Кратак осврт на неколико имовинско и формалноправних аспеката управљања друштвом с ограниченом одговорношћу

У овом тексту указујемо на неколико особености друштва с ограниченом одговорношћу узрокованих његовом правном природом која се у пракси и савременом законодавству испољава као скуп имовинских елемената карактеристичних за друштва капитала, али тесно повезаних с личношћу његових чланова. Личност члана друштва, његова информисаност о правима која проистичу из стеченог удела, степен учешћа у вршењу тих права, као и међусобни односи чланова друштва, од пресудног су утицаја на добро функционисање друштва. Такође, биће речи и о формалној димензији вршења чланских права

Aко се има у виду да од 118.686 тренутно регистрованих привредних друштава, свега око 8% чине акционарска, командитна и ортачка друштва и други облици организовања који се региструју у Регистру привредних субјеката, друштва с ограниченом одговорношћу, свакако су најзаступљенија правна форма у привредном животу Републике Србије. Међу разлозима заступљености ове правне форме убрајају се: непостојање личне одговорности чланова за обавезе друштва према трећим лицима, али и доминација интереса капитала у односу на лична својства члана, као и релативно лака преносивост удела у друштву.

Међусобни односи чланова друштва уређују се слободно у границама императивних прописа. Одредбе Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РСˮ, бр. 36/11, 99/11, 83/14, 5/15) које уређују ова питања претежно су диспозитивног карактера остављајући члановима слободу да их уреде на начин који одговара њиховим приликама. У том смислу, слободно се може уредити како сразмера између вредности улога и висине удела, тако и чланска права која проистичу из тако стеченог удела. На основу одредбе члана 151. ст. 1. и одредбе члана 152. Закона о привредним друштвима, могуће је, дакле, да чланови друштва уговоре да уношењем једнаких улога стичу различите уделе или обрнуто, а да даље ти различити удели дају иста или различита (уделу несразмерна) права гласа и/или права на учешће у добити друштва, односно друга права. С друге стране, уколико чланови друштва нису уредили предметна питања на посебан начин (из разлога посебне пословне репутације неког од чланова, посебног карактера унетог улога или других разлога), Закон прописује сразмеру између вредности улога и удела, односно вршења чланских права на основу стеченог удела. Законска или уговорена сразмера вредности улога и висине удела, односно удела и чланских права насталих на основу удела, као једно од централних питања међусобних односа чланова, не може се изменити без сагласности свих чланова.

#1 Посредан утицај већинског члана

Питања висине удела и право гласа, право на учешће у добити друштва и друга права члана која стиче на основу удела постају, нарочито, актуелна у промењеним пословним односима између чланова друштва, што је, као резултат недостатка пословне етике, нажалост, честа слика привредних друштава у Републици Србији. Наиме, иако Закон о привредним друштвима прописује да се уговор о оснивању којим се умањују права неког члана може изменити само уз сагласност тог члана (из чега би се могло закључити да се висина удела члана не може променити без његове сагласности), преовлађује посредан утицај већинског члана на висину удела, те тиме и на права мањинског члана друштва.

Овакав утицај већински члан може да реализује кроз институт повећања капитала. Прописана већина за доношење одлуке о повећању капитала јесте квалификована, двотрећинска, осим ако оснивачким актом није прописана друга већина, али не мања од обичне већине од укупног броја гласова који имају права поводом одређеног питања. Већински члан који располаже прописаним бројем гласова, чак и када мањински члан/чланови нису сагласни или чак нису ни присутни на седници скупштине (јер њихово присуство није од значаја за постојање кворума), може донети одлуку о повећању капитала којом ће наметнути обавезу уношења/уплате новог улога мањинском члану друштва. Овако донета одлука о повећању основног капитала, истина, неће довести нити до смањења удела мањинског члана, нити ће отворити могућност да се одлуком скупштине искључи члан који не поступи у складу са овако наметнутом обавезом (одредбом члана 46. ст. 1. Закона о привредним друштвима прописано је да се члан може искључити само у случају неизвршења преузете обавезе уношења/уплате уписаног улога), али ће резултирати регистрацијом повећања уписаног улога мањинског члана и наметањем обавезе члану да унесе уписан улог, као и отварањем могућности већинском члану да покрене поступак искључења члана одлуком суда, уколико овај не поступи у складу с наметнутом обавезом.

Занимљиво је да је већинском члану, поред могућности да наметне обавезу додатног улога мањинском члану, законодавац дозволио и могућност да посредно одлучи о смањењу удела мањинског члана, без његове сагласности. Нема законске сметње да већински члан који располаже са 66% гласова друштва (или мање ако је тако прописано оснивачким актом) донесе одлуку о повећању капитала којом ће установити само сопствену обавезу уплате/уноса улога (на пример, мањински члан није користио право пречег уписа, јер није у могућности да испуни обавезу уноса улога), а која ће даље за последицу имати повећање његовог удела и смањење удела мањинског члана. Ако се има у виду да се удео стиче на основу уписаног удела, јасно је да предметна последица наступа након доношења наведене одлуке, односно регистрације повећања основног капитала по том основу, без обзира на то да ли је обавеза уноса/уплате улога и извршена, или ће тек бити извршена у наредном периоду (законом прописан максимални рок за уплату/унос улога је чак 5 година!). На тај начин мањински члан је приморан да прати инвестиције већинског члана, јер ће у супротном његов удео у друштву бити маргинализован, као и његов основни интерес и право на расподелу добити кроз дивиденду.

На основу свега наведеног, чини се да, из угла мањинског члана, споразум чланова друштва о висини њихових удела и права која они дају, настао у тренутку оснивања друштва и садржан у Уговору о оснивању, најбоље штити договорену (не)сразмеру између улога и удела, јер у том случају висина удела и обим права које удео даје не зависе од будућих улога, а договорено се не може изменити без сагласности свих чланова друштва.

Независно од међусобних односа чланова друштва, једном уплаћени/унети улог у друштво, свакако, више није у имовини члана, већ постаје имовина којом друштво даље управља и одговара за своје обавезе. Претпоставка је да друштво у својој имовини има макар вредност свих уплаћених/унетих улога. Као и сваки други титулар права својине, друштво може слободно располагати својом имовином, па и новцем, односно стварима и правима који су унети као улог, али не тако да тиме злоупотреби правило о ограниченој одговорности друштва с ограниченом одговорношћу прописано одредбом члана 18. Закона о привредним друштвима.

#2 Вредност основног капитала

Основни капитал представља збир уписаних улога чланова друштва. Подаци о уписаним и уплаћеним/унетим улозима чланова региструју се у Регистру привредних субјеката који се води код Агенције за привредне регистре. Уколико се као улог у друштво уноси непокретност, одлука о повећању капитала (као и сваки други акт који је основ уноса улога у друштво: оснивачки акт, уговор о статусној промени и сл.) мора бити сачињена у посебној форми јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. Солемнизација је, према Закону о јавном бележништву („Сл. гласник РС”, бр 31/11, 85/12, 19/13, 55/14 – др. закон 93/14 – др. закон 121/14 и 6/15), потврђивање приватне исправе. Бележник својом клаузулом потврђује да је странкама у његовом присуству прочитана исправа, да су изјавиле да она у свему одговара њиховој вољи и да су је потписале. Јавни бележник неће ставити солемнизациону клаузулу на Одлуку о повећању капитала (или други акт) којим се непокретност уноси као улог у друштво уколико нису испуњени услови прописани одредбом члана 93д и 93ђ Закона о јавном бележништву, а који се тичу дозвољености правног посла и овлашћења за предузимање правног посла, те дакле и испитивања да ли је члан друштва који уноси непокретност као улог заиста и титулар права својине на тој непокретности, односно да ли су његова права располагања над предметном непокретношћу ограничена.

Обавезна форма уведена је (истина посредно) одредбом члана 4. Закона о промету непокретности („Сл. гласник РС”, бр. 93/14, 121/14, 6/15). Наведена одредба прописује да се уговор о промету непокретности закључује у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе, док је одредбом члана 2. истог закона прописано да је промет непокретности пренос права својине на непокретности правним послом, уз накнаду или без накнаде. Како уношење непокретности као улога у друштво има све последице правног посла којим се мења титулар права својине на тој непокретности, то се и Одлука скупштине друштва о повећању основног капитала уношењем непокретности сачињава у форми потврђене (солемнизоване) исправе.

 Поставља се питање шта се догађа с вредношћу основног капитала када се у имовини друштва више не налазе новац, ствари или права који су унети као улог. Шта је с вредношћу основног капитала када се непокретност или други неновчани улог отуђи или дође до смањења вредности ствари или права која је била предмет улога? Наведене промене су промене у имовини друштва и не утичу на вредност основног капитала који представља збир регистрованих уписаних улога према законској дефиницији и који, тако дефинисан, представља историјску категорију у делу који се односи на облик у ком је унет улог. Друштво је дужно да одржава вредност свог основног капитала, а не његову структуру. Наравно, пословне одлуке друштва (па и оне које се тичу располагања непокретностима или новчаним инвестицијама које је друштво стекло улагањем од стране својих чланова) на крају пословне године дају одређене пословне резултате који као такви могу утицати на вредности основног капитала. Наиме, уколико је пословна политика друштва и управљање непокретности и правима који су унети као улог узроковала губитке друштва који су исказани у финансијским извештајима за последњу пословну годину, друштво има могућност да на редовној седници скупштине донесе одлуку о смањењу основног капитала покрићем губитака (губици се, наравно, могу покрити и из других извора). Уколико је пословна година завршена позитивно и у финансијским извештајима је исказана добит, друштво може одлучити да повећа основни капитал претварањем дела добити у основни капитал. Дакле, промењена вредност, односно располагање стварима и правима који су унети као улог у друштво могу бити од значаја за вредност основног капитала само посредно, кроз укупне пословне резултате друштва. Ипак, у документацији која се предаје Регистру привредних субјеката ради смањења основног капитала, може се наћи широк спектар разлога за смањење почев од „нерентабилности унете непокретности, преко тога да је непокретност отуђена, до немогућности друштва да плаћа порез на имовину од унете непокретностиˮ. Наведени разлози, како је речено, не могу бити основ за смањење основног капитала, друштво може располагати уложеном непокретношћу, па је чак и вратити оснивачу, али само кроз нови правни посао којим се прометује непокретностима и који има своје пореске последице. Основни капитал може се смањити само у оним случајевима које познаје Закон о привредним друштвима, а који су у вези с губицима друштва, претварањем основног капитала у резерве друштва и поништајем удела (како сопственог, тако и удела у поседу члана) када су испуњени законом прописани услови.

#3 Вршење права гласа и форма сачињавања скупштинских одлука у друштвима с ограниченом одговорношћу

Питање форме сачињавања скупштинских одлука у друштвима с ограниченом одговорношћу јесте питање које је увек актуелно код регистрације промена садржаних у тим одлукама. Да ли одлуку скупштине може да потпише већински члан који има 51% удела у друштву, те тиме и кворум за одржавање седнице и одлучивање? Да ли у једночланом друштву одлуку скупштине може да потпише председник скупштине? Да ли већински члан са, на пример, 90% удела, може да донесе одлуку без сазивања седнице скупштине?

Подсећања ради, Закон о привредним друштвима је одредбама чл. 201–215. прописао начин рада и одлучивања скупштине друштва, сазивање седница скупштине друштва (редовних, ванредних, телефонских седница, седница које се одржавају коришћењем конференцијске везе или друге аудио и визуелне комуникацијске опреме) и позивање чланова на седницу, кворум за седницу скупштине који чини обична већина од укупног броја гласова чланова друштва, ако оснивачким актом није одређен већи број гласова у складу са одредбом члана 208. ст. 1. Закона о привредним друштвима, већина за одлучивање прописана одредбом члана 211. Закона о привредним друштвима и друга питања која су од значаја за рад скупштине као највишег органа привредног друштва, преко кога чланови врше своје право гласа у складу са одредбом члана 199. ст. 2. Закона о привредним друштвима.

Одредбом члана 210. ст. 1. истог закона прописано је да се свака одлука скупштине друштва уноси у записник који води председник скупштине, односно записничар ако га именује председник скупштине, док је одредбом члана 210. ст. 4. исте одредбе прописано да записник са седнице скупштине (те тиме и да су одлуке које су донете на седници, а које су у складу с наведеним, саставни део записника) потписује председник скупштине друштва, записничар ако је одређен, као и сва лица која су учествовала у њеном раду, осим ако је оснивачким актом или пословником скупштине другачије одређено. Закон прописује и изузетну могућност да се одлука донесе ван седнице скупштине друштва уколико је потпишу сви чланова друштва с правом гласа по том питању у складу са одредбом члана 212. ст. 4. Закона о привредним друштвима.

Из наведених одредаба јасно је да већински члан не може одлучивати без седнице скупштине, без обзира на број гласова који поседује. Осим тога, уколико оснивачким актом или пословником скупштине није другачије одређено, одлуке донете на седници скупштине друштва потписује председник скупштине друштва, записничар ако је одређен, као и сва лица која су учествовала у њеном раду. Никако није могуће да одлуку потписује већински члан, поједини чланови у вршењу функције скупштине и сл., какви се случајеви често јављају у пракси при регистрацији промена насталих на основу ових одлука. Ако је одржана седница скупштине друштва, одлуку не може потписати већински члан, па чак ни ако држи више од половине гласова који су му били довољни и за кворум и за одлучивање, осим у случају кад је изабран за председника скупштине, односно кад је тако прописано оснивачким актом или пословником скупштине. С друге стране, чланови друштва могу донети одлуку ван седнице скупштине само кад сви чланови (који имају право гласа по том питању) имају консензус у вези с питањем о ком се гласа и тада је потписују сви чланови с правом гласа (дакле, опет не само већински члан или неки од чланова).

У једночланим друштвима с ограниченом одговорношћу скупштину врши тај члан, доноси одлуке и потписује их. Уколико је члан друштва правно лице, одлуке доноси орган управе тог правног лица ако је тако одређено оснивачким актом или законски заступник тог правног лица и потписује их. Иако закон на посебан начин не регулише доношење скупштинских одлука у овим друштвима, јасно је да председник скупштине не постоји у једночланим друштвима с ограниченом одговорношћу, нити је могуће замислити седницу којом он председава. С друге стране, важно је напоменути да су ова друштва, такође, у обавези да воде евиденцију одлука члана, као и сваке друге скупштине, а за њено вођење одговоран је директор друштва у складу са одредбом члана 222. ст. 3. Закона о привредним друштвима.

На пуноважност одлуке скупштине није од утицаја уколико није сачињена на начин прописан одредбом члана 210. Закона о привредним друштвима, ако се резултат гласања и садржине одлуке може на други начин утврдити како је изричито прописано одредбом члана 210. ст. 6. Закона о привредним друштвима. Да би се у Регистру привредних субјеката који се води код Агенције за привредне регистре извршила регистрација промене која је била предмет одлуке, неопходно је, међутим, да одлука буде сачињена и потписана на горе наведени начин. Начело формалности регистрације података о привредним субјектима условљава овакав приступ скупштинским одлукама. Неприхватљива је одлука већинског члана „донета у вршењу функције скупштинеˮ, јер му Закон о привредним друштвима није омогућио да самостално врши функцију скупштине, без обзира на проценат удела и број гласова који поседује, већ је изричито прописао да скупштину чине сви чланови друштва. Наведено важи и „у ситуацији прописаној одредбом члана 214. Закона о привредним друштвима, када је искључено право гласа појединих чланова о одређеном питању и када се то право гласа не узима у обзир приликом утврђивања кворума за седницу скупштине.

Уместо закључка

Иако је Закон о привредним друштвима (који је преузео правила компанијског права из Европских директива, у великом броју случајева и дословно, и који се у Републици Србији, у нешто измењеном облику, примењује од 2004. године) јасно одвојио имовину друштва с ограниченом одговорношћу од имовине члана, свакако, и даље остаје утисак да у пракси постоји неразумевање ових одредаба.

Члан друштва никако не може узети назад оно што је уложио у друштво, јер је уложено право својине разменио за право својине над уделом у друштву. Ипак, чини се да је неопходност познавања (а тиме и могућност примене) одредаба Закона о привредним друштвима још и већа, кад су у питању права и дужности чланова, будући да он омогућава члану уживање тих права у већем обиму, њихову заштиту, али и поштовање свих законом прописаних дужности и обавеза, како у односу према друштву, тако и у међусобним односима самих чланова.