У овом и наредном броју часописа предмет анализе биће најважније измене и допуне ЗИО-а хронолошки, у складу са нормирањем закона, док ће одредбе које се тичу измена и допуна законских одредби у вези са правним лековима бити разматране у оквиру посебног текста у једном од будућих бројева.
Уместо предговора
Три године након почетка примене Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење и 113/17 – аутентично тумачење) усвојен је Закон о изменама и допунама овог закона, којим су усвојене до сада најозбиљније и најобимније измене ЗИО-а. Иако је оригинални текст одмах након усвајања у Народној скупштини наишао на веома озбиљне критике стручне јавности, које су се односиле како на одређене новине које је доносио закон тако и на саму стилизацију и начин нормирања законских одредби, тек је сада усвојен закон који прихвата велики број тих стручних критика и на један систематски начин мења спорне одредбе претходно важећег законског текста. Након првог читања новоусвојених измена и допуна ЗИО-а може да се закључи да се оне односе на бројне сегменте Закона, па у циљу систематизације и лакшег праћења поменуте новине могу да се поделе у неколико група, и то на измене и допуне у циљу појашњења и прецизирања нејасних и двосмислених законских одредби, затим ефикасније примене закона, бољег уређивања средстава извршења, као и прецизнијег уређивања система правних лекова.
Такође, у циљу лакшег праћења усвојених новина, овде ће бити обрађене само најважније измене и допуне ЗИО-а хронолошки, у складу са нормирањем закона, осим одредби које се тичу измена и допуна законских одредби у вези са правним лековима, које због своје обимности и значаја заслужују посебан третман и биће обрађене у оквиру новог текста. Осим тога, на крају уводног дела важно је напоменути да је предметни Закон о изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 54/2019) ступио на снагу 3. 8. 2019, али да почиње да се примењује почев од 1. 1. 2020. године, што представља довољно дуг рок за упознавање стручне и шире јавности са њим. Нажалост, рок за јавну расправу о предлогу овог законског текста није био довољно дуг пре усвајања, што је свакако имало негативног утицаја на одређене одредбе Закона.
Измене и допуне ЗИО-а
Већ из првих законских одредби видљиво је да се предметне измене и допуне ЗИО-а, између осталог, односе и на измене законских одредби које су биле непрецизно формулисане и као такве изазивале недоумице у правном систему. Свакако да је такве одредбе требало прецизирати још пре усвајања коначног текста закона или барем одмах након његовог усвајања, како не би, само због тога што нису адекватно формулисане, биле сметња у правном промету. Како то није био случај, ипак је боље да оне буду измењене и након три године од почетка примене. Тако се у члану 1. Закона прецизира члан 2. ЗИО-а и то термини „решење о извршењу” и „организација за принудну наплату”, тако што је сада дефинисано да решења о извршењу доносе судови и јавни извршитељи на основу извршне или веродостојне исправе, чиме је уједно и престала потреба за постојањем тачке 8. истог члана, а организација за принудну наплату сада означава посебан организациони део Народне банке Србије који поступа по налогу суда или јавног извршитеља. Иако су ови термини били врло добро познати у пракси и није било недоумица на шта се односе, може се рећи да је недовољно прецизна законска формулација правила проблем тамо где га нема.
Чланом 2. Закона унете су измене и допуне по питању надлежности у поступању по предлозима за извршење од стране јавних извршитеља, у погледу опсега. Пре свега, одлучивање о предлогу за извршење на основу извршне исправе, а у вези са намирењем новчаног потраживања насталог из комуналних услуга и сродних делатности, сада је недвосмислено у надлежности јавних извршитеља. Разлог за усвајање оваквог законског решења јесте то што се у пракси дешавало да се утврђивање постојања потраживања из комуналних услуга захтева најпре у парничном поступку, подношењем тужбе за издавање платног налога, а затим се по добијању пресуде покреће извршни поступак на основу поменуте пресуде (као извршне исправе), при чему је последица истог била расподела оваквих предмета јавним извршитељима по диспозицији извршних поверилаца, а не по систему равномерне расподеле. Поред наведеног, усвојено је и решење да јавни извршитељ одлучује по предлогу за извршење ради намирења новчаног потраживања према Републици Србији, аутономној покрајини или јединици локалне самоуправе, односно директним и индиректним буџетским корисницима. Дакле, законодавац је оправдано сматрао да се у овом случају по правилу ради о релативно једноставним предметима, који се спроводе помоћу само једног средства и предмета извршења, па нема потребе за ангажовањем суда при одлучивању, а јавни извршитељи могу адекватно да одговоре на овај нови поверени задатак. Јасно је да ће наведеном изменом Закона бити омогућено растерећење судова у извршној материји.
Чланом 3. Закона измењен је и допуњен члан 4. став 1. ЗИО-а у погледу надлежности за спровођење извршења, па је сада суд надлежан за случај чињења које може да предузме само извршни дужник, док се надлежност јавних извршитеља проширује на спровођење извршења заједничке продаје непокретности и покретних ствари, затим на спровођење решења за која је законом прописано да се извршавају по службеној дужности, као и на наплату законског издржавања, али и када је то предвиђено посебним законом (нпр. Закон о судским таксама). Претходноважећи текст ЗИО-а прописивао је заједничку продају, као ново средство извршења у нашем праву, за чије је спровођење искључиво био надлежан суд. Како је примена овог средства извршења у пракси била ретка, а овде је суштински реч о примени правила која се односе на извршење на непокретностима и покретним стварима које редовно спроводе јавни извршитељи, разумљива је наведена измена овог законског правила у погледу надлежности. Поред тога, сасвим оправданим сматрамо децидирано навођење у Закону да се наплата законског издржавања поверава јавним извршитељима у надлежност, јер је реч о извршењу ради наплате новчаног потраживања, као и сваког другог новчаног потраживања, иако је ово питање неретко било спорно у пракси.
Типични примери измена и допуна ЗИО-а у циљу смањења броја двосмислених одредби јесу одредбе чланова 4. и 5. Закона. Наиме, одредбама члана 4. прецизиран је рок за подношење захтева за изузеће судије и сада је везан за рок за доношење решења о правном леку. Подношење захтева за изузеће судије, као и подношење приговора против решења којим је захтев за изузеће одбачен или одбијен, не одлаже извршење или обезбеђење. Подношење захтева за изузеће јавног извршитеља, као и подношење приговора против решења којим је захтев за изузеће одбачен или одбијен, нема суспензивно дејство.
Чланом 5. Закона измењено је правило о забрани располагања предметом извршења, тако да сада немају правно дејство акти правног или фактичког располагања предметом извршења или обезбеђења од дана доношења решења о извршењу на основу извршне или веродостојне исправе или решења о обезбеђењу. Овим је додатно онемогућено извршном дужнику да у периоду од доношења решења до његовог достављања може да располаже својом имовином, која је решењем о извршењу одређена као предмет извршења у конкретном извршном поступку. Осим тога, предвиђена је и сходна примена наведених одредби и приликом закључка јавног извршитеља, па забрана располагања имовином која је предмет извршења сада постоји без обзира на то да ли је извршење на њој одређено закључком јавног извршитеља ради конкретизовања предмета извршења на основу већ одређеног извршења на целокупној имовини извршног дужника или је реч о закључку којим се мења или додаје средство или предмет извршења.
Битан део Закона односи се на измене и допуне досадашњих одредби које су уређивале однос између ЗИО-а и Закона о хипотеци, тачније однос судског и вансудског начина намирења на истој непокретности.
Чланом 6. Закона прописано је да хипотекарни поверилац у сваком тренутку може да оптира за извршни поступак уместо већ започетог вансудског поступка, што ће се сматрати одустанком од вансудског поступка, па ће јавни извршитељ приликом уписа забележбе решења извршења у Катастар непокретности наложити том катастру да обрише забележбу хипотекарне продаје. Ако је предлог за извршење поднет после доношења решења о упису забележбе хипотекарне продаје, сматра се да је извршни поверилац одустао од намирења применом закона којим се уређује хипотека. У претходном случају јавни извршитељ ће, приликом достављања решења о извршењу ради уписа забележбе у Катастар непокретности, наложити и брисање забележбе хипотекарне продаје. Доношење ових законских одредби такође је наметнула пракса, тачније чињеница да надлежне Службе за катастар непокретности не спроводе брисање забележби хипотекарне продаје по истеку рока од 18 месеци по службеној дужности (члан 34. став 6. Закона о хипотеци), услед чега долази до тога да, суштински, хипотекарни поверилац који је започео поступак намирења вансудским путем остане „заробљен” у том поступку, без могућности да намирење настави кроз извршни поступак.
Чланом 7. Закона прецизиран је моменат у којем ће се ценити сукоб између два закона уместо досадашњег постављеног, који се односи на доношење решења о забележби хипотекарне продаје по Закону о хипотеци. Вредноваће се моменат коначности таквог решења, имајући у виду да је овај тренутак пресудан и у односу на могућност спровођења вансудског поступка намирења према одредбама Закона о хипотеци. У случају да је коначност решења о забележби хипотекарне продаје наступила пре доношења решења о извршењу, преимућство се даје вансудском поступку, а извршни поступак се наставља ако непокретност није продата у поступку намирења, применом закона којим се уређује хипотека, у року од 18 месеци од коначности решења о упису забележбе хипотекарне продаје.
Чланом 13. Закона унете су (такође логичне) измене у вези са одредбама о идентификационим подацима извршног дужника и извршног повериоца (члан 30. ЗИО-а), којима је брисана обавеза означавања датума рођења, што је у складу са ставом судске праксе, као и са чињеницом да је овај податак садржан у јединственом матичном броју грађана, који свакако мора да се назначи. За правна лица додата је обавеза навођења седишта домаћег правног лица, чиме је исправљен пропуст у тексту овог члана.
Чланом 14. Закона донекле је измењен и сада већ чувени члан 31. ЗИО-а, по којем је овај ЗИО постао препознатљив међу имаоцима јавних овлашћења. Најпре је измењено постојеће правило члана 31. ЗИО-а, које прописује обавезу државних органа, ималаца јавних овлашћења, других правних лица и предузетника да извршном повериоцу који наведе потраживање ради чијег намирења или обезбеђења намерава да води извршни поступак или поступак обезбеђења и приложи извршну исправу у којој је садржано потраживање, бесплатно доставе све податке које су дужни да доставе и суду и јавном извршитељу, изузев података из пореске пријаве за последње три године, тако што сада постоји наведена обавеза и у случају када извршни поверилац поседује меницу издату од стране извршног дужника.
Може се рећи да је на овај начин додатно појачано дејство менице у извршном поступку и пре његовог формалног започињања, као и да је она сада једина веродостојна исправа коју извршни поверилац може да предочи наведеним субјектима у циљу прибављања податка о извршном дужнику. С друге стране, допуњене су одредбе члана 31. ЗИО-а како би се решио проблем који јавна комунална предузећа имају у погледу недостатка података о јединственим матичним бројевима грађана, својих дужника, као и немогућности да тај податак прибаве. Сада је прописано да извршни поверилац – пружалац комуналних и сродних услуга, који своје потраживање доказује веродостојном исправом из члана 394. овог закона, има право да прибави податке о јединственом матичном броју грађана извршног дужника, а све с обзиром на то да је јединствени матични број грађанина – извршног дужника, физичког лица, обавезан елемент предлога. Дакле, изменама члана 31. ЗИО-а сада се добија меница као привилегована веродостојна исправа, док пружаоце комуналних и сродних услуга, као привилеговане извршне повериоце, Закон препознаје као посебно значајне и власне да добију податке које други не могу.
Чланом 15. Закона допуњен је члан 33. ЗИО-а тако што је децидирано прописано да трошкове поступка у вези са одређивањем и спровођењем извршења коначно сноси извршни дужник, чиме је разрешена дилема о томе на које лице се коначно преваљују трошкови извршног поступка, која се појавила у пракси. Истим чланом разрешена је и дилема о томе ко сноси трошкове поступка у случају када је извршни поверилац ослобођен од уплате предујма, тако што је прописано да је то, наравно, извршни дужник.
Чланом 16. Закона унете су суштинске измене и допуне у члан 34. ЗИО-а, а све „са циљем спречавања непримерене праксе која доводи до значајног увећања трошкова поступка на терет извршног дужника”. С тим у вези, сада је прописано да извршни поверилац који је подношењем више предлога за извршење против истог извршног дужника захтевао одвојено намирење више потраживања, која су могла да се намире у истом извршном поступку, има право само на накнаду оних трошкова које би имао да је ради намирења тих потраживања поднео само један предлог за извршење. Сходно томе, и у ситуацији када извршни поверилац подноси више предлога за извршење против истог дужника, тражећи одвојено намирење главнице, камате или трошкова или њихових делова, он има право само на накнаду оних трошкова које би имао да је ради намирења тих потраживања поднео само један предлог за извршење. Не оспоравајући друштвено-политичке разлоге за доношење наведених законских измена, сматрамо да је наведено решење далеко од најбољег за постизање поменутих циљева. Већ из саме формулације наведених одредби може да се претпостави да ће се у пракси појавити бројна спорна питања која ће судовима и јавним извршитељима постављати извршни повериоци, а прва која могу пасти на памет тичу се разјашњења самих законских одредби, нпр. како да јавни извршитељ одреди да су потраживања могла да се намире у истом поступку, који су трошкови које би поверилац могао да тражи у случају да је поднео само један предлог, да ли се ове одредбе примењују на потраживања по основу делимичних пресуда и др. Поред тога, како се право учесника у поступку на трошкове које је предузео у циљу заштите својих права појавило као спорно питање у пракси, прописане су одредбе по којима учесник у поступку има право на накнаду поменутих трошкова, али је и дужан да накнади трошкове које је неосновано проузроковао својим радњама. У вези са одлучивањем о трошковима задржано је решење по коме се о трошковима одлучује решењем, али је додата одредба да се то чини по службеној дужности, на предлог странке или учесника. Решење којим су утврђени трошкови поступка спроводи се против странке или учесника у истом поступку у ком је донето, а ова одредба сходно се примењује и када је решењем јавног извршитеља поступак обустављен због неплаћања предујма.
Чланом 17. Закона измењене су одредбе члана 35. ЗИО-а, по којима се јемство полаже у депозит јавног извршитеља, па ће се сада оно полагати односно уплаћивати на наменски рачун јавног извршитеља, чиме ће бити разрешена дилема да ли јемство може да се положи у готовом новцу.
Чланом 18. Закона уводи се електронска огласна табла, која ће заменити огласну таблу суда када је реч о достављању извршном дужнику, што је свакако похвално решење из очигледних практичних разлога. Битна новина коју доноси овај члан јесте правило да се, у случају извршења на основу веродостојне исправе, уколико поновљено достављање не успе, решење истиче на огласној табли у року од 3 дана, а не наредног дана, како је до сада гласила законска формулација.
Чланом 19. Закона прецизира се члан 37. ЗИО-а зато што је измењено правило по којем суд, преко чије електронске огласне табле јавни извршитељ доставља акте и писмена, води посебну евиденцију о томе када су акт или писмено истакнути на електронској огласној табли и када су скинути с ње и о томе доставља службену електронску потврду јавном извршитељу. Закон сада уводи службену електронску потврду коју ће судови достављати јавним извршитељима. Такође, достављање између јавног извршитеља и других органа извршног поступка може да се врши и електронским путем.
Чланом 20. Закона допуњује се члан 39. ЗИО-а, па се сада сходна примена закона којим се уређује парнични поступак спроводи ако овим или другим законом није другачије одређено, што и не представља новину у нашем праву јер је оваква законска формулација била присутна у Републици Србији више деценија у законима којима је уређиван извршни поступак.
Чланом 21. Закона прецизира се члан 41. ЗИО-а па су у numerus clausus извршних исправа додате одлука Уставног суда којом је усвојен захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду штете, као и одлука Уставног суда којом су признати трошкови поступка пред тим судом (чиме је озакоњен правни став Врховног касационог суда). Поред наведеног, прописано је и да извршење на основу заложне изјаве или уговора о хипотеци, као и извода из регистра залоге или финансијског лизинга, може да се спроведе само на предмету заложног права. Овом одредбом разрешена је дилема у погледу могућности да се наведене извршне исправе користе од стране извршних поверилаца у циљу намирења потраживања из остале дужникове имовине.
Чланом 22. Закона додаје се нови члан 47а, којим је у судској пракси разрешено спорно правно питање да ли кроз извршни поступак може да се захтева наплата законске затезне камате на износ досуђених трошкова у извршној исправи. С тим у вези, прописано је да ће, ако су у извршној исправи одређени трошкови поступка, суд на предлог извршног повериоца решењем о извршењу одредити наплату законске затезне камате на износ досуђених трошкова од дана наступања извршности извршне исправе до дана наплате, а ова одредба члана сходно се примењује и на јавног извршитеља када је он надлежан за доношење решења о извршењу на основу извршне исправе.
Чланом 23. Закона мења се и допуњује члан 48. Закона ради утврђивања коначног законског правила које би било у складу са аутентичним тумачењем овог законског члана од стране Народне скупштине Републике Србије („Сл. гласник РС” бр. 113/2017). У Закон је унета некадашња законска одредба у погледу дејства преноса или прелаза предмета извршења са извршног дужника на треће лице након доношења решења о извршењу. Такође, прописано је да ће се наплата досуђених судских трошкова и трошкова извршења, када извршног повериоца у извршном поступку заступа адвокат, извршити на рачун адвоката и без уговора о преносу потраживања, на основу по закону овереног пуномоћја којим га је извршни поверилац овластио да захтева наплату трошкова поступка на свој рачун, што је до сада представљало спорно питање у пракси.
Чланом 24. Закона мењају се средства извршења, па се кроз измене члана 54. ЗИО-а додају још два средства, и то: заједничка продаја непокретности и покретних ствари и уновчење других имовинских права извршног дужника. Док заједничка продаја непокретности и покретних ствари представља само законско признање већ познатог средства извршења у судској пракси, уновчење других имовинских права извршног дужника представља потпуно ново средство извршења. Овим чланом додат је посебан члан 338а ЗИО-а, по којем се извршење на другим имовинским правима извршног дужника (патент, жиг и слично) спроводи њиховом пленидбом и уновчењем, уз сходну примену одредаба овог закона којима се уређује извршење на покретним стварима ради намирења новчаног потраживања, осим одредаба о електронском јавном надметању.
Чланом 25. Закона измењен је члан 55. ЗИО-а у циљу усклађивања Закона са Законом о финансијском обезбеђењу, па је њиме прописано да предмет извршења не могу бити новчана средства и финансијски инструменти који су утврђени као средство обезбеђења у складу са законом којим се уређује финансијско обезбеђење, укључујући новчана средства и финансијске инструменте на којима је установљено заложно право у складу са тим законом. Такође, децидирано је прописано да предмет извршења не могу бити ни непокретне ни покретне ствари које користе државни органи за обављање послова из своје надлежности, што је и до сада био циљ законодавца, али је због непрецизне законске формулације долазило до различитих тумачења и злоупотреба у пракси.
Чланом 26. Закона допуњен је члан 56. ЗИО-а у циљу боље практичне примене начела сразмерности у извршном поступку. Најпре је прописано да, приликом избора између више средстава и предмета извршења, јавни извршитељ по службеној дужности води рачуна о томе да се извршење спроводи оним средством и на оном предмету који су за извршног дужника најмање неповољни. Принцип који прокламују наведене одредбе и до сада је постојао у ЗИО-у, али је био занемариван у пракси. Оно што је свакако новина јесу одредбе по којима се не примењује начело сразмерности ако се извршни дужник у форми јавне или по закону оверене исправе сагласио да се извршење спроведе одређеним средством и на одређеном предмету извршења, или ако је несумњиво утврђено да постоји само једно средство и један предмет извршења из којих може да се намири потраживање извршног повериоца. Овим новинама штите се интереси извршног повериоца, али и поштује аутономија воље извршног дужника, којој се даје примат у односу на начело сразмере.
Чланом 27. Закона мења се члан 57. ЗИО-а, тако да, ако је у решењу о извршењу одређено више средстава и предмета извршења, јавни извршитељ, по службеној дужности или на предлог странке, закључком може да ограничи извршење на само нека средства и предмете који су довољни да се извршни поверилац намири. И овде се уводи обавеза јавном извршитељу да, по службеној дужности, заштити начело сразмере у извршном поступку, не чекајући и не зависећи од предлога извршног дужника, што је и природно с обзиром на то да је јавни извршитељ тај који је ималац јавних овлашћења и као такав води поступак спровођења извршења.
Осим тога, чланом 28. Закона мења се члан 58. ЗИО-а, па ће сада јавни извршитељ, по службеној дужности или на предлог странке, закључком променити већ одређено средство и предмет извршења, ако постоји очигледна несразмера између одређеног средства и предмета извршења и висине потраживања извршног повериоца. Такође, правило о промени и додавању средства и предмета извршења измењено је тако да јавни извршитељ који се стара о наплати потраживања извршног повериоца по службеној дужности или на предлог странке додаје или мења средство и предмет извршења, управо ради прилагођавања околностима конкретног случаја.
Члановима 29. и 30. Закона измењене су и прецизиране одредбе чланова 59. и 60. ЗИО-а, с обзиром на то да је, услед нејасних одредби наведених чланова у пракси, спорно било да ли извршење може да се одреди на целокупној имовини извршног дужника и по предлогу за извршење на веродостојне исправе или само на основу извршне исправе. Тако је правило о предлогу за извршење на основу извршне исправе, као и на основу веродостојне исправе (члан 62. Закона), допуњено изричитом могућношћу да се извршење одреди на целокупној имовини извршног дужника. Поред тога, сада је јасно назначено да извршење може да се одреди и на основу извршне и веродостојне исправе. С тим у вези је и члан 31. Закона, којим је прецизиран члан 62. ЗИО-а ради потврђивања могућности да извршење на целокупној имовини извршног дужника може да се одреди на основу извршне и веродостојне исправе.
Чланом 32. Закона додат је члан 62а ЗИО-а, којим се прописује могућност подношења предлога за извршење у електронском облику, која ће се ближе уредити правилником надлежног министра.
У складу са изменама и допунама из неколико претходних чланова јесу и измене и допуне прописане чланом 34. Закона, којима се мењају одредбе ЗИО-а о садржини решења о извршењу на основу веродостојне исправе. Тако је члан 67. ЗИО-а било неопходно допунити сходним правилима која важе за садржину решења о извршењу на основу извршне исправе, тако да извршење најпре може да се одреди на целокупној имовини извршног дужника, а последично и да, ако извршни поверилац у предлогу за извршење није назначио средство и предмет извршења, јавни извршитељ, без предлога извршног повериоца, доноси закључак којим после идентификовања имовине извршног дужника одређује средство и предмет извршења.
Чланом 57. Закона измењен је члан ЗИО-а, с обзиром на чињеницу да је у међувремену измењен Закон о стечају у погледу правних последица отварања стечајног поступка у односу на поступак извршења у којем је стечајни дужник извршни дужник, па тако сада у случају стечаја извршног дужника наступа прекид поступка извршења, а не његова обустава, како је до сада било прописано.
Чланом 58. Закона измењен је члан 130. ЗИО-а тако што је брисан став 2. наведеног члана, којим је био прописан изузетак од става 1. истог члана у ситуацији када су извршни дужници Република Србија или организација за социјално осигурање, тако да сада не постоји наведено издвајање посебних категорија извршних дужника. Последично је измењен и став 3. овог члана, па извршни поверилац може да предложи јавном извршитељу наставак извршног поступка, ако сматра да није правилно или у целини намирен, у року од 30 дана од дана достављања закључка о закључењу извршног поступка.
Чланом 59. Закона допуњен је члан 131. ЗИО-а и додата је законска одредба која недвосмислено прописује да се новчана казна изриче и сваком другом лицу које омета или спречава спровођење извршења.
Чланом 60. Предлога закона прецизира се члан 132. Закона. Наиме, Законом је предвиђено да, ако судски извршитељ обавести суд да не може да се спроведе извршење новчане казне, суд који ју је изрекао одмах доноси решење којим сваких 1.000 динара новчане казне замењује једним даном мере затвора, а највише до 60 дана. Сад је прописао да се на извршење мере затвора примењују одредбе закона којим се уређује извршење кривичних санкција, осим одредаба о одлагању извршења казне. Изузимање могућности примене одредби закона којим се уређује извршење кривичних санкција о одлагању извршења казне односи се најпре на случајеве неплаћања издржавања, када не могу да се примене ове одредбе јер казна затвора у том случају представља средство извршења, а не кривичну санкцију.
Чланом 61. Закона допуњен је члан 138. ЗИО-а тако да је прописана обавеза јавног извршитеља да се стара о намирењу потраживања извршног повериоца уз поштовање закона, али и права извршног дужника, а од сада и свих учесника у поступку.
Члан 62. Закона прописује одредбе које могу да се сврстају у групу одредаба којима се уводе новине у извршни поступак. Њиме се додаје члан 138а ЗИО-а, којим је регулисан поступак добровољног намирења новчаног потраживања пре покретања извршног поступка, као једна врста претходног поступка. Овај поступак има за циљ смањење броја извршних поступака и представља последњу шансу да се стране у неком облигационом односу договоре у погледу испуњења обавезе, како би се избегао извршни поступак. Овај претходни поступак иницира извршни поверилац, који у предлогу доставља и извршну или веродостојну исправу којом доказује постојање и доспелост свог потраживања. Поступак води јавни извршитељ по избору извршног повериоца (осим у случају равномерне расподеле, када је реч о потраживању из комуналне и сродне делатности), који позива извршног дужника и ставља му у изглед последице извршног поступка, утичући на њега у правцу добровољног намирења потраживања, односно постизања споразума о начину измирења дуга са повериоцем. Поступак се сматра окончаним безуспешним протеком рока од 60 дана, закључењем споразума између извршног повериоца и извршног дужника или добровољним намирењем новчаног потраживања из извршне или веродостојне исправе. Овде је реч о факултативном поступку, чије покретање или непокретање нема никакав утицај на могућност извршног повериоца да започне извршни поступак против извршног дужника. Покретањем поступка добровољног намирења настаје застој застарелости у трајању од 60 дана, чиме се заправо извршни поверилац ослобађа ризика застарелости потраживања за време трајања овог поступка. Иако замишљен као поступак којим би се убрзао поступак намирења извршног повериоца и смањили трошкови извршног дужника, морамо изразити сумњу у његову корист у будућој примени, с обзиром на то да је у највећем броју случајева у пракси извршни дужник већ упознат са постојањем дуга, али се у вези са тим држи пасивно, што заправо и јесте главни разлог за постојање самог извршног поступка.
Чланом 63. Закона измењен је члан 141. ЗИО-а, односно одредбе које се односе на време до када Организација за принудну наплату спроводи извршење на новчаним средствима извршног дужника, па се предметна извршења сада спроводе сваког радног дана од 9 до 18.30 часова, а прецизирано је и да се извршење спроводи само радним данима од 7 до 22 часа.
Чланом 64. Закона допуњен је члан 142. ЗИО-а, и то интересантним законским одредбама којима се омогућава јавном извршитељу да радње спровођења извршења тонски или оптички снима, при чему тај снимак представља саставни део записника о предузетим радњама. Ова решења свакако могу да буду од користи у поступку спровођења извршења, као и да доведу до бржег и ефкаснијег спровођења завршних радњи.
Измене из члан 65. Закона такође представљају усаглашавање са праксом која се односи на спровођење извршења, па је сада члан 143. ЗИО-а усаглашен са одредбама Закона о полицији (пре свега са чланом 54. Закона о полицији). Наведеним одредбама уређује се рок у којем је неопходно затражити полицијску помоћ, односно асистенцију полиције приликом спровођења извршења, тако да он сада износи најмање пет радних дана пре извршења конкретне радње. Ове измене требало би да отклоне „шумове на вези” између јавних извршитеља и полицијских органа који пружају помоћ, који су до сада постојали у пракси.
У следећем броју следи наставак текста о најзначајнијим изменама ЗИО-а.