Иако се компензациони приговор у пракси наших судова користи релативно често, око њега и даље постоје извесна колебања и неразумевања, а посебно у погледу форме у којој се уноси у пресуду, с обзиром на то да је то једини материјалноправни приговор о коме се, под одређеним условима прописаним процесним правилима, одлучује у изреци парничне пресуде
Кроз праксу наших судова у парничном поступку примећено је извесно колебање у погледу правилног формулисања и постављања компензационог приговора, као и у погледу форме одлука које су по овим приговорима доношене. Осим тога, уочено је да су судови одбијали ове приговоре зато што нису постављени у складу са законом, без упуштања у њихову основаност.
Коначно, примећено је да су неопходна извесна разграничења између компензационог приговора, компензационе противтужбе, алтернативног овлашћења и факултативне обавезе.
Имајући све то у виду, овај текст ће се, пре свега, бавити компензационим приговором кроз примере из судске праксе, али и осталим поменутим сродним институтима у оној мери која је потребна у циљу правилног разумевања компензационог приговора.
Материјално право
Будући да је компензациони приговор по својој правној природи материјалноправни институт, он је превасходно регулисан Законом о облигационим односима („Сл. лист СФРЈˮ, бр. 29/78, 39/85 – Одлука УСЈ, „Сл. лист СРЈˮ, бр. 31/93, „Сл. лист СЦГˮ, бр. 1/2003 – Уставна повеља, у даљем тексту: ЗОО), те је одредбом члана 336. овог закона предвиђено да дужник може пребити потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од њега, ако оба потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће и ако су оба доспела. Ово је материјалноправни законски оквир приговора пребијања који се истиче у парничном поступку.
Чланом 338. истог закона прописано је да дужник не може извршити пребијање онога што дугује повериоцу са оним што поверилац дугује његовом јемцу, али да јемац може извршити пребијање дужникове обавезе према повериоцу с дужниковим потраживањем од повериоца.
Чланом 339. предвиђено је да се дуг може пребити застарелим потраживањем само ако оно још није било застарело у часу када су се стекли услови за пребијање, а ако су услови за пребијање настали након што је једно од потраживања застарело, пребијање не настаје ако је дужник застарелог потраживања истакао приговор застарелости.
Пребијањем не могу престати потраживања која се не могу запленити, потраживања ствари или вредности ствари које су дужнику биле дате на чување, или на посуду, или које је дужник узео бесправно или их бесправно задржао, потраживања настала намерним проузроковањем штете, потраживања накнаде штете настале оштећењем здравља или проузроковањем смрти и потраживања која потичу из законске обавезе издржавања (члан 341. ЗОО-а).
Када између два лица постоји више обавеза које могу престати пребијањем, пребијање се врши по правилима која важе за урачунавање испуњења (члан 343. ЗОО-а).
Из цитираних одредаба ЗОО-а произлази да у погледу потраживања за компензацију треба да буду испуњена следећа 3 услова: узајамност, истородност и доспелост.
Приговором пребијања тужени побија тужбени захтев и остварује заштиту свог потраживања само у границама тужбеног захтева, чиме приговор може бити истакнут само до висине тужиочевог потраживања, а ако је истакнут у већем износу, суд о том износу (преко тужбеног захтева) не одлучује.
Процесно право
Одређени број одредаба које се односе на поступање суда у току парничног поступка у погледу доношења и форме пресуде када суд одлучује о приговору пребијања садржан је и у Закону о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14, у даљем тексту: ЗПП), па тако члан 355. ст. 3. ЗПП-а прописује да изрека пресуде садржи одлуку суда о усвајању или одбијању тужбеног захтева који се тичу главне ствари и споредних тражења и одлуку о пoстојању или непостојању потраживања ради пребијања. Чланом 359. ст. 3. истог закона предвиђено је да ако је у пресуди одлучено о потраживању које је тужени истакао приговором ради пребијања, одлука о постојању или непостојању овог потраживања постаје правноснажна.
Као што је речено, када је у току спора компензациони приговор истакао тужени, тада изрека пресуде мора да садржи и одлуку о приговору пребијања, али само ако се утврди основаност тужбеног захтева. То, заправо, значи да ако суд утврди да тужбени захтев тужиоца није основан, тада ће изреком пресуде одбити тужбени захтев тужиоца као неоснован, а изреком пресуде, баш као ни пресудом, неће утврђивати основаност компензационог приговора, односно постојање или непостојање потраживања ради пребијања. Из наведеног следи да је одлучивање о основаности приговора пребијања условљено основаношћу тужбеног захтева, јер уколико суд нађе да тужбени захтев није основан, у том случају он се неће бавити ни утврђивањем постојања ни основаности овог приговора, нити ће одлуку о истом уносити у изреку пресуде.
Када суд нађе да је тужбени захтев основан, тада постоје две ситуације, и то:
– када су потраживања тужиоца и туженог исте висине, и
– када се утврди да је потраживање тужиоца веће од потраживања туженог по компензационом приговору.
Када суд нађе да је приговор пребијања основан, а да је потраживање тужиоца веће од потраживања туженог по компензационом приговору, тада ће изреком одлуке пребити потраживање туженог с потраживањем тужиоца и изрека пресуде треба да садржи утврђење потраживања тужиоца по тужби, утврђење потраживања туженог по компензационом приговору, констатацију да су међусобна потраживања у подударајућем делу угашена, за који износ се тужбени захтев тужиоца одбија и обавезу туженог да тужиоцу исплати компензацијом неугашени део потраживања.
Ако су износи по тужби и компензационом приговору исте висине, тада се они утврђују на исти начин и констатује да су се потраживања тужиоца и туженог пребијањем угасила, те одбија тужбени захтев тужиоца за утужени износ.
У случају да је износ по приговору пребијања већи од тужбеног захтева, суд не одлучује о износу потраживања туженог према тужиоцу по компензационом приговору које превазилази потраживање тужиоца, већ одлучује о основаности приговора пребијања само до висине тужиочевог потраживања. Врши се пребијање само до износа потраживања у тужби, а преко тога тужени може остварити своје потраживање покретањем посебног парничног поступка. Не може се без подношења тужбе, односно без постојања тужбеног или противтужбеног захтева, обавезивати тужилац да било који износ исплати туженом.
Из наведеног произлази да приговор пребијања није приговор туженог за испуњење новчане обавезе захтевом за исплату усмерен према тужиоцу, већ представља једно од средстава туженог да оспори потраживање тужиоца, односно начин да обавеза туженог буде угашена према тужиоцу пребијањем међусобних потраживања.
Истакнути компензациони приговор у парници тужилац може побијати из свих законских разлога, те истицати све процесноправне и материјалноправне приговоре. Тако се, у случају истакнутог приговора застарелости потраживања, он цени у складу са законским одредбама о времену потребном за застарелост, од тренутка истицања приговора, а не од тренутка подношења тужбе.
Такође, битно је нагласити да је одлука суда о постојању или непостојању пребојног потраживања захваћена правноснажношћу пресуде, из чега произлази да одлука суда о постојању или непостојању противпотраживања представља пресуђену ствар поводом које више не може да се води парница.
Форма изреке пресуде кад суд одлучује о приговору пребијања
Одређена разјашњења неопходна су и када је реч о форми изреке пресуде којом се одлучује о компензационом приговору. Овде је битно нагласити да суд најпре одлучује о постојању потраживања тужиоца, затим о постојању противпотраживања туженог, те да уколико утврди да постоји противпотраживање, врши се пребијање тако што се за износ противпотраживања одбија тужбени захтев, а за остатак потраживања, уколико остатка има, тужени се обавезује да га исплати тужиоцу.
Приговор пребијања и компензациона противтужба
На овом месту веома је важно направити извесна разграничења, па је потребно нагласити да је основна разлика између приговора пребијања и компензационе противтужбе у томе што први има карактер материјалноправног приговора и одбрамбеног је карактера, те је у функцији туженикове тежње да тужбени захтев буде одбијен до висине истакнутог пребојног потраживања.
С друге стране, компензациона противтужба је по свом правном карактеру тужба, дакле, захтев у материјалноправном смислу и има карактер нападачког средства које се користи како би се остварило пребојно потраживање, не само до висине тужбеног захтева већ до висине противтужбеног ако је овај већи од тужбеног. Ова диференцијација има практичне последице и у случају повлачења тужбе, па тако компензациони приговор отпада када тужба буде повучена, док компензациона противтужба у оваквом случају наставља своју самосталну егзистенцију све до доношења мериторне одлуке.
Разлике у односу на алтернативно овлашћење
Компензациони приговор треба разликовати и од алтернативног овлашћења. Алтернативно овлашћење је прописано чланом 344. ЗПП-а, којим је регулисано да ако је тужилац у тужби тражио да му се преда одређена ствар или туженом наложи испуњење неке чинидбе, а истовремено је у тужби или до закључења главне расправе изјавио да је вољан да уместо ствари прими неку другу чинидбу или новчани износ, суд ће, ако усвоји тужбени захтев, у пресуди изрећи да тужени може да се ослободи од давања ствари или чинидбе чије му је испуњење наложено, ако плати тај новчани износ или испуни ту другу чинидбу.
Основна разлика између компензационог приговора и алтернативног овлашћења огледа се у томе што се у случају истицања компензационог приговора (ако се утврди основаност тужбеног захтева) суд упушта у расправљање о основаности и висини компензационог приговора, док у случају истицања алтернативног овлашћења, суд не расправља о висини исплате новчаног износа уместо давања ствари или чинидбе. Тужени не може приговорити висини постављеног алтернативног овлашћења од стране тужиоца. Уколико суд одбије тужбени захтев тужиоца, алтернативно овлашћење се не уноси у изреку пресуде.
Факултативна обавеза
Компензациони приговор, такође, треба разликовати и од факултативне обавезе. Наиме, одредбом чл. 409. и 410. ЗОО-а прописано је да дужник чија обавеза има један предмет, али му је допуштено да се ослободи своје обавезе дајући неки други одређени предмет, може да се користи том могућношћу све док поверилац у поступку принудног извршења не добије потпуно или делимично предмет обавезе, те да поверилац у факултативној обавези може захтевати од дужника само предмет обавезе, али не и други предмет којим дужник, ако хоће, може, такође, испунити своју обавезу. Кад предмет обавезе постане немогућ услед догађаја за који дужник одговара, поверилац може тражити само накнаду штете, али се дужник може ослободити обавезе дајући предмет који је овлашћен дати уместо дугованог предмета. За разлику од алтернативних овлашћења, овде се дугује само један предмет, али је дужник овлашћен да испуни облигацију било дугованим предметом било неким који је одређен законом, уговором или једностраном изјавом воље.
[blockquote]
Закључак
Иако се компензациони приговор у пракси наших судова користи релативно често, око њега и даље постоје извесна колебања и неразумевања, а посебно у погледу форме у којој се уноси у пресуду, с обзиром на то да је то једини материјалноправни приговор о коме се, под одређеним условима прописаним процесним правилима, одлучује у изреци парничне пресуде, због чега је захваћен и дејством правноснажности пресуде, што заправо значи да постојање или непостојање противпотраживања које буде утврђено изреком пресуде представља res iudicata – пресуђену ствар поводом које суд не може поново мериторно одлучивати.
Овај институт треба разграничити од сродних института, али и поставити у ваљаној форми, како би суд о њему могао мериторно да одлучује.
Посебно га треба разликовати од компензационе противтужбе као нападачког средства која може да опстане и као засебна тужба, за разлику од приговора пребијања који има одбрамбени карактер и везан је за судбину тужбе, тако да не може самостално егзистирати у случају да тужба буде повучена или одбачена.
[/blockquote]
Прилог:
Пример изреке пресуде којом се одлучује о компензационом приговору
Изрека пресуде којом се одлучује о компензационом приговору треба да гласи на следећи начин:
I УТВРЂУЈЕ СЕ ПОТРАЖИВАЊЕ тужиоца П. П. из Београда према туженом М. М. из Београда у износу од 195.000,00 динара.
II УТВРЂУЈЕ СЕ ПОТРАЖИВАЊЕ туженог М. М. према тужиоцу П. П. из Београда у износу од 148.509,90 динара.
III КОНСТАТУЈЕ СЕ ДА су се потраживања тужиоца и туженог пребијањем угасила до износа од 148.509,90 динара, па се одбија тужбени захтев тужиоца за износ од 148.509,90 динара, с припадајућом каматом – као неоснован.
IV OБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени М. М. из Београда да исплати тужиоцу П. П. из Београда износ од 46.490,10 динара са законском затезном каматом од 6. 12. 2012. године до исплате у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде.
[signoff]
Примери из праксе
Прве две пресуде чији се изводи наводе у наставку текста износе и резимирају све оно што је до сада наглашено, а односе се на компензациони приговор и његове сличности и разлике у односу на компензациону противтужбу. Осим тога, ове судске одлуке садрже и ставове у погледу застарелости потраживања из компензационог приговора и начин на који је треба ценити.
Пример #1
Компензациони приговор (приговор пребијања)
Услови за пребијање потраживања и застарелост потраживања по приговору пребијања
Услови за пребијање потраживања утврђени су одредбама чл. 336–343. Закона о облигационим односима. Према одредби члана 336. тог закона, дужник може пребити своје потраживање које има према повериоцу с потраживањем које поверилац има према њему, ако је реч о узајамним потраживањима и ако су та потраживања истородна и доспела. То даље значи да суд не одлучује о износу потраживања туженог према тужиоцу по компензационом приговору које превазилази потраживање тужиоца, већ се одлучује само до висине тужиочевог потраживања, односно врши се пребијање само до износа потраживања у тужби, а преко тога се може остварити покретањем посебног парничног поступка, али се без подношења тужбе, односно без постављања тужбеног захтева не може обавезивати тужилац да било који износ исплати туженом (по компензационом приговору). С обзиром на то да противпотраживање туженог према тужиоцу није истакнуто тужбом или противтужбом, већ у облику приговора пребијања, те имајући у виду да је потраживање туженог утврђено током поступка веће од потраживања тужиоца, то је компензациони приговор недозвољен, односно неоснован у делу преко 85.472,46 шведских круна колико износи тужиочево потраживање.
Застарелост захтева туженог за исплату мање исплаћене зараде цени се према члану 372. ст. 1. ЗОО-а. Наиме, потраживања на име неисплаћених зарада по основу радног односа јесу по својој природи повремена давања, те према члану 372. ст. 1. ЗОО-а потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања. С обзиром на то да је тужилац истакао приговор застарелости потраживања туженог по приговору пребијања, имајући у виду да се у конкретном случају ради о радном односу у иностранству на који је тужени био упућен решењем тужиоца од 14. 3. 1990. године, те да су потраживања која тужени по основу тог рада има према тужиоцу повремена и настала су у периоду од 1992. до 1994. године, а да је компензациони приговор истакнут 22. 7. 2009. године, потраживање туженог за овај период је застарело јер је трогодишњи застарни рок истекао. Из ових разлога сходно члану 339. ЗОО-а, због застарелости потраживања туженог пребијање не настаје, па није основан приговор пребијања који је тужени истакао.
(ПресудаПрвогосновногсудауБеограду, П.бр. 51134/10 од 24. 4. 2012. иПресудаАпелационогсудауБеограду, Гж.бр. 6418/12 од 14. 11. 2013).
Пример #2
Компензациони приговор и застарелост (погрешна примена одредаба о застарелости противпотраживања и нејасна изрека пресуде)
Побијаном пресудом у првом ставу утврђено је повлачење тужбе за износ од 1.534.530,00 динара. У другом је утврђено да потраживање тужених према тужиоцу у износу од 10.000 ДМ у динарској противвредности не постоји. У ставу трећем је делимично усвојен тужбени захтев и обавезани су туженици да тужиоцу плате 469.465,00 динара са затезном каматом од 16. 1. 2012. године. У четвртом ставу одбијен је као неоснован већи део тужбеног захтева за износ од 124.547,04 динара с припадајућом каматом, а у ставу петом су обавезани туженици да тужиоцу плате парничне трошкове у износу од 140.879,00 динара…
Уговором од 22. 10. 1987. године регулисана су међусобна права и обавезе између Стамбене задруге и њеног члана поводом стицања својине на предметном стану и уговор је закључен на основу чл. 28. и 29. Закона о стамбеним задругама („Сл. гласник РС”, бр. 8/87, пречишћен текст од 7. 3. 1987. године). Стамбена задруга у односу на свог члана нема положај извођача радова, нити члан задруге има положај инвеститора, па се њихов међусобни однос не расправља применом прописа који важе за уговор о грађењу, те се на потраживања задруге не примењује рок застарелости из члана 374. ЗОО-а, већ општи рок застарелости из члана 371. истог закона…
Према образложењу пресуде компензациони приговор је одбијен због тога што је потраживање тужених по члану 375. ЗОО-а застарело пре подношења приговора. Због погрешне примене наведеног прописа суд је пропустио да оцени основаност потраживања истакнутог ради пребијања. По одредби члана 5. Закона о стамбеним задругама, задруга с трећим лицима закључује правне послове у име и за рачун својих чланова, или у своје име а за рачун чланова и због тога је дужна да у односу на лица с којима ступа у правне односе штити интересе својих чланова, а по члану 23. Закона дужна је да средства која чланови уплаћују ради стицања својине на стану води на посебном рачуну и да из њих врши плаћања на основу доказа о степену изведених радова на стану, односно стамбеној згради. Кад члан задруге тврди да је до прекорачења рокова изградње дошло услед разлога за које је одговорна задруга, да је за време њене доцње морао да плаћа закупнину и када тражи да му задруга накнади вредност плаћене закупнине, ради се о захтеву за накнаду штете због повреде уговорне обавезе у смислу члана 262. ст. 2. ЗОО-а и застарелост тог потраживања се цени по одредби из члана 376. ст. 3. ЗОО-а. Овај захтев се не заснива на уговору о закупу између тужених и трећег лица и стога се застарелост наведеног потраживања не цени по члану 375. ЗОО-а. Због погрешне примене овог прописа, суд је пропустио да оцени да ли је до закашњења у изградњи дошло из разлога за које је одговорна задруга или из других разлога. Овде треба узети у обзир да су Стамбена задруга и њен члан уговорили изградњу по предрачунској цени, која се мењала у зависности од степена изграђености стамбене зграде, да је уговорен оријентациони рок за завршетак изградње и да је члан задруге чланом 8. основног уговора прихватио рок који буде утврђен уговором између стамбене задруге и извођача радова. Уговором није предвиђено да Стамбена задруга свом члану до завршетка радова обезбеди смештај на другом месту или да му плаћа трошкове смештаја. Основаност овог потраживања стога се не може заснивати само на чињеници да је рок за завршетак радова продужен и да се имовина члана задруге смањила за износ плаћене закупнине, већ је потребно доказати да ли је до закашњења дошло из разлога за које би била одговорна стамбена задруга.
Изрека у другом ставу, којим је одлучено о компензационом приговору, нејасна је и то је резултат погрешног схватања одредбе члана 342. ст. 3. ЗПП-а. По овом пропису у изреку пресуде се уноси одлука о постојању или непостојању потраживања истакнутог ради пребијања и та одлука постаје правноснажна у смислу члана 346. ЗПП-а. Тужени у току парнице, до закључења главне расправе пред првостепеним судом, може да истакне своје потраживање ради пребоја с тужиочевим потраживањем подношењем компензационе противтужбе или компензационог приговора. У оба случаја ради се о материјалноправним приговорима с циљем да се судском одлуком изврши пребој међусобних потраживања и да потраживање из тужбе на основу компензације престане, али и о парничним радњама с различитим процесноправним дејством. Приговором пребијања тужени остварује заштиту у границама тужбеног захтева и због тога без обзира на висину тужениковог потраживања може бити истакнут само до висине тужбеног захтева. Ако тужилац повуче тужбу, приговор пребијања губи смисао, јер парница по приговору не може да се настави. Кад тужени оспори тужбени захтев, па приговор ради пребијања истакне као евентуално одбрамбено средство, а суд нађе да тужиочево потраживање није основано, пресудом ће одбити тужбени захтев, али неће одлучивати о компензационом приговору. Кад суд нађе да је тужбени захтев основан, а да потраживање истакнуто ради пребијања не постоји, суд ће одбити компензациони приговор и усвојити тужбени захтев. Одлука о приговору уноси се у изреку пресуде, али се том одлуком не утврђује противпотраживање у пријављеном износу. Одлука о непостојању потраживања истакнутог ради пребијања, на коју се односи одредба из члана 342. ст. 3. ЗПП-а гласи да се приговор туженог истакнут ради пребијања одбија као неоснован. Суд је погрешно протумачио овај пропис, није узео у обзир правну природу и процесна дејства компензационог приговора као парничне радње туженика, није имао у виду да тужени истицањем овог приговора остварује правну заштиту у границама тужбеног захтева супротне парничне стране, да је због тога без обзира на висину противпотраживања приговор допуштен до висине тужбеног захтева.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 48931/10 од 21. 2. 2012. и Решење Апелационог суда у Београду, Гж бр. 3296/12 од 11. 4. 2013)
Пример #3
Тужба против предузећа „Пионир инвест” и „Станком холдинг компаније” за исплату по основу повраћаја уплаћене купопродајне цене стана (факултативна обавеза)
Према утврђеном чињеничном стању, тужени су закључили уговор о заједничкој изградњи 15. 12. 2003. године за локацију Спортски центар Жарково, с тим да инвеститору Станком припада 42,50% свих изграђених садржаја, а суинвеститору „Пионир инвест” 57,50%. Тужилац је као купац закључио с туженим Предузећем „Пионир инвест” два неоверена уговора за куповину два локала и исплатио у целости уговорену купопродајну цену од 47.815 евра. Тужени Станком холдинг је обавестио предузеће „Пионир инвест” дописом од 16. 11. 2005. године да раскида уговор и истог дана га истерао с градилишта. О наведеном је предузеће „Пионир инвест” обавестило тужиоца да је поводом локације у спору са Станком холдингом уз понуђену опцију да се уговор раскине уз обавезу тог предузећа и Станком холдинга да тужиоцу врате уплаћена средства.
Уговори о купопродаји, с обзиром на то да су неоверени у суду, не испуњавају услов да би се могли сматрати уговором о промету непокретности у смислу члана 4. Закона о промету непокретности, па је тужено предузеће „Пионир инвест” дужно да тужиоцу врати уплаћени новац који је примило без правног основа и то у динарској противвредности на дан исплате с каматом од подношења тужбе у смислу чл. 210. и 214. ЗОО-а. Правилно је обавезано предузеће „Пионир инвест” да тужиоцу исплати динарску противвредност 47.815 евра с каматом од подношења тужбе до исплате и одбијен захтев према друготуженом Станком холдинг компанији због недостатка пасивне легитимације.
Није правилна одлука суда којом је Предузећу „Пионир инвест” уз обавезу враћања новца, дато овлашћење да се може ослободити ове своје обавезе уколико тужиоцу преда ближе описане друге локале. Одредбом члана 409. ЗОО-а прописана је тзв. факултативна обавеза. За разлику од алтернативних облигација овде се дугује само један предмет, али је дужник овлашћен да испуни облигацију било дугованим било неким предметом који је одређен законом, уговором или једностраном изјавом воље. Факултативна обавеза има за извор уговор, закон или једнострану изјаву воље. У конкретном случају, ни правним послом, ни Законом о облигационим односима, ни једностраном изјавом воље није предвиђена таква могућност туженог предузећа „Пионир инвест”. Такође, како се ради о уговору који не производи правно дејство (промет непокретности неоверен у суду), тужени се не може ослобађати обавезе исплате предајом локала. Такође, овакав захтев тужиоца нема упориште ни у одредби члана 190. ст. 1. ЗОО-а, којим је одређено да тужилац који у тужби тражи да му се досуди испуњење дуговане чинидбе може предложити да тужени уместо дуговане чинидбе плати одређени новчани износ или да испуни неку другу чинидбу. Дакле, не постоји могућност досуђивања чинидбе, уместо новчаног износа, већ само досуђивања неке друге чинидбе, односно новчаног износа – уместо чинидбе. Стога је одлука у овом делу укинута и тужба одбачена.
[/signoff]