Конкуренција правних основа

Проблеми који су уочени у раду приликом примене одредбе члана 192. Закона о парничном поступку намећу потребу да сви учесници у судским поступцима, и то тужилац при подношењу тужбе, тужени приликом сачињавања одговора на тужбу и суд на припремном рочишту, односно на рочишту за главну расправу, морају имати у виду све могуће правне основе по којима се може процењивати изнета чињенична грађа, како би се поступак могао спровести брзо и ефикасно и како би се добро могла проценити могућност странке за успех у спору

 

У тексту који следи разматраћемо правни основ у смислу у коме га употребљава Закон о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП).

 

Члан 192. ст. 4. ЗПП-а предвиђа да тужба може, али не мора, да садржи правни основ. Суд ће поступати по тужби и ако тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ, суд није везан за њега. Исту одредбу су садржали и раније важећи закони о парничном поступку који су у примени уназад више деценија.

У том смислу, правни основ јесте правна оцена чињеничног стања које је изнето у тужби. Углавном не постоје проблеми у примени ове норме, осим када постоји могућност да изнете чињенице буду оцењене као различит правни основ потраживања тужиоца.

За тужиоца је битно да успе у спору и није му битно како ће суд квалификовати правни основ на основу кога усваја тужбени захтев. Он означава чињенице и прописе из којих произлази његово право да му суд досуди оно што је тражио, односно он правно квалификује чињенице из тог правног односа.

Тужилац је дужан да у тужби наведе чињенице које му дају основ да постави одређени тужбени захтев и да предложи доказе којим се те чињенице могу утврдити. На основу ових навода суд би требало да процени да ли је захтев основан. Тужилац мора навести правни основ када из истих чињеница могу настати различите последице. Неко може тражити исплату новца по основу зајма или на име цене за продату робу или као накнаду штете.

Закон о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) у својим одредбама (члан 1) наводи изворе облигација (правне чињенице из којих настају облигације) и то: уговор, проузроковање штете, стицање без основа, пословодство без налога, једнострана изјава воље и друге законом утврђене чињенице (тзв. законске облигације у ужем смислу речи – брак, сродство, сувласништво, суседство и сл.).

Често у тужбама изостаје правна оцена изнетог чињеничног стања, па и јасно означење правног основа. Он се често квалификује као исплата, накнада, дуг и сл. Без правне оцене чињеничног стања није могуће одредити чињенице које треба доказивати и предложити адекватне доказе. Од оцене који је правни основ у питању зависи надлежност суда и рокови застарелости потраживања. Уколико и тужилац и суд не оцене добро изнето чињенично стање, то доводи до одуговлачења поступка, непотребног или неадекватног извођења доказа и самим тим до поскупљења поступка и немогућности да се он оконча у разумном року.

Из искуства у раду аутора овог текста, као судије, запажене су заиста апсурдне ситуације.

У време важења ЗПП-а који је примењиван пре 2005. године и који није ограничавао могућност вишекратног укидања пресуда, догађало се да пресуде буду укидане по неколико пута, јер првостепени суд и тужилац нису правни основ означили на начин на који је то према схватању другостепеног суда требало учинити.

У једном случају, који добро илуструје сву проблематику ове теме, тужилац је тражио накнаду за бесправно саграђене помоћне објекте који су порушени у поступку експропријације. У првој пресуди суд је утврдио да ти објекти нису били експроприсани, па стога тужилац нема право на исплату накнаде за порушене објекте по основу Закона о експропријацији. Укидајући ову одлуку, другостепени суд се сагласио са изнетим схватањем да нема експропријације тих објеката, па ни права на исплату накнаде по том основу, али сматра да је потребно утврдити да ли је лице које је спровело рушење објеката причинило штету тужиоцу, односно да ли је у свему поступало сходно правилима и обавестило тужиоца о рушењу. Првостепени суд је изводио доказе на ове околности и утврдио да је тужилац био благовремено обавештен и да је знао да ће објекат бити порушен и да је тужени поступао савесно и према прописима, па је одбио тужбени захтев. Другостепени суд је поново укинуо пресуду, слажући се са закључком првостепеног суда да нема проузроковања штете, налажући првостепеном суду да утврди да ли има стицања без основа, односно да ли је тужени преузео материјал од порушеног објекта и тиме се неосновано обогатио. Првостепени суд је након извођења доказа утврдио да су материјал покупила трећа лица, да је тужилац знао да ће бити извршено рушење, али материјал није покупио и одбио је тужбени захтев. Пресуда чија је изрека сваки пут исто гласила, напокон је потврђена, након што су сви могући правни основи размотрени. Наравно овај поступак је трајао oкo 20 година и захтевао је извођење различитих доказа и разматрање тих доказа у светлу свих могућих правних основа.

Код прве пресуде суд је само утврђивао да ли је тај објекат ескпроприсан и да ли је порушен у поступку експропријације. У другој пресуди је разматрао да ли има штете, ко је штетник, има ли узрочне везе и какво је поступање оштећеног и евентуалног штетника. Код треће пресуде суд је утврђивао да ли је неки део имовине једног лица прешао у имовину другог лица без правног основа. Ово је само један од примера колико једна ситуација са одређеном чињеничном грађом може бити предмет различитoг тумачења у погледу правног основа и како то може утицати на ток поступка.

„Према оваквој одредби закона обавеза суда је да узме у обзир свако правно становиште по коме тужбени захтев проистиче из утврђеног чињеничног стања.ˮ

(Одлука Уставног суда Уж. 1890/10 од 7. 2. 2013)

Правни основ тужбеног захтева опредељује релевантно материјално право, и зато мора бити идентификован пре утврђивања чињеница од којих зависи основаност захтева.

„Тужиља је тражила да јој тужени исплати неисплаћену зараду, после поништавања решења о распоређивању на друго радно место. У тужби није навела правни основ тужбеног захтева, али није било сметњи да га суд, у смислу члана 186. ст. 3. ЗПП-а, сâм идентификује. Према тој одредби, тужилац може, али и не мора, назначити основ тужбеног захтева, али суд није везан назначеним основом и кад је наведен. У овом случају, одређивање правног основа тужбеног захтева је неопходно, пошто без тога суд није у стању да утврди чињенице од којих зависи основаност тужбеног захтева са становишта примене релевантног материјалног права. Пошто није било рада на одговарајућем радном месту, тужиља нема право на исплату одговарајуће зараде. Али, има право на накнаду штете у висини одговарајуће зараде, коју би остварила да незаконито решење о распоређивању није донето. Да би то право остварила, суд мора разјаснити чињенице од значаја за основ и услове одштетне одговорности туженог. Правилна примена материјалног права изискује да се нижестепени судови упусте у расправљање о основу и условима одштетне одговорности туженог, као и да утврде висину накнаде штете према висини изостале одговарајуће зараде. Морају испитати да ли је и шта тужиља радила у спорном периоду и да ли је примала зараду за рад на неодговарајућем радном месту или накнаду изостале зараде по неком од законских основа. У овом другом случају (дакле, ако није радила код туженог), треба да испитају да ли је радом у сатима који одговарају радном времену, остваривала зараду, да би је урачунали у накнаду.ˮ

(Одлука Врховног суда Србије Рев. 276/01 од 24. 1. 2002)

 

Члан 3. ЗПП-а предвиђа да суд одлучује у границама захтева који су постављени у поступку. Међутим, исти тужбени захтев, на пример, за предају ствари може потицати из разних основа:

– може се радити о тужби за сметање државине из члана 75. Закона о основама својинскоправних односа када је неопходно утврдити када је извршено сметање, ко га је извршио и на који начин, да ли је тужилац био у поседу те ствари, те да ли је такво поступање противправно;

– може се радити о тужби из члана 37. Закона о основама својинскоправних односа када власник ствари мора доказати да има право својине на ствари и да се ствар налази у фактичкој власти туженог;

– а може бити речи и о тужби из члана 81. истог закона када држалац само доказује своје право на државину и да се ствар налази код туженог.

 

На пример, када је предмет тужбеног захтева исплата новачаног износа, тужилац га може потраживати од туженог по основу:

– дуга који је настао из уговорног односа, када тужилац мора доказати да је он извршио своју уговорну обавезу, а да тужени није извршио исплату или да је тужени био дужан по основу уговора или позитивних прописа да ту исплату изврши;

– накнаде штете услед неизвршења уговора или неког позитивног прописа, када мора доказати да му је настала штета услед неизвршења уговора или прописа од стране туженог, да постоји узрочна веза између поступања туженог и настале штете и да постоји одговорност туженог за насталу штету;

– стицања без основа у случају ништавости уговора, у ком случају тужилац доказује да је уговор ништав, да је туженом предао извесну суму новца или да се неизвршењем неке обавезе тужени неосновано обогатио.

 

Тако у ситуацији када постоји исти захтев за предају ствари или новца морамо процењивати о ком правном основу се ради. За тужиоца је битно да процени који правни основ пружа највеће шансе за успех у спору, које доказе поседује и који пут му је најбржи.

Према важећим одредбама ЗПП-а, суд мора узети у обзир све могуће правне основе. Ипак, суд одлуку доноси на основу доказа и чињеница које му странке изнесу. Према члану 7. ЗПП-а, странке су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице. Суд ће размотрити и утврдити само оне чињенице које су странке изнеле и извести само оне доказе које су странке предложиле, ако законом није другачије прописано. Суд је овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. ст. 3. ЗПП-а). На основу члана 8. ЗПП-а, суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка, одлучује које ће чињенице узети као доказане. Стога странаке морају бити активне у поступању пред судом како би успеле у спору. Улога суда се своди само на постављање питања и евентуално разјашњење правног основа по основу кога тужилац тражи да суд усвоји тужбени захтев, али успех странке у парници управо зависи од тога колико је правилно определила правни основ и сходно томе доставила адекватне доказе.

Ипак, ова одредба члана 192. ЗПП-а отежава примену члана 10. ЗПП-а према којој странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, а суд је дужан да поступак спроведе без одуговлачења, у складу са претходно одређеним временским оквиром за предузимање парничних радњи – временски оквир и са што мање трошкова. Ова одредба намеће обевезу суду да већ на припремном рочишту, у ситуацији када чињенична грађа која је изнета често није ни адекватна ни потпуна, одлучује о доказима и дефинише правни основ што није увек једноставно, лако и могуће. Сходно члану 228. ЗПП-а, странка је дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника, у складу са овим законом. Доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке, а суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 229. ЗПП-а). Ипак, уколико странка није правилно определила правни основ, суд није у могућности да странки наложи да достави доказе који су битни за одлучивање о основаности тужбеног захтева по другом правном основу, већ сходно члану 231. ЗПП-а ако на основу изведених доказа (члан 8) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице примењује правила о терету доказивања. У ситуацији када странку заступа адвокат, то углавном није проблем, али ако се ради о неукој странки, постоји могућност да странка своје право неће остварити у таквој ситуацији.

 

У случају преиначења тужбе из члана 194. ЗПП-а тужба није преиначена ако је тужилац променио правни основ тужбеног захтева. Ипак, из свих разлога који су нaведени, промена правног основа умногоме утиче на ток парнице, доказивање и трајање поступка.

 

ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ

ЗОО у члану 172. предвиђа да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

По ком правном основу држава као правно лице одговара у ситуацији када њени органи не поступају по изричитим прописима који налажу исплату одређеним категоријама лица? Како се уопште квалификује ова чињеница? Да ли се ради о о дугу, да ли је он проистекао из законске облигације, да ли се ради о стицању без основа, уговорном односу или о накнади штете због несавесног и незаконитог рада органа државе. У чињенично истим ситуацијама, судови су потпуно различито одговарали на ово питање.

На пример, у случају обавезе Републике Србије – Министарства пољопривреде која је била предвиђена Уредбом Владе РС („Сл. гласник РСˮ, бр. 51/08) за исплату накнаде на име подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у износу од 40.000,00 динара (два пута по 20.000,00 динара), у ситуацији када друга рата накнаде није исплаћена, судска пракса је дала следећа мишљења:

 

(1) „Из члана 3. Уредбе произлази да се ради о дугу државе према носиоцима некомерцијалних пољопривредних газдинстава заснованом на Уредби.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Ваљеву Гж. бр.1303/12 од 13. 12. 2012)

Исто мишљење износи и Пресуда Вишег суда у Лесковцу Гж.бр.752/12 од 11. 9. 2012. године.

„У конкретном случају не ради се о накнади штете, већ о дугу тужене према тужиљи по Уредби о коришћењу средстава којом је и регулисано ово право.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Шапцу Гж. бр. 356/12 од 14. 5. 2012)

„Потраживање тужиоца је настало по основу Уредбе о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима коју је донела Влада Републике Србије, на основу које је настао дужничко-поверилачки однос између странака поводом кога је тужена већ исплатила прву рату у износу од 20.000,00 динара, па се у конкретном случају примењује општи рок застарелости из члана 371. ЗОО-а.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж. бр. 512/14 од 27. 2. 2014)

 

(2) „Основ потраживања тужиље је дуг тужене проистекао из законске облигације и то Уредбе о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години, објављеној у „Сл. гласнику РСˮ, бр. 51 од 12. 11. 2008. године.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж. бр. 1443/12 од 27. 3. 2013)

 

„Потраживање тужиље је настало по основу Уредбе о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредни газдинствима коју је донела Влада Републике Србије, на основу које је настао дужничко-поверилачки однос између странака поводом кога је тужена већ исплатила прву рату у износу од 20.000,00 динара, па се у конкретном случају примењује општи рок застарелости из члана 371. ЗОО-а.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж. бр. 7101/15 од 11. 9. 2015)

 

(3) „Не ради се о потраживању накнаде проузроковане штете која застарева за 3 године од дана сазнања за штету и лице које је штету учинило, већ се ради о дужнично-поверилачком односу, односно потраживању које застарева у општем року застарелости прописаном чланом 371. ЗОО-а који није протекао. Основ потраживања тужиоца није накнада проузроковане штете у смислу члана 154. ЗОО-а, већ стицање без основа, регулисано одредбама чл. 209–219 ЗОО-а, јер тужени није извршио исплату износа од 20.000,00 динара који је био у обавези да исплати сходно Уредби о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима. Неосновано обогаћење може се манифестовати не само у повећању имовине, већ и у њеној неоправданој уштеди на терет друге стране, а у конкретном случају неисплаћивањем друге рате средстава подршке у складу са Уредбом дошло је до неосноване уштеде имовине туженог на терет тужилаца. Имајући то у виду, у конкретном случају примењује се општи рок застарелости прописан чланом 371. ЗОО-а, према коме потраживања застаревају за 10 година ако законом није одређен неки други рок застарелости.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Чачку Гж. бр. 703/12 од 21. 11. 2012)

 

(4) „Потраживање тужиоца из уговора закљученог у циљу унапређења пољопривредне производње и потраживања из уговора застаревају за 10 година. Спорни однос између странака заснован је на бази Уредбе о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним домаћинствима у 2008. години и сходно чл. 1. и 2. наведене Уредбе циљ је унапређење пољопривреде као остваривање општих друштвених интереса и закључен је у функцији кредитирања пољопривредних произвођача и стварању економских подогности за развијање сеоских газдинстава, па је по правилном закључку првостепеног суда наведени уговорни однос заснован у наведеном циљу и потраживања везано за њега застаревају као потраживања из других уговора.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Ваљеву Гж. бр. 452/12 од 28. 9. 2012)

 

(5) „Основни суд је одбио приговор застарелости потраживања налазећи да се у конкретном случају примењује општи рок застарелости из члана 371. ЗОО-а јер је основ потраживања законска облигација установљена Уредбом о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години, где није предвиђен посебан рок застарелости потраживања. По схватању Вишег суда, првостепени суд је погрешно ценио рок застарелости потраживања, јер се ради о накнади штете, па је рок застарелости 3 године по члану 376. ст. 1. ЗОО-а.ˮ

(Виши суд у Јагодини Гж. бр. 780/15 од 24. 9. 2015)

 

„У конкретном случају се ради о захтеву за накнаду штете од стране РС, јер њен орган, Министрство пољопривреде, шумарства и водопривреде тужиоцу, није исплатило другу рату у износу од 20.000,00 динара и ту се застарелост потраживања цени на основу члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО-а којим су прописани рокови застарелости накнаде штете.ˮ

(Виши суд у Пожаревцу Гж. бр. 907/15 од 16. 7. 2015)

 

Исто мишљење је изнето и у пресуди Вишег суда у Јагодини Гж. бр. 782/15 од 6. 8. 2015. године.

 

Овакву ситуацију је напокон разрешио Уставни суд у својој одлуци Уж. бр. 2982/2014 од 15. 1. 2016. године и констатовао повреду права на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. ст. 1. Устава Републике Србије.

 

У образложењу се наводи да је одредбама Устава утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2). Виши судови у републици, као судови последње инстанце су у истој чињеничној и правној ситуацији, заузимали различите ставове везане за застарелост потраживања, што је супротно принципу правне сигурности (Пресуда Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије од 20. 5. 2008. године и Beian против Румуније од 6. 12. 2007. године и одлука Уставног суда Уж. 107/2007 од 16. 7. 2009). Уставни суд у начелу није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су редовни судови протумачили позитивно-правне прописе, осим када одлуке тих судова повређују или ускраћују уставна права. Да би се спорни правни однос уопште могао решавати по прописима који регулишу накнаду штете мора да постоји штета или измакла корист која по свом настанку може бити из уговора, из скривљене (деликтне) штетне радње или настала без обзира на кривицу (проузрокована опасном ствари или делатношћу). У конкретном случају не постоји ниједан од наведених основа за проузроковање штете, јер између страна у спору не постоји уговор, нити је у понашању тужене било противправности, пошто утужени износ подноситељки припада на основу прописа који је донела држава. Самим тим се питање потраживања подноситељке уставне жалбе према туженој мора сагледати кроз примену одговарајућих одредаба ЗОО-а и Уредбе. Уредбом (члан 3) је установљено право на исплату утуженог износа. Дакле, основ спорног потраживања је проистекао из законске облигације, односно облигације проистекле из прописа донетог од стране државе. Имајући у виду основ настанка предметне облигације, Уставни суд указује да одредбама ЗОО-а за остваривање тог права није прописан посебан рок застаревања. У таквој ситуацији, по мишљењу Уставног суда, у циљу правичног пресуђења овог спора, Виши суд у Пожаревцу у оспореној одлуци Гж. бр. 35/14 (13) од 21. 1. 2014. године није ценио могућност пружања судске заштите подноситељки у границама општег рока застарелости потраживања прописаног одредбом члана 371. ЗОО-а. Из релевантних чињеница се не може извести закључак о правној утемељености става да потраживање подноситељке има основ у проузрокованој штети, а самим тим и да је застарело. Код дилеме да ли ће се у неком случају применити општи или посебан рок застарелости треба имати у виду да се изузеци морају уско тумачити, па ако се примена посебног рока с разлогом доводи у питање, морао би се применити општи рок застарелости.

Слични проблеми различите оцене су се јавили у случају захтева за исплату дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије за време НАТО бомбардовања СРЈ током 1999. године.

Према правном схватању Грађанског одељења Врховног суда Србије, које је утврђено на седници одржаној 26. маја 2003. године, надлежност органа управе за поступање по захтеву за остваривање права на накнаду зараде и дневница лицима у резервном саству ВЈ у току НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године не искључује надлежност редовног суда да поступа у парници за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада државног органа.

У случају када орган управе није донео посебно решење о утврђивању права на дневнице, парнични судови не могу одбацити тужбени захтев којим се тражи њихова исплата. Суд има обавезу да поступи по тужби и кад тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је навео, суд није везан за њега (члан 187. ст. 4. ЗПП-а).

„Окружни суд у Београду је оспореним решењем укинуо првостепену пресуду и одбацио тужбу подносиоца уставне жалбе. Судови су у другим, истоветним поступцима који су се водили пред истим судом и који су правноснажно окончани пред Окружни судом у Београду као другостепени судом мериторно одлучивали о тужбеним захтевима тужилаца који су се налазили у истоветној чињеничној и правној ситуацији. Судови су у идентичној чињеничној и правној ситуацији различито поступали и на тај начин подносиоца уставне жалбе довели у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци у парничним поступцима у којима су судови мериторно одлучивали о идентичним тужбеним захтевима, те је таква пракса супротна праву на једнаку правну заштиту пред судовима, гарантовану чланом 36. ст. 1. Устава. У конкретном случају је закључивање Окружног суда у Београду било произвољно и арбитрарно на штету подносиоца уставне жалбе.ˮ

 

(Одлука Уставног суда Уж. 1890/10 од 7. 2. 2013. године и Уж. 1945/11 од 1. 10. 2014)

 

„Окружни суд у Београду је у идентичној чињеничној и правној ситуацији различито поступао и на тај начин је подносиоца уставне жалбе довео у битно различит положај. Таква пракса суда супротна је принципу правне сигурности и једнаке заштите права пред судовима. Полазећи од одредбе члана 36. ст. 1. Устава, Уставни суд је оценио да је различитом оценом Окружног суда у Београду, датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања повређено право подносиоца на једнаку заштиту права пред судовима. Суд је из исте чињеничне и правне ситуације доносио различите одлуке и то је створило правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Дошло је до арбитрарне примене права на штету подносиоца уставне жалбе.ˮ

(Одлука Уставног суда Уж. 2035/09 од 22. 3. 2012)

И поред изражених ставова Врховног и Уставног суда постојала су различита мишљења и недоумице у поступању судова. Питање надлежности основних судова је расправљено, али је и даље остало питање да ли се ради о дугу, законској облигацији или накнади штете. Од тога је зависио успех тужоца у парници с обзиром на различите рокове застарелости за различите правне основе потраживања:

 

(1) „Тужбени захтев се односи на исплату дуга. Предмет спора у овој парници није утврђивање права на накнаду дневница, већ исплата новчаног износа. Надлежност органа управе за поступање по захтеву за остваривање права на накнаду зараде или дневница лицима у резервном саставу Војске Југославије у току НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године не искључује надлежност редовног суда да поступа у парници о имовинскоправном захтеву. Обавеза је суда да узме у обзир свако правно становише по коме тужбени захтев проистиче из утврђеног чињеничног стања.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 4379/13 од 30. 1. 2014)

 

(2) „Предмет спора у овој парници није утврђивање права на накнаду дневница, већ исплата новчаног износа. Тужбени захтев за исплату дневница за време извршења војне службе у резервном саставу Војске Југославије је законска облигација, чији је дужник тужена, а тужиља је само лице које има потраживање по основу те законске облигације, те како се у конкретном случају ради о исплати новчаног потраживања, односно о имовинскоправном спору из члана 1. ЗПП-а, он спада у судску надлежност.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 8407/12 од 15. 5. 2013)

 

(3) „Првостепени суд је погрешно применио материјално право с обзиром на то да се не ради о обавези тужене као законској облигацији да на име дуга исплати тужиоцу тражене дневнице које потражује. Примењује се одредба члана 376. ст. 1. ЗОО-а којом је прописано да потраживање накнаде штете застарева за три године од дана када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету причинило.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж. бр. 3418/15 од 21. 5. 2015)

 

„Уставни суд је утврдио да је правни основ за доношење оспорене пресуде накнада штете коју је државни орган проузроковао тужицу у вези са вршењем својих функција у смислу члана 172. ст. 1. ЗОО-а. Оцена је Уставног суда да је становиште првостепеног суда да је наступио објективни рок застарелости оваквог потраживања, а што је поврђено и другостепеном пресудом, засновано на одредбама меродавног материјалног закона које су од значаја за одлучивање о спорном правном питању.ˮ

(Одлука Уставног суда Уж. бр. 2293/10 од 17. 2. 2011)

 

ПАРАЛЕЛИЗАМ ПУТЕВА У ОСТВАРИВАЊУ ПРАВА: УПРАВНИ ПУТ ИЛИ ТУЖБА СУДУ ОПШТЕ НАДЛЕЖНОСТИ?

Одредбом члана 1. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈˮ, бр. 33/97, 31/01 и „Сл. гласник РСˮ, бр. 30/10, у даљем тексту: ЗУП) је прописано да су по овом закону дужни да поступају државни органи кад у управним стварима, непосредно примењују прописе, решавају о правима, обавезама или правним интересима физичког лица, правног лица или друге странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим законом (члан 1). По овом закону дужни су да поступају и предузећа и друге организације кад у вршењу јавних овлашћења која су им поверена законом решавају, односно кад обављају друге послове из члана 1. овог закона (члан 2).

Члан 1. ЗПП-а предвиђа да се овим законом уређују правила поступка за пружање судске правне заштите по којим се поступа и одлучује у парницама за решавање спорова насталих поводом повреде права личности и спорова из породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом прописана друга врста поступка.

„Предмет спора у овој парници није утврђивање права на накнаду дневница, већ исплата новчаног износа. Надлежност органа управе за поступање по захтеву за остваривање права на накнаду зараде или дневница лицима у резервном саставу Војске Југославије у току НАТО бомбардовање СРЈ током 1999. године, не искључује надлежност редовног суда да поступа у парници о имовинскоправном захтеву.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 4691/12 од 17. 4. 2013)

 

„Неосновани су наводи тужене да одучивање по захтеву за исплату друге рате средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима не спада у судску надлежност. Утужено потраживање је засновано на непосредној примени Уредбе о коришћењу средства подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима, којом није прописана обавеза органа који одлучује о признању права на коришћење средства подстицаја да донесе појединачни управни акт. Стога се не могу применити одредбе Закона о општем управном поступку и тужилац не може остварити заштиту својих права у управном поступку и евентуално судску заштиту покретањем управног спора. Ради се о спору грађанскоправне природе из члана 1. ЗПП-а за чије решавање је надлежан редован суд у парничном поступку.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж. бр. 8736/15 од 30. 9. 2015)

 

„Тужиља тужбом није тражила да суд уместо надлежног органа управе донесе појединачни акт којим ће ускладити њену пензију, већ је тражила да се тужени обавеже да јој накнади штету, јер тужиља сматра да јој припада право на пензију у вишем износу од износа који јој тужени месечно исплаћује. Ако суд утврди да је тужени тужиљи исплаћивао пензију на основу решења којим јој је то право признато и утврђен износ пензије, онда би потраживање тужиље било неосновано, а ако супротно томе тужени тужиљи исплаћује пензију у нижем износу од припадајућег, онда би то био основ за накнаду штете у смислу одредбе члана 172. ст. 1. ЗОО-а. Битна чињеница за одлучивање је решење које је донео надлежни орган управе, јер суд није надлежан нити да признаје право на пензију нити да утврђује износ пензије.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 1660/13 од 13. 2. 2013)

 

„Тужилац тражи судску правну заштиту ради остварења имовинскоправног захтева. Суд пружа правну судску заштиту и одлучује приликом решавања имовинскоправних односа у смислу одредбе 1. ЗПП-а, па је суд надлежан да одлучује о овом тужбеном захтеву. Суд не одлучује о износу који тужиоцу припада у смислу наведене Уредбе, јер је о томе одлуку већ донео надлежни орган управе, а правилност те одлуке није ствар оцене суда у грађанскоправном поступку. У овом поступку суд одлучује о томе да ли је потраживање тужиоца основано, односно да ли постоји основ по коме је тужена дужна да тај износ тужиоцу исплати или такав основ не постоји. Стога је првостепени суд погрешно закључио да није надлежан за решавање овог спора у смислу одредбе члана 16. ст. 2. ЗПП-а.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 7205/12 од 7. 11. 2012)

 

Изнета мишљења Врховног суда, Уставног суда и једног дела правне теорије о паралелизму могућих путева остваривања права странака може довести до истовременог вођења поступака пред управним органом, а након тога пред Управним судом и пред судом опште надлежности. Све је чешће у пракси да странке услед дугог трајања управног поступка или неизвесности да ће своје право тим путем остварити, бирају да своје право остварују пред судовима опште надлежности сматрајући да ће на тај начин брже и ефикасније остварити своје захтеве за исплату новчаних износа. То доводи до велике оптерећености судова опште надлежности, повећања трошкова правосуђа, дужег трајања поступака и неефикасности у поступању судова.

Као илустрација може послужити и ситуација исплате разлика војних пензија од стране РФ ПИО. Те тужбе су у претходним годинама изузетно оптеретиле рад Првог основног суда у Београду, Вишег и Апелационог суда у Београду. Паралелно су вођени управни поступци и управни спорови и парнични поступци са истим захтевима, да би на крају РФ ПИО извршио исплату војним пензионерима који су након тога повлачили тужбе или су се одрицали од тужбеног захтева.

Овакво поступање судова доводи до повреде права на правично суђење.

 

„Сматраће се да је повређено право на правично суђење зајемчено Уставом ако постоји различито поступање судова и одлучивање истог суда поводом исте чињеничне и правне ситуације, јер је таква пракса суда у погледу заштите права супротна принципу правне сигурности. Уставни суд је полазећи од одредбе члана 32. ст. 1. Устава утврдио да је различитом оценом Окружног суда у Београду, датом тако што је у одређеним случајевима суд правноснажно усвајао тужбени захтев, а у осталим такав захтев одбијао, при потпуно истој чињеничној и правној ситуацији, повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност, као елемента права на правично суђење.ˮ

(Одлука Уставног суда Уж. 1928/09 од 7. 10. 2010)

 

[blockquote]

ПРАВНИ ОСНОВ

Израз правни основ се употребљава у више значења:

1) као синоним правне чињенице, нa пример, када неко дугује на основу деликта или проузроковањем штете (недозвољена радња и деликт су правне чињенице које изазивају облигацију да се штета накнади);

2) меша се са каузом, иако су основ и кауза два различита појма;

3) сматра се нормативним актом из кога се изводи неко субјективно право, што је најчешће законски пропис (то је значење основа у тзв. ширем смислу); на пример, „сопственик који оригинерним путем стиче својину заснива своје право на законском пропису који предвиђа могућност да се из одређених правних чињеница стекне својина (одржај, налаз ствари, скровиште, стицање од невласника и сл.);

4) правни посао међу живима или за случај смрти којим се врши пренос својине на ствари или неког другог апсолутног права из једне имовине у другу; основ у том ужем смислу се зове tutulus или правни наслов; такав правни основ мора бити у складу са основом у ширем смислу тј. не сме бити забрањен или неморалан;

5) по систему пандeктног права, сâм правни основ у ужем смислу још не преноси стварно право, већ ствара само облигациони однос, из кога проистиче захтев за пренос стварног права, а стварно право се стиче тек предајом, код покретних ствари, или уписом у земљишне књиге, код непокретних ствари; основ у ужем смислу зове се још iustus titulus.

Извор: Правна енциклопедија

[/blockquote]