Да бисмо користили туђе власништво у свакодневном животу претходно морамо прибавити сагласност власника, јер би се, у противном, радило о неовлашћеној употреби која подлеже законском санкционисању. Исто важи и за музику, будући да је и музика роба – производ нечијег интелекта, талента и рада
Интелектуална права, односно интелектуална својина, која је као право својине утемељена у грађанским законима, истовремено је и фундаментални део људских права. Уметничке творевине израз су оригиналне, дакле, јединствене индивидуалности њихових твораца, који су овлашћени, по слову закона, да убирају плодове и користи које њихове творевине могу дати, односно, да једнако и под одређеним условима своје интелектуалне креације уступе другима на уживање.
Поред уметничке, дакле, естетске вредности, интелектуалне креације представљају и потенцијални извор прихода, како за свог ствараоца, али једнако и на нивоу друштвене заједнице (легални промет права). Интелектуалне креације окосница су културе једне заједнице, услов културног диверзитета, али су, као такве, осетљиве на комерцијалну експлоатацију и тржишне трендове.
Музика је законом заштићено ауторско дело
Када говоримо о музичким ауторским делима, са аспекта ауторског права говоримо о ауторима нотног записа, ауторима музичког аранжмана односно ауторима текста (уколико се не ради о инструменталној музици). Даље, са аспекта закона, можемо говорити и о сродним правима интерпретатора, дакле, извођача музичког дела, као и о сродним правима произвођача фонограма (било одвојено или пак заједно када је фонограмски запис интегрисан у видеограмски запис – слика и тон).
У највећем броју случајева (осим у онима које изричито наводи законодавац, а који се односе на ограничења ауторског права), да бисте користили нечије ауторско дело, дакле, и музичку композицију, односно тему, морате затражити дозволу наведених аутора, односно других потенцијалних носилаца ауторских права. Упрошћено говорећи, и музика је „интелектуална роба”, материјализовани производ нечијег интелекта, талента и рада.
Са почетком новог миленијума, технолошки развој је допринео томе да значај права интелектуалне својине, дакле, интелектуални капитал буде већи него икада пре тога. Све шира и по обиму већа примена дигиталних технологија и информационих мрежа, у свим аспектима креативног рада и стваралаштва, довела је до потребе за фундаменталном ревизијом ранијег концепта ауторског права – с једне стране, рађају се нове уметничке форме, с друге, нови видови коришћења и експлоатације ауторских дела. Уз нове погодности, настаје и могућност неовлашћеног и неконтролисаног коришћења интелектуалне својине, а посебно музике, аудиовизуелних записа, рачунарских програма, игрица и сл. и то на штету њихових власника, дакле, самих стваралаца. Сâм интернет омогућио је бржи и лакши приступ уметничким делима на глобалном нивоу, али је с друге стране омогућио и сасвим нове видове илегалне употребе ауторскоправно заштићеног садржаја.
Коришћење музичких дела на јавном месту
По слову закона, свако коришћење музике на јавном месту подразумева претходну дозволу аутора и плаћање одговарајуће накнаде. Аутор има законом загарантовано право да учествује у добити коју музика остварује.
Музика се на јавном месту користи на најразличитије начине. На музици се „зарађује” и то веома директно. Уколико се изводи на концертима, забавама, приредбама, фестивалима или у дискотекама и ноћним клубовима, тада је она основна „сировина за рад” и без ње, у том случају, нема добити. Музика је нераскидиви део делатности сваког емисионог предузећа, било да је у питању радио или ТВ станица или кабловски оператер који реемитује ТВ канале уз накнаду која му се месечно уплаћује.
Програмски концепти радијских и телевизијских програма могу бити разноврсни, ипак, музика је саставни део сваког радијског или телевизијског програма, без обзира на програмску оријентацију, независно од форме коришћења која може бити разноврсна: музичке емисије, музички спотови, одјавне/најавне шпице емисија, авизо музика и, коначно, музика коришћена у рекламним спотовима. Познато је да нема комерцијалног радио-телевизијског програма који своју програмску шему не испуњава рекламним аудио односно аудиовизуелним спотовима, чија комерцијална вредност (цена) зависи од сатнице емитовања, термина емитовања, трајања, па тиме и утврђене комерцијалне вредности једне рекламне секунде. Дакле, поред самостално изведених музичких нумера, музика „покрива” односно сачињава и добар део сваког филма, репортаже, серије или драме. Музиком се најављују и одјављују емисије, одвајају се тематске целине у емисијама колажног типа, па и квалитет сваке рекламне поруке умногоме зависи од музичког дела које га прати. Музичка подлога брижљиво се припрема и за сваку информативну или документарну емисију. Чак и сваки покрет јунака цртаног филма пропраћен је неком музичком фразом или тактом.
Како уопште настаје музичка тема за рекламу?
Не постоји рекламни спот (тзв. џингл), који, поред визуелног записа (ТВ) или само аудио записа (радио реклама), нема и музичку подлогу која га прати.
Музичка тема за рекламну поруку може настати на више начина, а пре свега:
– коришћењем постојећег ауторског дела – музике односно музичке фразе или цитата, без било какве адаптације односно промене музичког аранжмана;
– коришћењем постојећег ауторског дела – музике, уз потребну адаптацију односно промену музичког аранжмана, готово увек и промену текста уколико је музичка подлога за рекламу праћена вокалном интерпретацијом;
– коришћењем новог ауторског дела – музике, која је специјално писана за рекламну поруку, на основу уговора о наруџбини музичке теме, у коме се власник рекламног слогана појављује као наручилац новог ауторског дела.
У свим наведеним случајевима, однос аутора музике, текста и аранжмана музичке теме за рекламни спот, као и однос интерепретатора уколико је укључена и вокална интерпретација, регулише се уговорним односом са наручиоцем музичке теме за рекламни спот. То је однос inter partes, који подразумева слободу воље уговорних страна, писмену форму ауторског односно уговора о наруџбини и/или уступању права на коришћење ауторског дела, где се слободном вољом уговорних страна прецизирају сви битни елементи уговора односно припадајућа ауторска накнада ауторима музичке теме. Напомињемо да на тржишту не постоји „скала” нити ценовник колико оваква врста коришћења (искључивог или неискључивог) нечијег ауторског дела вреди, већ је такво уговарање остављено слободној вољи уговорница.
Дакле, коришћење музике у рекламном споту подразумева претходну, а не накнадну, сагласност аутора да се његово ауторско дело инкорпрорира као музичка тема у оквиру рекламног спота или џингла, даљу сагласност аутора да се исто дело преаранжира односно адаптира за потребе корисника, односно саопшти јавности у свим формама јавног емитовања.
Још једном напомењимо да је однос аутора музике и наручиоца музичке теме ствар воље уговорних страна и њиховог непосредног договора, па је, дакле, реч о форми личног односно индивидуалног ангажовања аутора.
Како пратити „траг” емитовања музике у рекламном споту?
Аутор дела располаже ексклузивним правом да дозволи или забрани коришћење свог дела. Тако, на пример, писац може дати пристанак да се његово дело изведе на сцени као позоришни комад под одређеним и претходно договореним условима (изворно дело или адаптација), писац може преговарати са издавачем, а издавање и дистрибуцију свога дела регулисати уговором; композитор, назависно од музичког жанра, може дати сагласност да се музичко дело и његова интерпретација уврсте на компакт диск, као трајни носач аудио записа. Ови примери, илуструју како аутори и носиоци права могу лично и непосредно остваривати своја права.
Други могући примери указују на то како је индивидуално управљање правима у стварности готово немогуће односно тешко изводљиво, а посебно у вези са одређеним типовима коришћења дела и читавим низом практичних разлога. Аутор све чешће није оспособљен да свеобухватно и систематски прати сва потенцијална коришћења својих дела (на пример, да прати програме појединачних радио и телевизијских станица, као ни да са сваком од њих лично преговара о давању лиценце за јавно емитовање својих дела). С друге стране, за једно, рецимо, емисионо предузеће није практично да тражи појединачну дозволу од сваког аутора за коришћење – јавно емитовање, реемитовање, сателитско емитовање, сваког појединачног ауторског дела. Број музичких дела који се сваке године преноси путем телевизије и хиљаде носилаца права на овим делима којима треба приступити ради ауторизације, учинили би ову мисију немогућом. Индивидуални приступ овим облицима коришћења дела, а посебно за носиоца права и за кориснике дела, веома је непрактичан и за управљање реално немогућ. То је још у 19. веку створило потребу за оснивањем организација за колективно остваривање права.Основна улога колективних организација, упрошћено посматрано, огледа се у томе да премосте јаз између ствараоца и корисника, макар у неким „кризним” областима.
Сложићемо се да су композитори, писци, музичари, певачи, интерпретатори и други талентовани појединци, стваралачка категорија друштва и креатори културног идентитета сваке уређене заједнице. „Радионица” нашег културног живота обогаћена је њиховим креативним печатом. Кроз свој правни систем и културну политику, свака држава мора дати допринос, инцијативу и подстрек овим креативним појединцима, а све у циљу развоја оригиналних уметничких талената и даљег подстицања стваралаштва. Положај стваралаца мора бити известан и адекватно материјално награђен, а у свом најосновнијем виду то се манифестује накнадом за свако појединачно коришћење њихових дела.
Чланство у организацијама за колективно администрирање правима отворено је за све носиоце ауторских и сродних права, без обзира на то да ли су они композитори, издавачи, писци, фотографи, музичари или интерпретатори, као и њиховим удружењима и еснафима. Приступањем колективној организацији, чланови добијају своју стручну службу усмерену на мониторинг, прикупљање и дистрибуцију њихових тантијема. Пуномоћја у виду типских формулара, пријаве дела и сл. сачињавају документацију на основу које колективне организације остварују права и везу између коришћења дела и плаћања тантијема за извршено коришћење дела које се има извршити носиоцу права.
Дела из тзв. заштићеног репертоара одређују се, категоришу и вреднују по својој сложености и естетици, на основу посебних аката организације, као домаћи или инострани заштићени репертоар (међународни репертоар представља ауторска дела (не)домицилних стваралаца које штите и остварују њихове домицилне колективне организације у свету).
Како се реализује колективно управљање?
У зависности од категорије дела и конкретног права постоје различите форме организација за колективно остваривање права односно групације ових организација, па тако разликујемо:
1) „традиционалне” организације за колективно остваривање права које функционишу у своје име а за рачун својих чланова, преговарају стопе и услове коришћења заштићених дела, издају лиценце за ауторизоване облике коришћења, убирају и дистрибуирају тантијеме; индивидуални носилац права при том није непосредно „умешан” ни у једну од предузетих радњи;
2) организације one stop shop које представљају својеврсну симбиозу аутономних организација за колективно администрирање правима, које корисницима нуде централизован извор у коме се дозвола за коришћење разнородних дела може лако и брзо добити; растућа је тенденција за прописивање услова за рад оваквих организација one stop shop, на рачун све веће популарности мултимедијалних дела (продукције настале од неколико врста дела, укључујући и компјутерски софтвер), који захтевају широк спектар ауторизација).
У принципу, обе врсте колективних организација преговарају са корисницима (на пример, радио станице, емисиона предузећа, дискотеке, биоскопи, ресторани, превозници и др.) или групом корисника, и ауторизују их за коришћење ауторских дела са свог заштићеног репертоара под одређеним, договореним условима. На бази своје документације (информација о члановима и њиховим делима) и програма достављених од корисника (на пример, кошуљице програма изведених дела на радију), колективне организације првобитно прикупљају, а потом и дистрибуирају ауторске тантијеме својим члановима на основу правила о репартицији (расподели).
Стопа која покрива административне и материјалне трошкове, а у неким земљама и културне и промотивне активности (У.К.Д. фонд за унапређење културне делатности), одбија се од убраних ауторских тантијема и представља искључиво трошкове рада стручне службе сваке колективне организације. Износи који се плаћају носиоцима права фактички одговарају употреби њихових дела.
Где колективне организације обављају своје задатке?
Примена националних закона који утврђује права у домену књижевих и уметничких дела и у области сродних права има ефекта само у границама конкретне земље. У складу са принципом националног третмана и принципима установљеним како путем Бернске конвенције тако и Римске конвенције, страни носиоци права третирају се на исти начин као и домаћи држављани. Овај принцип примењује се и од стране колективних организација, које на основу уговора о реципрочном (узајамном) заступању репертоара, администрирају страни репертоар на својој националној територији, размењују информације и плаћају накнаде страним носиоцима права.
Током деценијске праксе, колективне организације су у домену плаћања иностраних тантијема за недомицилне ауторе развиле два основна принципа:
– „традиционални принцип” размене документације о извођењима и припадајућих ауторских хонорара као инострано плаћање;
– „иновирани принцип”, где свака колективна организација, на основу реципрочних уговора, задржава тантијеме убране по основу коришћења дела иностраних аутора и те износе улива у општи фонд за расподелу својим домицилним ауторима, и vice verso.
Које организације омогућавају ауторима овај „сервис” у Републици Србији?
Основана 1950. године, Организација музичких аутора Србије (Сокој) је најстарија и до пре десетак година једина организација за колективно остваривање заштите ауторских музичких и сродних права у бившој СФРЈ односно Републици Србији. Сокој штити права аутора музике, аутора текста, аутора аранжмана музике и других носилаца ауторских права на музичким делима свих жанрова. По основу пуномоћја, Сокој заступа преко 9.000 домаћих аутора и носилаца ауторских права, а на основу 98 билатералних уговора, закључених са иностраним ауторским друштвима, више од 2.000.000 иностраних аутора.
Сокој колективно остварује следећа имовинска права аутора музичких дела, са речима или без речи:
– право на бележење или умножавање дела;
– право стављања примерака дела у промет;
– право давања примерака дела у закуп;
– право извођења;
– право представљања;
– право преношења извођења или представљања;
– право емитовања;
– право реемитовања;
– право на јавно саопштавање укључујући интерактивно чињење дела доступним јавности;
– право јавног саопштавања дела које се емитује;
– право јавног саопштавања дела са носача звука или слике;
– право на посебну накнаду од увоза односно продаје техничких уређаја и празних носача звука, слике и текста за које се оправдано може претпоставити да ће бити коришћени за умножавање ауторских дела за личне некомерцијалне потребе; и
– право на накнаду за давање на послугу.
Сокој је данас организован по моделу савремених европских организација за колективну заштиту ауторских права. Своју делатност Сокој обавља на основу Закона о ауторском и сродним правима Републике Србије.
Како аутори музике постају део система колективне заштите?
Да бисте постали (ефикасан) део система колективног евидентирања, заштите и наплате ауторских хонорара оптимално је да постанете члан колективне организације и пријавите своја ауторска дела.
Да бисте добили одговарајућу ауторску накнаду потребно је да попуните све тражене податке у обрасцу Пријава дела, јер сваки попуњени податак утиче на вредновање вашег дела. Ауторски хонорар можете очекивати уколико је Сокој наплатио ауторску накнаду од корисника и уколико је корисник доставио валидну документацију (музичке кошуљице). Сокој, као организација за колективну заштиту аутора музике, настоји да оствари што бољу сарадњу са корисницима ваше музике.
Легитимацију за свој рад, колективне организације попут Сокоја, добијају на основу дозволе, односно решења надлежног органа управе Владе Републике Србије за питања интелектулане својине – Завода за интелектуалну својину, на основу критеријума и услова прописаних у Закону о ауторском и сродним правима Републике Србије.
Као непрофитна „еснафска” организација аутора, Сокој обавља две основне групе послова:
– издаје дозволе за јавно извођење и емитовање заштићених музичких дела и за бележење или умножавање на носаче звука заштићених музичких дела;
– убире одговарајуће ауторске накнаде од корисника тих дела и расподељује и исплаћује прикупљене ауторске накнаде, ауторима и другим носиоцима ауторских права у земљи и иностранству.
Поред сервиса који пружа својим члановима, односно ауторима из Србије и иностранства чија се дела емитују у Србији, свака колективна организација овог типа, устројена по правилима Међународне конфедерације колективних организација (CISAC, www.cisac.org), чији је и СОКОЈ члан, остварује непосредан контакт и сарадњу са корисницима репертоара кога заступа и штити.
У конткретном случају јавног емитовања рекламних спотова, корисници су најразличитији радио-телевизијски јавни и приватни сервиси. Укратко, корисник шаље колективној организацији основне податке о радио/ТВ станици и Сокој ће кориснику обезбедити дозволу емитовања целокупног светског музичког репертоара. Корисник ће платити ауторску накнаду сразмерно приходима које остварује, са обавезом да организацији редовно шаље податке о музичким делима која су емитована, како би се накнада обрачунала што прецизније и исплатила ауторима чија су дела и коришћена. Основица за обрачун накнаде и примену процента који је одређен тарифом јесте целокупан приход РТВ станице који је у функцији емитовања програма. За аутора чије се дело емитује, заиста је неважно да ли се ради о комерцијалном приходу који РТВ станица зарађује од реклама, спотова, разних комерцијалних садржаја или држава има интереса да у неку станицу инвестира, па велики део прихода чине буџетска издвајања – субвенције, дотације и слично. Није од значаја ни то да ли је неко емисионо предузеће успело да прибави донације и на који начин зарађује. Битно је да заради доприноси и њихова музика, те да су део прихода остварили и музички аутори.
Како се обрачунавају и убирају ауторске накнаде од корисника музичког репертоара?
Све регистроване колективне организације, па и СОКОЈ, од корисника музичког репертоара наплаћују износе ауторских хонорара по основу саопштавања јавности музичких дела чије ауторе Сокој заступа по основу чланства, закона или уговора са иностраним организацијама.
Средство наплате, односно ценовник, као и критеријуми на основу којих се врши убирање, наплата односно утврђивање обавезе корисника, чини Тарифа колективне организације, која подлеже инструментима контроле од стране надлежних инстанци државне управе за питања интелектуалне својине, и потом се објављује у службеном гласилу Републике Србије. То је тарифа накнада које наплаћује Сокој – Организација за заштиту ауторских музичких права, која садржи износе накнада које Сокој наплаћује корисницима за сваки облик коришћења музичких дела која чине репертоар Сокоја.
Репертоар Сокоја чине музичка дела:
1) домаћих аутора и носилаца ауторских права, чланова Сокоја, који су уговором уступили своја права Сокоју, на основу Закона о ауторским и сродним правима;
2) домаћих аутора и носилаца ауторских права, чланова Сокоја, чија права Сокој штити на основу пресумпције из Закона о ауторским и сродним правима, осим у случају када се изричито индивидуално изузму из система колективне заштите;
3) страних аутора и носилаца ауторских права, чија права Сокој такође штити на основу Закона о ауторским и сродним правима.
О тарифама накнада и делатности организације Сокој погледати на http://www.sokoj.rs/.
За коришћење репертоара корисник је дужан да:
– прибави дозволу организације закључивањем уговора о неискључивом уступању права коришћења музичког репертоара;
– достави све релевантне податке за утврђивање висине накнаде која је утврђена за сваку врсту коришћења одговарајућом тарифном класом, односно тарифним бројем;
– достави податке о коришћеним музичким делима који садрже пун назив музичког дела, име аутора и коаутора, као и трајање извођења; и
– плати ауторску накнаду која је утврђена за сваку врсту коришћења одговарајућом тарифном класом, односно тарифним бројем.
У случају да се музичка подлога (у конкретном случају за рекламни спот, важи и за музику уопште) користи са фонограмског записа, правом је обухваћена и колективна организација произвођача фонограма – ОФПС; ако се у музичкој подлози користи интерпретација, тада и организација интерпретатора – ПИ, по сличним принципима колективног остваривања ауторских и сродних права као и Сокој.
[signoff]
Музика у процентима
Статистика говори да најмање 60% сваког радијског програма, па и оног чији програмски концепт можемо назвати информативним, сачињава музика. Готово 40% музике заступљено је у програмима телевизијских станица, независно од њиховог програмског опредељења. Музика је, неспорно, неизбежан „зачин” и саставни део сваког радијског и телевизијског програма, односно учесник сваког рекламног спота без изузетака.
[/signoff]
[signoff]
Привредна и културна димензија
Колективно управљање представља важан сервис у свету креативних уметности. Ажурирањем ових права, систем награђује ствараоце дела у окружењу које им пружа адекватну ауторскоправну заштиту и један ефикасни систем за управљање правима. Оваква ситуација охрабрује креатора да допринесе развоју различитих сегмената културе, привлачи страна улагања и статус аутора чини извеснијим.
[/signoff]
[signoff]
Кабловска и сателитска телевизија
Да би легално пословали, кабловски оператери дужни су да, између осталог, прибаве и дозволу Сокоја да реемитују и домаће и иностране ТВ канале и за то плаћају одређену накнаду. Висина накнаде сразмерна је заради коју оператери остварују, а плаћа се према броју прикључака и броју канала који чине њихову понуду. Закон о ауторском и сродним правима изричито каже да се, у случају реемитовања, права аутора остварују само преко организације за колективно остваривање ауторског и сродних права. Како би прибавио дозволу Сокоја, корисник музике, поред основних података о предузећу, треба да пошаље и податак о броју прикључака кабловске мреже и ТВ каналима који су укључени у његов кабловски систем. На основу тога, Сокој издаје дозволу, а висину своје финансијске обавезе корисник може и сâм да израчуна применом паушала који је у дозволи наведен.
Емитовање музичких дела – сателитско емитовање – јесте слање сигнала намењених за јавни пријем, у непрекидном комуникационом ланцу ка сателиту и назад на земљу. Оператери су дужни да прибаве дозволу Сокоја и да плаћају одређену накнаду. Све важне информације о начину одређивања и висини ауторске накнаде налазе се у Тарифи Сокоја. Накнада за емитовање музичких дела путем сателита одређује се у процентуалном износу од укупно остварених прихода, а висина процента утврђује се према заступљености музичког репертоара у односу на укупно трајање програма. Основицу за обрачун накнаде и примену процента чине укупни приходи остварени у оквиру делатности.
[/signoff]