Где се завршава приватност појединца, а где почиње право јавности да зна истину? И шта учинити када јавно гласило објави информације из приватног живота и изнесе неистине о физичком лицу? Само су нека од питања на која дајемо одговор у овом кратком водичу
У време свеопште таблоидизације штампе у Србији која се испољава кроз трку штампаних медија за што већим тиражом и већим бројем оглашивача, готово редовна појава је да се име и презиме појединца, пропраћено другим информацијама које су довољне за његово једнозначно одређивање, наравно, у негативном контексту и сензационалистичком маниру, појаве у неком јавном гласилу.
Имајући у виду да је једна наша позната естрадна звезда својевремено изјавила: „Нека се пише о мени, па макар и добро”, на овом месту постављамо питање – шта у таквој ситуацији може да уради обичан грађанин који не жели да буде изложен најширој јавности?
#1 Шта је право на приватност?
Право на приватност, широко дефинисано као право појединца да одређује шта ће од информација из његовог личног живота бити доступно, кадаи коме, у одређеној мери је супротстављено начелима слободе штампе и права јавности да буде информисана о стварима за које има оправдани интерес да јој буду познате. Медијима је остављено да процене који интерес преовлађује и да ли је публиковање личних података појединаца неопходно за остваривања одређеног јавног интереса и пропорционално његовом значају, а појединцу преостаје да тражи своја права онда када сматра да је његова приватност повређена.
#2 Постоји ли право на заштиту приватности у јавном гласилу?
Закон о јавном информисању Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 43/2003, 61/2005 и 71/2009, Одлука УС РС IУз бр. 231/2009 – 89/2010-38, Одлука УС РС IУз бр. 231/2009 – 41/2011-146) обавезује јавна гласила да, пре објаљивања информација из приватног живота, односно личног писаног записа, записа лика и записа гласа, морају да обезбеде пристанак лица чијег се приватног живота та информација тиче, односно лица чије речи, лик, односно глас та информација садржи, ако се при објављивању може закључити које је лице у питању. Ове информације и записи не могу се објавити ни без пристанка онога коме су намењени (на пример, саговорника), односно онога на кога се односе (треће лице), ако би објављивањем било повређено право на приватност или које друго право тих лица.Пристанак дат за једно објављивање, за одређени начин објављивања, односно за објављивање у одређеном циљу, закон не сматра пристанком за поновљено објављивање, за објављивање на други начин, односно за објављивање за друге циљеве.
Изузетно, информација из приватног живота, односно лични запис, може се објавити без пристанка лица на које се односи, ако је то лице ту информацију, односно запис, наменило јавности; ако се информација, односно запис, односи на личност, појаву или догађај од интереса за јавност, нарочито ако се односи на носиоца државне или политичке функције, а објављивање је важно с обзиром на чињеницу да лице обавља ту функцију; ако је лице својим понашањем дало повода за објављивање информације, односно записа; ако је објављивање у интересу правосуђа, безбедности земље или јавне безбедности; ако се лице није противило прибављању информације, односно прављењу записа, иако је знало да се то чини ради објављивања; ако је објављивање у интересу науке или образовања; ако је објављивање потребно ради упозорења на опасност; ако се запис односи на мноштво ликова или гласова (навијача, концертне публике, демонстраната, уличних пролазника и сл.); ако се ради о запису с јавног скупа и ако је лице приказано као део пејзажа, природе, панораме, насељеног места, трга, улице или као део сличног.
И Кодекс новинара Србије налаже новинару да поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише, имајући свест о моћи медија и, посебно, тежину могућих последица по лице ако се открије његов идентитет или у случају грешке или погрешне претпоставке у извештавању.
Дакле, и Закон о јавном информисању и Кодекс су јасни, али је суштинско питање да ли се и у којој мери примењују и у Србији.
#3 Шта се сматра информацијом из приватног живота појединца?
Информацијом из приватног живота сматра се се свака чињеница о лицу, његовим активностима и понашању, која није позната широкој јавности и за коју лице на које се та информација односи, очекује да неће бити публикована најширој јавности. Те чињенице могу бити познате неким људима, али то треба да буде резултат свесног чина дељења информација са одређеном друштвеном групом. Живимо у друштву у коме не могу да постоје апсолутне тајне, јер тајна може бити само она информација задржана искључиво за себе, али дељење приватних информација с другим људима подразумева одређен степен поверљивости, па самим тим мора бити и под заштитом закона и новинарске етике. Врло вероватно је да ће чињеница о неком лицу имати карактер информације из приватног живота, ако та особа очигледно тежи да избегне публицитет, што јесте случај са просечним појединцем.
#4 Која права могу бити повређена објављивањем идентитета и других информација из личног живота појединца у јавном гласилу?
Објављивање идентитета и других информација из личног живота појединца у јавном гласилу, у најмању руку може представљати повреду права на приватност, недозвољену обраду података о личности, а ако је комбиновано са неистинитим чињеничним исказима изнетим у негативном контексту, може изазвати и повреду части и угледа. Интересантно је да се објављивањем записа неког лица у медијима могу независно учинити и повреда права на приватност и повреда части и угледа, па повређено лице (поред осталих права)може остварити накнаду неимовинске штете по оба основа.
#5 На који начин може доћи до повреде приватности неке особе?
Драстичан облик повреде приватности јесте активан упад у својеврсну „зону осаме”, област у којој појединац с разлогом не очекује присуство трећих лица (стан, приватни простор). Овај упад може бити физички, електронски, осматрањем, ослушкивањем или неким другим видом недозвољеног прикупљања информација о појединцу. Примена ових метода од стране медија, па и само коришћење информација и материјала прибављених на овакав начин, незаконити су и у супротности са етичким стандардима новинарске струке.
Повреда приватности може настати и објављивањем информација о личности, односно информација из личног живота појединца. Чак и када су објављене информације истините, начин прибављања и сâм чин објављивања могу предстаљати повреду приватности.
Перфиднији и штетнији облик повреде приватности јесте објављивање информација о личности, најчешће о прошлости, активностима, ставовима и другим атрибутима који одређују ту личност као целину, у намерно искривљеном контексту, да би се постигли други ефекти који иначе не би могли бити постигнути објављивањем тачне, објективне, потпуне и благовремене информације.
#6 Шта учинити када јавно гласило објави информације из приватног живота и изнесе неистине о физичком лицу?
Јавно гласило може грешком или с намером објавити неистиниту информацију о одредивом физичком лицу. Ако објављена, а нетачна информација нема потенцијал наношења штетних последица по само лице (на пример, информација да одређена особа вози црни аутомобил, а истина гласи да је аутомобил беле боје), таква информација тешко да би могла да повреди достојанство те особе. Проблем настаје када јавно гласило, грешком или с намером, објави тврдњу која је неистинита и истовремено клеветничка или погрдна, у смислу да може да нанесе штету репутацији појединца или са разумном вероватноћом наведе друге да обуставе друштвене активности или пословне контакте с том особом. Типично, то су тврдње о нечијим криминалним или неетичким активностима, недостатку професионалних компетенција или личног интегритета, употреби наркотика, развратном понашању и сл. При том, објављена тврдња се представља као чињеница, а не као мишљење или став аутора. Да би се овакво изношење тврдњи оквалификовало као повреда части и угледа, није неопходно да иза тога стоји зла намера новинара или медија, већ је довољно да је тврдња неистинита и да може да нанесе штетне последице по лице на које се односи. У случају да увредљив карактер објављене информације може изазвати негативне последице по особу на коју се односи, а истовремено није и ствар оправданог интереса јавности да зна, има места и за покретање одговарајућег судског поступка. И наравно, треба напоменути да изношење истините тврдње не оправдава и није олакшавајућа околност за повреду приватности која настаје објављивањем информације из приватног живота.
#7 Шта је обавеза медија када објављују информације из приватног живота одредивих особа?
Јавно гласило је у начелу дужно да се стара о томе да информација коју објављује буде истинита и потпуна. Нереално је очекивати да то буде апсолутна истина, али се захтева остварење тзв. новинарског стандарда у извештавању, с обзиром на озбиљност последице коју објављивање информације носи са собом. Новинари одговорни уредник јавног гласила дужни су да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају и личности, с пажњом примереној околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност.Пажња која је примерена околностима јесте она пажња коју су добром новинару допуштале и налагале околности конкретног случаја, имајући у виду правила новинарске струке. Правни стандард такве пажње директно је сразмеран тежини повреде права или интереса лица коју би објављивање информације могло изазвати. Дакле, што су теже оптужбе које информација садржи, потребна је већа и брижљивија пажња при провери чињеничне основе саме информације.