са висином њихових потраживања, осим ако се не договоре другачије.

7) Начело приступа подацима и поверљивости података подразумева да дужник мора повериоцима, односно лицима која они овласте, да обезбеди благовремен и несметан приступ подацима и документацији од значаја за финансијско реструктурирање, а који се односе на његову имовину, капитал, обавезе, пословање и пословне планове, све с циљем правилне процене његовог финансијског стања и припреме предлога мера финансијског реструктурирања. С друге стране, поверилац и институционални посредник имају обавезу чувања, као поверљивих, свих података и обавештења који се односе на имовину, капитал, обавезе, пословање и пословне планове и предлог мера финансијског реструктурирања дужника. Такви подаци и обавештења могу да буду доступни само повериоцима који учествују у финансијском реструктурирању.

 

Предлагач истиче да су сва напред наведена начела међусобно усаглашена, као и да се њихов значај нарочито огледа у спречавању настанка правних празнина у примени закона, односно правних правила у пракси.

 

Преглед најзначајнијих одредаба Предлога закона

Најзначајнија измена коју доноси члан 1. Предлога закона, јесте да се домашај Закона проширује и на предузетнике. Предузетници, као посебна форма обављања привредне делатности, до сада су били искључени из поступка финансијског реструктурирања као потенцијални дужници. Пракса је, међутим, показала да се велики део дуговања у принудној наплати односи управо на предузетнике. Из ових разлога, Предлогом закона предвиђа се могућност да се као дужници у поступку споразумног финансијског реструктурирања јаве и предузетници, а даљим одредбама су уређена и посебна правила која у поступку важе за предузетнике.

Чланом 2. регулисан је правни домашај закона, односно изузеци од његове примене, па је прописано да се финансијско реструктурирање не може спроводити над банкама, друштвима за осигурање, покровитељима емисије хартија од вредности, приватним инвестиционим фондовима, друштвима за управљање инвестиционим и добровољним пензијским фондовима, брокерско-дилерским друштвима, привредним друштвима која обављају послове финансијског лизинга, факторинга, послова платних институција, као и другим привредним друштвима која се претежно баве пружањем финансијских услуга у складу са законом. Дакле, учесници споразумног финансијског реструктурирања у својству дужника не могу бити лица у финансијском сектору, имајући у виду да су она третирана посебном нормативном регулативом и предмет су посебног надзора. Споразумно финансијско реструктурирање не може се спровести ни над лицима у стечају и лицима над којима је покренут претходни стечајни поступак у складу са унапред припремљеним планом реорганизације, у складу с прописима којима се уређује стечај.

Чланом 11. Предлога закона предвиђено је да захтев за спровођење финансијског реструктурирања могу поднети дужник или један или више поверилаца, те да се овакав захтев подноси ПКС-у, као институционалном посреднику.

Члан 12. Предлога закона прописује да се финансијско реструктурирање може спроводити само ако у њему учествују најмање две домаће или стране банке на страни поверилаца, с тим да у реструктурирању могу учествовати и сви други повериоци, поред банака. Ипак, изузетак од овог правила предвиђа да се у случају предузетника дозвољава да само једна таква институција учествује у поступку. Коначно, и за привредна друштва и за предузетнике прописано је да се, као супститут банкама, као обавезни учесници у поступку могу јавити и домаће развојне институције (Фонд за развој, Агенција за осигурање и финансирање извоза Републике Србије итд.), а уместо једне од банака или институција, као дужник се може јавити и домаћа банка у стечају или ликвидацији. Овакво одређење поверилаца представља новелу у односу на постојећи законодавни оквир и донекле доприноси флексибилности и поједностављењу поступка. У Предлогу закона задржана је могућност учешћа страних банака у својству поверилаца у споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава у Републици Србији у контексту испуњености услова за покретање поступка. Додатно, учешће најмање два финансијска повериоца одређује се полазећи од закључка да је ради успешног реструктурирања неопходно адекватно координирати интересе финансијских поверилаца. Различите структуре поверилаца који нису део банкарског сектора, примера ради добављаче, запослене, пореску управу, фондове пензијског осигурања, тешко је ефикасно координисати с банкама у својству поверилаца, због њихових различитих потреба. Зато се препоручује да се овакво реструктурирање спроводи само ако су у њега укључени највећи финансијски повериоци дужника, наравно уз могућност да у њему под једнаким условима учествују и сви остали повериоци. С друге стране, ако постоји само једна финансијска институција на страни поверилаца, тумачи се да поступак споразумног финансијског реструктурирања није потребно спроводити, јер се поверилац и дужник могу непосредно договорити без ангажовања институционалног посредника.

Члан 13. Предлога закона предвиђа да се у току финансијског реструктурирања може увести мировање дугова (мораторијум), које почиње да производи правно дејство даном закључења уговора о мировању дугова. Дакле, мировање дуговања више није обавезни елемент поступка споразумног финансијског реструктурирања, већ је предвиђено само као могућност. Нарочито је значајно истаћи да је мораторијум временски ограничен, а рок у коме мораторијум производи правно дејство одређује се Уговором о мировању дугова. Уговор о мировању дугова закључује се у писменој форми, из разлога правне сигурности. Уколико су средства дужника на његовим рачунима у блокади, дужник или било који поверилац који закључи уговор о мировању дугова доставља организацији која спроводи принудну наплату с рачуна дужника предметни уговор, ради обуставе принудног извршења с рачуна дужника по основу поднетих меница и других средстава плаћања у односу на потраживања поверилаца који су закључили тај уговор. Предлогом закона је експлицитно дефинисано да у току мировања дугова повериоци који су закључили уговор о мировању дугова неће предузимати било какве радње у циљу наплате потраживања, осим подношења тужби ради наплате потраживања у циљу спречавања наступања застарелости свог потраживања.

Поверилац који закључи уговор о мировању дугова дужан је да судским и другим органима пред којима се на захтев ових поверилаца води поступак извршења, односно наплате без одлагања достави захтев за одлагање тог извршења, односно наплате до истека периода мировања дугова. Суд, односно други орган пред којим се води поступак остаје у обавези да одмах по пријему захтева, а најкасније у року од два радна дана по његовом пријему донесе одлуку о одлагању извршења и да је одмах, а најкасније наредног радног дана по доношењу, достави организацији која спроводи принудну наплату с рачуна дужника, односно другом надлежном органу или организацији. У периоду мировања дугова поверилац може располагати својим потраживањем, осим ако уговором о мировању дугова није другачије уговорено. У том случају, стицалац потраживања ступа у сва права и обавезе преносиоца потраживања из тог уговора. Треба имати у виду да ако се банке, други повериоци и дужник не споразумеју о редефинисању дужничко-поверилачких односа током периода мировања дугова, односно ако не дође до споразумног финансијског реструктурирања, даном истека уговореног периода мировања дугова повериоци који су учествовали у поступку финансијског реструктурирања могу поново да врше све радње у циљу наплате својих потраживања на које су имали право и пре наступања мировања дугова, тиме и да поново блокирају рачун дужника, односно да наставе поступак принудног судског извршења.

Члан 14. Предлога закона прописује да, као и до сада, институционално посредовање у поступку финансијског реструктурирања обавља ПКС, која пружа помоћ при успостављању сарадње између дужника и поверилаца ради преговора о поновном уређивању дужничко-поверилачких односа, пружа подршку дужницима и повериоцима у току преговора ради њиховог успешног окончања, води евиденцију закључених уговора о финансијском реструктурирању, с тим да је додатно предвиђено да ПКС има обавезу да прати реализацију закључених уговора о финансијском реструктурирању (члан 14. ст. 1. тач. 4), како би се боље утврдили ефекти поступка и евентуални недостаци у процедури или законском оквиру, али и ради евиденције статистичких података. Овај члан, такође, овлашћује ПКС да, уз претходну сагласност министра надлежног за послове економије, уреди услове и начин институционалног посредовања, сагласно одредбама закона који регулише посредовање у решавању спорова, као и висину накнаде за институционално посредовање у финансијском реструктурирању.

Чланом 17. Предлога закона прописано је да се финансијско реструктурирање окончава уговором о споразумном финансијском реструктурирању, који може да обухвата следеће мере: предвиђање отплате у ратама, измену рокова доспелости, каматних стопа или других услова кредита, зајма или другог потраживања или инструмента обезбеђења; уновчење имовине или пренос такве имовине ради намирења потраживања; отпуст дуга; извршење, измену или одрицање од заложног права; давање додатних средстава обезбеђења од стране дужника или трећих лица, укључујући давање јемстава и гаранција; претварање потраживања у капитал; закључивање уговора о кредиту, односно зајму; издавање хартија од вредности; као и друге мере од значаја за реализацију финансијског реструктурирања. Ради правне сигурности уговорних страна, прописана је обавезна писана форма уговора о финансијском реструктурирању.

Члан 18. Предлога закона нарочито је значајан за обезбеђење правне сигурности поверилаца који учествују у поступку реструктурирања, јер је њиме уређен континуитет заложног права код обезбеђеног потраживања које се реструктурира и замењује реструктурираним обезбеђеним потраживањем, где се врши измена података уписане хипотеке, односно заложног права на покретним стварима и правима, а до износа потраживања које се реструктурира. С друге стране, у случају смањења тог износа врши се измена података уписане хипотеке, односно заложног права на покретним стварима и правима, али са умањеним износом потраживања. Према томе, хипотека, односно заложно право на покретним стварима и правима, као акцесорно право везано за обезбеђено потраживање које се реструктурира, наставља да постоји као средство обезбеђења реструктурираног потраживања. Служба за катастар непокретности, односно други регистар заложног права врши измену података уписане хипотеке, односно заложног права на покретним стварима и правима, сходно износу, као и другим условима реструктурираног обезбеђеног потраживања.

Чланом 19. Предлога закона прописано је да се порески подстицаји за финансијско реструктурирање, у смислу пореског ослобођења за повериоце, као и могућности репрограмирања дуга по основу јавних прихода, утврђују законом којим се уређује порез на добит правних лица, односно законом којим се уређује порески поступак и пореска администрација. Додатно, у погледу банкарских подстицаја, предвиђено је да НБС у прописима из своје надлежности утврђује подстицаје за финансијско реструктурирање. Одредба члана 19. идентична је одредби претходног Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава.

Прелазним и завршним одредбама Предлога закона (чл. 20–23) предвиђено је да ће подзаконски акти потребни за спровођење овог закона бити донети у року од три месеца од дана ступања на снагу овог закона, те да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”, а примењиваће се по истеку деведесетог дана од дана ступања на снагу. Поступци споразумног финансијског реструктурирања који су на дан почетка примене овог закона у току, наставиће се по одредбама Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава. Најзад, прописано је да даном почетка примене овог закона престаје да важи Закон о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава, као и да ће до формирања нове листе посредника ПКС-а, у складу са одредбама Закона о посредовању у решавању спорова („Сл. гласник РС”, бр. 55/14), а најдуже шест месеци од дана ступања на снагу закона, поступке посредовања водити посредници с важеће листе посредника ПКС-а.

 

Уместо закључка

Предлог закона представља позитиван искорак ка популаризацији института споразумног финансијског реструктурирања, прилагођавајући правне норме условима тржишта и у начелу поједностављујући поступак споразумног финансијског реструктурирања. Ипак, чини се да потенцијал норми није у целости исцрпљен, те да би требало могућност споразумног финансијског реструктурирања учинити још атрактивнијом, како за дужнике, тако, пре свега, за повериоце.

Релативно мала заинтересованост дужника за споразумно финансијско реструктурирање последица је њихове недовољне едукације и обавештености. Ипак, у највећем броју случајева поступак за редефинисање дужничко-поверилачких односа до сада су покретала привредна друштва – дужници, и то често у моменту када су већ испуњени услови за покретање стечајног поступка и када је већ касно за споразумно финансијско реструктурирање. С друге стране, банке нису исказале значајније интересовање за поступак споразумног финансијског реструктурирања над њиховим дужницима из разлога што у оваквом начину намирења не виде довољно подстицаја. По правилу, банке ће се лакше и ефикасније намирити као разлучни повериоци у поступку стечаја, уколико су своје потраживање одговарајуће обезбедиле, што је по правилу и случај.

Како би се на целовит начин уредио поступак реструктурирања привредних друштава, неопходно је да се трансформише и нормативни оквир којим је уређен стечајни поступак, о чему у овом тренутку постоје најаве.

 

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА

Досадашња пракса показала је да је у знатној мери било дужника заинтересованих за споразумно финансијско реструктурирање, али да банке у својству поверилаца нису показале нарочито интересовање за његово спровођење. У том смислу, посебно је индикативно да банке избегавају да се одрекну права на блокаду текућег рачуна дужника. Разлог због кога банке нису заинтересоване за одрицање од права на блокирање рачуна дужника стоји у томе што преостали повериоци привредног друштва које је предмет споразумног финансијског реструктурирања, а који нису интегрисани у поступак, ни на који начин нису спречени да принудно наплате своја потраживања и блокирају текући рачун дужника. На тај начин, овакви повериоци могу имати приоритет наплате у односу на банке као повериоце које учествују у поступку реструктурирања.

[/signoff]

 

[blockquote]

Споразумно финансијско реструктурирање у бројкама

– Према подацима Међународне финансијске корпорације (ИФЦ), до краја 2014. године удео ненаплативих кредита у портфолију српских банака износио је 23%, што представља знатан пораст у односу на 2010. годину (16,7%);

– Проблематични кредити, који се дефинишу тако што у њиховој отплати постоји доцња дужа од 90 дана, у септембру месецу 2014. године, достигли су новчану вредност од 436,7 милијарди динара или 23% укупно одобрених кредита банака. Од наведеног износа, проблематични кредити сектора привреде износили су 263,8 милијарди динара или 27,3% кредита који су одобрени привреди;

– До 2013. године, две године од када је Закон о споразумном финансијском реструктурирању почео да се примењује, покренуто је тек 18 поступака за споразумно финансијско реструктурирање;

– Подносиоци захтева за споразумно финансијско реструктурирање су у четири случаја повукли своје захтеве, док су у преостала четири поступка повериоци одбили да учествују у поступку споразумног финансијског реструктурирања због покренутог претходног стечајног поступка над дужником;

– Од укупног броја покренутих поступака, осам је окончано реструктурирањем, од чега три поступка закључивањем уговора о споразумном финансијском реструктурирању, а пет закључивањем билатералних споразума на релацији појединачни поверилац – дужник;

– У марту месецу 2015. године 2.103 предузетника била су блокирана од банака у принудној наплати;

– Према подацима Народне банке Србије, на дан 30. априла 2015. године, било је блокирано 29.556 рачуна правних лица и 26.239 рачуна предузетника, а њихова дуговања износе 256,7 милијарди, односно 15,5 милијарди динара;

– Два пута је закључен уговор о мировању дугова;

– Вредност потраживања реструктурираних пред ПКС-ом износи близу 30 милиона евра.

[/blockquote]