У овом броју часописа доносимо детаљан осврт на предмет, учеснике и фазе у управном спору
Закон о управним споровима („Сл. лист РС”, бр. 111/09, у даљем тексту: ЗУС), ступио је на снагу 30. децембра 2009. године и предвиђа принцип одлучивања на основу закона и у разумном року на подлози чињеница утврђених на јавној расправи (члан 2). За органе који решавају у управним стварима важно је да уоче битне разлике у односу на ранији закон, по коме је суд у управном спору судио на основу чињеница у управном поступку, а изузетно уз утврђивање чињеница на расправи.
Имајући у виду, међутим, разноврсност управне материје (најшира примена материјалних прописа у односу на друге материје) и постојање инструкционих рокова за пресуђење по појединим материјама, суд који би евентуално, одлучивао о повреди права на суђење у разумном року, могао би са сигурношћу да оцени да ли је дошло до повреде овог права.
Предмет управног спора проширен је у односу на ранији закон, па су сада, поред коначних управних аката, предмет оцењивања законитости у управном спору и коначни појединачни акти којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу у погледу којих није предвиђена другачија судска заштита. То је битно да знају и органи управе и да прате судску праксу Управног суда, будући да она треба да покаже меру и степен надлежности суда како се у управном спору не би преиспитивало „све и свашта”, а опет, с друге стране, како се странкама не би ограничило право на приступ суду. Тако, на пример, по ранијој судској пракси, предмет оцењивања у управном спору нису биле одлуке на конкурсу о најповољнијем понуђачу за јавни превоз у Београду. Сада, по новом ЗУС-у, и такве је одлуке могуће преиспитати у управном спору.
Управни акт и управна ствар
Дефиниција управног акта дата је у члану 4. ЗУС-а и подразумева сваки „појединачни правни акт којим надлежни орган, непосредном применом прописа, решава о одређеном праву или обавези физичког лица или правног лица, односно друге странке у управној ствари”.
Према томе, основне карактеристике управног акта јесу:
– да је у питању појединачни правни акт;
– да о њему одлучује надлежни орган;
– да то чини уз непосредну примену прописа;
– да је реч о одређеном праву или обавези физичког или правног лица или друге странке у управној ствари.
У члану 5. ЗУС одређује да је управна ствар „појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произлази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди”.
Остаје да пракса Управног суда искристалише практичне примере одлучивања у управној ствари, те да ти ставови буду доступни широј правничкој јавности, као и органима управе који их се, као странка, морају придржавати.
У члану 6. ЗУС дефинише појам надлежног органа који одлучује у управним стварима. У ранијој пракси управних органа јављао се приличан број недоумица о томе да ли један управни орган, када решава о одређеној ствари, представља доносиоца управног акта. Према новом ЗУС-у, надлежним органом „сматрају се државни органи, органи аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, привредна друштва, јавна и друга предузећа, установе, организације и појединци, као и посебни органи када у вршењу јавних овлашћења, решавају у управним стварима”. Дакле, битно је да је реч о државним органима као доносиоцима решења или органима и организацијама које су снабдевене јавним овлашћењима да одлучују о управним стварима.
ЗУС задржава принцип обавезности пресуде донете у управном спору.
Надлежност и састав суда
Управни спор решава Управни суд у већу од три судије, ако овим законом није другачије одређено. Жалба није предвиђена као правно средство будући да Законом о уређењу судова није предвиђен суд који би одлучивао по жалби. Могућност коришћења ванредног правног средства – захтева за преиспитивање пресуде код Врховног касационог суда (највиши суд у хијерархији) јако је сужена.
У члану 14. ЗУС одређује појам коначног управног акта као акта донетог у другом степену или у првом ако жалба није дозвољена. Истовремено задржава врсте и својство странака као и ранији закон.
Поступак по тужби
Управни спор се покреће тужбом у року од 30 дана од пријема решења, а новина је да ако органу овлашћеном за подношење тужбе или заинтересованом лицу није достављен акт, тада рок за подношење тужбе износи 60 дана од достављања решења странци. Нови ЗУС познаје предају тужбе и у облику електронског документа, сматрајући је непосредном предајом суду, уз разрађен поступак са електронским документима.
Детаљно је разрађен поступак око подношења тужбе због ћутања управе. Иако то није изричито речено, произлази да се поступак односи и на двоструко ћутање управе (када ни првостепени орган не одлучи по захтеву, а ни другостепени по жалби).
Код тужбе због ћутања управе законодавац је изричито предвидео доказе које тужилац мора да достави уз тужбу, а то су управо они докази које је суд наложио тужиоцу да их уређењем тужбе, достави. Осим тога, тужба преко пуномоћника у управном спору мора да садржи и прилог писменог пуномоћја.
Овде је значајно истаћи да је проширен број разлога за подношење тужбе против управних органа: код аката донетих по слободној оцени (а њих није мало!), разлог за тужбу је и прекорачење граница или чињеница да акт није донет у складу с циљем у коме је овлашћење дато.
Одложно дејство тужбе
Ако Управни суд цени законитост донетог управног акта, онда је он овлашћен и да цени треба ли одложити његово дејство.
ЗУС предвиђа одложно дејство само у стварима у којима је мериторно одлучено (не и у процесним – прекид поступка).
Предвиђене су две ситуације за одлагање: прва је захтев уз поднету тужбу против коначног управног акта, и друга, подношење захтева пре тужбе којим се тражи одлагање првостепеног решења код кога жалба не задржава извршење (пореска и царинска материја, члан 5. Закона о становању…). У овој ситуацији подносилац уз захтев мора доставити првостепено решење и доказ о уложеној жалби.
У обе ситуације процесно средство у обраћању суду јесте захтев, а суд одлучује решењем у року од пет дана од пријема захтева. По схватању аутора, неодлучивање у предвиђеном року, представља повреду права на суђење у разумном року.
Услови за одлагање треба да буду кумулативно испуњени: да би извршење нанело тужиоцу штету која би се тешко могла надокнадити; да одлагање није противно јавном интересу; и да се одлагањем не би нанела већа или ненадокнадива штета противној странци или заинтересованом лицу.
Претходни поступак у управном спору
Одбацивање тужбе у претходном поступку могуће је кроз: одбацивање тужбе због неуредности и одбацивање тужбе из других законских разлога. Оба разлога представљају сметњу за даље вођење поступка, а о њима одлучује судија појединац.
- Одбацивање тужбе због неуредности
На ефикасност управно-судског поступка може да утиче и сама странка већ код подношења тужбе тиме што ће поднету тужбу учинити потпуном и разумљивом, у складу са чланом 22. новог ЗУС-а. Уколико поднета тужба не садржи све елементе из цитираног члана, или суд не може да закључи чији се акт оспорава, нити у њој постоји број и датум донетог аката, судија појединац ће:
1) позвати тужиоца да у остављеном року отклони недостатке тужбе, и
2) указаће му на последице ако не поступи по захтеву.
Тражи се кумулативно испуњење оба разлога, при чему суд мора јасно указати на то у чему се састоји неуредност тужбе, а без указивања на последице тужбу није могуће одбацити као неуредну. Законодавац говори о позивању тужиоца „у остављеном року”, што значи да се ради о судском, а не законском року. Дужина остављеног рока мери се врстом неуредности, могућим прибављањем доказа од стране тужиоца и сл.
Реализација запрећених последица врши се кроз решење судије појединца о одбацивању тужбе као неуредне због неотклањања недостатака који спречавају рад суда. То ће се догодити у ситуацији ако странка није навела орган чији се акт оспорава, број и датум акта, будући да такви недостаци, очигледно, спречавају да суд тужбу достави на одговор.
Из одредбе члана 25. ст. 2. новог ЗУС-а произлази да суд неће одбацити тужбу као неуредну, чак и ако странка по налогу суда није отклонила недостатке, уколико би оспорени акт био ништав (на ништавост управног акта суд пази по службеној дужности – члан 41. ст. 2. новог ЗУС-а; овде се мисли на ништавост из члана 257. ЗУП-а). За такво поступање суда битно је да је акт достављен суду: тужба је уредна (по устаљеној судској пракси), у њој су наведени број, датум и назив органа; али суд не може огласити акт ништавим на основу навода из тужбе уколико није достављен акт у оригиналу или фотокопији.
Пропуст судије појединца да одбаци тужбу као неуредну може да отклони веће суда по приговору.
- Одбацивање тужбе из других законских разлога
За разлику од поступања суда код неуредне тужбе, коју суд одбацује тек у случају када недостатак није отклоњен по налогу суда, код ове врсте поступања суда тужба се одбацује у „виђеном стању”, дакле, без налагања. Зашто? Због тога што је овде реч о таквим пропустима које није могуће отклонити ни по, евентуалном, налогу суда. Јасно, овде налог не би имао никакву сврху.
Да би суд одбацио тужбу по овом основу (члан 26. новог ЗУС-а), морао би да утврди:
1) Да је тужба поднета неблаговремено (члан 18) или пре времена;
Неблаговремено је тужба поднета по протеку рока од 30 дана од пријема акта који се оспорава. Треба водити рачуна да ако је тужба предата обичном пошиљком, рок се рачуна од пријема у суд, а ако је то учињено препорученом пошиљком, од дана предаје пошти. Судија увек мора да погледа датум с коверте, а не констатацију службеника на печату о пријему, која може да буде погрешна.
Као пример тужбе поднете пре времена, на свим испитима где се полагао управни спор по ранијем закону, узиман је пример тужбе због ћутања управе, код које по протеку рока за одлучивање код управног органа, није ургирано у даљем року од седам дана. По схватању овог аутора, овај пример се у новом ЗУС-у не може користити, с обзиром на то да је у тачки 3. овог члана предвиђен посебан разлог за одбацивање због тога што уз тужбу за ћутање управе нису поднети сви докази (па тако и доказ да је странка ургирала за одлучивање по жалби – захтеву).
Остаје да се закључи да се под тужбом поднетом пре времена сматра она тужба у којој нису поштовани рокови за одлучивање у управном поступку (два месеца плус седам дана).
2) Да акт који се тужбом оспорава не представља акт о чијој законитости се одлучује у управном спору (члан 3);
Формулација из ранијег закона гласи: „да акт није управни акт”. Садашња формулација је у складу с новом садржином предмета управног спора (не испитује се само законитост управног акта). Озбиљан је задатак управно-судске праксе да пронађе меру испитивања и других аката код којих није обезбеђена друга судска заштита. У тражењу решења увек се мора поћи од појма управне ствари из члана 4. новог ЗУС-а („ауторитативност” и „јавни интерес”).
Из тог угла посматрано, остаје да се закључи да у управном спору и даље не може да се цени законитост акта о искључењу члана ловачког друштва, али може законитост одлуке о избору најповољнијег превозника за градски превоз у Београду (аутор је мишљења да је законитост оваквог акта могла да се преиспитује и по ранијем закону).
3) Да уз тужбу поднету због ћутања управе нису приложени сви докази (члан 22. ст. 3);
О овом разлогу смо, ради разграничења, говорили уз тачку 1). По ранијем закону недостајући докази су сматрани неуредношћу, па је суд налагао њихово отклањање. Ново решење је ефикасније и убрзава поступак. Остаје и даље правни став да се одбацивање тужбе по овом основу не сматра пресуђеном ствари. Странка може поново да поднесе тужбу због ћутања управе уз испуњење процесних услова, с обзиром на то да се овде не ради о мериторном одлучивању, већ да је сврха тужбе да се орган натера да одлучи по захтеву – жалби.
4) Да се управним актом којим се тужба оспорава не дира очигледно у право тужиоца или у његов на закону заснован интерес;
Разлог који је постојао и у ранијем закону. Поништај грађевинске дозволе не може тражити лице чији се плац не граничи с плацом суседа на коме изградња треба да се врши, нити је сукорисник парцеле.
5) Да је после подношења тужбе оспорени акт поништен по тужби друге странке;
Овај разлог је резултат судске праксе. Суд је у управном спору одбацивао тужбу „Србија шуме” ако је исти оспорени акт поништен по тужби Републичког јавног правобраниоца у другом предмету, јер таквог правног акта нема у правном животу, а у новом поступку странка ће имати могућност да штити своја права и правне интересе.
6) Да се против управног акта који се тужбом оспорава могла изјавити жалба, а жалба није или није благовремено изјављена, или је жалилац одустао у току другостепеног поступка;
И овај разлог је постојао у ранијем закону. Допуњен је делом „или је жалилац одустао од жалбе у току другостепеног поступка”, који се уклапа у саму суштину других разлога: управни поступак (првостепени и другостепени) јединствен је, а ниједна странка из двостепеног управног поступка не може тражити заштиту у управном спору, ако се о томе претходно није изјаснио другостепени орган.
7) Да већ постоји правноснажна судска одлука донета у управном спору о истој ствари;
Овај разлог је, такође, постојао у ранијем закону. За испуњеност услова тражи се да у односу на ту другу судску одлуку постоји идентитет странака и оспореног акта.
Евентуални пропуст судије појединца да одбаци тужбу из наведених разлога, може отклонити веће суда.
Приговор против одбацивања тужбе
Против решења судије појединца о одбацивању тужбе из оба разлога (неуредна и из других разлога), тужилац има право на улагање приговора у року од 8 дана од достављања решења. О приговору одлучује посебно веће суда састављено од троје судија. Одлука се доноси после одржане усмене јавне расправе, ако је подносилац тражио одржавање. Овакво решење резултат је права странке на приступ суду, па суд не може, у предмету у коме је тражено одржавање расправе, да одбаци тужбу, а да се странка о томе није изјаснила.
Решењем већа, приговор, најпре, може да буде одбачен као неблаговремен или поднет од неовлашћеног лица. Уколико приговор буде одбијен, решење о одбацивању је правноснажно. Поништењем решења судије појединца наставља се поступак пред судом по поднетој тужби.
Аутор се залаже за стриктно поштовање одредбе члана 27. новог ЗУС-а о овлашћењима судије појединца и већа три судије, посебно о одржавању јавне расправе, ако је то странка тражила. Супротно понашање би представљало онемогућавање странци да приступи суду, што повлачи и материјалну одговорност.
Поништење управног акта у претходном поступку
Одредбом члана 28. новог ЗУС-а предвиђена је могућност суда да, ван случајева одбацивања тужбе по претходна два основа у управном спору, пресудом поништи оспорени акт и без достављања тужбе на одговор, уколико акт садржи такве недостатке у облику и саставним деловима који акт чине очигледно незаконитим. Услов је претходно позивање туженог да се о томе изјасни.
Уколико би тужени орган по позиву сâм изменио или поништио управни акт и тужилац изјави да је задовољан тим накнадним решењем, судија појединац би донео решење о обустави поступка.
Законодавац се изричито не изјашњава ко одлучује пресудом, али имајући у виду да судија појединац одлучује о процесним питањима решењем и полазећи од одредбе члана 40. ст. 3. („Суд доноси пресуду већином гласова”), очигледно је да у овом случају веће од троје судија доноси пресуду.
Какав је значај позивања туженог да се изјасни о тужби која садржи недостатке који акт чине очигледно незаконитим? Аутор текста позивање туженог схвата као остављање могућности туженом органу да сâм поништи своје решење, али не и да достави и образложење које недостаје. Управни акт има своје делове који чине физичку целину. Карактер управног акта има и обавештење странци да њен захтев није уважен, и оно се не може „ремонтовати” накнадним поднесцима.
Јасно је да изјава тужиоца да је задовољан накнадно донетим решењем мора да буде недвосмислена, па је против донетог решења од стране судије појединца дозвољен приговор већу од троје судија.
Удовољавање тужбеном захтеву од стране туженог
Изнад члана 29. новог ЗУС-а наведен је наслов онако како је овде цитиран. По први пут у материји управног спора, законодавац употребљава термин „тужбени захтев”. У прављењу паралеле између парнице и управног спора одувек се истицало да се у парници одлучује о тужбеном захтеву, а да је тужба процесно средство да се тај захтев изрази, док се у управном спору одлучује о тужби којом се оспорава законитост акта, па зато и диспозитив пресуде у управном спору гласи „тужба се уважава”, а у парници „усваја се тужбени захтев”. Чини се да би прикладнији наслов у овој материји гласио: Уважавање (прихватање) тужбе од стране туженог.
Решење из члана 29. постојало је и у ранијем закону, те је као квалитетно пронашло своје место и у новом ЗУС-у. Оно је у вези с ванредним правним средством из члана 251. ЗУП-а (мењање и поништавање решења у вези са управним спором). Суштина је у својеврсној самоконтроли туженог органа да поводом поднете тужбе још једном преиспита донети акт и да га измени или поништи. Суд има обавезу да тужиоцу наложи да се изјасни да ли је задовољан наведеним актом. Потврдан одговор или ћутање тужиоца воде обустави поступка, а проширење тужбе на нови акт представља наставак поступка у односу на нови акт. Према устаљеној судској пракси, изјава о проширењу тужбе на нови акт у себи садржи и изјаву о одустанку оцене законитости ранијег акта, који је новим актом туженог замењен или поништен.
Одговор на тужбу и решавање спора без списа
Уколико не поступи на неки од претходно наведених начина, дакле, ако су испуњене претпоставке за даље поступање по тужби, суд ће по примерак тужбе с прилозима доставити туженом и заинтересованим лицима на одговор.
Ранији закон је садржавао одредбу да се одговор на тужбу доставља у року који суд одреди, али не краћем од 8 ни дужем од 30 дана. Нови ЗУС садржи само одредбу да рок не може да буде дужи од 30 дана (Закон о заштити конкуренције, „Сл. гласник РС”, бр. 51/09 садржи необичну одредбу која се тиче и поступања суда и туженог органа – суд мора тужбу да достави туженом органу на одговор у року од осам дана од дана пријема тужбе у суду, а тужени орган мора да достави одговор у року од 15 дана од пријема тужбе).
Нови ЗУС задржава раније решење да тужени орган може да се оглуши на два налога суда за достављање списа. Ако ни по протеку рока од 8 дана од другог тражења овај орган не достави списе или изјави да их не може доставити, суд може решити спор и без списа.
Овакво решење, изузев рока од 8 дана, било је и у ранијем закону. Недостављање списа је најчешће значило уважавање тужбе, јер због оспоравања чињеничног стања у тужби, које не може да се провери због недостављања списа, није могла да се оцени ни правилност примене материјалног права. Изузетно, ако странка није оспоравала чињенице, већ само примену материјалног права, суд је могао да одбије тужбу ако је право правилно примењено.
У чему се огледа значај новине у новом ЗУС-у? Решавајући без списа, суд је у обавези да сâм утврди чињенично стање на расправи. Према мишљењу аутора, ово решење је вишеструко добро због самог тужиоца као и због начела ефикасности и процесне економије. Како би избегао утврђивање чињеничног стања на расправи, суд не би смео да гради неку другачију праксу. На пример, да уместо заказивања расправе ургира трећи и четврти пут за списе, јер би се тиме поступак одуговлачио и вређало би се право странке на суђење у разумном року.
Обавеза достављања исправа
Нови ЗУС садржи више одредаба којима се повећава процесна дисциплина у управном спору. У том правцу је законодавац обавезао све органе јавне власти да у року који суд одреди доставе све исправе којима располажу, означавајући у њима делове исправе који представљају тајну и у које странке не смеју да имају увид.
Уколико се руководилац органа не одазове позиву суда или не наведе, по оцени суда, оправдане разлоге за недостављање тражених исправа, обавеза је суда да му изрекне новчану казну од 10.000 до 50.000 динара (члан 75. ст. 1), која се може и поновити (ст. 3).
Одустанак тужиоца од тужбе
Тужилац је овлашћен да све до доношења одлуке суда одустане од тужбе. Решење о одустанку доноси судија појединац у претходном поступку или веће. Против решења судије појединца дозвољено је изјављивање приговора већу од троје судија.
У члану 31. ЗУС обавезује све државне органе, органе аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе и све друге носиоце јавних овлашћења, да на тражење суда доставе потребне исправе уз означавање оних делова који, евентуално, представљају тајну. Ако ни после другог тражења орган не поступи, суд ће од руководиоца затражити да достави разлоге ради предузимања казнених мера.
Утврђивање чињеница у судском поступку
Принцип решавања у управном спору је на основу чињеница утврђених на усменој јавној расправи. Овај принцип је уведен ради потпуније заштите и приступа грађана суду. Та чињеница обавезује суд, али и органе који су одлучивали у управној ствари. У том судском поступку врши се провера правилности утврђених чињеница у управном поступку, а то знатно обавезује управне органе у свом раду.
Без одржавања усмене расправе, суд ће донети одлуку само ако предмет спора очигледно не изискује непосредно саслушање странака или ако странке на то пристану. Обавеза је суда да наведе разлоге због којих није утврђивао чињенично стање.
ЗУС говори о нарочитим случајевима одржавања расправе. Први је општијег карактера и зависи од оцене суда – сложеност предмета и боље разјашњење ствари, а други, када је расправа обавезна – ако је у управном поступку учествовало две или више странака и када суд утврђује чињенице ради пресуђења у спору пуне јурисдикције.
Дан расправе одређује председник већа и позива странке и заинтересована лица. У начелу, расправа се одржава на једном рочишту, што значи да веће мора апсолутно да влада материјом која се тиче тог предмета. У записник се уносе само битне чињенице и околности.
Изостанак странака не спречава расправљање пред судом, баш као што не значи ни одустајање странака од појединих захтева. Иако на страни туженог не постоји обавеза да присуствује расправи, према искуствима европских земаља незамисливо је да представник туженог не дође на расправу јер би то значило непоштовање суда. Представник органа мора имати активан допринос у разјашњењу ствари, а не само да „остаје код одговора на тужбу”.
Изјаве странака морају да буду такве да „се односе на спорна питања”, о чему води рачуна председник већа.
Судске одлуке
Суд решава спор пресудом којом тужбу одбија или уважава.
У важности је остао принцип из ранијег закона према коме законитост оспореног акта суд испитује у границама захтева (поништај, укидање или уклањање из правног саобраћаја), али није везан разлозима тужбе. Дакле, испитивање акта се врши из свих разлога оцене законитости, без обзира на то да ли их је странка навела.
ЗУС разликује пресуде у спору ограничене и пуне јурисдикције. Ограничена јурисдикција је када суд тужбу уважи и врати предмет на поновни поступак, а у спору пуне јурисдикције одлука суда замењује акт надлежног органа. Спор пуне јурисдикције је искључен у предметима у којима се одлучује по слободној оцени.
Могуће је да тужилац тражи да суд утврди да је тужени поновио свој ранији акт који је већ поништен код суда. То ће бити случај у радним споровима због престанка радног односа где државни службеник не тражи реинтеграцију, јер је нашао други посао, али му пресуда служи ради подношења тужбе за накнаду штете. Суд ће се на такво тражење ограничити.
Новину представља и то што суд ништави акт пресудом оглашава ништавим, а не поништава га како је то било у пракси по ранијем закону.
Пресуда се доноси и објављује одмах по завршеној расправи, а у сложенијим случајевима може у року од 15 дана. Овде мора да се води рачуна о суђењу у разумном року.
Ванредна правна средства
- Захтев за преиспитивање судске одлуке
Иако су пресуде Управног суда правноснажне (члан 7. ст. 2. ЗУС-а), врло је значајно да органи који одлучују у управним стварима знају у којим ситуацијама се може користити ванредно правно средство против њихових одлука, због могућих правних дејстава одлука суда.
Дакле, ово ванредно средство против одлуке Управног суда могу користити и странка и надлежни јавни тужилац (не постоји захтев за заштиту законитости као ванредно правно средство), а о захтеву одлучује Врховни касациони суд.
Захтев се подноси: када је то захтевом предвиђено; када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији; у стварима у којима је била искључена жалба (једностепено одлучивање – прим. аутора).
Када физичко лице подноси захтев, оно то мора учинити преко адвоката.
Суд по захтеву одлучује у границама захтева што представља разлику у односу на поступак по тужби у управном спору. Пресудом се захтев одбија или уважава.
- Понављање поступка
Разлози за понављање поступка исти су као и у ранијем закону, а нови разлог је став из накнадно донете одлуке Европског суда за људска права у истој ствари који би могао да утиче на законитост окончаног судског поступка.
Члан 56. ст. 1. тач. 1) новог ЗУС-а – сазнање за нове чињенице, сада има другачију садржину. Раније је суд такве тужбе одбацивао, а сада то не би могао уколико је суд сâм утврђивао чињенице на расправи. У том случају овај разлог се може користити по новом ЗУС-у.
Раније је суд једном пресудом у целини одлучивао о понављању. По новом ЗУС-у, најпре, суд решењем одлучује о дозволи понављања, а потом пресудом мериторно о самој ствари.
Овде треба истаћи и то да је дозвољен захтев за преиспитивање свих одлука у судском поступку по тужби за понављање поступка.
Извршење пресуде
Одредбе о извршењу пресуда донетих у управном спору сличне су као и у ранијем закону, али су постављење систематичније. Остала је обавезност органа да су приликом одлучивања у поништеном решењу везани правним схватањем и примедбама суда у погледу поступка.
ЗУС прави разлику између активног и пасивног непоступања по пресуди. Код активног, орган доноси решење по поништају ранијег решења, али супротно правном схватању из пресуде. Тај акт се оспорава тужбом, а суд одлучује пресудом. Ако природа ствари то дозвољава, суд може и сâм да одлучи и тада пресуда суда замењује акт надлежног органа.
Пасивно поступање значи недоношење акта после поништаја ранијег акта. Странка је тада дужна да ургира за доношење акта, с роком за орган од седам дана да се изјасни. Ако рок безуспешно протекне, процесно средство за обраћање суду је захтев, а суд по њему одлучује решењем. Решење се доставља органу за извршење и обавештава се орган који врши надзор.
Новина која представља терет на страни туженог органа огледа се у обавези на накнаду штете у парничном поступку због неизвршења или неблаговременог извршења пресуде донете у управном спору.
[signoff]
Трошкови управног спора
Новина се огледа и у одлучивању о трошковима спора. ЗУС трошкове дефинише као издатке настале у току или поводом спора, па према томе, код управних органа мора да се рачуна и на обавезивање на плаћање трошкова спора који не морају увек да буду занемарљиви, нарочито ако је суд одлучивао у спору пуне јурисдикције.
[/signoff]
[signoff]
Новчано кажњавање
Сврха новчаног кажњавања је, пре свега, у поштовању суда, а самим тим и у побољшању процесне дисциплине и у крајњој линији у већој ефикасности судског рада. Недостављање списа управних органа, као и непридржавање правних ставова из пресуда, најчешће је утицало на неажурност суда.
Одредбе о новчаном кажњавању сматрају се, сасвим природно, саставним одредбама процесних закона, разуме се, због њихове превентивне улоге, али и због непосредне примене.
У члану 75. ст. 1. ЗУС предвиђа новчану казну од 10.000 до 50.000 динара, за руководиоца органа који не достави исправу на тражење суда. Такође, и за руководиоца који није активно или је пасивно поступио по пресуди суда, предвиђена је новчана казна од 30.000 до 100.000 динара.
За случај поновног неизвршења обавезе, изречене казне се могу поновити, а саме новчане казне се извршавају по службеној дужности.
[/signoff]