Закон о правима пацијената несумњиво је донет из правих разлога. Ипак, поједине законске одредбе нису довољно јасне или су недовршене, а непостојање конзистентног механизма заштите права пацијената и неопредељеност буџета за реализацију прописаних права и њихову заштиту само доводе у питање његову стварну применљивост у пракси
Закон о правима пацијената („Сл. гласник РС”, бр. 45/2013, у даљем тексту: Закон) донет је крајем маја 2013. Пре доношења Закона, права пацијената била су регулисана посебним одељком Закона о здравственој заштити („Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 72/2009, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012 и 45/2013, у даљем тексту: ЗЗЗ).
Закон о правима пацијената доноси неке новитете у односу на претходну регулативу. Њиме је омогућен шири спектар права, али је у образложењу нацрта Закона наведено да за његову реализацију није предвиђен буџет. У том смислу, питање је да ли су овакве гаранције у складу са финансијским могућностима земље, тј. у складу с реалношћу или се ради о формалном листању права која, у неком делу, нису реално остварива. С друге стране, законодавац је, наравно, морао да води рачуна да се због финансијских (не)могућности и захтева/ограничења здравственог осигурања, пацијентима не ускрати неко право које је гарантовано уставом и међународним актима.
Закон је подељен у неколико целина и то: уводне – основне одредбе, део о правима пацијената, део о њиховим дужностима, део о заштити права пацијената и, на крају, казнене и прелазне и завршне одредбе.
У оквиру основних одредаба, члан 2. обухвата листу са значењем коришћених релевантних израза, што је нови тренд приликом писања закона и доприноси схватању и разумевању суштинских одредаба законске регулативе.
Члан 3. гарантује пацијенту једнако право на квалитетну и континуирану здравствену заштиту у складу с његовим здравственим стањем, општеприхваћеним стручним стандардима и етичким начелима, у најбољем интересу пацијента и уз поштовање његових личних ставова. Даље се каже да се остваривање права на квалитетну и континуирану здравствену заштиту заснива на партнерском односу пацијента, као примаоца здравствених услуга, и здравственог радника, односно здравственог сарадника, као даваоца здравствених услуга, те да партнерски однос подразумева узајамно поверење и поштовање између пацијента и здравственог радника, односно здравственог сарадника на свим нивоима здравствене заштите, као права и дужности партнера у том односу. Иако творци закона, у његовим одредбама и дискусијама, истичу „партнерство” као напредак, јер је израз „партнерски однос” настао као резултат настојања да се промени патерналистички однос лекар–пацијент у неку врсту равноправног односа, тај израз је у страној правној теорији превазиђен. Јасно је да се ка томе тежи, али је јасно и то да се у суштини, по природи ствари, не може радити о партнерском односу, с обзиром на неједнакост у знању и позицији страна. Ако бисмо га звали „партнерски однос”, тај назив не би у потпуности одражавао суштину овог односа. Не ради се, наиме, о партнерском већ о правно-етичком односу двеју страна, које у том односу имају своја права и дужности. Доласком пацијента код лекара, овакав однос се успоставља, изричито или конклудентно, и на њега се примењују правна и етичка правила. У том смислу, прави израз за овај однос јесте „облигациони и етички” однос.
Права пацијената
Други део Закона садржи права пацијената. Нека од њих су већ била гарантована ЗЗЗ-ом, али је опус права пацијената новодонетим Законом проширен. Права пацијената гарантована Законом јесу:
– право на доступност здравствене заштите,
– право на информације,
– право на превентивне мере,
– право на квалитет пружања здравствене услуге,
– право на безбедност пацијента,
– право на обавештење,
– право на слободан избор,
– право на друго стручно мишљење,
– право на приватност и поверљивост,
– право на пристанак,
– право на увид у медицинску документацију,
– право на поверљивост података о здравственом стању пацијента,
– право пацијента који учествује у медицинском истраживању,
– право детета у стационарним здравственим установама,
– право пацијента да на сопствену одговорност напусти стационарну здравствену установу,
– право на олакшавање патњи и бола,
– право на поштовање пацијентовог времена,
– право на приговор, и
– право на накнаду штете.
Као прво у поглављу о правима пацијената, Закон чланом 6. уређује право на доступност здравствене заштите, те каже да „пацијент има право на доступну и квалитетну здравствену заштиту, у складу са својим здравственим стањем, а у границама материјалних могућности система здравствене заштите. У поступку остваривања здравствене заштите, пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без дискриминације у односу на финансијске могућности, место становања, врсту обољења, време приступа здравственој служби или у односу на неку другу различитост која може да буде узрок дискриминације”. Члан је општег карактера и, свакако, као начелан, треба да стоји у Закону. Потребно је, међутим, имати у виду да постоје и различити нивои доступности различитим услугама: хитним медицинским службама приступ има свако; превентивним услугама скрининга малигних обољења (без обзира на статус осигураног лица) требало би да има свако; право на приступ лечењу имају осигурана лица. Дакле, гарантовање потпуног приступа здравственим услугама свима, без даље разраде, не може се применити у пракси, јер такав приступ за све не постоји. У том смислу би одредба члана 6. требало да буде пропраћена изузецима, односно нивелисањем приступа у зависности од здравствених услуга, у грубим цртама, с обзиром на то да су у другим прописима ови нивои више разрађени.
[signoff]
ПРАВО НА САМООДРЕЂЕЊЕ
Треба приметити да Закон не посвећује изричито ниједну одредбу праву на самоодређење у односу на предложену медицинску меру. Право на самоодређење проистиче из принципа аутономије воље који је прокламован кроз више чланова Устава РС („Сл. гласник РС”, бр. 98/2006), почевши од члана 23. (Достојанство и слободан развој личности), преко члана 43. (Слобода мисли, савести и вероисповести), па до члана 46. (Слобода мишљења и изражавања).
Право на самоодређење у односу на предложену медицинску меру (медицинску одлуку, решење) општеприхваћено је у иностраној правној теорији и судској пракси, али и у законодавству неких земаља, а што се заснива на одредбама широко прихваћених међународних пактова. Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, ратификован 1971. од стране СФРЈ (Закон о ратификацији међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, „Сл. лист СФРЈ”, бр. 7/71), у члану 1. истиче право на самоодређење: „Сви народи имају право на самоопредељење. На основу овог права, они слободно одређују свој политички статус и слободно обезбеђују свој економски, социјални и културни развој.” Тако и Међународни пакт о грађанским и политичким правима, ратификован од стране СФРЈ 1971. године („Сл. лист СФРЈ”, бр. 7/71), такође чланом 1. прокламује право на самоодређење: „Сви народи имају право на самоопредељење. На основу овог права они слободно одређују свој политички статус и слободно обезбеђују свој економски, социјални и културни развитак.”
Право на самоодређење има примат над медицинским разлозима лечења, јер човекова личност не сме да се жртвује никаквим циљевима, па ни медицинским. Ради се, дакле, о основном праву из кога проистиче већина других права побројаних у Закону. Да би пацијент могао да донесе одређену одлуку, он прво треба да се самоодреди у односу на сопствено тело и здравље.
[/signoff]
Члан 7. уређује право на информације: „Пацијент има право на све врсте информација о стању свога здравља, здравственој служби и начину како је користи, као и на све информације које су на основу научних истраживања и технолошких иновација доступне. Пацијент има право на информације о правима из здравственог осигурања и поступцима за остваривање тих права. Пацијент има право да информације из ст. 1. и 2. овог члана, добије благовремено и на начин који је у његовом најбољем интересу. Пацијент има право на информацију о имену и презимену и професионалном статусу здравствених радника, односно здравствених сарадника који учествују у предузимању медицинских мера и поступку његовог лечења уопште”. Овај члан је широко и темељно постављен, али се поставља питање реалности његове реализације. Такав какав је, члан свакако треба да остане као знак да се ка прописаном циљу стреми, с тим што треба бити свестан чињенице да се у великом броју здравствених установа ово право, за сада, не примењује доследно слову Закона.
Као новопрокламовано право, члан 8. врло сврсисходно уређује право на превентивне мере. Овим чланом се прописује да пацијент има право на одговарајуће здравствене услуге ради очувања и унапређења здравља, спречавања, сузбијања и раног откривања болести и других поремећаја здравља. Закон обавезује здравствену установу да превентивне мере спроводи, подизањем свести људи и обезбеђивањем здравствених услуга у одговарајућим интервалима, за групације становништва које су изложене повећаном ризику оболевања, у складу са законом. Ово право је и раније проистицало из других прописа, али ово је први пут да је овако изричито предвиђено законом.
Чланом 23. Закона о здравственој заштити прописује начело сталног унапређења квалитета здравствене заштите. Законом се, по први пут, чланом 9, прописује на нивоу права, а не начела, право на квалитет пружања здравствене услуге. По први пут се прописује и право на безбедност пацијената и то чланом 10. Закона.
Чланом 11. уређује се право на обавештење, које је постојало и у ЗЗЗ-у, али је Законом детаљније уређено. Обавештење које се даје пацијенту је предуслов за давање пуноважног пристанка на предложену медицинску меру. У том смислу, треба водити рачуна да обавештење буде комплетно, на језику који пацијент разуме, дато у облику приступачном пацијенту и водећи рачуна о психичком стању пацијента у тренутку давања обавештења. Чланом 11. покривени су сви релевантни услови за комплетно обавештење. Надаље је важно да се пракса давања комплетног обавештења уведе у здравствене установе и приватну праксу.
Чланом 12. прописује се право на слободан избор доктора и здравствене установе, као и слободан избор предложених медицинских мера. Иако је последњим делом одредбе речено „у складу са законом којим се уређује област здравствене заштите и законом којим се уређује област здравственог осигурања” и, а приори, на генералан начин, указано на постојање ограничења слободног избора, ипак не треба бити тако широкогруд у Закону, с обзиром на сазнање колико заиста други прописи ограничавају тај слободан избор. Ради се, пре свега, о прописима здравственог осигурања који прописују битна ограничења слободног избора лекара и здравствене установе, везана за матичну филијалу осигураног лица. Прописи морају бити усклађени, а овај закон не треба да буде пуко слово на папиру, већ треба заиста да гарантује пацијентима оно што им се нуди. Наравно, никад није на одмет пројектовати кроз прописе оно што је жељено, под условом да је усклађено с другим прописима и под условом да је, макар у догледно време, реално оствариво. У супротном, може доћи до ситуације да се пацијент пред судом позове на право на слободан избор, у ком случају један од постојећих прописа може бити проглашен неуставним. На пример, Правилник о начину и поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања прописује: да осигурано лице бира изабраног лекара, по правилу, у здравственој установи на подручју матичне филијале (члан 19); да специјалистичко-консултативну здравствену заштиту осигурано лице остварује у најближој здравственој установи на подручју матичне филијале са упутом изабраног лекара (члан 39); да осигурано лице са упутом изабраног лекара остварује право на стационарно лечење у најближој здравственој установи на подручју филијале (члан 43); да је, када оцени да осигураном лицу не може да се обезбеди одговарајућа здравствена заштита у здравственој установи на подручју матичне филијале, изабрани лекар дужан да изда упут за најближу одговарајућу здравствену установу ван подручја матичне филијале која може да пружи здравствену заштиту осигураном лицу; на упуту лекарска комисија матичне филијале даје претходну сагласност, осим у хитним случајевима (члан 46). Из претходно наведеног јасно је да од права на слободан избор не остаје много тога. Дакле, члану 12. Закона, из изнетих разлога, треба додати став да је остваривање овог права у одређеним аспектима ограничено начином функционисања и организације здравственог система и пацијент има право да буде о томе обавештен.
Чланом 13. се прописује право на друго мишљење, као право пацијента да од доктора медицине, односно доктора стоматологије, који није директно учествовао у пружању здравствене услуге, затражи друго стручно мишљење о стању свога здравља, које пацијент остварује на лични захтев. Законом се, такође, прописује да је здравствена установа дужна да на видном месту истакне и редовно ажурира списак организационих јединица и доктора медицине, односно доктора стоматологије који пружају здравствене услуге у тој организационој јединици. Иако, по природи ствари, пацијент има право на друго стручно мишљење, врло је корисно прокламовати га и формално кроз закон, јер се тиме стиче и потврђује свест о постојању овога права и код пацијената, али и међу здравственим радницима.
Право на приватност и поверљивост Законом је уређено у члану 15. Оно је било регулисано и ЗЗЗ-ом, али мање детаљно. Закон подробније уређује не/могућност присуства одређених лица прегледу пацијента, чиме се показује слух и разумевање за све актуелније питање приватности пацијента и поверљивости података о њему. Осим тога, члан 15. уређује и право пацијента који борави у стационарној установи да прима посетиоце, односно да забрани посету одређеном лицу. Ова одредба је корисна, али је могла бити прописана посебним чланом који би се тицао права на одржавање личних контаката.
Члановима 15–19. уређено је право на пристанак. Као што је већ речено, овде недостаје експлицитно прописано право на самоодређење. Оно је додуше имплицитно уређено ставом 1. члана 15, који каже да пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима када то директно угрожава живот и здравље других лица. Треба, међутим, нагласити да се не ради о праву на самоодлучивање, него на праву на самоодређење. Не одлучује само пацијент, већ се ради о сарадњи између лекара и пацијента и њиховој међуспрези. Битно је да пацијент на крају сâм себе одреди у односу на различите алтернативе одлука и пристаје или не пристаје на неку од њих. Осим тога, право на самоодређење и пристанак налазе се међу најважнијим пацијентовим правима и требало би да буду на почетку листе прописаних права.
Ставови 4. и 5. члана 19. прописују да дете које је навршило 15 година живота и које је способно за расуђивање може самостално дати пристанак на предложену медицинску меру, а ако то одбије, надлежни здравствени радник дужан је да пристанак затражи од законског заступника. С друге стране, став 2. члана 62. Породичног закона („Сл. гласник РС”, бр. 18/2005 и 72/2011), прописује да дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може дати пристанак за предузимање медицинског захвата (дакле, без даље консултације законског заступника). Одредбе ова два закона, о истој ствари, нису у сагласности, те је потребно усвојити заједнички став и инкорпорисати га у законе.
Када је реч о пристанку који се даје у спровођењу посебних медицинских процедура, потребна је једна општа одредба која упућује на посебну регулативу којом се уређују ове процедуре (на пример, захват на људском геному, вештачка оплодња, трансплантација и сл.). Нека питања медицинских истраживања уређена су овим Законом, те су и права пацијента који учествује у медицинском истраживању, па и пристанак, регулисани чланом 25. Закона. Када већ говоримо о правима пацијента који учествује у медицинском истраживању, треба поменути и то да пацијент може, због медицинског истраживања, претрпети штету на свом телу и здрављу. Закон, чланом 25. ст. 8, прописује да такав пацијент има право на накнаду штете у складу са законом, без обзира на кривицу. Оваквом ставу, међутим, није било место у Закону, јер овде нема одговорности по основу кривице, већ треба применити обавезно осигурање учесника у испитивању и по том основу исплаћивати накнаде штете. Ставом 12, члана 25. прописано је да је забрањено предузимање медицинског истраживања у приватној пракси. Одредбу би требало наставити на следећи начин: „осим ако се оно спроводи у оквиру ширег истраживања чији је носилац овлашћена здравствена установа”. Треба дати могућност и приватној пракси да предузима медицинска истраживања, уколико то чини заједно са здравственим установама, дакле, под контролисаним условима.
Члан 20. уређује право на увид пацијента у медицинску документацију и под којим условима право на увид има малолетно лице, а под којим законски заступник и чланови породице. Ставом 5. овог члана прописује се и да је надлежни здравствени радник дужан да уредно води медицинску документацију, у складу са законом, и да евидентира све предузете медицинске мере, а посебно анамнезу, дијагнозу, дијагностичке мере, терапију и резултат терапије, као и савете дате пацијенту. Ставом 3. члана 20. прописује се да чланови уже породице пацијента имају, изузетно, право увида у медицинску документацију свог члана породице, ако су ти подаци од значаја за њихово лечење. Овакав став је у страној теорији и пракси споран и не постоји коначна одлука о решењу сукоба између права пацијента на поверљивост (right to privacy) и права члана породице да зна о здравственом ризику (right to know). Због тога ова одредба члана 20. није требало да буде искључива, већ, евентуално, да гласи: „Изузетно, надлежни здравствени радник може да, противно вољи пацијента, саопшти податке о његовом здравственом стању пунолетном члану породице, онда када је саопштавање тих података неопходно ради избегавања здравственог ризика за члана породице, уколико пацијент, који је претходно упозорен, сâм то не учини.”
Како је од 2009. правно уређено и вођење здравствене документације у електронском облику (Уредба о програму рада, развоја и организацији интегрисаног здравственог информационог система – „Е-здравље”, „Сл. гласник РС”, бр. 55/2009 и Правилник о ближој садржини технолошких и функционалних захтева за успостављање интегрисаног здравственог информационог система, „Сл. гласник РС”, бр. 95/2009), требало би у овај Закон унети и одредбу према којој пацијент има право да се над подацима који се уносе у електронску здравствену документацију предузимају мере безбедности, у складу с регулативом којом се уређује електронска здравствена документација.
Чланови 21–24. Закона уређује се право на поверљивост података о здравственом стању пацијента. Ово питање је раније било регулисано чланом 37. ЗЗЗ-а и насловљено као право на тајност података. Новим Законом ово право је мало другачије структурисано. Оно заправо прокламује заштиту поверљивости података о здравственом стању пацијента, али прописује и изузетке када се ти подаци могу саопштити и неком другом, осим пацијенту. Прописивање овог права је од нарочитог значаја, јер се, сходно Закону о заштити података о личности, подаци о здравственом стању сматрају категоријом посебно осетљивих личних података, па захтевају и посебне мере заштите. У вези са овим, треба имати у виду да су, са увођењем електронске здравствене документације, подаци о здравственом стању још рањивији, с обзиром на то да су, услед природе електронских средстава комуникације, изложенији потенцијалном неовлашћеном увиду, преношењу, коришћењу.
Ново право уведено Законом јесте право детета у стационарним здравственим установама, уређено чланом 26. Њиме се регулише право детета до 15 година на пратњу родитеља у случају смештања у стационарну здравствену установу, право на посете у највећој могућој мери и право на игру, рекреацију и образовање у току дужег болничког лечења.
Члан 27. уређује право пацијента да на сопствену одговорност напусти стационарну установу, начин реализације права ако је пацијент малолетно лице и начин евидентирања те одлуке. Одредбе члана су, у принципу, корисне да би се пацијентима и здравственим радницима предочило ово право и да би им се ставила у изглед процедура које треба да се држе приликом напуштања установе. Треба, међутим, имати у виду да пунолетан, пословно способан пацијент има право да напусти стационарну установу и без прописивања овог права. Уколико има право да одбије медицинску меру, он тим више има право да одбије да остане у установи противно својој вољи.
Ново право које се гарантује чланом 28. Закона јесте и право на олакшавање патњи и бола. Према овом члану пацијент има право на највиши ниво олакшавања патње и бола, сагласно општеприхваћеним стручним стандардима и етичким принципима, што подразумева терапију бола и хумано палијативно збрињавање, а не подразумева еутаназију. До сада су се палијативним збрињавањем у српској регулативи бавили Стратегија палијативног збрињавања РС („Сл. гласник РС”, бр. 17/2009) и Кодекс професионалне етике лекарске коморе Србије („Сл. гласник РС”, бр. 121/2007). Основ палијативном збрињавању даје се кроз ЗЗЗ и Закон о здравственом осигурању („Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 109/2005, 57/2011, 110/2012 и 119/2012), као и кроз одређена подзаконска акта која прате ове законе. И док ови прописи углавном прописују дужност здравствених установа и здравствених радника да пружају услуге палијативног збрињавања, Закон изричито даје пацијенту право на олакшавање патњи и бола, односно право на палијативно збрињавање, чиме му у руке ставља средство да реализује оно што здравствени систем обезбеђује или би требало да обезбеђује.
Члан 29. Закона уређује право на поштовање пацијентовог времена: „У случају да не постоје услови да се медицинска мера пружи одмах, пацијент има право на заказивање прегледа, дијагностичких процедура, као и других медицинских мера и поступака у најкраћем могућем року. Здравствена установа је дужна да пацијенту, коме је конзилијум лекара предложио одређену дијагностичку процедуру ради давања мишљења о даљем лечењу, исту изврши одмах, односно у року који је одредио конзилијум лекара. Здравствена установа је дужна да поштује пацијентово време и да пацијента благовремено обавести о промени термина пружања заказане здравствене услуге.” Члан је сврсисходан и пожељан као обавезујућа регулатива, имајући у виду немогућност пацијената у Србији да прегледе, дијагностичке процедуре и медицинске мере закажу на време, у складу с потребама њиховог здравственог стања. У том смислу је члан требало дефинисати тако да „сваки пацијент има право на правовремено заказивање прегледа (…), у складу с медицинском индикацијом, ради очувања и унапређења свог здравственог стања”, те да се „то не односи на хитне случајеве, када пацијент има право на неодложно пружање медицинских мера, као и на случајеве који нису хитни, а постоје услови да се медицинска мера пружи одмах.” У сваком случају, овакав члан је заиста неопходан, мада, с обзиром на то да за спровођење Закона није предвиђен никакав буџет, није јасно како ће се ова, али и друге одредбе Закона спровести. Наиме, да би се од тренутне ситуације, у којој велики број медицинских мера не може да се закаже правовремено (због недостајућег кадра, опреме, новца, неадекватне организације или других разлога) дошло до оне пожељне у којој се медицинске мере заказују правовремено, несумњиво су потребна додатна улагања. У супротном, ово право остаје само слово на папиру. Ово право је већ било, на оскуднији начин, уређено чланом 40а ЗЗЗ-а.
Заштита пацијентових права почиње од прописивања права на приговор, чланом 30. Закона: „Пацијент који сматра да му је ускраћено право на здравствену заштиту или да му је поступком здравственог радника, односно здравственог сарадника, ускраћено неко од права из области здравствене заштите, има право да поднесе приговор здравственом раднику који руководи процесом рада или директору здравствене установе, односно оснивачу приватне праксе или саветнику за заштиту права пацијената.” Ово право је било прописано и ЗЗЗ-ом, али на шири начин, с обзиром на то да је уређивало и рад заштитника пацијентових права. Према решењу Закона, заштитнике пацијентових права запослене у здравственој установи сада мењају саветници за заштиту права пацијената и Савет за здравље, о чему ће касније бити речи.
Чланом 31. Закона уређује се право на накнаду штете: „Пацијент који због стручне грешке здравственог радника, односно здравственог сарадника, у остваривању здравствене заштите претрпи штету на свом телу или се стручном грешком проузрокује погоршање његовог здравственог стања, има право на накнаду штете према општим правилима о одговорности за штету. Право на накнаду штете не може се унапред искључити или ограничити.”
С обзиром на трендове у страној, али и домаћој судској пракси, општеприхваћене ставове медицинског права, као и на домаћи законодавни оквир који уређује накнаду нематеријалне штете (члан 200. Закона о облигационим односима, „Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – Одлука УСЈ и 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и „Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља), у овај члан треба унети и одредбу на основу које пацијент има право на накнаду штете због повреде права личности уколико је медицинска мера предузета без прибављеног пристанка претходно обавештеног пацијента, без обзира на то да ли је медицинском мером дошло до штете на телу или здрављу пацијента. Наиме, домаћи и страни судови усвајају тужбене захтеве због повреде личних права, као што је право на самоодређење и у домену поштовања начела пристанка информисаног пацијента (informed consent).
Дужности пацијената
У односу на претходно важеће одредбе ЗЗЗ-а, Закон је проширио поглавље и чланове о дужностима пацијента. Члан 32. Закона дели дужности пацијента у три групе: оне које се односе на одговорност за лично здравље, које се односе на одговорност према другим корисницима здравствених услуга и одговорност према здравственим радницима, сарадницима, као и другим запосленима у здравственој установи и приватној пракси.
Пацијент је дужан да, пре свега, има одговоран став према сопственом здрављу, те је, сходно члану 33. Закона, дужан да:
1) активно учествује у заштити, очувању и унапређењу свог здравља;
2) у потпуности и истинито информише надлежног здравственог радника, односно здравственог сарадника о свом здравственом стању, и
3) се придржава упутстава и предузима мере прописане од стране надлежног здравственог радника, односно здравственог сарадника.
Ове одредбе, углавном преузете из ЗЗЗ-а, прилично добро, у основним цртама, приказују обухват пацијентових дужности. Према страној теорији и судској пракси, обим пацијентових дужности у поступку лечења и шири је од овога, с тим што увек треба имати у виду да се ради о дужностима у сопственом интересу, дужностима према самоме себи, а не о правим правним обавезама чије кршење повлачи санкцију.
Када се ради о дужности пацијента да у потпуности и истинито информише надлежног здравственог радника о свом здравственом стању, треба рећи да сваки пацијент потиче из другачијег окружења, различитог је социјалног статуса, менталног здравља, интелектуалног нивоа, способности разумевања и не може се од сваког очекивати исти ниво и количина података за анамнезу, те треба бити опрезан у тумачењу речи „у потпуности”, будући да је мера „потпуног” за различите људе различита. Осим тога, свакој дужности пацијента да информише, претходи обавеза лекара да пита оно што је за ту болест за њега, као стручњака, потребно да зна.
Члан 34. уређује одговорност пацијента према другим корисницима здравствених услуга, док чланови 35–37. уређују одговорност пацијената према здравственим радницима и сарадницима. Ниједан од ова два наслова није правилно формулисан. Назив „одговорност” може бити прихваћен само фигуративно, у ширем смислу речи, као одговорност према самоме себи, а не као правна одговорност, јер за непоступање по наведеним дужностима не постоји права правна санкција.
Накнадно се у тексту чланова правилно употребљава реч „дужност”. Дужности пацијента немају карактер правних обавеза, па се, стога, не могу изнудити преко суда. Ради се искључиво о дужностима у властитом интересу. Кршење тих дужности може имати значај кривице оштећеног и имати разне последице, као, на пример, право лекара да откаже пружање даље здравствене заштите пацијенту (изузев хитне медицинске помоћи), али се њихово испуњење не може изнудити. Тако, члан 36. управо прописује ову врсту санкције за кршење дужности прописаних законом. Здравствени радник, односно сарадник може отказати пружање даље здравствене заштите пацијенту тек након претходног упозорења датог пацијенту и уз писмено обавештење директору здравствене установе о отказивању, а поред тога у здравствену документацију пацијента мора унети и разлоге за одбијање пружања здравствене заштите.
[signoff]
НЕКА ПРАВА ИПАК НЕДОСТАЈУ
У поглављу које се бави правима пацијената недостају нека права, на пример: право поштовања унапред изражене воље (пацијентовог тестамента), право на промену изабраног лекара, права пацијената у фармацеутској здравственој заштити.
[/signoff]
Спремност пацијента да своје понашање усагласи с мерама лечења или (и шире од тога) било који облик сарадње пацијента који је нужан за успех лечења, у упоредно-правној теорији назива се compliance (сарадња). То није нови феномен, већ само новији појам за описивање старог проблема заједничког рада, сарадње између лекара и пацијента. Готово сваки лекарски труд остаће без успеха, уколико пацијент не судејствује у лекарској активности. Сарадња пацијента се, међутим, не може третирати као права правна обавеза, већ као дужност у сопственом интересу. Ова обавеза јесте дугована, али није утужива, нити на други начин изнудљива. Осим тога, дужност суделовања пацијента у сопственом лечењу увек је ограничена његовим правом на самоодређење, као аспектом права личности. Заштита општег права личности у форми права самоодређења налаже да се пацијенту мора дозволити да се, с медицинске тачке гледишта, понаша чак и неразумно.
Управо због напред наведеног, за дужности пацијента у сопственом интересу, термини „одговорност” или „обавеза” заправо нису адекватни, јер они подразумевају и правну санкцију. Имајући у виду да је дужност сарадње пацијента пре свега дужност у интересу самог пацијента, њено кршење, у принципу, не може повлачити правну санкцију. У том смислу је израз „одговорност” превише крут, док термин „дужност” собом носи извесну мекоћу која пацијента обавезује на чињење или трпљење, али не и под претњом правне санкције.
Закон у члану 37. наводи још једну дужност пацијента, а то је благовремено информисање надлежне здравствене установе о отказивању термина за заказане прегледе и медицинске поступке, као и о промени адресе и телефонског броја. Ово је једна од ретких дужности пацијента која је, у страној теорији и судској пракси, пропраћена санкцијом накнаде штете у случају настанка штете по лекара. Наиме, у случајевима у којима лекар (обично у приватној пракси) пропусти да лечи другог пацијента, зато што је имао заказан преглед пацијента који се није појавио и о томе није обавестио лекара, може доћи до штете по лекара.
Заштита права пацијената
Поглавље IV Закона, којим се уређује заштита права пацијената, незадовољава, почев од самог наслова, јер се не ради само о заштити, већ и о помоћи у остваривању права пацијената.
Надаље, процедура заштите није потпуна, с обзиром на недостатак двостепености у заштити. Наиме, послове заштите права пацијената обавља Саветник за заштиту права пацијената, чији се рад регулише члановима 39–41. Закона. Саветник поступа по поднетим приговорима. Здравствене установе и приватне праксе дужне су да Саветнику пацијената, у присуству здравственог радника омогуће увид у медицинску документацију пацијента, која је у вези с наводима изнетим у поговору. Оне су, такође, дужне да, на захтев Саветника, у поступку по приговору, без одлагања, а најкасније у року од пет радних дана доставе Саветнику пацијената све тражене информације, податке и мишљења. Саветник одмах, а најкасније у року од пет радних дана од дана подношења приговора, утврђује све битне околности и чињенице у вези с наводима изнетим у приговору. Како произлази и из наслова и из одредаба Закона, Саветник нема извршне функције, већ може само да сачини извештај, који одмах, а најкасније у року од 3 радна дана, доставља подносиоцу приговора, руководиоцу организационе јединице и директору здравствене установе, односно оснивачу приватне праксе. Након тога директор, односно оснивач приватне праксе доставља Саветнику обавештење о поступању и предузетим мерама у вези с приговором. Подносилац приговора који није задовољан извештајем Саветника, може се обратити Савету за здравље, здравственој инспекцији, односно надлежном органу здравственог осигурања. Ово су, међутим, алтернативни начини да се даље остварују права пацијента, који не пружају чврсту заштиту. Ни Саветник ни Савет немају надлежност да ураде нешто озбиљно на функционалној заштити права пацијената, већ им се улога састоји управо у саветовању. Остали органи који се помињу и до сада су постојали као законска решења, али нису одговарајуће функционисали у контексту заштите и, на крају, представљају врло несређену мрежу механизама заштите у којој пацијент не може да се снађе.
Закон не нуди јасне процедуре заштите и релевантне надлежности, па би стога требало донети концизнија решења у заштити, с јасним надлежностима и могућностима. Само давање обавештења о налазу, оцена и праћење повреда није довољна надлежност Савета и Саветника да би се пацијентова права заиста и заштитила. Осим тога, и Савет и Саветник су географски удаљени од пацијента, односно измештени из здравствене установе и смештени у локалну самоуправу (а предвиђено је да понегде може постојати и један Саветник за више јединица локалне самоуправе), тако да је умањена њихова доступност пацијенту чије је право повређено. Претходно постојеће решење, којим је заштиту права пацијентима пружао заштитник права пацијената смештен у здравственој установи, није било добро са становишта везаности заштитника за менаџмент здравствене установе, јер га је она плаћала и њој је био одговоран, па је, у том смислу, само то требало и променити. Ипак, када је реч о доступности заштитника, он је заиста био на лицу места, дакле, у непосредној близини пацијената.
Поврх свега, увођење нових механизама, који захтевају нова средства и организацију, показало се у многим случајевима као непрактично и неспроводљиво или тешко спроводљиво. У том смислу требало је искористити постојећи институт заштитника права пацијената, али га ослободити оптерећења да је плаћен од стране здравствене установе и одговоран њој. Исто тако, требало је, као други степен заштите, искористити постојање Заштитника грађана, који свакако обавља функцију заштите свих грађана на нивоу Републике. Пракса је показала да увођење нових тела у већ преоптерећеној административној структури није исплативо и тешко да је ефикасно.
Закључак
Руковођена потребом за хармонизацијом с прописима Европске уније, као и потребом да права пацијената буду кодификована у облику посебног закона, Република Србија је донела Закон о правима пацијената. Иако је донет из правих разлога и његова садржина донекле одговара разлозима и циљу због којих је и донет, поједине законске одредбе нису довољно јасне или су недовршене. Осим тога, не постоји конзистентан механизам заштите права пацијената и није опредељен буџет за реализацију прописаних права и њихову заштиту, чиме је доведена у питање применљивост самог Закона у смислу стварне реализације права пацијената и реалности њихове заштите.