Закон о изменама и допунама Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама („Сл. гласник РС”, бр. 113/2017) ствара услове за увођење Централног регистра фактура, који ће се ближе уредити посебним подзаконским актом чије се доношење ускоро очекује.
Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама уређује тематику рокова измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама између јавног сектора и привредних субјеката, између привредних субјеката, односно између субјеката јавног сектора, а у циљу спречавања неизмирења новчаних обавеза у року, с тим што се одредбе овог закона не примењују на привредне субјекте над којима је отворен поступак стечаја, у складу са законом којим се уређује стечај, у комерцијалним трансакцијама у којима су ови привредни субјекти дужници. Изменама овог закона предвиђено је да се истим уређује и регистровање фактура и других захтева за исплату издатих од стране поверилаца у комерцијалним трансакцијама између јавног сектора и привредних субјеката, односно између субјеката јавног сектора, у којима су субјекти јавног сектора дужници.
Овим изменама обавезују се повериоци субјеката јавног сектора да издате фактуре и друге захтеве за исплату у комерцијалним трансакцијама у којима су субјекти јавног сектора дужници, пре достављања дужницима региструју у Централном регистру фактура. У ту сврху послужиће информациони систем Управе за трезор који региструје унете податке из фактуре, односно другог захтева за исплату, у Централном регистру фактура и додељује тој фактури, односно другом захтеву за исплату, јединствени идентификациони број. Регистроване фактуре повериоци су дужни да доставе дужницима у року од три радна дана од дана регистровања, са инструкцијом за плаћање фактуре, односно другог захтева за исплату. Дужници измирују новчане обавезе по фактурама и другим захтевима за исплату само ако су оне исправно регистроване у Централном регистру фактура, што утврђују провером у том регистру.
Изменама закона предвиђене су и новчане казне за прекршај од 100.000 до 2.000.000 динара за правно лице, односно привредни субјекат или субјекат јавног сектора, ако не региструје издате фактуре и друге захтеве за исплату у Централном регистру фактура, као и новчане казне за прекршај од 5.000 до 150.000 динара за одговорно лице у јавном сектору, уколико субјекат јавног сектора којим руководи измири новчану обавезу по фактури и другом захтеву за исплату који није регистрован у Централном регистру фактура.
Примена одредби овог закона предвиђена је за 1. 3. 2018. године за дужнике – субјекте јавног сектора – који плаћања врше преко рачуна који се воде код Управе за трезор, док је у случајевима када су дужници остали субјекти јавног сектора који плаћања врше преко рачуна који се воде код банака, примена условљена успостављањем техничко-технолошких услова.
Основни циљ измена јесте боља и ефикаснија контрола задуживања јавног сектора, те потреба транспарентности и јединствене евиденције обавеза јавног сектора. Предлагач Закона је доношење измена правдао потребом да се Законом уреди регистровање издатих фактура, као и других захтева за исплату од стране поверилаца у комерцијалним трансакцијама између јавног сектора и привредних субјеката, односно између субјеката јавног сектора, у којима су субјекти јавног сектора дужници, по основу којих настају новчане обавезе чији се рокови уређују Законом. Тако се по ставу предлагача постиже бољи систем сагледавања потраживања поверилаца од субјеката јавног сектора и унапређује систем праћења и спровођења надзора над измиривањем наведених обавеза субјеката јавног сектора у роковима прописаним Законом, као што се и омогућава успешније планирање и управљање ликвидним средствима, како привредним субјектима тако и у јавном сектору, итд. По мишљењу предлагача, доношење ових измена је и у интересу поверилаца субјеката јавног сектора јер се побољшава ефикасност и сигурност наплате потраживања поверилаца, али је и у интересу дужника јер им се омогућава да пре плаћања повериоцу провере исправност испостављене фактуре и плате исту само у случају да је исправно регистрована, односно ако регистровани подаци одговарају испостављеној фактури или другом захтеву за исплату.
У циљу спровођења Закона предвиђено је успостављање и вођење Централног регистра фактура у Управи за трезор. У примени Закона пре измена дошло се до закључка да субјекти јавног сектора, дужници у комерцијалним трансакцијама, нису у прописаном року достављали податке о свим преузетим обавезама од поверилаца комерцијалним трансакцијама, односно нису их уносили у системе Управе за трезор и системе извршења буџета Републике Србије и платног промета, због чега се није могао утврдити укупан износ обавеза тих субјеката у наведеним комерцијалним трансакцијама, а самим тим нису могле да се утврде доцње у измиривању тих обавеза у односу на рокове прописане Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.
Овај закон ће приликом спровођења изазвати низ недоумица и проблема, превасходно са правног аспекта. Очигледно се у тренутку његовог доношења искључиво водило рачуна о пореском и рачуноводственом аспекту проблема, а притом су сасвим занемарене недоумице које су се у судској пракси појавиле приликом примене Закона.
Доношење ових измена представљало је прилику да се проблеми са којима су се судови сусретали реше на јединствен начин. Пре свега, пропуштена је прилика да се отклоне недоумице у вези са накнадом за кашњење од 20.000 динара, тј. да ли се та накнада односи на кашњење по свакој појединачној фактури или на целокупан дужничко – поверилачки однос између два привредна субјекта. Такође, пропуштена је прилика да се накнада уподоби висини неплаћеног дуга, тј. да се преиспита очигледно неправедна одредба о јединственој накнади од 20.000 динара, без обзира на висину новчане обавезе, што значи да се у једнаком износу одређује накнада за кашњење у испуњавању новчане обавезе, од нпр. 1.000,00 динара, као и за кашњење у испуњавању новчане обавезе, од нпр. 1.000.000,00 динара. С обзиром на то да су ови проблеми у судској пракси итекако актуелни, те да о њима постоје неједнака мишљења привредних судова у Републици Србији, као и неједнака мишљења судија Привредног апелационог суда, очигледно је да писац измена није имао у виду судску праксу, већ искључиво порески и рачуноводствени аспект проблема.
У донетим изменама Закона привредни субјекти се стављају у донекле неједнак положај, тј. субјекти јавног сектора, као дужници, заштићенији су јер њихови повериоци имају обавезу да региструју фактуре у међусобном поверилачко – дужничком односу, док субјекти јавног сектора, као повериоци, у обрнутој ситуацији немају обавезу регистровања фактура. Поставља се питање да ли је ова одредба у сагласности са чланом 84. став 1. Устава Републике Србије, при чему је њом прописано да сви имају једнак правни положај на тржишту. Уз то се јавља и питање да ли је требало сачекати наступање услова за јединствену евиденцију фактура, без обзира на то да ли су у питању субјекти приватног или јавног сектора.
Оно што у примени овог закона после доношења измена такође може да проузрокује проблеме јесте недореченост у погледу тога шта се дешава уколико не дође до регистровања или до ваљаног регистровања фактуре. Наиме, повериоци су Законом обавезани да региструју фактуре по којима су субјекти јавног сектора дужници, а да након регистрације исте доставе дужницима. За непоштовање ових обавеза прописане су прекршајне санкције како за правно лице – повериоца, тако и за одговорна лица у јавном сектору. Међутим, питање дужничко – поверилачког односа у случају непоштовања одредби Закона није регулисано. Да ли је субјекат јавног сектора у обавези да исплати дуг уколико фактура није регистрована или уколико није исправно регистрована? Да ли је субјекат јавног сектора у обавези да исплати дуг уколико се фактура не достави у року од три радна дана од дана регистровања? С обзиром на предвиђене прекршајне санкције за одговорно лице у субјекту јавног сектора, долази се до закључка да субјекат јавног сектора у погледу претходно постављених питања не само да није у обавези да плати дуг већ плаћање под тим условима представља основ за прекршајно гоњење. Недореченост Закона је управо у томе што је прописано шта одговорно лице у јавном сектору у ситуацији нерегистровања или неуредног регистровања фактуре не сме да уради, али није прописано шта треба да уради.
Уколико поверилац испоручи робу субјекту јавног сектора, а фактуру не региструје, исти неће бити исплаћен за испоручену робу (судећи по одредбама Закона). Шта се у том случају дешава са робом коју је испоручио? Постоји могућност да иста буде враћена повериоцу, али такође остаје нејасно ко у случају враћања сноси трошкове њеног превоза и складиштења. Још је компликованије питање фактурисања услуга које су извршене. При оваквој поставци ствари јавном сектору се „исплати” да се фактуре не региструју јер је у том случају ослобођен плаћања. Дакле, јавном сектору ће ићи на руку несавесност или неукост поверилаца. Несумњиво је да ово није била интенција законодавца, али се намећу овакви закључци.
У наведеним случајевима могла би да се примене правила о стицању без основа јер, уколико се за рачун субјекта јавног сектора изврши предаја робе или учини услуга, а робу или услугу одговорно лице не може да плати јер би плаћањем кршило Закон, онда се субјекат јавног сектора правно неосновано обогатио. Супротно образложењу предлагача Закона, наведено неће користити ни повериоцу ни дужнику, већ ће створити правну несигурност и проузроковати судске поступке, што није у интересу ни једној страни у дужничко – поверилачком односу.
Измене и допуне Закона морале су да буду детаљније регулисане, са потпунијим увидом у проблеме који би могли произаћи из примене.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.